header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Аксиоме једног друштва Штампај Е-пошта
недеља, 04 новембар 2018

Постоје извесне аксиоме друштвених наука које су засноване на миленијумским искуствима човечанства. Међу њима су и ове: неморал води до разарања породице; разарање породице води друштвеној нестабилности; друштвена нестабилност води слому цивилизације.

        Дакле, сексуални промискуитет, брачно неверство и порногрaфија доводе до ширења полно преносивих болести, развода и разградње породице, а то значи нестабилност социјума, нестанак грађанских врлина, пад нивоа образовања, а пораст криминала, отуђења и самоубистава међу младима. Да би се обновило друштво, неопходна је обнова истинске љубави, родитељства и породичности. Историчар Арнолд Тојнби је истакао: “Од двадесет и једне значајне цивилизације, деветнаест их је пало не због тога што су поражене споља, него због моралног пропадања изнутра“.                     

НАУЧНА ИСТРАЖИВАЊА ЏОЗЕФА АНВИНА    

Британски етнолог и социјални антрополог, професор Оксфорда и Кембриџа, Џозеф Данијел Анвин (1895-1936) спровео је обимно истраживање судбине шест великих цивилизација и осамдесетак мањих заједница у дугачком периоду од пет хиљада година. Хтео је да провери Фројдову тезу да друштва постају неуротична и саморазарајућа због претераног потискивања сексуалног нагона. На основу његових истраживања, настале су књиге „Секс и култура“, „Сексуална регулација и понашање у култури“ и „Hopousia или сексуални и економски темељи будућег друштва“. Истраживања која је спровео сасвим су порекла Фројдову тезу. Наиме, управо су моногамна друштва, друштва која су ограничавала полну разузданост, била напредна и трајна. Она која нису, остала су примитивна или, ако би достигла високу тачку развоја, брзо би пропадала.   

У свом обраћању Медицинском одсеку Психолошког друштва Велике Британије, одржаном 27. марта 1935, Анвин је рекао: “Хиљде миља и хиљаде година раздвајају догађаје; и нема видљиве везе међу њима. У забележеној историји, нема случаја да апсолутно моногамно друштво није показало велику енергију у култури. Не знам ни за један једини случај да друштво које показује велику енергију у изградњи културе није апсолутно моногамно“. Друштва са високом социјалном енергијом напредују у свакој области  - економији, науци, правосуђу, уметности, итд. Ако се моногамни морал напусти, довољна су три поколења да дође до слома друштва. Пишући о Анвину, Олдоуз Хаксли, аутор „Врлог новог света“, јасно каже:“Културални услов успона једног друштва директно је пропорционалан наметању ограничења сексуалном понашању пре и после венчања“.            

БОЉШЕВИЧКА СЕКС-РЕВОЛУЦИЈА    

На трагу Анвина био је и Питирим Сорокин, амерички социолог руског порекла, оснивач катедре за социологију на Харварду. И он је, у својој књизи „Америчка сексуална револуција“ устврдио да су напредна друштва заснована на моногамији, верности, одговорности и породичној стабилности. Тамо где постоји сексуална распуштеност, где је дозвољен лак развод брака, где су односи са децом површни и плитки, друштва постају нестабилна, а отуђеност влада. Сорокин је имао искуству бољшевичке револуције, која је значила баш удар на породицу: “Током прве фазе револуције, њени вођи су настаојали да разоре брак и породицу. Слободна љубав је правдана такозваном „теоријом чаше воде“ (иза које је стајала Лењинова сарадница, мадам Колонтај, тврдећи да сексуални однос са неким не значи више од испијања чаше воде, нап. прир.) Ако је неко жедан, била је званична партијска линија, није битно из које чаше пије воду; подједнако је небитно како он утољава своју сексуалну глад. Укинута је било каква законска разлика између брака и пуких сексуалних веза. Комунистички закони су говорили само о уговорима између мушкараца и жена који су имали за циљ задовољење жеља на дужи или краћи период, годину, месец, недељу дана, па чак и једну ноћ. Свако може да се венчава и разводи колико му се ћефне. Муж и жена су могли да се разведу без присуства оног другог. Брак није морао ни да се региструје. Бигамија, па чак и полигамија, били су дозвољени под новим околностима…Предбрачни односи су хваљени, а ванбрачни су сматрани нормалним. За свега неколико година, хорде дивље, напуштене деце ( „беспризорници“, нап. прир. ) постале су претња Совјетском Савезу. Милиони живота, нарочито девојачких, уништени су; разводи су порасли у огромној мери, као и број абортуса. Мржње и сукоби међу полигамним и полиандричним партнерима брзо су се умножили – а самим тим и психонеурозе. Резултати су били тако запањујући да је влада била приморана да радикално измени своју политику. Пропаганда теорије „чаше воде“ проглашена је контрареволуционарном, а на њено место је дошло званично величање предбрачне уздржљивости и малтене сакралности брака. Ако се узме у обзир да се све ово десило у оквиру једног режима, оглед је био крајње поучан и информативан. Он је јасно показао разорне последице неограничене сексуалне слободе“.           

Мајстори Новог светског поретка су решили да тај оглед понове.                                                        

ПОРНОГРАФИЈА И НАСИЉЕ                

Један од кључних узрока разарања савремених западних друштава је тријумф тзв. „сексуалне револуције“ са потпуним озакоњењем порнографије. Данас је 70% садржаја на Интернету везано за порнографију, а зараде у овој „индустрији“ мере се милијардама долара.     

Многи се чуде порасту сексуалног насиља у западним друштвима, али и у нашем друштву. Нико неће да гледа у корен. Јер, порнографија је непосредно повезана са насиљем. Америчка истраживања, чији су се резултати нашли и пред државним тужиоцем, показала су да се 10% мушких студената узбуђује кад гледа крајње насилну порнографију, 20-30% ужива у филмовима у којима жена пружа отпор полном чину, а чак 50% сматра да су одлични филмови у којима се жена на крају слаже са силоватељем. 

Пропагатори порнографије су, на почетку свог деловања, тврдили да порнографија делује катарзично – тобож, што више гледаш визуелне фантазије, мање си склон да преступе чиниш у стварности. Међутим, истраживања су показала да није тако. Клаус Матијак, неуробиолог и стручњак за психологију понашања при универзитетској клиници у Ахену дао је интервју часопису „Штерн“ у коме каже: “Све што се често понавља – удар тениског рекета, свирка на инструменту, учење азбуке врши промене у мозгу. Човек учи много, па и насиље. Да би га изучио, мора да научи да пређе „праг саосећања“. Боксери то постижу нарочитим тренинзима. На том принципу раде компјутерске игрице које приказују насиље. Коцкари могу да буду успешни само ако пригуше сажаљење према противницима… Код коцкара који играју дуго и интензивно приметне су промене на мозгу. Код порнографије су ти исти ефекти у питању. Ко стално гледа насилни секс и сцене „генг бенг“ (групног силовања), где жене реално осећају бол, стварно му се мења мозак. Да би слика неког ко пати изазивала сексуално узбуђење мора се искључити свако сажаљење према њему, иначе се ништа не добија. И зато се ово учи сталним гледањем одређене врсте порнографије. Порнографски поглед на ствари је истрениран. Кад порнографија постане део свакодневице, то не само да мења човекову сексуалност, него и његово биће. Нормалним се сматра оно што је пре тога било потпуно ненормално“.                        

ДОЛАЗИ СТРАШНО ВРЕМЕ                  

Долф Цилман је, после три и по деценије научног рада, доказао да гледање порнографије непосредно води ка склоности силовању. Порнографија код мушкараца изазива одсуство саосећајности према женама, а затим силовање представља као акт који не подлеже кривичној санкцији. Ако се томе дода да судови благо кажњавају силовања, њихов број у друштву се лако може увећати. Цилман је показао да овакав однос према силовању може да наведе кориснике порнографије да лакше насрну чак и на децу, што је најпогубније.            

Године 2007, минхенски професор неуропсихологије Георг Ертел, чији је Институт рационалне психологије преко три деценије изучавао дејство порнографије на мозак, указао је на драматичан развој догађаја у немачком друштву: “Оно што очекује наше друштво у овој области је прави ужас. Сада је насиље постало дозвољено средство за остварење сопствених амбиција“. Мозак почиње да се мења, чинећи човека мање осетљивим: “Мозак прилагођава своју стратегију обраде информација у складу са стварношћу и штити се од поплаве насиља и порнографије својим „затупљивањем““. Ертел је тада упозорио: “Емоционалност интелекта и способост саосећања код омладине је све мања. Сада је код многих младих мушкараца, али и жена, сексуалност непосредно повезана с насиљем. Ствар је томе што мушкарци себе идентификују као силеџије, а жене као силоване“.                                                          

МИТ О СИЛОВАЊУ       

Порнографија је, утврдио је професор Херберт Селг, кључно допринела развоју тзв. „мита о силовању“, који отприлике гласи овако: „Свака жена жуди за силовањем и наслађује се њиме. Ниједну жену не можеш да силујеш ако она то неће.“ То јест, у складу са овим митом, силоване су само „лоше“ жене. Мушкарци који силују су сексуално гладни и не могу другачије да поступе. Као и много шта друго,  и ова прича је почела од Фројда, који је код жена примећивао извесни мазохизам.                     

Томас Ширмахер нас подсећа куда све то води: “Најобичнија интернет претрага за кратко време приказује, сасвим бесплатно, свима, па и деци, навеће огавности: сексуално односе са мртвима, живима, чудовиштима, обезглављенима, животињама и децом везаном у ланце, коју муче одрасли. Секс са трудницама, силовање жена које стењу од усхићења кад њиховим грудима приносе усијана кљешта, као и девојке које за време односа врше малу и велику нужду – то се одавно сматра природним. Ко плати и мири се с тим може видети и још већи ужас – поводом двадесетпетогодишњице „Плејбоја“ слику жене коју напаствује пас и Деда Мраза који се пари с јеленом“.

ВЕЗА ЈЕ НАЂЕНА         

Још 1986, пре Интернета, амерички председник је наложио формирање комисије која ће утврдити везу између порнографије и силовања. Џери Р. Кирк, који је за ову комисију написао студију о порнографији, до тада најобимнију на свету, истакао је: “Истраживање једнозначно показује да постоји непосредна веза између хардкор порнографије и насилних сексуалних преступа – силовања, убистава и наношења тешких телесних повреда женама и деци“.  Са овим су се сви његови сарадници сложили, иако је у комисији било и оних који су бранили право на слободу постојања порно – индустрије. Канадско истраживање министарства правде пказало је да се око 50% насилника за силовање припремало гледањем порнографије – 75% силоватеља деце, 60% оних инцестуозних насилника, као и 38% осталих. Уочено је и да је све већи број насилних поступака у браку, када мужеви приморавају жене да испуњавају оно што су видели у порно – филмовима.

Занимљиво је да међу радикалним феминисткињама има и оних које сматрају да порнографија ослобађа жену. Тако Венди Мек Илрој каже да жена може да ужива и у сценама сексуалног  насиља: “Она можда има извесне мазохистичке склоности, којима даје простор, захваљујући својој бујној машти“.                              

ПОРНОГРАФИЈА И ЗЛОЧИНИ   

Порнографија, као што видимо, може довести и до тога, да рекло би се нормалан, човек и примеран грађанин, почини страшна убиства. О томе говоре саме серијске убице.                                               

Тед Банди, масовни убица, погубљен је 1989. године. Он је признао убиство двадесет девет жена и девојака, а сматра се да их је силовао и убио око стотину. Пре смрти, дао је интервју др Џејмсу Добсону, психологу и консултанту по питањима брака, породице и васпитања деце. Он је тада рекао: У принципу, био сам нормалан човек. Нисам био један од оних који обилазе барове, или бескућник. Нисам био отпадник у том смислу, да су људи могли да погледају на мене и да кажу: ''Знам да нешто с њим није у реду''. Био сам нормалан човек. Имао сам добре другове. Водио сам нормалан живот, са изузетком једне мале али веома моћне и рушилачке ствари, коју сам држао дубоко у тајности. Људи на које су јако утицале сцене насиља на телевизији, нарочито порнографског насиља, нису били монструми од рођења. Ми смо ваши синови и мужеви. Ми смо расли у обичним породицама. Данас порнографија може да уђе у сваки дом и да зграби свако дете. Пре двадесет или тридесет година, она је из моје куће узела и мене. Ја сам имао брижне родитеље, и они су се бринули о томе да заштите своју децу, али ма како да је добра хришћанска породица, нема никакве заштите од тог утицаја који друштво толерише... Ја нисам социолог и нисам вршио истраживањеали сам провео у затвору дуго време и овде срео много мушкараца који су били насилници, баш као ја. И сви они су, без изузетка, сваки од њих, били дубоко увучени у порнографију – били су дубоко зависни, без изузетка, без сумње. ФБИ истраге случајева серијских убица показује да је њихов најчешћи заједнички интерес порнографија. То је истина. Како смо већ говорили, у овој земљи се слободно пропагирају порнографија и насиље, и људи, са једне стране, осуђују дела Теда Бандија, али, при том, пролазе поред киоска са часописима због којих њихова деца постају као Тед Банди. У томе и јесте иронија. Ја говорим о томе да људи треба не просто да ме казне. Моја казна неће вратити родитељима децу, нити може да им олакша бол. Али данас се на улици игра мноштво друге деце, која ће сутра или прекосутра бити мртва због онога што други млади људи данас читају или гледају на телевизији.                               

Зато је борба против порнографије као једног од  кључних извора насиља насушно потребна нашем друштву.

Да ли ико мисли о томе?                       

Објављено у „Печату“

  

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 04 новембар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 40 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Чувај се сине мој јеретика и њихове приче, јер се наша земља такође испунила њима! Ако ће ико да спасе душу своју, то ће бити само кроз живот у Православној вери. Јер нема боље вере од наше свете Православне вере. Сине мој, није добро хвалити нечију туђу веру. Ко год хвали страну веру, он је као онај који напушта своју властиту Православну веру. Ако неко хвали своју а и туђу веру, он је као човек са две вере и близу је јереси. Ако ти ико каже: "Твоја вера и моја вера су од Бога," ти сине мој треба да одговориш: "Јеретиче! Да ли мислиш да Бог има две вере? Зар не знаш шта пише у Писму: Један Господ, једна Вера, једно Крштење." (Ефе. 4,5) Зато се чувај таквих људи и увек стој у својој вери. Не братими се са њима него их избегавај и ходи у својој вери и добрим делима! Сине мој, чак ако буде потребно и да умреш за своју свету веру, не бој се смрти! Тако су и светитељи умирали за своју веру, и сада су живи и са Христом.

Св. Теодосије Кијевски
Из његовог писма принцу кијевском кога су паписти хтели обратити


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.