header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Небивала криза наше црквене просвете Штампај Е-пошта
четвртак, 03 јануар 2019

 ЗА КИМ ЗВОНА ЗВОНЕ

   Криза која је захватила јерархију Српске Цркве, а затим и клир, неминовно се одражава и на кризу црквене просвете.

 Ове године богословије бележе назапамћено мали одзив кандидата. Чак и тако велике епархије, као што су Жичка и Шумадијска, у срцу Србије, не регрутују више од четири (!) кандидата за упис у средње богословске школе. Зато су све богословије у окриљу Београдске Патријаршије ове године уписале рекордно мали број кандидата. Ово је опомена јерархији Цркве, јер само ученици богословија (не и студенти богословских факултета) потписују сагласност да се по завршетку школовања ставе на располагање Цркви у својству свештеника или монаха.

          Који су узроци ове жалосне и узнемирујуће појаве?

Најпре, наравно, општа секуларизација друштва, промовисање вредности далеких од традиционалних (што није тешко у друштву које никад није постигло проправославни консензус, за разлику од Русије), фаворизовање информатичког и економско-комерцијалног образовања.

Затим, утицај медија. „Седма сила“ не пропушта да извргне руглу све што је предањско, православно, освештано традицијом.

Ипак, и сама Црква даје немали допринос духу самопорицања, толико карактеристичном за Србе наших дана.

Највиша јерархија је самодовољна и аутистична – бави се својим проблемима и размирицама. Покојни патријарх Павле био је отворен за сваку душу гладну и жедну правде: свима је био све, и омладину је подржавао, и силницима се одупирао, и у случају било какве несреће и непогоде молебан и ванредни пост је установљавао, и гле, силе небеске покоравале су му се, и мир и радост враћали су се на српска села и градове. Нико од земнородних није имео тако дирљив и тако масован опроштај пред полазак у вечни покој као партијарх Павле.

Данас српској омладини нема ко да буде узор.

Да, узори им могу бити часни монаси и монахиње, али млади виде да што је већа благочестивост, веће је страдање. И самопожртвовани свештеници, да, они који држе високо уздигнуто знамење правде и Истине Христове којој служе, али који су такође углавном скрајнути и осуђени на исповедништво Христа ради.

А с друге стране, изазови савременог доба. Многе људе од Цркве удаљава и формални однос свештенослужитеља према својим пастирским обавезама.

Од изузетне је важности да се што је могуће пре од праксе формалног вршења треба пређе на савршавање Светих Тајана и обреда - пре свега крштења, исповести, брака и опела - са трепетом и дужном озбиљношћу. Овде је увек неопходно емоционално учешће свештеника, неопходне су катихезација - припрема за савршавање Свете Тајне - и проповед, јер је у тим најважнијим моментима живота људског посебно лако успоставити контакт са срцем човековим које се открива за правду Божију и иде ка њој. Насупрот томе, формални или чак "комерцијални" приступ свештеника према људима који долазе у Цркву за дуго време, ако не и заувек, многе удаљава од храма, рађа презир према незаситом свештенству. Црква није продавница духовне робе, у њој је недопустива "трговина благодаћу". Забадава сте примили, забадава и дајите," заповедио нам је Христос. Свако ко своје пастирско служење претвара у средство нечисте добити заслужује удео Симона чаробњака. Боље би било да овакви људи напусте оквире Цркве и да се бизнисом баве на тржницама. У даљем изагању доносимо нека искуства Руске Православне Цркве и изводе из докумената Светог Синода РПЦ.

Највеће критике у РПЦ изазива начин на који поједини свештеници практикују савршавање Тајне Покајања.

 Има свештеника, углавном мирских, који често уопште ни не саслушају оне што приступају с покајањем. У извесној мери као оправдање за то може се навести присуство огромног броја верних на празнике у великим парохијама, мада смо већ више пута давали инструкције да се у оваквим парохијама за исповедање ангажује већи број свештеника.

Није боља ни друга крајност, која је углавном карактеристична за духовнике у манастирима. Човеку који дође на исповест сугерира се да је дужан да се сети свакога греха и да га изнесе до најситнијих подробности. И не само грех, него чак и помисао. Добија се жалостан резултат: после исповести човек се осећа неисцељен, а има случајева и да доспева у потпуно очајање, будући свестан немогућности да апсолутно све дозове у сећање.

   Овакви духовници требало би да се опомену првобитне намене Тајне Покајања. За то није потребна нека велика мудрост - ваља само отворити Требник и погледати која се питања постављају покајнику у чину исповести. Првобитно се овој Светој Тајни прибегавало у оним случајевима када би човек починио смртни грех, посредством кога би отпао од Цркве.

Што се тиче грехова у погледу жеља, учињених у мислима (мисленог рата), они су се обично откривали приликом исповедања помисли које се раније вршило у манастирима. Међутим, исповедање помисли није било повезано са Тајном Покајања - то исповедање поверавало се старцу, који неки пут не би ни имао свештенички чин. При томе би старац давао поуке, и, разуме се, не би читао разрешну молитву, пошто се радило само о разговору.

Данас многи такозвани младостарци, немајући ваљано поимање Тајне Покајања, претварају исповест или у мучење покајника, или у разговор који неки пут траје по читав сат са сваким човеком, без обзира на то што мноштво исповедника чека на ред. Резултат тога је, по правилу, задржавање почетка Свете Литургије, а многи од оних који су дошли на исповест одлазе неисповеђени.

Неретко овакви "духовници" исповедају и за време Литургије: док се поју антифони, док се читају спискови имена за помињање, за време запричасног стиха, савршавајући истовремено и Свету Литургију, чиме нарушавају строги поредак богослужења.

Неки верници, спремајући се за исповест, пишу подсетник. Овај обичај, сам по себи веома користан, у случају неправилног поимања смисла исповести негативно делује на душу покајника. Уколико је приступ такав да се захтева "изношење свега до најситнијих детаља", код верника се изграђује однос према исповести као према рапорту Богу о учињеним гресима. Приликом исповедања код оваквих људи приметна је жеља да се све прочита што је могуће брже (услед недостатка времена) и да се све изложи што потпуније, да се нешто не испусти, неки пут без икаквог покајничког осећања. После исповести овакви људи често и по неколико пута поново прилазе свештенику, говорећи да су заборавили да исповеде такав и такав грех. При томе, по правилу, они моле свештеника да поцепа или спали њихов подсетник, сматрајући тај чин најважнијим мистагошким моментом читаве исповести.

Још је горе када свештеник, узевши овакав подсетник, само прочита оно што је покајник написао или га поцепа без претходног читања и, не рекавши ниједну реч, говори разрешну молитву. На тај начин он се ставља у положај извршиоца суда Божијег. Сећа ли се овакав свештеник обраћања покајнику што га је лично изговорио пре почетка исповести: "Ево, чедо, Христос невидљиво стоји, примајући исповест твоју... А ја сам само сведок". Зна ли он своје место приликом савршавања Тајне Покајања? Да ли му је познато да он није судија, него сведок и духовник? Свакоме човеку који свештенику пружа написани текст и при томе каже: "Прочитајте сами" треба објаснити да се грех исповеда пред Богом, да самом свештенику није занимљиво да све ово сазнаје, а ако је и потребно, то је само ради сведочанства и ради духовног савета, који ће допринети исцељењу од болести греха. Верницима се мора објаснити да исповест није извештај Богу, а утолико пре духовнику, о учињеним гресима, и да је оно што је написано само подсетник за усмено исповедање. Не треба, јурећи за јефтином популарношћу, цепати или спаљивати подсетнике за исповедање, већ се, напротив, мора објаснити да овакав чин нема никакав сакраментални значај, него да представља ако не сујеверје, оно засигурно фарисејство ("Подери обвезницу сагрешења мојих"). Нажалост, Свете Тајне ми често посматрамо статички, а потребно је неговати динамички приступ. Верницима ваља објаснити да на исповести нису главне речи, него свест о властитој греховности, о отпадању од Бога посредством греха, жеља да се врати Богу и да се грешке из прошлости не понављају. Пажњу не треба управљати толико на опраштање грехова, колико на благодат за борбу са грехом која се даје у овој Светој Тајни, као и на одговорност за задобијену благодат. Овде је умесно сетити се приче о талантима, цитирати речи из Требника: "Од сада си дужан да се овога чуваш, јер се крштаваш другим крштењем". Данас, када је, рекло би се, све дозвољено, објављен је велики број брошура типа "Чин исповести", "Света Тајна Покајања" и сличних. Многи од ових наслова издати су без нашег благослова, иако је на првој страни одштампано: "С благословом Његове Светости Патријарха Алексија". У таквим приручницима могу се срести питања духовника или образац исповедања свих могућих грехова, почев од помисли па све до кривичних дела. Ево једног примера којим ћемо илустровати квалитет појединих од ових брошура. Између осталог, наилазимо на спомињање оваквог греха - не зна се само против које заповести: "Много сам времена посвећивала непотребном прању рубља". Зар се ово нуди као помоћ приликом припреме за исповест жени, домаћици која живи у свету?! Шта јој онда преостаје - да беспосличи и да се не стара за чистоћу? Хоће ли то бити хришћански начин живота? Та немају сви могућности да набаве увозне аутоматске машине за прање рубља! Да ли је састављач ове брошуре читао речи апостола Павла: "Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника"? (1. Тим. 5, 8).

Жалосно је то што неки свештеници, углавном јеромонаси, активно користе овакве брошуре при савршавању Тајне Покајања, сматрајући да је исповедање по њима продубљеније и исцрпније, при чему не узимају у обзир узраст, пол, положај човека у друштву. Може се само замислити како се осећа невина петнаестогодишња девојка када јој се, уз називање ствари њиховим правим именима, постављају питања о содомском греху и сличном, или озбиљна породична жена када је овакав духовник почне испитивати о интимним подробностима њених супружанских односа. Ово је посебно карактеристично за младостарце и за духовнике јеромонахе. Хоће ли људи који су прошли кроз једну овакву генералну исповест имати жељу да још једном приступе Светој Тајни Покајања? Мислим да неће. Наравно, делимично су ова питања наведена и у Требнику, у обичном чину исповести. Међутим, тамо је дат и коментар да духовник треба да поставља питања "са сваким расуђивањем, узимајући у обзир различитост особа и овоме саображавајући испитивање: другачије свештеног лица, другачије сељака, другачије монаха, другачије мирјанина, другачије младог, другачије старца".

За савременог човека, очито, најприхватљивија је исповест према Декалогу Мојсијевом у његовој хришћанској интерпретацији, при чему ономе који се исповеда мора да припада активна, а не пасивна улога, дакле у првом реду он сам мора исповедати оно за шта га терети савест, а питања се, у случају неопходности, задају само као допуна, као подсећање на нешто што је можда заборављено.

Дешава се да се верницима не допушта да се причесте, без довољно основа за овакав потез. Од Причешћа одлучују само смртни грех или неприпремљеност. Игуман једног ставропигијалног манастира у околини Москве два дана уочи празника Рождества Христовог није сматрао за могућно да допусти младој жени да прими Свето Причешће само из разлога што је она скромно, у породичном кругу, не кршећи пост, дочекала Нову годину и попила мало вина. Тако је на празник Рождества Христовог ова жена остала непричешћена Светим Христовим Тајнама. Поменутом игуману ваљало би да изнова прочита Великопосни типик. Чак је и у току Великог поста у празничне дане разрешено вино, почев од прве суботе поста. Што се пак тиче Божићног поста, његов најстрожи део отпочиње тек од наредног дана, 2. јануара по новом календару.

Задржан је формализам и у приступу Светој Тајни Крштења. У многим храмовима у трци за зарадом чува се "метод текуће траке", када је иницијални, главни и финални део припреме за Крштење - обављање посла код продавца свећа, односно плаћање одређене суме, док се свештеник ставља у положај вршиоца требе. У сваком храму неопходно је поставити се тако да свештеник има макар један претходни сусрет са сваким ко се обраћа у вези са примањем Крштења.

Само Крштење ваља савршавати у складу са правилима и традицијом наше Цркве, односно потпуним погружавањем. Недопустиво је његово савршавање у малој количини воде.

Онима који теже за већим приходима ваљало би се опоменути да претходна поука, катихезација, чак и са одлагањем примања Свете Тајне Крштења, може донети већи приход у будућности. Човек који Свето Крштење прими само формално више се неће појавити у храму. Човек који је постао свестан значаја Крштења биће стални парохијанин.

Прилог: Одлука Светог архијерејског синода Руске Православне Цркве

   На седници Светог архијерејског синода од 28. децембра 1998. године, којој је председавао Патријарх, размотрени су у последње време све чешћи случајеви злоупотребе од стране извесних пастира од Бога им дате власти да "свезују и раздрешују" (Мт. 18, 18).

Образложење: У последње време учестали су случајеви злоупотреба у духовничкој пракси, који се негативно одражавају на стање црквеног живота.

Неки свештенослужитељи, који су у Светој Тајни Свештенства од Бога добили право да духовно руководе паством, сматрају да овакво право означава безграничну власт над душама људи. Превиђајући чињеницу да се односи између духовника и духовних чеда морају градити на основу узајамног поштовања и поверења, овакви пастири преносе чисто монашки појам беспоговорног потчињавања послушника старцу на узајамне односе између мирјанина и његовог духовног оца, мешају се у интимна питања личног и породичног живота парохијана, потчињавају себи паству, заборављајући на богодаровану слободу на коју су призвани сви хришћани (Гал. 5, 13). Овакви недопустиви методи духовног руковођења прерастају у извесним случајевима у трагедију за човека који се поверава духовнику, пошто он своје неслагање са духовником преноси на Цркву. Такви људи напуштају Православну Цркву и неретко постају лак плен секташа.

Извесни духовници грађански брак проглашавају за незаконит или захтевају да супружници који су много година живели заједно, али услед ових или оних околности нису обавили венчање у храму, раскину брак. Дешава се да духовник инсистира на разводу брака уколико један од супружника није православне вере. Има духовника из монашког чина који забрањују својој духовној деци ступање у брак и приморавају их да се замонаше, позивајући се на аргумент да је монаштво тобоже изнад брака. Неки пастири-духовници особама које живе у "невенчаном" браку не дозвољавају да се причесте, поистовећујући такав брак са блудом; забрањују својој духовној деци ступање у други брак, образлажући ту забрану тврдњом да Црква, наводно, осуђује други брак; забрањују супружницима развод у случајевима када због одређених околности породични живот за њих постаје немогућ.

Има и случајева када пастир "не даје благослов" некоме од својих парохијана да се ожени или уда из побуда љубави, него предлаже да се "по послушању" брак склопи са особом коју препоручи сам пастир.

Такође има случајева да пастир забрањује верницима да прибегавају медицинској помоћи, да их спречава у вршењу њихових грађанских дужности - учествовању у изборима, служењу у оружаним снагама. Неки пастири намећу верницима одређене политичке погледе. Има духовника који школовање у световним просветним институцијама сматрају "непотребним" или штетним по спасење. Овакви захтеви не само што осујећују право сваког хришћанина на доношење самосталних одлука, него долазе у сукоб и са важећим законодавством.

Учестали су случајеви стварања таквих црквених заједница чији ће се живот градити на ауторитету пастира који гради такву заједницу, при чему ће се његов ауторитет додатно поткрепљивати негативним односом према црквеној јерархији, као и према другим пастирима и парохијским заједницама. Такви пастири заборављају да је њихов задатак да људе приводе Богу, а не да групишу парохијане око себе самих. У парохијама овога типа ствара се атмосфера властите изузетности, неспојива са духом саборности на коме се темељи Православна Црква.

Донете су следеће одлуке:

1. Имајући у виду учестале жалбе мирјана на канонски неоправдане поступке појединих пастира, неопходно је свештеницима који врше духовничку службу указати на недопустивост приморавања или придобијања верника, мимо њихове воље, за следеће поступке и одлуке: ступање у монаштво; прихватање било каквог црквеног послушања; давање било каквих прилога; ступање у брак; развод или одбијање ступања у брак, изузев случајева када брак није могућ из канонских разлога; одбијање супружанског живота у браку; одбијање служења војске; одбијање учествовања у изборима или вршења неких других грађанских дужности; одбијање медицинске помоћи; одбијање стицања образовања; ступање на посао или промена радног места; промена пребивалишта.

2. Подсетити све пастире Руске Православне Цркве који обављају духовничку службу на неопходност да у својој пракси духовног руковођења строго следе слово и дух Светог Писма и Светог Предања Православне Цркве, завете Светих Отаца и канонске уредбе, као и на недопустивост да православни пастири уводе у духовничку праксу ма какве моралне и друге захтеве који излазе из оквира наведених уредаба, те да, по речи Спаситељевој, "товаре на људе бремена тешка за ношење" (Лк. 11, 46).

3. Подсетити све пастире-духовнике да су они призвани да својој пастви помажу саветом и љубављу, не нарушавајући при томе богодаровану слободу свакога хришћанина. Нагласити да се беспоговорно послушање, на коме се заснива однос послушника према старцу у манастирима, не може у пуној мери примењивати у парохијској пракси у узајамним односима између свештеника и његове пастве. Посебно указати на недопустивост мешања пастира у питања везана за избор брачног друга, изузев у случајевима када верници моле за конкретан савет.

4. Нагласити недопустивост негативног или презривог односа према браку, подсетивши све свештенослужитеље на правило 1. сабора у Гангри: "Ако ко куди брак и гнуша се жене верне и благочестиве што са мужем својим заједно живи, или је куди као да она неће моћи ући у Царство, да буде под клетвом". Посебно нагласити да је ступање у монаштво чин личног избора хришћанина и да се на тај чин не може одлучивати "по послушању" овом или оном духовнику.

5. Подсетити монахе на недопустивост, сходно 21. правилу Сабора у Гангри, "узимања подвижништва као повода за гордост", "преузношења у односу на оне који живе једноставно" (односно на оне који су у браку) и "увођење новина мимо Писама и црквених правила". Правило 10. истога Сабора гласи: "Буде ли се ко од девствујућих Господа ради преузносио над онима што су брак склопили, да буде под клетвом".

6. Инсистирајући на неопходности црквеног брака, подсетити пастире на то да се Православна Црква са уважавањем односи према грађанском браку, као и према онаквом браку у коме само један супружник припада православној вери, у складу са речима Светог апостола Павла: "Невјерујући муж посвети се женом, и жена невјерујућа посвети се мужем" (1. Кор. 7, 14).

7. Подсетити пастире на то да се у свом односу према другом браку Православна Црква руководи речима апостола Павла: "Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздријешиш. Јеси ли се одријешио од жене? Не тражи жену. Ако ли се и ожениш, ниси сагријешио; и дјевојка ако се уда, није сагријешила. Жена је привезана законом за вријеме док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу" (1. Кор. 7, 27-28, 39).

8. Подсетити пастире на неопходност чувања особитог целомудрија и особитог пастирског опреза приликом разматрања са верницима питања везаних за одређене аспекте њиховог породичног живота.

9. Посебно указати на недопустивост праксе да пастири око себе стварају такве заједнице у којима је присутан опозициони и критички однос како према највишем црквеном руководству, тако и према другим пастирима и парохијским заједницама.

10. Нагласити недопустивост коришћења црквеног амвона за проповедање било каквих политичких гледишта.

11. Позвати епархијске архијереје да посебну пажњу обрате на то како пастири поверених им епархија остварују духовно руковођење паством. Појачати надзор за строгим држањем уредаба и норми Православне Цркве који се тичу различитих аспеката духовничке праксе.

12. Позвати вернике Православне Цркве да се обраћају свом епархијском архијереју у свим случајевима када пастир-духовник злоупотреби од Бога му дату власт да "свезује и раздрешава". Подсетити православну паству на то да савети духовника не смеју бити у противречности са Светим Писмом, Светим Предањем, учењем Светих Отаца и канонским уредбама Православне Цркве; у случају размимоилажења оваквих савета са наведеним уредбама предност се мора дати овим потоњим. У вези са овим обратити пажњу на речи Преподобног Симеона Новог Богослова о томе на који су начин дужни да се изграђују односи између духовног чеда и духовника: "Молитвама и сузама умоли Бога да ти пошаље бестрасног и светог руководитеља. Такође и сам истражуј Божанствена Писма, а посебно практичне списе Светих Отаца, како би, упоређујући са њима оно чему те учи учитељ и предстојатељ, могао да ово сагледаш као у огледалу, и да упоређујеш, те да све што је у сагласју са Божанственим Писмима примаш у унутрашњост свога бића и задржаваш у мисли, а све што је лажно и туђе уочаваш и одбацујеш, да се не преластиш. Јер знај да се у ове дане појавило мноштво преластитеља и лажних учитеља".

13. Епархијски архијереји дужни су да са овом одлуком упознају свештенослужитеље, монаштво и мирјане Руске Православне Цркве.

Патријарх московски и све Русије АЛЕКСИЈЕ

Чланови Светог синода:

Митрополит кијевски и све Украјине ВЛАДИМИР

Митрополит петроградски и ладошки ВЛАДИМИР

Патријарашки Егзарх све Белорусије,

Митрополит мински и слуцки ФИЛАРЕТ

Митрополит крутицки и коломенски ЈУВЕНАЛИЈЕ

Председник Одељења за спољне црквене односе,

Митрополит смољенски и калињинградски КИРИЛ

Архиепископ краснодарски и новоросијски ИСИДОР

Архиепископ саратовски и вољски АЛЕКСАНДАР

Епископ витебски и оршански ДИМИТРИЈЕ

Епископ сарански и мордовски ВАРСОНУФИЈЕ

Епископ читински и забајкалски ИНОКЕНТИЈЕ

Епископ мурмански и мончегорски СИМОН

Начелник администрације Московске патријаршије,

Архиепископ солњечногорски СЕРГИЈЕ

 

Превод докумената Руске Православне Цркве: др Ксенија Кончаревић

Последњи пут ажурирано ( петак, 04 јануар 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 42 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 МОЛИТВА НА ПОЧЕТКУ ПОСТА

Благодаримо Ти Христе Боже наш, што си нам садашње време поста управио на спасење, и за кратко време наше највеће духовне ране вешто излечио и свукао са нас мноштво грехова.

Ми ти се молимо, Свеблаги, удаљи од нас, у време поста, свако фарисејско лицемерје и јудејску опорост. Одагнај (од нас) преузношење због уздржања и уклони свако забрањено дело, реч и помисао. Испуни нас Духом Светим, светлошћу и истином коју си законоположио. Учврсти нас у борби против страсти; укрепи нас у рату против греха. Припреми нас за уздржавање од хране и удаљавање од злих делâ да бисмо следили за Тобом, Који си нам преко поста показао победу над ђаволом, и били причасници смрти и васкрсења, и наслађивали се у вечном животу који си припремио гладнима и жеднима Твоје правде.

Род наш, постом и вером у Тебе, оснажи у борби против сваког непријатеља.

Јер си Ти Бог наш и Спаситељ, и Теби приличи слава, са беспочетним Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин!


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.