header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow САОПШТЕЊА arrow Уредништво: Поводом најновијих обрачуна на Богословском факултету у Београду (3)
Уредништво: Поводом најновијих обрачуна на Богословском факултету у Београду (3) Штампај Е-пошта
среда, 24 октобар 2018

 СВИ ИГЊАТИЈЕВИ ЉУДИ

 Бертолд Брехт теорију драматургије обогатио је термином V-effekt, „ефекат изненађења“. Суштину тога ефекта језгровито и сажето изразио је анонимни аутор чувеног графита „Кад ја тамо, а оно међутим“.

          Свемогућем Иринеју нашао се ко да изађе на црту, и то у моменту када се ни најмање није надао.

Био је сигуран у лојалност својих људи и у победу Владимира Вукашиновића, преко кога је намеравао да спроведе чистку на Богословском факултету до краја (наравно, безобзирни Вукашиновић би не само исунио план, него и пребацио норму).

Човек који је шест година свим силама задржавао дефинитивни обрачун и крах свих моралних норми на Богословском факултету био је прота Предраг Пузовић, црквени историчар, частан човек и угледан научник,  примљен због својих заслуга у Академију наука Републике Српске. Када су се навршила његова два мандата и када је, револтиран и изнурен, а добрано оболео, прота отишао у пензију, отворила се Пандорина кутија и обрачун је почео.

Дуго се нагађало ко би могао бити противкандидат препотентном и безобзирном Вукашиновићу, који је у циљу самопромоције организовао неколико научних скупова из новотарске литургике и набацио наочаре а ла Георгије Флоровски, не би ли обмануо још ког наивчину, јер се није могао држати искључиво својих осведочених пријатеља са оне стране закона.

Формално, право кандидовања имали су сви редовни професори. Међу њима најјачи противкандидат био би Богољуб Шијаковић, философ, министар вера у више наврата, човек који је Богословском факултету у том својству дао неколико снажних финансијских инјекција за ремонт зграде, набавку књига за библиотеку, дигитализацију..., али који је од новосадског самодршца био брутално одбачен и шиканиран из разлога што је новац Министарства вера Републике Србије усмеравао углавном у Епархију будимљанско-никшићку, одакле је родом, и захумско-херцеговачку, где је имао своје интересне сфере.

Е, управо у тим водама јавила се идеја о противкандидату.

Јеретици на окупу:
тутуларни митрополит пергамски Јован Зизиулас, епископ браничевско-пожаревачки Игњатије Мидић и бивши епископ захумско-херцеговачки Атанасије Јевтић

Бискуп Гргур већ дуже време има амбиције да дође на факултет на коме је „славно“ докторирао, у чему му подршку пружају његов ментор Владан Перишић, парох дубровачки и редовни професор, бивши декан и продекан у два мандата, затим епископ Максим Васиљевић,  његов духовни отац Атанасије Јевтић, професор емеритус Богословског факултета и већ поменути Шијаковић. Игњатије браничевско-пожаревачки наклоњен је Григорију већ самим тим што је овај докторирао на релационој онтологији јересијарха Јована Зизиуласа. Други чинилац њиховог зближавања је љубав према вину – обојица се ревносно баве истраживањима истине у напитку богова, и то у најпробранијим сортама, па се у екстатичком заносу и прозборила покоја реч, а онда је, уз свесрдну Шијаковићеву, Максимову и Тасину подршку скован строго чувани тајни план – Игњатија изгласати за декана, али муњевитом акцијом, својеврсним блиц-кригом!

На Богословском факултету имена кандидата се не изговарају, нема дискусије и образлагања предлога, само се приступа тајном гласању заокруживањем имена једног од кандидата који испуњавају услов да су редовни професори и да нису благовремено одустали од кандидовања. Стални члан Синода био је сигуран у Вукашиновићеву победу, али када је дошло до пребројавања гласова прогутао је великачку и добро заљућену кнедлу – надмудрен је конспиративном акцијом струје лојалне Атанасију, Максиму, Шијаковићу, Перишићу и напокон самом Игњатију, који се на факултету до избора за декана држао по страни од свих активности и чак игнорисао Веће, јавно говорећи да  у настави ради зато да би добио бољу пензију (Министарство просвете је, очито, издашније од Патријаршије), а да га састанци и седнице не занимају. Долазио је  искључиво уторком и муњевито одлазио у свој пожаревачки спокој одмах по одржаним предавањима. Колеге са катедре којом руководи виђао је у двору у Пожаревцу, што је и њима било најзгодније, јер су у питању махом његови клирици. Испите су обављали његови сарадници, а повремено би ускакао и он, па би се из заскока, пресретањем на ходнику, код њега за пар минута завршавале одбране дипломских и мастер радова. Наравно, у његовом стилу: „Добро, душо, лако ћемо за то, да си ми жив и здрав и мичи ми се с очију“ - хуманији је од бачког педантизма  чије су жртве, до доласка троје асистената за грчки језик и читаве екипе за Нови завет, годинама чекале да буду испитане (рекорд је оборио свештеник из Ниша коме је пошло за руком да изађе пред лице Његовог Божанства после свега седам година чекања) и неретко путовале до Новог Сада да би биле испитане у владичанском аутомобилу.

Разјарени Иринеј убрзо је узвратио ударац утицањем на Патријарха да одузме благослов за држање предавања Максиму еволуционистичком и формирањем Савета који ће бити опозиционо настројен према новом декану и продеканима.

Могуће је да ће све огорченији Иринеј бачки преко председника Савета, слуге покорног Порфирија, и свим њему доступним средствима  предузимати мере и против других припадника „херцеговачког клана“ и свих оних који нису гласали за Вукашиновића. У опозицији су, поред већ помињаних личности, углавном лаици средње и млађе генерације и покоји клирик који „свој идентитет налази у владици Игњатију и заједничари са њим“, како они то воле да кажу.

Иначе, Иринеј се на факултету никада није сукобио са Игњатијем. На седницама би Иринејеве тираде пресецао улавном Игњатије, када би којим случајем дошао да одседи десетак минута. За Иринеја је Игњатије у неку руку био непознаница, и његов коментар о брату и саслужитељу браничевском обично је гласио: „Он је sui generis. То је врхунац уздржања бачког самодршца, који се никада није либио да јавно испољи нетрпељивост према митрополиту Амфилохију и који га је, уосталом, и отерао у пензију, а о колегама нижег ранга да и не говоримо. Могуће је да је узрок релативно уљудног опхођења њих двојице (макар пред светом) тај што Игњатије, поред покровитељства Јована Зизиуласа, ужива гостопримство неколико јеретичких високошколских установа у Европи (Беч, Минхен, Париз), где држи предавања по позиву, док Иринеј, нађе ли се на установама тог типа, одлази одмах после поздравних речи и коктела, лишен могућности да промовише своја грандиозна дела – Молитвену песмарицу и Православни посни кувар.

А шта се још закувава на Богословском факултету по Иринејевој рецептури, сви су изгледи, видећемо убрзо.

 

Повезани текстови:

 

1. Уредништво: Поводом најновијих обрачуна на Богословском факултету у Београду (1)

2. Уредништво: Поводом најновијих обрачуна на Богословском факултету у Београду(2) 

3. Уредништво: Богословски факултет? Ни случајно!

4. Уредништво: Богословски факултет у Београду: има ли овде православних?

5. Уредништво: О узроцима аутизма наше академске теологије-осврт на интервју Зорана Милошевића

6, Уредништво: О најновијој чистки на Богословском факултету у Београду

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 26 октобар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 8 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ДАНАС ПРОСЛАВЉАМО:

САБОР СВЕТОГ ЈОВАНА, ПРЕТЕЧЕ И КРСТИТЕЉА ГОСПОДЊЕГ

+ + +

ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА О БОГАТСТВУ И СИРОМАШТВУ

Љубав према земаљским стварима помућује ум и срце, док презир према њима доноси мир и тишину (авва Исаија).

-Сиромаштво лишава многих земаљских угодности, зато води путем који је слободан од многих опасности.

-Нећемо желети сувишно. Бићемо задовољни малим – и увек ћемо бити богати (Свети Јован Златоуст).

-Сиромаху су потребни само храна и одећа, док су богатоме потребна имања, куће, гозбе, почасти, безбедност, слава (Свети Јован Златоуст).

-Нека те не заводи туђе добро, јер ћеш и своје брзо оставити (Свети Димитрије Ростовски).

-Угађање телу и уживање у великом богатству и власти, представљају смрт за душу. Напротив, рад, трпљење, сиромаштво праћено благодарношћу, и умртвљивање тела – живот су душе и пут до сваке утехе. Почетак греха је похота, кроз коју разумна душа гине. А љубав представља почетак спасења и Царства Небеског за душу (Свети Антоније Велики).

-Не завиди богатима и не тугуј што немаш богатство, јер оно никако није обележје истинске среће и задовољства.

-Имати богатство, то никако не значи бити спокојан, задовољан и не желети ништа више. «Ти тугујеш – вели свети Златоуст – кад видиш богатог, а он тугује много више од тебе, кад види некога ко је богатији од њега».

-Боље је живети у сиромаштву, него у неправедно стеченом богатству (Свети Тихон Задонски).

-Богатство се не састоји у томе да се поседује благо, него да се не брине о његовом прибављању (Свети Јован Златоуст).

-Ко је погазио страст према богатству, тај је богатији од свих (Свети Јован Златоуст).

-Не имати богатство, него немати потребу за богатством – то је највеће богатство (Свети Исидор Пелусиот).

-Богу нису угодна велика дела, него велика љубав са којом се она чине (Свети Василије Велики).

-Кад је неко лењ у нечем малом што зависи од њега, не веруј да се разликује ни у великом (Свети Исак Сиријац).

Нема ничег великог кад је мала љубав, и ничег малог кад је љубав велика (Свети Василије Велики).


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.