header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АНТИЕКУМЕНИЗАМ arrow Владимир Мељник: Двомисао врха Руске Православне Цркве (препоручујемо)
Владимир Мељник: Двомисао врха Руске Православне Цркве (препоручујемо) Штампај Е-пошта
субота, 10 новембар 2018

 Атонски синдром: претварање „највеће светиње“ у „прецењено место“; како се Московска патријаршија нагло растала с „атонским наслеђем“

Врх Московске патријаршије не престаје да задивљује својим „екранизацијама“ романа Џорџа Орвела „1984“, о чему смо више пута писали и раније. Описани принцип двомисли, који је постао крајеугаони камен реторике РПЦ, подразумева неколико карактеристика („двомисао“ – концепт о прихватању два међусобро искључена става, који је Џорџ Орвел изложио у свом роману „1984“ – нап. „Борба за веру“).

         Прво, „способност да се истовремено подржавају два сукобљена уверења“. Тај се принцип јасно очитује у односу свештенства РПЦ према аутокефалији Цркве у Украјини.

Друго, способност „говорити несумњиву лаж и истовремено у њу веровати, заборавивши сваку чињеницу која је постала неподобна, и извући је из заборава чим је то потребно поново“. Тај се принцип пројављује у способности свештенства РПЦ да заборави чињенице и документе, између осталог и оне које су сами потписали.

Треће, „добровољну спремност да се црно назове белим, ако то партијска дисциплина захтева. И не само назвати, већ и веровати да је црно – бело; и више од тога: знати да је црно – бело и заборавити да сте некада мислили другачије“.  И тај принцип врх РПЦ јасно илуструје, правећи се паметни и осуђујући то чиме смо навикли да се поносимо и узимамо као пример.

На жалост, врх РПЦ се не зауставља, већ продужује да зачуђује новим примерима, изнова потврђујући своју посвећеност принципу двомисли. Пред нашим очима Света Гора Атон, коју су годинама многи јерарси РПЦ представљали као бедем Православља и „највећу светињу“, одједном се претворила у обично место – „прецењено“ и чак по значају једва равно другим манастирима. Биће од користи да се подсетимо како је било, а како је сада.

Атон је огњиште читавог Православља, чији се значај не може проценити

Патријарх московски Алексеј Други (Ридингер) сматрао је да „Света Гора заузима посебно место у Цркви Христовој. Она је један од симбола Православља. Атон је бедем православне духовности и богословља. Атон је прослављен својом верношћу Христу и Његовој Светој Цркви, својом бескомпромисном борбом за чистоту Православља. А сада је Атон „престоница“ православног монаштва, најбогатија ризница дуовности и подвижничког опита“.

Са њим је сагласан и његов прејемник, патријарх Кирил (Гунђајев): „Света Гора је уистину огњиште за читаво Православље. Атон својом светлошћу обасјава просторе свих православних земаља. Управо на том месту – наслеђу Пресвете Богородице – чувају се мир и чистота Православља. А монаси, који овде врше своје послушање, - подржавају Православље широм света“. Штавише, патријарх Кирил је више пута истицао јединственост Атона: „Прошавши кроз многе историјске катаклизме и трагедије, Света Гора је остала једино место у Васељени где је видљиво лице Православне Цркве. Она нам даје слику Васељенског Православља. И свако, ко посети Атон, види ово Васељенско Православље“.

Председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије (ОВСЦ МП), митрополит Иларион (Алфејев) увек је са усхићењем описивао Атон: „Ми смо јасно осетили светост овог места и над њим посебно покровитељство Пресвете Богородице. Атон заузима веома важно место у животу Православља, остајући у средишту монаштва источнохришћанске традиције. Овде, као ни на једном другом месту, људи из различитих Помесних Цркава поучавају се духовном животу. То је велика традиција „умног делања“, благодарећи којој монаштво остаје „со земље“ и „светлост света“. „Пре свега, ово место је место где се чува жива традиција светости. Ми имамо могућност да се на Атону сусретнемо са светим људима.“ Шта више, владика Иларион је снимио чак два филма посвећена том јединственом месту: „Путовање на Атон“ (2012) и „С патријархом на Атону“ (2016).

Митрополит Иларион у посети Светој Гори, 11. децембра 2017. године

Члан Свештеног Синода митрополит санкт-петербургшки и ладошки Варсонуфије (Судаков), који је 1986. године одбранио докторску дисертацију на тему „Атон – велика ризница Православља“, појашњава значај Свете Горе за православни свет: „Призвање служења Атона свету састоји се у томе да се покаже  пример, да се буде образац за православне хришћане који живе у свету. Атон је за нас стандард духовног живота“ и додаје: „Значај Атона, са тачке гледишта духовног живота, не може се проценити“.

Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије (Березовски) сматра да је „Атон живи центар молитве. Он је био, јесте и биће чувар свеправославног наслеђа за све народе, чији је живот тесно повезан са Светом Гором“. По речима митрополита Онуфрија, молитвама светогорских монаха и православних подвижника других земаља стоји Црква и сав свет.

Атон – центар руске духовне културе

Ништа мање нису занимљиве изјаве јерараха РПЦ о Атону као посебном и централном месту управо за Русе. Патријарх Кирил је о томе директно говорио: „Атон – то је центар, у сваком смислу, и руске духовне културе“. „Атон је колевка монаштва. Наше монаштво је производ Атона. Атон је свагда био ауторитет.“

О томе је говорио и члан Светог Синода РПЦ митрополит санкт-петербургшки и ладошки Варсонуфије (Судаков): „Атонско монаштво свагда је било образац и идеал за руско монаштво. Оснивачи руског монаштва, оснивајући своје обитељи, преносили су атонске уставе, као да су своје свеће палили из атонских кандила. Руско монаштво је од првог дана свог постојања па све до нашег времена нераскидиво  повезано са Светом Гором. И у данашње време, када се обнавља црквени живот у Русији, живи духовни опит Атона поново постаје незамењив. Данас, када ми обнављамо хиљаде манастира, веома је важно проверавати подвижничку праксу - праксом Атона“.

О томе су говорили и други јерарси РПЦ.

Митрополит астанајски и казахстански Александар (Могилев): „Руски човек је свагда са Атоном повезивао оно најсветије, узвишено и благодатно. Није ни чудо што је једна од омиљених духовних песама нашег народа била песма на музичко стихотворење архиепископа черниговског Филарета: „Гора Атон, гора Света“.

Његов колега, митрополит калушки и боровски Климент (Капалин) о томе такође говори: „У току читаве своје историје, Русија и Атон су били повезани тесном и нераскидивом духовном везом.  У наше дане, Света Гора је поново постала место у правцу ког су управљени погледи стотина хиљада верујућих православних хришћана наше земље“.

И митрополит кијевски Онуфрије наглашава: „Ево већ 1000 година Света Гора је за наш народ и нашу државу духовно-подвижчнички и културно-историјски центар, са којим је веза нераскидива“.

Важност поклоништва светим местима

О важности поклоништва светим местима, у РПЦ се, из уста њених јерараха и Саборских одлука, деценијама истицало. Тако, на пример, Архијерејски Сабор РПЦ из 1994. године доноси „Одлуку о питањима унутрашњег живота и спољне делатности Цркве“ у којој наглашава важност поклоништва светињама у свету: „Истичемо неопходност ширења праксе поклоништва на општецрквеном и епархијском нивоу. Наглашавати важност поклоничких путовања као сведочаства православног јединства“.

О „важности поклоништва као саставног дела духовног живота човека“, говорио је и митрополит кијевски и целе Украјине Владимир (Сабодан): „Наши благочестиви преци ишли су у пешачка поклоништва светим местима. Сада су техничке могућности увећане и омогућавају поклоништва већем броју људи. Не смемо их оставити по страни, већ им на сваки начин помагати... Желим свима нама да умом и срцем осетимо суштину поклоништва и срдачно говоримо на ову важну тему, која толико пуно даје човеку“.

О важности поклоништва као изразу јединства са светским Православљем, такође је пуно говорио и митрополит Онуфрије: „Поклоништво је свагда играло важну улогу у историји Православне Цркве. Без њега би појављивање идеје „Руског Атона“ било немогуће. Данас поклоништво није само молитвено поклоњење светим местима. То је сведочанство пред светом мисије Православне Цркве, средство молитвеног јединства верника из разних Помесних Цркава“.

Важност поклоништва на Атон

Патријарх Кирил је више пута поделио своје мисли о важности поклоништва на Атон и својим утисцима: „Ја не знам какво срце треба имати, а да се приликом посете тим храмовима – чак се и не молећи, већ просто налазити се само у аури те благодати – не осети да је то свето место. То осећају сви који долазе. И зато, Атон је био, јесте и биће духовни центар, концентрација духовног подвига и школа благочешћа за наше монахе и наш народ“.

Митрополит рјазански и михајловски Марко (Головков) описује своје утиске са Атона: „За мене лично Атон има велики значај. То је опит са којим се ништа не може сравнити – учествовати у тамошњим богослужењима и сам служити, ући у ову атмосферу духовне чистоте, бити међу људима који су у потпуности себе посветили Богу, јер се чак и међу монасима Атонци сматрају обрасцем побожности. Желео бих да наши поклоници доживе управо таква осећања“.

Митрополит санкт-петербургшки Варсонуфије појашњава значај поклоништва на Свету Гору: „Атон проповеда без речи“. Стога, у свакој посети ми задобијамо корист за себе... Православни мирјани за време поклоништва на Свету Гору... задобијају огромну корист; они осећају благодат од тог посведневног манастирског живота, чији су учесници постали на неколико дана“.

Украјински јерарси такође не заостају у својим дитирамбима Атону, истичући корист Атона и важност за душу.

Архиепископ нежински и прилуски Климент (Вечерја) каже: „Ја сам био 5 пута на Атону, и сваки пут он ми се открио на посебан начин. Света Гора је својеврсна духовна реанимација за оне људе који живе у сујети савремене цивилизације и у вихору свих сложености савремености. Атон – то је место где је сасвим друга стварност, где је све усмерено ка главном циљу – достизању блажене вечности и живота са Богом“.

А митрополит белоцрквенски Антоније (Паканич) сматра да је Атон својеврсно мерило хришћанства: „Атон учи да будеш хришћанин – свагда и свуда. Тамо нема никаквог лицемерја, никакве лажи, тамо је све потпуно јасно: или си ти са Христом, или си без Њега“.

...Сам митрополит Онуфрије овако описује своје посете Светој Гори: „Ја увек радосно журим на Свету Гору, како бих тамо видео свете људе, видео добар пример правог смирења, које љуби Господ“.

Митрополит кијевски Онуфрије окружен клирицима УПЦ на Атону

Митрополит Иларион појашњава неопходне услове за посету Атону и служења тамо клирика Руске Православне Цркве: „Ми се свагда с пуним уважавањем односимо према канонском статусу Атона, тражећи благослов од константинопољског патријарха за посету Светој Гори и за вршење богослужења на њој. Путућући по Атону, руски архијереји добијају такође разрешење Свештене епистасије – највишег управног тела духовне администрације Свете Горе.“

Атон као прецењено и штетно место

Рекло би се да ништа не може поколебати јединство у мишљењу јерараха и више црквене јерархије Руске Православне Цркве о Атону. Но, овде се понавља готово дословна епизода из Орвеловог романа „1984“:

Говор је већ потрајао којих двадесет минута, кад је на платформу истрчао курир и тутнуо говорнику у руку свитак папира. Овај га је одмотао не прекидајући говор. Ни у гласу ни у речима му се није осетила никаква разлика; једино су имена одједном постала друкчија. Без речи кроз гомилу је прошао талас разумевања. Океанија не ратује с Евроазијом. Океанија је у рату с Истазијом! Евроазија је савезник. Наравно, није било никаквих промена. Управо је постало познато – одједном и свуда одједном – да је непријатељ – Истазија, а не Евроазија. Сећајући се тога, Винстон је понајвише био импресиониран тиме што је говорник из једне политике ускочио у другу дословно у пола речи, не само без застоја него чак и без измене у конструкцији реченице.

У улози таквог папира, тутнутог ораторима РПЦ, постало је Саопштење Светог Синода РПЦ о прекиду општења с Константинопољском Црквом: „За све свештенослужитеље Руске Православне Цркве немогуће је саслуживање с клирицима Константинопољске Цркве, а за мирјане – учествовање у тајнама које се врше у њеним храмовима“. Ствар је у томе што се Света Гора Атон налази под надлежношћу Константинопољске Цркве. Шеф ОВСЦ-а МП појаснио је последице за клирике РПЦ: „Ми смо прекинули евхаристијско општење с Константинопољском патријаршијом, под чијом јурисдикцијом је Атон. За нас прекид општења значи да ми не можемо сада вршити богослужења у атонским манастирима и не можемо се причешћивати.

 […] Ако свештеник буде учествовао у богослужењима атонских манастира, то ће бити предмет разматрања са његовим надлежним архијерејом. За такве случајеве постоје разни видови канонских запрећења“ и за мирјане: „Верници Руске Православне Цркве не би требало тамо да учествују у Тајнама, исповедати се и причешћивати, пошто је прекинуто евхаристијско општење с Константинопољском патријаршијом, под чијом јурисдикцијом се налазе обитељи на Атонској гори“.

И овде је „прекинут талас разумевања“, дугогодишња реторика се мења буквално у полуфрази. То што је још јутрос било „симбол и огњиште читавог Православља“, „сликом и изразом Васељенског Православља“, „стандардом духовног живота“, са којим би православни из целог света, и нужно Руси, требало да равнају своју побожност, изненада се испоставља расколничким: „Константинопољски патријарх је сада за нас расколник“, - појаснио је митрополит Иларион (Алфејев).

Владика Илирион, који је више пута говорио о апсолутној јединствености овог места, препоручујући неизоставну посету Атону како би се осетила његова чистота и светост, изненада спокојно одговара: „Ми ћемо живети и без овог центра“. Штавише, он изненада говори о ненужности сличних путовања: „Молити се Богу и спасти своју душу могуће је не само на Атону. Спасење не зависи од места“. И овде већ предлаже замену: „Могуће је да ће новонастале околности побудити неког на поклоништво у Валаамску или Селовецку обитељ и у друге светиње наше земље.“ Пажња митрополита Илариона није заобишла ни финансијски аспекат: „Што се тиче наших бизнисмена, који прилажу Атону, ја бих саветовао да преусмере своју пажњу на руске манастире и улажу тамо. Ми имамо своје светиње, свој Атон: Соловецки манстир, Валаамски манастир, Псково-Печерски, Кијево-Печерску лавру, Тројице-Сергијеву Лавру“ - из неког разлога уписавиши у „своје“, „руске“ манастире“ и Кијево-Печерску лавру..

Ако је до недавно врх РПЦ тврдио да „ни једно друго место нема толико светиња као што је овде“, сад се изненада испоставило да „ми немамо ништа мање светиња, заправо чак и много више него на Светој Гори“.

Ако су раније јерарси РПЦ тврдили да се „значај Атона са тачке гледашта духовног живота не може проценити“, сада се изненада испоставило да је то врло могуће. Тако је представник за штампу патријарха Кирила отац Александар Волков отворено рекао: „Такав претерани став према Атону као јединственом духовно-подвижничком центру уопште у целом светском Православљу је нешто прецењено“.

Дугогодишњи председник синодалног Одељења за односе Цркве и друштва протојереј Всеволод Чаплин генерално не може да схвати зашто су људи уопште путовали на Атон: „Мени је несхватљиво одушевљење путовањима на Атон, посебно међу високопостављеним лицима. Православни хришћанин треба да буде члан своје црквене заједнице. А ти људи иду на Атон, верујући да ће то заменити пуни религиозни живот тамо где живе“. Он манастире Свете Горе назива „обновљенским“ и осуђује што је осуда тих манастира од стране РПЦ дошла тек сада, а не раније:

 „На Светој Гори постоје и духовно нездраве тенденције – традиција обновљенства у деловању Константинопољске патријаршије појавила се одавно. И жалосно је што су њих осудили тек сада. За мене је очигледно да ми имамо различиту веру са тим обновљенцима. и давно је било време да се са дипломатије пређе на оштру осуду. Морамо престати да ову структуру сматрамо за црквену. Ако су то јеретици – а ја их сматрам управо јеретицима,  - онда никаква Константинопољска патријаршија више не постоји.“ Шта више, отац Всеволод сматра да ће изолованост од Атона само оздравити вернике и ослободити их: „Ја не само да не видим никакву катастрофу у томе што се људи неће причешћивати на Атону, већ сматрам да ће то оздравити духовни живот у нашој земљи. И сада можемо да сматрамо да је наша територија канонски слободна“.

А садашњи председник синодалног Одељења за односе Цркве и друштва Владимир Легојда питања о путовањима на Атон сматра „срамотним“.

За својим колегама у „таласу разумевања“ не заостаје ни украјински јерарх, митрополит Антоније, који је опевао поклоништва, Атон и и препоручивао да се тамо путује, зато што је „На Атону све потпуно јасно: или си ти са Христом, или си ти без Њега“. Но, то је било „до папира“. А сада се напрасно испоставило да је идеја поклоништва генерално погрешна: „Ко год има разум нека размисли: зашто стремити да се уради оно што нас не чини нити блаженима нити од нас ствара људе руковођене Царством Небеским?“ Следствено, ми не можемо посматрати поклоништво као средство за познање Бога, а управо је то циљ хришћанског живота.  […] Поклоништво је другостепено делање за вернике. А за неке оно може постати опасна појава, замена за духовни живот или начин да се побегне од проблема у духовном животу. Шта више, владика Антоније, позивајући на напуштање сумњиве праксе поклоништва уопште и посебно на Атон, упоређује га с муслиманским хаџилуком: „На крају крајева, за муслимане је хаџилук у Меку „пети степен ислама“. Али, ми нисмо муслимани“.

На сајту Украјинске Православне Цркве, сагласно московској линији, такође подсећају на „импортозамену“: „Важну улогу за православне игра мало, или унутрашње поклоништво, које се састоји од посете локалних отачаствених светиња. Путовање у манастир своје или суседне области јесте право поклоништво и пројављивање вере“.

Шта друго следи него владики Антонију посаветовати да своја опомене упути на адресу свог начелника, митрополита Онуфрија. Међутим, ко зна, вероватно су управо њему и упућене речио: „Међу неким верницима појавило се чак и мишљење да је свако ко себе сматра православним дужан да посећује света места, да би на тај начин „добио благодат“.

Међутим, апсурд двомисли се у томе не завршава. Они који на сваки начин поздрављају одлуку РПЦ о прекиду општења с Константинопољском Црквом и забрану посећивања Атона, одједном путују на Атон као да ништа није ни било. Они који константинопољског патријарха називају „истанбулским папом“, „расколиком“ и „јеретиком“, сами ишту његов благослов, управо као Васељенског патријарха, за посету Светој Гори и вршење богослужења на њој. Они који Константинопољску Цркву сматрају „расколничком“, упозоравајући друге да не посећују њене храмове, одједном сами благополучно служе у тим храмовима. Тако на пример, познати у Сумкој епархији протојереј Георгиј Бавикин, који је поздравио и одлуку врха РПЦ и прекид општења с Константинопољем, који није штедео епитете на адресу Константинопољске Цркве и патријарха Вартоломеја, напрасно је испросио благослов „расколника“ Вартоломеја и служио на Светој Гори у храму Панагија.

П.С.

Овај тријумф двомисли врха РПЦ и њених клирика не може да не изазове зачуђеност и сажаљење. И ова позадина само наглашава апсурдност речи из Обраћања Синода РПЦ: „Ми се надамо да ће здрав разум победити, да ће Константинопољска патријаршија променити свој однос према постојећој црквеној реалности.“ Из неког разлога, речи о здравом разуму упућене су на адресу Константинопоља, мада су их требали најпре упутити самима себи, исповедницима двомислија.

 

Превод са руског и приређивање: „Борба за веру“

Извор: „Церкваријум“

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 12 новембар 2018 )
 
Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 54 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.