header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Проф. др Миодраг М. Петровић: Читаоцима филопаписте Зорана Ђуровића (Проширен састав) Штампај Е-пошта
среда, 05 децембар 2018

 Поводом текстoва „Одговор клеветнику, др Миодрагу М. Петровићу“ и „Иродијада неће да ижљегне из др Миодрага М. Петровића“

Повод за наставак мог претходног текста лежи у непоправљивом посрнућу Зорана Ђуровића као филопаписте и ружитеља православља.

         Са разлогом се обраћам читаоцима текстова Зорана Ђуровића, како онима који му се диве, тако и онима који га сажаљевају. Кад би имао уши да чује и очи да види, свакако бих се непосредно њему обратио. Али он спада у оне који „гледајући не виде, и слушајући не чују, нити разумију“ (Мт 13, 13).

Давно, када ми се први и једини пут појавио у Историјском институту САНУ, уочио сам да му је поглед неприродан, унезверен. Временом се потврдило да је тај неприродан поглед одраз његовог раскорака са самим собом, са оним у шта верује и чиме се бави. Слови да је православни свештеник, а сав се ставио у службу римокатолика до мере да тврди: „Без папе ми смо болесна црква“ и „да смо без католичке цркве крњи, кљакави и да нам Бог не да да будемо саборни“. Ради тога са пуно сарказма удара на све што је православно.

О расцепљеној личности у њему, Зорану Ђуровићу, недвосмислено говоре многе чињенице, као на пример:

- Води се као клирик Источне православне цркве, а дише језуитски, римокатолички;

- Бавећи се иконографијом од многих светитељских ликова прави карикатуре, а од карикатуре какав је био папа Јован Павле Други, познат као непријатељ Срба, прави икону „свеца“ што је, у ствари, хибрид, настао из мешавине источњачког и западњачког стила иконописања;

- Самохвалисањем умишљено настоји да себе представи за некаквог научника, а оно о чему пише делује хаотично, без научног утемељења и лишено методологије озбиљног научног приступа. Немир у души тера га да скаче са теме на тему, све у настојању да покаже како је тобоже свестрано образован, а у ствари због таквог приступа остаје непознат и непризнат у свету научника, иако о себи пише: „ Ја сам доктор са Првог Папског универзиетата ... успео сам да и католике обогатим...“;

- Примивши од римокатолика поклон – звање доктора наука, примио је и обавезу да их хвали као једину „здраву цркву“, ради чега бестидно и лакрдијашки удара на све што је српско, православно;

- Бије се у прса да докаже како није римокатолички плаћеник, него живи, како каже, „од неког прилога што му дају православни Италијани“. Како ли се ови, зачудо, покрај њега таквог, нађоше ван једине „здраве“ римокатоличке цркве?! С друге опет стране пише: „Освештао сам овде (тј. у Италији) једну кућу и извршио езорцизам (!) јер су људи патили од демонских узнемирења. Људи су католици. Платили ми као њиховом попу...“ И за то би му се могла пришити она народна: „Добардан чаршијо на све четири стране “. Не зна јадник да се не каже „егзоцизам“, него егзорцизам (писано српски), као што не зна да се не каже „сконцентрише“, јер не постоји именица сконцентрација, него се каже концентрише. Где му је сведочанство бар основне школе?! Не само да не уме да дисциплинује своје мисли, него је и полуписмен;

- Измишља и умишља да сам му, наводно, „завршни рад на студијама“ похвалио, како каже, као „одличан и написан домаћински“, што подсећа на ону народну: „Што је баби мило, то јој се и снило“;

- Упиње се да језуитски оправда присуство православних ликова на фрескама у римокатоличком београдском  храму. Историјска чињеница је да је Римокатоличка црква на Сплитском сабору (1059) осудила као јеретика Светог Методија, брата Светог Ћирила, чему су претходила сурова прогањања и утамничење. Зар му је, као таквом, место у том храму?! Историјска чињеница је, такође, да је Свети Сава са грчког превео и Србима оставио у наслеђе три кључна списа о Латинима као јеретицима. Зар је и њему, као таквом, место у том римокатоличком харму?! Што се пак тиче лика Светог Методија, покрај кога су ставили Светог Саву, нека се пита на кога подсећа. А кад је реч о Светом Кирилу Александријском, овај је познат по списима о правоверју и проклињању јеретика. Зар је и њему, као таквом, место у истом римокатоличком београдском храму тамо где су „св. Иван Капистран и св. Никола Флуе“?! Не говори ли све то у прилог оне језуитске: „Циљ оправдава средство“?! Како другачије схватити представљање строго православних светитељских ликова са римокатолицима ?

- Ђуровић безочно и незналачки настоји да докаже како наводно не постоји у Сопоћанима фреска Немањиног сабора против богомила, не оних негдашњих, него ових „садашњих“ (по речима Светог Симеона Солунског) богомила – Латина. У вези с тим бестидно римокатолички послушник, Ђуровић, покушава да шарлатански забавља читаоце речима: „Какви црни Сопоћани су те спопали, докторе? Тога тамо нема... Ја имам Ђурићеву монографију Сопоћана... јер сам живописац, и гарантујем да те фреске тамо нема... Петровић не уме да чита иконографске преставе“. Српски једноставно речено: Ђуровић лаже, обмањујући јавност. Узалуд он држи Ђурићеву монографију Сопоћани кад не зна да чита. Можда му је ћирилица мрска као што му је мрска свака одбрана правоверја, или је можда аналфабет пошто за себе каже да Богословски факултет у Београду „нема доказ да сам завршио основну школу“. Узалуд се хвали да је „живописац“ кад није уочио фреску Немањиног сабора у Сопоћанима, која је, у основи, поновљена у Ариљу. Старија је она у Сопоћанима, коју објављује и описује академик Војислав Ђурић у монографији Сопоћани, Београд 1991, стр. 48-49, где између осталог каже: „Сабор Стефана Првовенчаног и Симеона Немање са источног зида припрате... Доле су две скупине супротстављених епископа у живој расправи: лево су православни, десно јеретици... Српски државни сабор на слици у Сопоћанима – иначе први у низу српских сабора насликаних током средњега века – само алудира  на историјске догађаје, а права му је намера да прикаже српског владара, династију и цркву као заслужне борце за чистоту православне вере“. Ту Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви, као зачетник таквих сабора, седи с десне стране сина Стефана, као што би седео и покрај потоњих српских владара, указујући им на смисао, сврху и значај, али и на обавезу да помоћу таквих сабора очувају чистоту православног догматског и канонског учења.

На обема фрескама Немањиног сабора, у Сопоћанима и Ариљу, исти је распоред супротстављених архијереја. У мојим радовима о Латинима као богомилима, бабунима, духоборцима... позвао сам се на фреску из Сопоћана јер је старија од оне у Ариљу. Ариљски храм је подигнут после сопоћанског храма, у последњој деценији 13. века.

Од „две скупине супротстављених епископа“ у одеждама, дакле, једну чине православни, са ореолом, а другу чине римокатолици, без ореола, који су „садашњи“, односно нови богомили, а не они стари. Те „садашње“ Свети Сава на Сабору у Жичи (1221) одвраћа од јереси и подучава правоверју. По речима Теодосија, Сава „оне који су исповедали јерес задржа са собом у цркви и насамо их подробно испита ... онима који су крштени у латинској јереси – такође уз претходно проклињање њихове зле јереси, и исповедање Обрасца вере (без јеретичког додатка Filioque) прочитати молитву за свето миро и тако их са тим светим миром по свим чулима помазати, и за вернике са нама имати“ (Теодосије, Живот Светога Саве, изд. Ђ. Даничић, Београд 1973, стр. 90-91).

Позвао сам се, дакле, на фреску Немањиног сабора у Сопоћанима јер је старија од оне у Ариљу, а Зоран Ђуровић не зна да у науци оно што је млађе не може бити испред нечег што је старије. Али њему су импровизације својствене било чиме да се бави и било у шта да верује. Све своди у оквире латинојезуитске методологије и идеологије, што га чини лакрдијашем.

Подло, незналачки али ђилкошки Ђуровић мудрује, ликујући што је уз помоћ мог текста „открио“ да се у Законоправилу Светога Саве (гл. 51) Латини „западне стране изван Јонске луке“ називају „хришћанима“. То понавља, трубећи на све стране да обзнани како је наводно дошао до великог „научног“ открића, односно како је Миодрага Петровића ухватио у лажи. Плитке је памети и зато тако исхитрено изводи погрешне закључке, достојне смеха. Не зна да су и иконоборци били хришћани, али осуђени као јеретици. Не зна јадник да се не једе све што лети. Не зна да је у поменутој 51. глави Законоправила, која слови: „О Францима и осталим Латинима“ побројано 27 јеретичких заблуда Латина, за које пише: „Сви су са папом пре много времена ван Саборне цркве, страни и јеванђелским, и апостолским, и отачким предањима због варварских обичаја којих се држе, од којих су најгори и највећи ови: (побројани од 1 до 27). То су, дакле, по речима Светог Симеона Солунског, „садашњи богомили...“, „које уопште не треба звати хришћанима“ (Migne PG 155, col. 89). Е управо њих као такве велича Зоран Ђуровић као, тобоже, „здраву цркву“.

Не зна Зоран Ђуровић из ког времена је наведени византијски спис о Латинима као јеретицима, као што не зна ни то  - да после тога списа, опет тврдим, „ни у једном византијско-словенском извору римокатолици нису названи крстјанима, јер ови су правоверни, православни верници који себе, нарочито од расцепа Цркве (1054) одвајају од римокатоличких заблуда и новотарија“. Свесно и основано то понављам као непобитну чињеницу, тврдећи да Ђуровић баснослови кад пише: „Лапљење је опак процес за научника, а сасвим је сигурно стигло М. Петровића... Извантупио је Петровић, да се народски изразим...“ То ништа друго није до одраз Ђуровићеве мрачне и злураде душе, као и немоћи пред кристално јасним и непобитним изворним подацима о Латинима као јеретицима, изложеним у списима православно верујућих умних средњовековаца какви су били, после Светога Саве, Никодим Химнограф, Владислав Граматик, Константин Философ Костенечки, Свети Симеон Солунски и др.

Колико је Ђуровић слабашан импровизатор у стилу лакрдијаша када покушава да се бави науком бранећи, као плаћеник, римокатолике од богомилства, објективан читалац ће схватити уколико прочита шта средњовековни извори о свему томе уистину казују. Њега треба оставити да се тетура у самодоказивању пошто ни сведочанство основне школе нема. А уколико га има, треба да га објави. У том случају ћу му се извинити. То ипак неће значити да сам повукао ону поучну народну: „Што се дуже рвеш са свињом све си каљавији“. У томе и лежи разлог што се не обраћам њему, него његовим читаоцима. Остављам га да се копрца у сопственој мрежи лажи, због којих је познат и прихваћен од стране римокатолика, филопаписта и екумениста, а непознат и непризнат, понављам, у свету озбиљних научника, иако у самозадовољењу пише да је „обесмислио“ моје поистовећивање Латина са богомилима; иако за себе каже, како је напред већ речено: „Успео сам да и католике обогатим“,  самохвалисаво истичући свој „истраживачки метод“! Заборавља јадник смисао Христових речи: „Ако ја свједочим сам за себе, свједочанство моје није истинито“ (Јн 5,31).

На његову сумњу: „Не би ме изненадило ни да је Петровић интервенисао да се мој одговор не објави“ на сајту Борба за веру, одговарам да ни помислио нисам тако нешто, него ми је просто жао што је одбијен. Треба људи да читају његове текстове и да га жале, гледајући га како се у каљузи каши. А каљужу сам ствара. Има улогу тобоже свештеника, а у ствари оличава човека у кога „из истих уста излази благослов и клетва“, иако знамо да у природи „ниједан извор не даје слану и слатку воду“ (Јак 3, 10-12). Зашто му је потребно да блати ревнатеље за правоверје до мере да, на пример, за људе које краси честитост и искрено ревновање за правоверје пише: „борбаши за неверу“, „чорбаши“, „зурлоти“, „лажови, фалсификатори и шарлатани“ који „читаоце хране смећем и лажима“. У коју ли од ових категорија спада његов понуђени сајтуз „Борба за веру“ текст за објављивање?

Нека се не мисли да мрзим римокатолике. И они су створења Божја као и ја. Али се гнушам лукавости њихове вековима срачунате на унијаћење, прозелитизам, прогањање, па чак и зверства каква су у име њихове вере починили, на пример у Хрватској, над православним Србима. Ђуровић их је лажима, упакованим у њихову језуитску методологију, у нечему и превазишао. У чему? Служи се кочијашким, уличарским изразима, и подсмева се свакоме ко остаје у правоверју. Жести се на свакога ко не гледа његовим очима благонаклоно према римокатолицима. Утеху налази у томе што поједине издајнике православља у Српској православној цркви забавља. Сви они чак и у учтивим изразима православних, при обраћању римском папи, виде чин његове апсолутне надређености. Наиме, средњовековну терминологију лепог опхођења данас обилато стављају у службу екуменизма по римокатоличкој замисли. А уљудност појединих православних свештених лица и владара при обраћању папи говори, у ствари, у прилог истинског настојања и жеље да се унија склопи и црквени раскол превазиђе, али на основама светоотачког учења неподељене Цркве. Посебно је византијским владарима било важно да, због тешких политичких околности, задобију наклоност и помоћ папе. Стога су, на жалост,  додатно вршили притисак на цариградског патријарха и остале поглаваре помесних православних цркава да у разговорима са римокатолицима наступају мирољубиво, ради успеха.

Међутим, и поред многих покушаја да унија буде склопљена, никакав успех није постигнут. Зашто? Један разлог лежи у томе што су се римокатолици својим црквенодогматским и канонским учењима веома удаљили од јеванђелског, апостолског и светоотачког учења Једне Христове цркве (Filioque, папска непогрешивост, апсолутна црквена и световна власт и др.). Други разлог неуспеха лежи у уплитању световне власти у чисто црквена питања, али и обрнуто. Као и данас.

Римски папа се не задовољава да у Цркви буде први само по части, него намеће да први буде и по власти, протежући ту власт и утицај на владајуће светом. Није без основа још за папу Николу I (858-867) речено: „Никола учини себе императором целога света“. У том духу папа Григорије  VII (1073-1085) поручује римско-немачком цару Хенриху IV (1056-1106): „Нека ми цар пошаље његову круну и друга царска знамења“, уз нагласак: „Ја сам сами господар света“. А најдаље од свих отишао је папа Пије  IX (1846-1878), изјавивши: „Предање сам ја“; папским декретом је обзнанио своју, и свих папа, непогрешивост; себе је изједначио са Христом, истакавши: „Ја сам пут, истина и живот“!

Али вратимо се језуитском представљању Светог Методија у београдском римокатоличком храму. Зоран Ђуровић својим пилићарским умом то правда речима: „Католици су скинули анатему са Мтеодија“. Када, како и зашто? – питајте несрећног Ђуровића. Историјска је чињеница да је папа Стефан VI (896-897) „предао анатеми и Методија и његову науку“, петнаестак година после Методијевог упокојења (885). Тај исти папа је наредио да његовог претходника, папу Бонифација VI (896), изваде, после девет месеци лежања у гробу, затим да га обуку у папске одоре и поставе на трон да би уследила гнусна пресуда: одсекли су му прст десне руке, осудили га и бацили у Тибар.

Није Стефан VI једини папа који је бацио анатему на Светог Методија, кога су не само немилосрдно прогањали, него и у тамници држали заточена скоро три године због исповедања православне вере и богослужења на „варварском језику“, тј. на словенском. Сплитски римокатолички сабор (1059) својом одлуком само потврђује раније анатеме бачене на Светог Методија, проглашавајући га јеретиком. И поред свега тога, данас га бестидно представљају као свог свеца. Како то схватити? Ватикан своју црквенодржавну идеологију спроводи углавном у складу са оном језуитском: „Циљ оправдава средство“. Зато нимало чудно није то што много примера има да исти папа познијом енцикликом негира нешто што је ранијом другачије одлучио. „Православни“ свештеник Зоран Ђуровић је стручњак да такве папе иконопише и у „свеце“ проглашава.

Када су римокатолици, посебно у 19. в., закључили шта за православни словенски свет значе света браћа Ћирило и Методије, Свети Сава и други, послужили су се лукавством да их, у прозелитистичке сврхе, празнују и имају на фрескама у својим храмовима. Ради тога су и култ ходочашћа у Рим, на дан свете браће, развили, свечано дочекујући тамо православне вернике, посебно делегацију непризнате „Македонске православне цркве“.

У Карловцу је постојао храм посвећен Ћирилу и Методију, који су подигли, још у време аустроугарске владавине, римокатолици који су били свесни свог порекла и своје „старе вере“ какву су и проповедали словенски просветитељи и равноапостоли. Усташе су тај храм за време Другог светског рата затвориле, да би после рата био срушен. За време Другог светског рата срушен је и храм посвећен Ћирилу и Методију на Вису (грађен 1923 – 1933). На другој пак страни, у Србији, од 1919. до 1941. године само у Београду саграђено је шест римокатоличких храмова. Православни Срби се нису светили због варварског хрватског пљачкања, рушења и паљења њихових храмова по Хрватској, Срему и другде. Не треба објашњавати о чему то говори. А плаћеник римокатолички, Зоран Ђуровић, све што ради, ради у њихову корист, лажући и себе и друге. Лаж му је срасла за срце и неконтролисано се множи.

Наиме, изјавивши лаж о томе да у Сопоћанима, односно у монографији В. Ђурића, наводно, не постоји фреска Немањиног сабора против јеретика, прибегао је новим лажима, написавши: „Та књига ми је поцепана на два дела (не што мрзим ћирилицу, него од употребе) и други део (који не прегледам) ми је био под гомилом других књига. Мрзело ме да тражим и тај део и због лењости сада Петровић може да ми се смеје“. Замислите, књига му је „поцепана од употребе“, а други део исте књиге „не пргледа“ иако се представља као „иконописац“! Такве језуитске подметачине су за малу децу. Наука не трпи лажи, а његова „наука“ је сва проткана лажима. Таквима је Спаситељ упутио речи: „Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините ... кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи“ (Јн 8, 44). Страна му је заповест апостола Павла: „ Не лажите један другога...“ (Кол 3, 9). Као такав, нападно се намће да буде учитељ другима, у корист римокатолика, а на штету православља, у карактеристичном језуитском стилу. Признао је једну само своју лаж, написавши: „Овде је Петровић у праву“. Постоји, међутим, сијасет других лажи, нарочито кад под именицом „хришћани“ настоји да оправда „неправославне“, односно јеретике: „духоборце“, „садашње богомиле“, „бабуне“ Латине. Једноставно, не разликује у изворима правоверне хришћане од неправоверних.

Избезумљује се Зоран Ђуровић, осуђујући сваког ко не критикује православне и не диви се лукавој довитљивости римокатолика са којима се поистоветио – он и њему слични. На такве се односе давно записане пророчке речи православног епископа Никодима Милаша: „Ово ће добро бити и за оне наше дерне домаће римске богослове, којима је мило такође писати противу православне цркве, а који међутим једва да знају шта по хартији шарају...“ Ђуровић скрибомански шара по хартији, не схватајући колико је трагикомичан. Тако, у ствари, разоткрива своју расцепљену личност. Он, као и други екуменисти, Христове  речи „да сви једно буду“ (Јн 17, 21), тумаче како уче римокатолици. Међутим, смисао тих Христових речи није „зближавање и обнова јединства у вери међу свима верујућима у Свету Тројицу и Христа Богочовека“, како се покушало наметнути и најновијим „Предлогом Комисије за промену Устава СПЦ“. Јер у тако верујуће спадају римокатолици, протестанти и други хришћански јеретици.

Прави смисао наведених Христових речи „да сви једно буду“ записали су православни црквени Оци. Ови јединство у Цркви схватају као јединство у Духу Светом, тј. јединство као „једно тело и један Дух“ оних верујућих који имају свест о томе шта Символ вере и апостолске речи значе: „Једно тијело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања својега. Један Господ, једна вјера, једно крштење. Један Бог Отац свију, који је над свима, кроз све, и у свима нама“ (Еф 4, 4-6). И као што између Бога Оца и Бога Сина не постоји никаква разлика, тако и међу хришћанима не сме бити разлика, што је исказано Христовим речима: „И славу коју си ми дао, ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно. Ја у њима и ти у мени, да буду усавршени у једно“ (Јн 17, 22-23). А ко може рећи да римокатолици једну веру исповедају са православнима? Само онај кога не занима чистота у исповедању вере, односно „познање истине“ (1 Тим 2, 4). Истина, дакле, може бити само једна; никако: и ово и оно. Зато уједињење не треба очекивати ни од каквог људског настојања и умовања црквених предстојника у Риму, Цариграду или Москви, него од благовољења и силе Божје која се пројављује снагом праве вере побожног народа Једне Цркве Христове. Основни предуслов за то је да на трон римских папа дође човек који ће подражавати свете римске папе првих векова хришћанства у ревновању за правоверје, али и то – да се Црква очисти од заразе која се зове екуменизам, као производа искључиво људске комбинаторике и надмудривања, исказаног у бескрајно јаловим међухришћанским дијалозима.

Миодраг М. Петровић

У Београду, 3. децембар 2018.

Последњи пут ажурирано ( среда, 05 децембар 2018 )
 
Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 50 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.