header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow САОПШТЕЊА arrow Уредништво: Поводом најновијих обрачуна на Богословском факултету у Београду (1)
Уредништво: Поводом најновијих обрачуна на Богословском факултету у Београду (1) Штампај Е-пошта
понедељак, 22 октобар 2018

 ЈЕСЕН ПАТРИЈАРХА ИЛИ О ЉУДИМА БЕЗ СВОЈСТАВА И БЕЗ ВЕРЕ

        Најновији обрачун два екуменистичко-новотарска клана на Богословском факултету за познаваоце прилика на њему није новина. У више махова указивали смо на то да у овој установи академски критеријуми не важе, и да је једино мерило вредности било ког наставника или сарадника лојалност већ одавно пензионисаном епископу бачком.

Као пензионер, Буловић нема право да учествује у раду факултетских тела и органа, јер није ангажован ни у једном својству, ни као ментор на мастер и докторским студијама (не задовољава критеријуме које је прописао Сенат Универзитета у Београду), ни као предавач (разлог је исти), а о титули емеритуса, наравно, професор који нема ниједну објављену књигу из своје области нити научни чланак, не би могао ни да сања докле год је овај факултет у окриљу Универзитета.

Ипак, откуд Патријарх? Он је, по Статуту Факултета, само покровитељ ex officio ове установе, а не орган пословођења. Овде је дошло до колизије ингеренција патријарха у Цркви и ингеренција пословодног органа на Факултету. Патријарху Иринеју (за разлику од блаженопочившег Павла)  уплитање у унутрашње послове Факултета није страно: још септембра 2014. године он је писменим указом ускратио благослов за држање предавања свим епископима изузев Иринеју и Игњатију (Иринеј предавања није ни држао, а зашто је био поштеђен Игњатије, остаје у домену претпоставки). Иринеј је том приликом огорчено бранио нејаког Давида крушевачког (који, због канонских препрека, није могао постати епископ за живота патријарха Павла) и Порфирија кроатољупца, па је успут и Игњатијев ученик Максим дарвиниста узет у заштиту, а главни Иринејев аргумент био је академска аутономија и незаконитост Патријарховог потеза. Ипак, сада у случају Максима Васиљевића важе други аршини: није битно што је својим преданим радом на пољу новотарства остварио највиши ранг у звањима предавача – ранг редовног професора, није битно то што он заиста има бројне радове и књиге (и то оне новотарске, за разлику од Давида, Порфирија и самог Иринеја који ни такве немају), што наставу изводи уредно у блоковима – овде је било кључно обрачунати се са „херцеговачким кланом“, а то је опсесија бачког императора, кивног не само због пораза његовог кандидата за декана, бизнисмена и агента у мантији Владимира Вукашиновића, него још више због тога што су га Шијаковић и Игњатије надмудрили, успевши да од њега сакрију договор о новом руководству факултета. 

Млађани Буловић је, студирајући класичну филологију, добро запамтио Хомерове стихове: „Гнев ми, богињо, певај Ахилеја, Пелеју сина, злосрећни, штоно Ахајцам хиљаде учини јада“. Остарели Буловић, кога студенти већ деценијама из милоште зову „Његово Божанство“, прокључао је и показао да и над Патријархом има наредбодавац, а састав Савета Факултета јасно и недвосмислено упућује на закључак о монолитности његових следбеника и спремности на даље обрачуне.

Кадровске промене у виду отпуштања узеле су маха на Богословском факултету још од 2005. године, када је тајним гласањем, по Иринејевом налогу, после читања позитивног реферата, Веће факултета апсолутном већином гласова донело одлуку о престанку радног односа Предрагу Миодрагу, који је у овој установи претходно провео 25 година. Уследили су откази асистентима Срђану Симићу, Драгани Јањић и Атанасију Ракити, по налогу увек будног ока Буловићевог, при чему је извршилац налога био Владан Перишић, који тада још није ни слутио да ће за пар година и пред његовом кућом мечка заиграти – он је указом Његовог Божанства, које је превидело да се Карабурма не налази у Српској Атини, смењен са положаја старешине параклиса Светог Јована Богослова, забрањено му је служење на територији Архиепископије, те је овај редовни професор, који би ипак као дугогодишњи декан и познавалац високошколског законодавства и закона о радним односима Буловићу био претврд орах за избацивање из наставе, остао на факултету, а пришао је свези клира Епархије захумско-херцеговачке. 

Какви ће бити даљи потези Буловића и Синедриона на челу са Порфиријем кроатољупцем, остаје да се види. Вероватно ће Игњатије и његови продекани бити опструирани на сваком кораку, посебно Шијаковић, који се већ био налазио на мети Августејшег Иринеја.

Предстоје сукоби са најнижим ударцима, откривање прљавог веша кога тамо има у хрпама, али остаје нада да  ће Универзитет и Комисија за акредитацију схватити да имају посла са слабачком папистичко-поповском школом на којој законима ове државе и универзитетским нормама места нема, као што никада није ни било. 

 У следећем наставку: "Сви Иринејеви људи"...

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 22 октобар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 51 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.