header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Проф. др Миодраг М. Петровић: Читаоцима филопаписте Зорана Ђуровића Штампај Е-пошта
уторак, 06 новембар 2018
 Поводом текста „Одговор клеветнику, др Миодрагу М. Петровићу“

 Са разлогом се обраћам читаоцима текстова Зорана Ђуровића, како онима који му се диве, тако и онима који га сажаљевају. Кад би имао уши да чује и очи да види, свакако бих се непосредно њему обратио. Али он спада у оне који „гледајући не виде, и слушајући не чују, нити разумију“ (Мт 13, 13).

           Давно, када ми се први и једини пут појавио у Историјском институту САНУ, уочио сам да му је поглед неприродан, унезверен. Временом се потврдило да је тај неприродан поглед одраз његовог раскорака са самим собом, са оним у шта верује и чиме се бави. Слови да је православни свештеник, а сав се ставио у службу римокатолика до мере да тврди: „Без папе ми смо болесна црква“ и „да смо без католичке цркве крњи, кљакави и да нам Бог не да да будемо саборни“. Ради тога са пуно сарказма удара на све што је православно.

О расцепљеној личности у њему, Зорану Ђуровићу, недвосмислено говоре многе чињенице, као на пример:

- Води се као клирик Источне православне цркве, а дише језуитски, римокатолички;

- Бавећи се иконографијом од многих светитељских ликова прави карикатуре, а од карикатуре какав је био папа Јован Павле Други, познат као непријатељ Срба, прави икону „свеца“ што је, у ствари, хибрид, настао из мешавине источњачког и западњачког стила иконописања;

- Самохвалисањем умишљено настоји да себе представи за некаквог научника, а оно о чему пише делује хаотично, без научног утемељења и лишено методологије озбиљног научног приступа. Немир у души тера га да скаче са теме на тему, све у настојању да покаже како је тобоже свестрано образован, а у ствари због таквог приступа остаје непознат и непризнат у свету научника, иако о себи пише: „ Ја сам доктор са Првог Папског универзиетата ... успео сам да и католике обогатим...“;

- Примивши од римокатолика поклон – звање доктора наука, примио је и обавезу да их хвали као једину „здраву цркву“, ради чега бестидно и лакрдијашки удара на све што је српско, православно;

- Бије се у прса да докаже како није римокатолички плаћеник, него живи, како каже, „од неког прилога што му дају православни Италијани“. Како ли се ови, зачудо, покрај њега таквог, нађоше ван једине „здраве“ римокатоличке цркве?! С друге опет стране пише: „Освештао сам овде (тј. у Италији) једну кућу и извршио езорцизам (!) јер су људи патили од демонских узнемирења. Људи су католици. Платили ми као њиховом попу...“ И за то би му се могла пришити она народна: „Добардан чаршијо на све четири стране “. Не зна јадник да се не каже „езорцизам“, него егзорцизам (писано српски), као што не зна да се не каже „сконцентрише“, јер не постоји именица сконцентрација, него се каже концентрише. Где му је сведочанство бар основне школе?! Не само да не уме да дисциплинује своје мисли, него је и полуписмен;

-Измишља и умишља да сам му, наводно, „завршни рад на студијама“ похвалио, како каже, као „одличан и написан домаћински“, што подсећа на ону народну: „Што је баби мило, то јој се и снило“;

-Упиње се да језуитски оправда присуство православних ликова на фрескама у римокатоличком београдском  храму. Историјска чињеница је да је Римокатоличка црква на Сплитском сабору (1059) осудила и заточила Светог Методија, брата Свето Ћирила, као јеретика. Зар му је, као таквом, место у том храму?! Историјска чињеница је, такође, да је Свети Сава са грчког превео и Србима оставио у наслеђе три кључна списа о Латинима као јеретицима. Зар је и њему као таквом, место у том римокатоличком харму?! Што се пак тиче лика Светог Методија, покрај кога су ставили Светог Саву, нека се пита на кога подсећа. А кад је реч о Светом Кирилу Александријском, овај је познат по списима о правоверју и проклињању јеретика. Зар је и њему, као таквом, место у истом римокатоличком београдском храму тамо где су „св. Иван Капистран и св. Никола Флуе“?! Не говори ли све то у прилог оне језуитске: „Циљ оправдава средство“?! Како другачије схватити представљање строго православних светитељских ликова са римокатолицима ?

- Ђуровић безочно и незналачки настоји да докаже како наводно не постоји у Сопоћанима фреска Немањиног сабора против богомила, не оних негдашњих, него ових „садашњих“ (по речима Светог Симеона Солунског) богомила – Латина. У вези с тим бестидно римокатолички послушник, Ђуровић, покушава да шарлатански забавља читаоце речима: „Какви црни Сопоћани су те спопали, докторе? Тога тамо нема... Ја имам Ђурићеву монографију Сопоћана... јер сам живописац, и гарантујем да те фреске тамо нема... Петровић не уме да чита иконографске преставе“. Српски једноставно речено: Ђуровић лаже, обмањујући јавност. Узалуд он држи Ђурићеву монографију Сопоћани кад не зна да чита. Можда му је ћирилица мрска као што му је мрска свака одбрана правоверја, или је можда аналфабет пошто за себе каже да Богословски факултет у Београду „нема доказ да сам завршио основну школу“. Узалуд се хвали да је „живописац“ кад није уочио фреску Немањиног сабора у Сопоћанима, која је, у основи, поновљена у Ариљу. Старија је она у Сопоћанима, коју објављује и описује академик Војислав Ђурић у монографији Сопоћани, Београд 1991, стр. 48-49, где између осталог каже: „Сабор Стефана Првовенчаног и Симеона Немање са источног зида припрате... Доле су две скупине супротстављених епископа у живој расправи: лево су православни, десно јеретици... Српски државни сабор на слици у Сопоћанима – иначе први у низу српских сабора насликаних током средњега века – само алудира  на историјске догађаје, а права му је намера да прикаже српског владара, династију и цркву као заслужне борце за чистоту православне вере“. Ту Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви, као зачетник таквих сабора, седи с десне стране сина Стефана, као што би седео и покрај потоњих српских владара, указујући им на смисао, сврху и значај, али и на обавезу да помоћу таквих сабора очувају чистоту православног догматског и канонског учења.

На обема фрескама Немањиног сабора, у Сопоћанима и Ариљу, исти је распоред супротстављених архијереја. У мојим радовима о Латинима као богомилима, бабунима, духоборцима... позвао сам се на фреску из Сопоћана јер је старија од оне у Ариљу. Ариљски храм је подигнут после сопоћанског храма, у последњој деценији 13. века.

Од „две скупине супротстављених епископа“ у одеждама, дакле, једну чине православни, са ореолом, а другу чине римокатолици, без ореола, који су „садашњи“, односно нови богомили, а не они стари. Те „садашње“ Свети Сава на Сабору у Жичи (1221) одвраћа од јереси и подучава правоверју. По речима Теодосија, Сава „оне који су исповедали јерес задржа са собом у цркви и насамо их подробно испита ... онима који су крштени у латинској јереси – такође уз претходно проклињање њихове зле јереси, и исповедање Обрасца вере (без јеретичког додатка Filioque) прочитати молитву за свето миро и тако их са тим светим миром по свим чулима помазати, и за вернике са нама имати“ (Теодосије, Живот Светога Саве, изд. Ђ. Даничић, Београд 1973, стр. 90-91).

Позвао сам се, дакле, на фреску Немањиног сабора у Сопоћанима јер је старија од оне у Ариљу, а Зоран Ђуровић не зна да у науци оно што је млађе не може бити испред нечег што је старије. Али њему су импровизације својствене било чиме да се бави и било у шта да верује. Све своди у оквире латинојезуитске методологије и идеологије, што га чини лакрдијашем.

Подло, незналачки али ђилкошки Ђуровић мудрује, ликујући што је уз помоћ мог текста „открио“ да се у Законоправилу Светога Саве (гл. 51) Латини „западне стране изван Јонске луке“ називају „хришћанима“. То понавља, трубећи на све стране да обзнани како је наводно дошао до великог „научног“ открића, односно како је Миодрага Петровића ухватио у лажи. Плитке је памети и зато тако исхитрено изводи погрешне закључке, достојне смеха. Не зна да су и иконоборци били хришћани, али осуђени као јеретици. Не зна јадник да се не једе све што лети. Не зна да је у поменутој 51. глави Законоправила, која слови: „О Францима и осталим Латинима“ побројано 27 јеретичких заблуда Латина, за које пише: „Сви су са папом пре много времена ван Саборне цркве, страни и јеванђелским, и апостолским, и отачким предањима због варварских обичаја којих се држе, од којих су најгори и највећи ови: (побројани од 1 до 27). То су, дакле, по речима Светог Симеона Солунског, „садашњи богомили...“, „које уопште не треба звати хришћанима“ (Migne PG 155, col. 89). Е управо њих као такве велича Зоран Ђуровић као, тобоже, „здраву цркву“.

Не зна Зоран Ђуровић из ког времена је наведени византијски спис о Латинима као јеретицима, као што не зна ни то  - да после тога списа, опет тврдим, „ни у једном византијско-словенском извору римокатолици нису названи крстјанима, јер ови су правоверни, православни верници који себе, нарочито од расцепа Цркве (1054) одвајају од римокатоличких заблуда и новотарија“. Свесно и основано то понављам као непобитну чињеницу, тврдећи да Ђуровић баснослови кад пише: „Лапљење је опак процес за научника, а сасвим је сигурно стигло М. Петровића... Извантупио је Петровић, да се народски изразим...“ То ништа друго није до одраз Ђуровићеве мрачне и злураде душе, као и немоћи пред кристално јасним и непобитним изворним подацима о Латинима као јеретицима, изложеним у списима православно верујућих умних средњовековаца какви су били, после Светога Саве, Никодим Химнограф, Владислав Граматик, Константин Философ Костенечки, Свети Симеон Солунски и др.

Колико је Ђуровић слабашан импровизатор у стилу лакрдијаша када покушава да се бави науком бранећи, као плаћеник, римокатолике од богомилства, објективан читалац ће схватити уколико прочита шта средњовековни извори о свему томе уистину казују. Њега треба оставити да се тетура у самодоказивању пошто ни сведочанство основне школе нема. А уколико га има, треба да га објави. У том случају ћу му се извинити. То ипак неће значити да сам повукао ону поучну народну: „Што се дуже рвеш са свињом све си каљавији“. У томе и лежи разлог што се не обраћам њему, него његовим читаоцима. Остављам га да се копрца у сопственој мрежи лажи, због којих је познат и прихваћен од стране римокатолика, филопаписта и екумениста, а непознат и непризнат, понављам, у свету озбиљних научника, иако у самозадовољењу пише да је „обесмислио“ моје поистовећивање Латина са богомилима; иако за себе каже, како је напред већ речено: „Успео сам да и католике обогатим“,  самохвалисаво истичући свој „истраживачки метод“! Заборавља јадник смисао Христових речи: „Ако ја свједочим сам за себе, свједочанство моје није истинито“ (Јн 5,31).

На његову сумњу: „Не би ме изненадило ни да је Петровић интервенисао да се мој одговор не објави“ на сајту Борба за веру, одговарам да ни помислио нисам тако нешто, него ми је просто жао што је одбијен. Треба људи да читају његове текстове и да га жале, гледајући га како се у каљузи каши. А каљужу сам ствара. Има улогу тобоже свештеника, а у ствари оличава човека у кога „из истих уста излази благослов и клетва“, иако знамо да у природи „ниједан извор не даје слану и слатку воду“ (Јак 3, 10-12). Зашто му је потребно да блати ревнатеље за правоверје до мере да, на пример, за људе које краси честитост и искрено ревновање за правоверје пише: „борбаши за неверу“, „чорбаши“, „зурлоти“, „лажови, фалсификатори и шарлатани“ који „читаоце хране смећем и лажима“. У коју ли од ових категорија спада његов понуђени за објављивање текст?

Нека се не мисли да мрзим римокатолике. И они су створења Божја као и ја. Али се гнушам лукавости њихове вековима срачунате на унијаћење, прозелитизам, прогањање, па чак и зверства каква су у име њихове вере починили, на пример у Хрватској, над православним Србима. Ђуровић их је лажима, упакованим у њихову језуитску методологију, у нечему и превазишао. У чему? Служи се кочијашким, уличарским изразима, и подсмева се свакоме ко остаје у правоверју. Жести се на свакога ко не гледа његовим очима благонаклоно према римокатолицима. Утеху налази у томе што поједине издајнике православља у Српској православној цркви забавља.

Миодраг М. Петровић

У Београду, 5. новембра 2018.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 11 новембар 2018 )
 
Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 61 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Чувај се сине мој јеретика и њихове приче, јер се наша земља такође испунила њима! Ако ће ико да спасе душу своју, то ће бити само кроз живот у Православној вери. Јер нема боље вере од наше свете Православне вере. Сине мој, није добро хвалити нечију туђу веру. Ко год хвали страну веру, он је као онај који напушта своју властиту Православну веру. Ако неко хвали своју а и туђу веру, он је као човек са две вере и близу је јереси. Ако ти ико каже: "Твоја вера и моја вера су од Бога," ти сине мој треба да одговориш: "Јеретиче! Да ли мислиш да Бог има две вере? Зар не знаш шта пише у Писму: Један Господ, једна Вера, једно Крштење." (Ефе. 4,5) Зато се чувај таквих људи и увек стој у својој вери. Не братими се са њима него их избегавај и ходи у својој вери и добрим делима! Сине мој, чак ако буде потребно и да умреш за своју свету веру, не бој се смрти! Тако су и светитељи умирали за своју веру, и сада су живи и са Христом.

Св. Теодосије Кијевски
Из његовог писма принцу кијевском кога су паписти хтели обратити


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.