header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Уредништво: Чуда од лозе Светог Симеона - како да се опет рађамо? Штампај Е-пошта
субота, 27 октобар 2018

           УВОД

         Србија је земља која изумире, и земља неплодности: преко 400 хиљада брачних парова нема децу.

           Зашто је тако?   

Због отпадије од Бога Који је Извор Живота.   

У доба кад многи очајавају што немају децу, пада им на памет да неплодност лече нових „репродуктивним технологијама“. Али, православни морају бити трезвени и побожни кад је овај начин лечења стерилитета у питању. О томе све јасно пише у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“:

"Примена нових биомедицинских метода у многим случајевима омогућава да се превазиђе болест неплодности.        

Истовремено се све више практикује технолошко интервенисање у процес зачећа људског живота, што представља претњу по духовни интегритет и физичко здравље личности. Угрожени су и односи међу људима, који су од памтивека били основа друштва. Са развојем поменутих технологија повезано је и ширење идеологије такозваних репродуктивних права, идеологије која се сада пропагира и на националном и на међународном нивоу. Овај систем погледа даје предност полној и друштвеној реализацији личности над бригом о будућности детета, о духовном и физичком здрављу друштва и о његовој моралној стабилности. У свету се постепено формира однос према човековом животу као према производу који може да се бира у складу са сопственим склоностима и којим се може располагати исто као и материјалним вредностима.

У молитвама чина венчања Православна Црква изражава веру у то да је рађање деце жељени плод законитог брака, али није његов једини циљ. Црква се не моли само за „плод утробе на корист” супружника него и за дарове непролазне узајамне љубави, целомудрености, „слоге душа и тела”.           

Зато Црква не може сматрати морално оправданима методе за рађање деце који нису у складу са замислима Творца живота. Ако муж или жена нису способни за зачеће детета и ако им терапеутски и хируршки методи лечења неплодности не помажу, они треба смирено да прихвате своју бездетност као посебан призив.  

Пастирске препоруке морају у оваквим случајевима да узимају у обзир могућност усвајања детета уз узајамну сагласност супружника.   

У допустива средства медицинске помоћи спада вештачка оплодња полним ћелијама мужа (мисли се на инсеминацију а не на ВТО, тј. вантелесну или ин витро оплодњу – прим. ред. сајта), јер она не ремети целовитост брачног савеза, суштински се не разликује од природног зачећа и реализује се у контексту супружанских односа. Манипулације пак повезане са „донаторством” полних ћелија нарушавају интегритет личности и изузетност брачних односа, допуштајући мешање треће стране у њих. Осим тога, таква пракса охрабрује неодговорно очинство или материнство, јер је оно отворено ослобођено ма каквих обавеза у односу на оне који су „тело од тела” анонимних донатора. Коришћење донаторског материјала руши основе породичних веза пошто претпоставља да дете, поред „социјалних”, има још и „биолошке” родитеље. 

„Сурогатно материнство”, то јест ношење, до краја трудноће, оплођене јајне ћелије од стране жене која, после порођаја, враћа дете „наручиоцима”, противприродно је и морално недопустиво, чак и када се остварује без новчане надокнаде. Овај метод доводи до рушења дубоке емотивне и духовне блискости која се успоставља између мајке и детета већ за време трудноће. „Сурогатно материнство” изазива трауме, како код жене која изнесе трудноћу до краја и чија материнска осећања бивају погажена тако и код детета, које касније може доживети кризу идентитета.   Са православнога становишта, морално су недопустиве и све врсте вантелесне оплодње, које подразумевају припремање, чување и намерно уништавање „сувишних” ембриона.    Морална осуда абортуса од стране Цркве управо се и заснива на признавању људског достојанства ембриона Оплодња неудатих жена уз коришћење донаторских полних ћелија или реализација „репродуктивних права” било неожењених мушкараца било лица са такозваном нестандардном сексуалном оријентацијом лишава будуће дете права да има и мајку и оца. Коришћење репродуктивних метода ван контекста Богом благословене породице постаје облик борбе против Бога, која се води под плаштом заштите људске аутономије, а у ствари у име изопаченог схватања слободе личности."  

Знајући за све ово, Уредништво нашег сајта решило је да православне упути  на проверено средство милости Божје: лозу Светог Симеона у манастиру Хиландару. Прво објављујемо текст блаженопочившег оца Митрофана Хиландарца о лози чудотворној, објављен у часопису „Хиландар“ 9-10/1982-1983. године  

ЛОЗА СВЕТОГ СИМЕОНА

Колико је наш Хиландар познат у Грчкој, толико је позната и лоза Светог Симеона, или боље речено, он је познат кроз ту лозу која се у њему налази. Многе стотине писама са свих страна ове земље стижу преко године у наш манастир, ради те лозе. Један сабрат је задужен да на та писма одговара тиме што шаље пакетиће са три зрна грожђа од ње, једним парчетом орезаног ластара са изданком, и упутством за употребу. То се од вајкада тако чинило, та се традиција одржала до данас, иако је природи нашег монашког позива то страно, а и технички и временски представља знатно оптерећење.

О чему се ту уствари ради? Ево, да пођемо од једног случаја из нашег дневног живота:

Дошао код нас владика из Јањине са својим епархијским свештенством. Док смо на дворишту разговарали, један од његових свештеника затражи „грожђе Светог Симеона”. Чу то Владика, па га упита шта је то што тражи. Овај му исприча како од тог грожђа које ми имамо нероткиње добијају децу, а Владика га прекиде, па се обрати мени прекорним тоном – зашто се ми као монаси и Светогорци тиме бавимо? А ја му рекох: Свети владико, шта би Ви чинили на нашем месту? Ви ћете видети сад ту лозу, под којим условима она постоји и рађа. Из гроба Светог Симеона је израсла, кроз зид цркве прошла, пре више од 200 година направљен је за њу зидни подупирач – има годину урезану – на који се ослања њено рекло би се иструлело и сасушено стабло, а она ипак доноси сваке године богат род, и не тражи никакву негу, ни прскање ни оламање као остале винове лозе. Ако у манастир дође 100 писама која траже њено грожђе, међу њима ће бити бар десет која обавештавају о успесима од ранијих пошиљки. Једне године је пао крупан град и грожђе је пропало, па смо били престали да га шаљемо. Писма су и даље стизала, потом рекламације, а онда личне посете, све док нисмо једним циркуларом одговарали заинтересованима да се стрпе до идуће јесени. – Видите, народ тражи, лоза чини своје, зар ми можемо да не учинимо оно што је до нас!

Тако говорећи стигли смо до лозе која се са јужне стране велике цркве разгранала по једној пергули и делује на посматрача, чак и кад он не зна о чему се ради, некако мистично.

Владика је стајао пред њом, ћутао, гледао је, па приђе и целива је, а онда позва и остале у њен хлад и замоли ме да им даље причам, све што о тој лози знам.

Рекох му: „Преосвећени, ја знам много. Можда је боље да питате за оно што Вас у првом реду интересује.”

Он рече: „Колико је ова винова лоза стара?”

Рекох: По предању, она је ту од 1208., а писани докуменат у вези са њеном целебности код бездетних супружника, носи годину 1585.

„Шта говори предање, а шта тај докуменат?”, упита Владика.

„По предању је 1208. наш ктитор, Свети Сава, дошао из своје испоснице у Кареји (Ораховици) и хтео да пренесе мошти свога оца у Србију да би над њима измирио своју око престола завађену браћу. То је код игумана Методија и тадашњег братства изазвало велику тугу и страх. Тугу, јер су они са Светим Симеоном заједно дошли из Србије и били осећајно за њега везани, а страх – јер су времена она била опасна због напада морских разбојника и пустошења од западних Крсташа, а Свети Симеон је одмах по уснућу био Богом прослављен, и гроб му је постао извор благоуханог мира, што је уливало спокојство и сигурност братства у његову заштиту. – Али једне ноћи се игуману Методију јави Свети Симеон и рече: „Чедо, ја треба да идем у Отачество наше, а из мога гроба ће израсти винова лоза, и док она буде доносила рода, почиваће и мој благослов на овом манастиру”. – Тако се братство умири и пустише Саву да пренесе свете мошти очеве. И ето, ту где лоза излази из зида, са друге је стране његове гроб Светог Симеона.”

Свештеници су гледали опет у лозу, крстили се и дивили њеној необичности. Ја наставих:

„А она друга година је на турском буџету којим се преноси својина једног цифлика (великог поседа) са ранијег собственика-аге на манастир Хиландар, а поводом следећег догађаја: – Сазнао ага о целебности ове лозе, па користећи се њом заимао је децу. После десет година дође он са најстаријим сином и пред хиландарским старцима изјави: – Ово сам дете од вас добио па га вама и враћам. А старци, знајући да Типик светогорски из више разлога то не допушта, одговорише: – То ти је дете Бог подарио на молитве нашег светог оца Симеона, па нека код тебе и остане, а своју захвалност према нашем манастиру можеш да изразиш на неки други начин. И ага поклони Хиландару велико имање недалеко од Свете Горе, овде иза села Јерисоса, које и до данас представља највећи извор наших годишњих прихода.”

Опет наста покрет међу свештеницима, међусобни коментари, позивање на помоћ Божијих угодника и њихов утицај у нашем животу.

Владика ће опет: „Па колико се то грожђе тражи и са којих све страна?”

А ја му наведох овај случај. Испричах како је пре неку годину дошла група официра Ратне школе из Солуна, као што сваке године долазе у више наврата, па кад су ручали и ми им по подне све уобичајено у манастиру показали, после њиховог учешћа на вечерњем богослужењу, они су се занимали у холу гостионице. Кад сам пролазио туда, они ме зауставише и замолише да им нешто причам из живота нашег манастира или Свете Горе. Како су ме пре тога неки од њих већ питали за грожђе Светог Симеона, мени дође, пошто сам у то време био задужен око њега, да им причам о томе, како би они који су га тражили били ојачани у вери при његовој употреби. И онда им донесем везане штосове писама по месецима, као и фасциклу са вестима о успесима за протекло време те године. Генерал одреди једног млађег официра да са коверата чита места одакле су писма упућена. Сви су се дивили кад су чули за села и градове са свих страна Грчке, са острва, и прекоморских земаља где Грци живе.

„Па ви сте најпознатији манастир!”, рече генерал. „У славу Божју!”, одговорих ја, пружајући му фасциклу где су у писмима била подвучена сведочанства и захваљивања Светом Симеону. Он поче да листа, да гласно чита одељке. Официри су нетремице према њему гледали. Наједном генерал подиже глас, па отворену фасциклу окрете присутнима: „Видите ово чудо!” И даде оном официру да покаже изблиза свима, а он се прекрсти, па седе. Овај је ишао у круг. На једном писму је била прикачена слика у боји – „тројке”, два братића и сестрица, као анђели, кад им је било два месеца, а отац пише у писму како дванаест година нису имали деце, а сад им је Господ, по употреби грожђа које смо им послали, подарио троје, и да су првом сину дали име Симеон.

Сад су свештеници живо ударили у причу, тако да сам ја прекинуо моје казивање, и чекао да ме Владика отпусти. А он се обрати свештеницима у шаљивом тону са сугестијом да не причају о овоме даље, јер оци, вели, неће наћи времена да пакују толике пошиљке. А један му млађи узврати: „Не бојте се, преосвећени. Нема тих много који данас хоће децу. Кад би ова лоза помагала да се немају деца, онда оци стварно не би постигли да задовоље потражњу.”

Кад разговор скрете на световни колосек, ја направих мали поклон у правцу Владике да бих се удаљио. Али Владика сад хоће неке статистичке податке – колико грожђа на лози роди; колико пошиљки оду годишње, колико од тога бива успеха, има ли и колико прилога... Рекох да не водимо дневник о томе, али сам му неке податке по сећању или процени могао да пружим, па закључно рекох, – да нам подстицај и снагу за ту добровољну службу даје та дирљива вера грчког народа која се среће у скоро свим тим писмима што добијамо. Том вером се дају објаснити и тако чести и бројни успеси за које директно сазнајемо, док за друге чујемо од лица која су тим успесима побуђена, решила да траже и сами то чудотворно средство. Па наведох недавни случај из Атине. – Писали нам неки и добили грожђе. А онда нам та госпођа понова пише и јавља ово: – Због лудости своје у првим годинама брака изгубила сам дар материнства. Кад сам се тргла, било је већ касно. Медицина која ме је упропастила, није више могла да ми помогне. Али једног дана ми рекоше да је дошао из Америке неки наш специјалиста и брзо у Атини стекао велики глас. Одем код њега. Замислите оци, и опростите што ово Вама пишем, каже ми, као да нема срца у себи: „Ако ја могу да родим, моћи ћеш и ти!...” – А мени баш тих дана дође у руке књига „Платитера”, издање са Свете Горе, где се описује чудотворна лоза Вашег манастира. По савету једне пријатељице и њеном уверавању, ја сам Вам се одмах обратила и Ви сте ми послали грожђе и књижицу са упутством. Постила сам четрдесет дана и молила се као што тамо пише, а онда сам исповедила пред свештеником сав свој живот. Очистила сам душу као што се кућа пред Ускрс чисти. А баш је то пред Ускрс и било пошто сам сав пост препостила. На Ускрс сам се причестила. Не могу да Вам опишем моју радост. Мој муж је, видећи моју ревност да обновим свој живот да би дала из себе нови живот, и сам чинио поред мене исту припрему. И он се са мном исповедио и причестио. О, како је велики Бог кад се Њему целом душом окренемо! Док Вам ово пишем, моје ми дете лежи под срцем, и ја бројим дане кад ћу да га видим лицем к лицу. Свети отац Симеон је посрамио оног „специјалисту”, а мене и мог мужа довео ближе Богу (некад смо били само недељни хришћани, али смо живели живот без одговорности као и највећи део света око нас). – Шаљем Вам скромни дар да припалите свећу за здравље нашег детета и нас, чији живот тек сад добија свој пуни смисао...”

И Владика и свештеници су овим били очито узбуђени. Владика није показивао више намеру да настави са питањима, само ме замоли да му прибавим ту књижицу коју уз грожђе дајемо, а један свештеник упита ко ју је написао? Рекох им да се за упутство, које је кратко, не зна ни кад је написано ни ко га је писао, јер је то наслеђивано од вајкада. А упутства за живот у вери и за однос супружника у браку, покупио је из Светог Писма и саставио један светогорски духовник новијег времена. – Сви су показивали велику захвалност за све то што су чули и сазнали, па кренуше даље према старој трапези да под њеним тремом нађу хлад и да се освеже студеном водом из цистерне.

Нешто касније прошао сам опет туда послом, и видех да се остало још код исте теме. Један старији од њих, говорио је о двојици својих парохијана који су овде имали свој велики доживљај... Ја ухватих везу о чему се ради, па застадох пред њим и осмехом наговестих моју упадицу.

„Да, ја сам присуствовао том случају”, рекох. Та двојица су долазећи од манастира Зографа свратили на кратко овде, да би касније од нашег пристаништа узели чамац за манастир Ивирон. У сусрету ме замолише да им покажем оно што се најлакше и најбрже да видети, пошто су први пут овде. Пролазећи поред лозе, ја им у најкраћем рекох о њој, док, у том времену, један старац беше пришао и унезверено гледао у лозу и слушао. Кад ми хтедосмо да наставимо даље, он ми се обрати: „Оче, хвала ти на томе што чух, али чујте ви сад мене, па му глас задрхта: „Ја сам плод ове лозе...” Онда јој приђе, направи старачки поклон и целива њено стабло, па окренут мени, настави: „Родитељи ми нису имали деце. Мој је отац овде дошао и узео грожђе са ове лозе. Кад сам ја одрастао, он ми је све то испричао, и заветовао ме да дођем у ваш манастир и да се поклоним гробу Светог Симеона. А ја, ето, као сви ми људи, од данас до сутра, не дођох. Није то ни просто за нас са другог краја Грчке. Ја сам од Каламате. Кад сам ушао у седамдесет пету и видим да је крај близу, реших да извршим очев завет, да ме не укори горе што га не послушах. Па се прекрсти: Слава Ти, Боже, што си ми дао снаге да то извршим, па опет засузи и окрете се да иде!”

Погледах у моја два саговорника. Они су стајали као укопани, без речи. А онда ће један да се обрати другом: „Ето, Јорго, случај је хтео да баш нас двојица ово доживимо. Ја као агроном који знам под којим условима и колико једна винова лоза може да живи, и ти, као лекар, који знаш шта значи стерилност у браку. Па се окрену мени и рече: – Оче, то што смо на овом месту својим очима видели и собственим ушима чули, доста нам је за ову посету Светој Гори. Нећемо више да Вас замарамо. Идемо полако према мору, и да успут о овоме добро размислимо.”

Владика хтеде да ме задржи и свештеник коме сам преузео историсање овог случаја направи ми место поред себе, али ја се извиних да сам у послу, па продужих кроз трем јужне мале према болници. Нека топла захвалност према оцу нашем Симеону разли се по мојој души. Како је он близак овом верујућем грчком народу, како он тај народ везује за ову нашу Светињу, и како је нама пријатно што нас тај народ не гледа као странце, јер многа његова деца одавде потичу, од ове лозе што је никла из земље коју је заувек натопило благоухано миро нашег оца Симеона, настало из његовог врлинског живота и Божје благодати.

Многи наши хиландарски пријатељи из Грчке сугерисали су нам поновљено, да објавимо књигу о лози Светог Симеона и њеном чудотворном грожђу, да поверимо неком од писаца материјал који о њој поседујемо, јер то би, веле, у наше дане убрзане секуларизације послужило на славу Божју и на буђење и утврђивање у вери нарочито оних који су за грожђе са те лозе непосредно заинтересовани због немања порода.

Ми то нисмо прихватали. Имали смо увек осећај да је то искључиво ствар нашег Светог оца Симеона, и препуштали смо то руководству Божјем. Тако од 1585. до ове године, наш Хиландар није словца написао по тој теми. Лоза је сама увек о себи говорила и сведочила.

Међутим, Срби су о њој мало знали и још мање су је користили. До Балканског рата и Другог светског из једних, а последњих деценија из других разлога. Било је случајева да је покоји од наших посетилаца узео собом њено грожђе за неког од својих потребитих рођака, или га је неко из Србије, по препоруци, тражио поштом. Тако нам је у задње две деценије остао у сећању један случај из Горњег Милановца, други из Крушевца, и трећи из околине манастира Милешеве, као и случај са једним нашим земљаком из Енглеске, који су заимали пород и о томе нам захвално писали.

Тек прошлог лета штампа у Југославији (два илустрована листа), више као сензацију и са недовољним и произвољним обавештењима о сврси тог грожђа и његовој употреби, упознала је своје читаоце са том историјском и чудотворном лозом. Одмах потом запажена су све чешћа и бројнија писма са разних страна наше земље, највише из Краљева, Сарајева и Ниша. Сва та писма чувамо. Она представљају јединствен тест-материјал. У поређењу са грчким писмима по истом предмету, она се исто толико разликују, колико и верско, социјално и просветно устројство код ова два народа.

Овде није место да се о том тесту пише, мада он сам о себи много говори, јер сва та писма мање-више имају исповедни карактер и једна психоанализа пружила би убедљиву слику о духовно-моралном лику нашег човека данас.

Та писма потресно делују, како она која сведоче о вери, тако и она која показују крајње непознавање исте. Нас ова писма упућују на појачан молитвени подвиг за наш духовно осиромашени народ, јер немање духовности је анемија на коју лако напада свака друга болест (против ње се треба борити а не против секти које су само њена последица).

Биће свакако у наредно време интересантно пратити, како се наш свети Отац Симеон односи према својој духовној деци србској, верујућој и оној неверујућој, која траже грожђе са његове лозе. Јер, да се чудо деси, потребна је – по природи ствари – вера онога на коме се оно треба да деси, о чему нам и јеванђељска чуда говоре. Али има чуда која долазе из чисте милости Божје, да би се њима изазвала и оснажила вера, којом онда појединац цео свој живот управља новим путем према Богу, па тако и другима око себе осветава тајне путева Божјих.

И ево, већ почињу да стижу у Хиландар прва писма која благовесте. Два су из Краљева и једно из Београда.

„... Пре пет месеци писале смо вашем манастиру ја и моја другарица и замолиле смо да нам пошаљете свето грожђе, пошто обе немамо децу. Чим смо добиле свето грожђе и поступиле по упутству, остале смо у другом стању. Желимо да се захвалимо манастиру и да кажемо свим осталим нероткињама како вера у Бога свима помаже. Ми немамо речи којима би изразиле права осећања. Сада је наша вера у Бога још чвршћа. Срдачно, ваше – Јованка Ивковић и Мирјана Скачајић-Банковић.”

„... Пошто смо у прошлој години добили из вашег манастира грожђе и употребили га, добили смо ћерчицу и од срца смо вам захвални. Она је добила име Олгица. Још једном од Бога и срца вам хвала. Срећни родитељи – Вукомир и Градимирка Перишић из Мрсаћа код Краљева.”

„... Јер би воља Господња да се на нама грешнима јави милост Његова кроз благодат коју је дао угоднику своме, Св. Симеону. Заиста се велико чудо догодило и нема тих речи које би нашу радост и захвалност изразиле. Истинита је реч Апостола да је Бог увек исти. Чуда која је творио некад, твори Он и сада, и ми се удостојисмо да будемо сведоци и учесници једног таквог чуда... Данас, ево, Бог је дао да можемо да се радујемо потпуном дару Његовом... Родила нам се девојчица коју смо посветили светим крштењем и добила је име Марина. Њен деда и Ваш познаник и пријатељ, хаџи-Радмило Стефановић, рекао је на породичном весељу: „Ово је дете на молитву добијено – не заборавите то никада!”... Молите се, Свети Оци, светом Симеону Мироточивом да и друге бесплодне супружнике исцели као што је нас исцелио. Молите се Господу и за сав народ србски да опет буде уједињен, опет Христов и опет светосавски. – Свом душом својом захвални – недостојне слуге Божје: Весна и Миодраг.”

Да, лоза Светог Симеона „рађа” сад и у Србији! То је стварност која нам много говори. Наш први челник народни и отац духовни очигледно је ту, са нама. Каква утеха и сигурност у данашњој неизвесности сваке врсте. Његова лоза! Како је то пуна реч, велики појам, узвишен смисао!? Она рађа – децу, идеје, наде, – будућност! Замислите: њене жиле у земљи Свете Горе, у раци мироточивог свеца, ту где се непрестано моли, кади, старе повеље чувају и књиге староставне читају; где је историја жива и небо на домаку руке, – а плод од сокова таквих, стиже у земљу Србију и рађа, множи се, пушта нове корене, ствара нов сој, обнавља дух, указује на пут, нов живот – вечну истину.

Ми, Хиландарци, примаћемо са радошћу и даље писма; да пакујемо и шаљемо још многе пошиљке чудотворног грожђа са прастаре лозе нашег ктитора и путовође, и да му се молимо да умножи и обожи наш српски род. 

  САВРЕМЕНА ЧУДА ОД ЛОЗЕ СВЕТОГА 

Чуда се непрестано дешавају, и данас. У манастиру Хиландару чувају се многи записи благодарности за милост Божју и чудо рађања. Нека од њих налазе се у књизи свештеника Јована Лукића  о икони Тројеручице и манастиру Хиландару, па их доносимо ради подсећања и препоруке онима који искрено верују у Бога и Његове свеце.   Ово писмо стигло је из Брчког почетком априла 2005. године:“Хвала Богу и св. Симеону Мироточивом и св. Богородици Мајци Божијој, која нам је подарила нашег сина Сретена П. Много је година иза нас, нашег заједничког живота без деце, пуних шеснаест. Обишли смо много болница, много лекара, било је много туге и разочарења све док нисмо добили грожђе са Свете Горе. Тад се јавила нада, као обасјање, бар мени као жени која је рођена у породици која верује у Бога, док мој муж и није био одушевљен. Знајући да је одрастао у атеистичкој породици, нисам му ни замјерила. Одлучила сам да испоштујем упуте са Свете Горе. Молила се и вјеровала. Мој муж се крстио и вјенчали смо се у цркви, за што сам му захвална. Након црквеног вјенчања, ја сам дубоко у души знала да ћу постати мајка, уз помоћ блажене Мајке Божије, која је послала свој благослов, три зрна грожђа и парче од одрезане лозе.                        

  Испоштовала сам, и молила за себе и мужа. Причестила сам се 15. јуна 2003. И прође година у ишчекивању срећног сазнања, 15. јуна 2004. ја сам затруднела: 28. фебруара 2005, родила сам здраво и живо мушко дијете, лијепо као сам Анђео. Крстит ћемо га 19. јуна 2005. године.

Срећни родитељи Здравка и Драган П.

Помаже Бог, драга браћо!

Јављамо вам се да Вам саопштимо радосну вест о рођењу нашег сина Михајла.

Захваљујући Богу, Господу Исусу Христу, који је услишио наше молитве, Пресветој Богородици и Светом Симеону, по употреби грожђа, добили смо дуго очекивано чедо.

Лозу смо добили преко нашег кума, који је лозу добио из цркве у Раковици. Сину смо дали име Михајло, јер нам је кућна слава Архангел Михајло.

Хвала Господу Богу и свим светима на пруженој милости и небеском дару.

Даница и Драган из Зрењанина, СРБИЈА

Поштованом хиландарском братству   

Прошле зиме, пред страшни пожар који се догодио, био сам код вас у посети, у манастиру Хиландару. Пошто смо имали потешкоћа да добијемо децу, замолио сам вас да нас упишете у ваше молитвенике и спомињете на молитвама, мене Бенџамина, православног Швајцарца (отац Кирил ме је крстио ’99 у Хиландару), и моју супругу Јелену, православну Рускињу. Тада сте нам дали и грожђе са гроба Св. Симеона.    

 Приликом мог повратка кући, моја супруга је већ била у другом стању. Трудноћа је добро прошла и нама се родило здраво мушко дете. Из захвалности нашем молитвенику пред Господом, св. Симеону Мироточивом, крстили смо нашег сина, у руској православној цркви, и дали му име Симеон.  

Велики поздрав шаљем оцу Кирилу и желим добро здравље. Ми се молимо да се манастир Хиландар брзо опорави и обнови после страшног пожара, тако смо преко оца Пантелејмона са метоха Јованица, дали мали прилог за обнову и помоћ. Још једном се много захваљујемо, свој браћи хиландарској, на свим вашим молитвама. Желимо свако добро од Господа на многа љета.

Бенџамин и Елена

Многопоштованом братству светог манастира Хиландара

Желим на првом месту да се захвалим Господу Богу, Пресветој Мајки Божијој, а и Вама, што је моја молитва услишена. Господ ми је подарио здраво дете, 3. марта 1992. године, које смо крстили 12. јула на Петровдан, и наденули му име Страхиња. 

Из Вашег и нашег светог манастира Хиландара добила сам свету воду, грожђе, тамјан и свећу, и држала се ваших упутстава. Петком сам постила, палила свећу, пила свету воду и узимала свето грожђе. Господ је услишио Вашу и моју молитву, и подарио ми здраво и лепо дете.

Пре тога сам два пута изгубила дете. Лечила сам се у новосадској болници, али без резултата. Господ ме је упутио на Вас и наше молитве је услишио. Дубоко сам захвална и срећан мајка. 

Шаљем Вам слику нашег сина Страхиње, да се молите за нас, да нас Десница Божија, увек води на свако добро.

Захвални родитељи нашем светом манастиру Хиландару, са његовим братством.

Снежана и Милан Р.

Помаже Бог управи манастира Хиландар!

Обраћа вам се брачни пар, Љубо и Милица К., пошто нас Господ, по употреби грожђа Светог Симеона, благослови породом и добисмо сина Милоша. Ми вам се од свег срца захваљујемо и уједно обавештавамо Управу, због јачања вере других бездетних супружника.

Строго смо се придржавали упутства, почевши са постом 22. новембра 1993. и причестили смо се 2. јануара 1994. након чега је дошло до зачећа и порођаја, 28. октобра 1994. године. Породила сам се царским резом, због тога што је пупчана врпца била обмотана око врата два пута. Господу хвала, дете је здраво и нормално.

Грожђе светог Симеона нам је донео М. Гићо, из Зебица, који ради у Крушевцу.

Поштовани Оче,

Пре око годину дана, мој супруг и ја, смо Вам се обратили са молбом да нам пошаљете грожђе Светог Симеона, јер нисмо имали деце. Наше молбе су услишене и срећни смо што можемо да Вам јавимо да смо на празник, 2. августа ове године, постали родитељи. Добили смо сина, коме смо дали име Немања.

Јављам Вам се у нади да ће Бог помоћи и другима да доживе срећу која нас је походила.

Са неизмерним поштовањем, захвалношћу и вером, захвални родитељи, Иван и Александра.  

Помаже Бог, оче Василије!

Јављамо Вама и Управи манастира Хиландар да је чудотворно грожђе, и у овом случају имало резултата. Уз помоћ Божију и благослов оца Василија, 28. септембра 2001. у 18,23 сати, родио се анђео Аљоша Г, од оца Т. и маме Снежане.

Шаљемо Вам фотографије, да се молите за нас и да их ставите мало на икону Богородице.

Волели би смо да нам напишете пар речи, ако будете имали времена. Интересује нас, да ли да дете крстимо код оца Авакума, и када?

породица Г.

21000

Нови Сад    

Драги монаси манастира Хиландара,

У почетку сам вам се обраћала са страхом, после са страхопоштовањем, а сада баш као правој браћи. Молила сам вас, пре годину дана, да појачате моју молбу Господу Богу, да добијем потомство. Послали сте ми свето грожђе и дрвце од свете лозе са упутством.

Уз сталне молитве, ја сада очекујем два сина (тако кажу лекари). Напустила сам посао, јер поново нећемо бити у Србији. Молим вас, појачајте моју молбу да на свет, у здрављу донесем здраву децу. Посветићу се мојој деци, молити се за њих и њиховог оца, који је сада хранитељ свију нас.

Молимо вас браћо (ја немам рођене браће) за здравље моје, моје деце, мога мужа, за његов напредак у раду, јер је на њему сад сав терет за издржавање свију нас.

Јављаћу вам се све док могу. Прошли пут сам вам послала прилог, сада се поново селимо, али биће, уз молитву, стрпљење, и добра дела и мисли.

Свети Господ Бог ће дати и помоћи!

Хвала вам.

Александра, Београд

ПОУКА НА КРАЈУ 

Ето, драга браћо и сестре, правог пута ка потомству – Христовог пута Светог Симеона Мироточивог, чијим молитвама помилуј нас, Боже. 

 

На Свету Петку Српску 2018.

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 27 октобар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 55 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.