header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Срђан Воларевић: Кад је пао Александар Ранковић (цртица о власти и таштини) Штампај Е-пошта
понедељак, 18 фебруар 2019

 За П. В.

Када је велики маг магле и дима, Јосип Броз, из своје надутости уклонио свог највећег супарника, Александра Ранковића, суочио се са великом опасношћу. Да ли је то смакнуће плод хрватско-словеначких сплетки, његове непресушне гордости, слепила пред поданичком оданошћу овог Србина, страха од српског фактора у држави коју су Срби у рату створили и у наредном рату бранили, или чега другог и мање загонетног – најмање је важно.

Опасност му се открила као у оном фиктивном сукобу са Стаљином, сукобу који му је био потребан да би се још више учврстио у власти, на српској кичми. Са страхом и трепетом у стаљинистичкој фикцији, али са збиљом падале су српске главе, и гле, о чуда невиђеног, међу Србима усправљала се и љубав према непогрешивом магу. Међутим, Стаљин већ годинама није био међу живима, а Ранковић пред њим бејаше безазлено невинашце као јагње под овцом. И то је оно што је великог мага магле и дима изазвало да га смакне. Међутим  требало је завести Србе који су једнако слепо у Ранковићу гледали свог достојног заступника – што је сирена која је магу оглашава узбуну.

    Прво што је овај кабаретски жонглер и маг магле и дима  урадио, сазвао је скуп врха власти на једном острву међу острвима званим Бриони. И иначе, у издвојености тог острва од света, често је и много тога закувавао у својој игри привида и опсене, са тобожњим отвореним картама у расподели власти.

Онда су уследили потези који су требали да отклоне све опасности због пада Ранковића.

А да како би се лакше примили жонглерски трикови, ако се добро не замаскирају, уз прикладну сценографију – основно је правило  сваког доброг мађионичара. Јер опстанак на власти није што и стилске фигуре на трапезу, па чак и салто мортале, без заштитне мреже.

Да се обезвреди и одбаци у душу укорењена тежња за сабирањем људи по Богу,  и на тај начин  човеком овлада, и заразно споји са сличнима у том науму, ништа није тако делотворно као театрално посезање за великим речима, будући реч, као слово, иза седам брава чува Божију словесност. У звоњави и одјекивању великих, громопуцатељних речи у човеку се губи осећај за слободу и осећај према томе следствених дарова.

(Јер човек који живи с наметнутим уверењем да је слободан, никад је неће ни тражити; док ће се слободан човек увек и безусловно за њу борити шта год му велике речи поручивале.) Али сада,  са опростом, до мукле ћутње али и одмазде, пред несравниво великим хрватским злочином над Србима из последњег рата, маг је одлучио, прва законитост државне обједињености и, тиме, неповредивости његове власти, садржана у магијској формули „братство и јединство“ - није могла да има никакву моћ. Исто тако јемство моћи овај циркузант хуманизима и карикатура демократије није проналазио ни у шапату који је кружио Србијом над његовим послератним тамањењем и цмекањем виђенијих и угледнијих Срба.

Паковање трика за отклањање опасности од пада Ранковића у том часу  звало се привредна реформа која је гарантовала  широком стазом одлазак ка бољем животу, званом златно теле. Први видљиви знак широке стазе био је ревалвација динара, а као опипљиви доказ тога уследио је  нови лик новчаница, папирних и оних металних, са измењеним цифрама. И ајд сад нек неко каже да се не спроводи привредна реформа – док је права Широка стаза у Земуну лети и даље окупљала полуголе мушкарце и жене, децу и старце, уз Дунав, близу потопљене јахте грофа Радецког. Уз то, филмске новости, као редован прилог магли и диму на свим биоскопским пројекцијама филмова, из таме биоскопа сијале су и зрачиле новим радним победама, у свим привредним гранама, па тако и у ударничким прсима радног човека, стаменог темеља прошлости и будућности. Тада телевизија још није закорачила у станове и куће, као нови члан породице, а гледање филмова представљало је виши вид културног и масовног уздизања. То најбоље знају тапкароши, данас изумрла социјална врста.  

Потом је уследио крунски потез мага магле и дима. Да би сасвим утрнуо изворе одакле би нагрнула опасност, почео је да штанцује пасоше. Границе, према давно устоличеном златном телету, сада су биле отворене за све, не само за фудбалере и балерине, чиновнике у власти и њихове породице, већ буквало и дословно за све. Златно теле, тојест Запад,  у пуном сјају  заблистао је као обећање на дохват руку. Више нико није морао ломивратно да се бакће илегалним преласцима преко границе, путем слободе и правде за све.

Иако је Ранковић начисто онемео, иако ни носом није провирио из своје куће, иако му нико није ни долазио нити је он код кога одлазио, иако су га по кафанама и таксијима  све мање и тек са шапатом помињали – негде у неком буџаку земље Србије и даље је чучала опасност по власт великог мага магле и дима. Иако је и Ранковић трајао као водећи скутоноша великог мага магле и дима, и Србима једнакомерно приносио маглу и дим – из тајни земље Србије лако се могао зачути грлени повик комита и војвода, што би једнодушно прихватили и остали Срби, распарчани на остале републике једне државе. Иако случај Ранковић  није решен као у колевци парламентарне демократије, на Западу, са самоубиством, саобраћајном или каквом другом несрећом, или неизлечивом болештином, јер би мртав био већа претња него жив, једино уздање у сузбијању његовог утицаја на Србе велики маг имао је у урођеној склоности човека да се као кужног клони оног који је жигосан.

Али отворене границе почеле су да доносе плодове. Најпре стидљиво, неприметно, чак сасвим занемарљиво, на нивоу шверца у допуштеним границама, а онда је грунуло, као летња грмљавина усред изненадног топлог пљуска: на све стране престоног Београда зашуштали су тамно-плави, плављи од ултрамарин плавог, најлонски мантили шушкавци, а њима су се придружиле срамежљиве ноге девојака и жена, на прикривеном листу украшене шавовима најлон чарапа.

Док је железничка станица у престоници шуштала од шушкаваца, по кућама сеоским и градским становима, у спаваћим собама, на зидовима освањивала је синтетичка драперија, са поприлично рогатим јеленом који, уз пропете јеле, риче негде поред неког језера у Алпима. Недуго затим њему се придружила и лутка, сва у жипонима и са трептавим окицама, и живом речи: Мама, мама, мама. Седећи ослонац  имала је на јастуку необичног и сасвим непознатог облика, са сасвим загонетним шарама. А када су се сукње и хаљине за који сантиметар приближиле коленима, да се истакне лепота шава на нози, златно теле више  није имало обрисе обећања, постало је опипљива збиља међу Србима.

Дуго је задње лево копито тог телета било у Трсту, на Понте Росо, где су Тршћани очас посла оживели двадесетак српских речи, српског језика који не тако давно одзвањаше у том граду. На један час тада се учинило да би динар могао да поврати славу оног динара од пре двадесетак и кусур година, па чак и оног од пре шездесетак година, међутим као и свако уображење кад стане пред огледало и у њему не угледа ништа, тако бејаше и са тиме. Бејаше то још један ћорак великог мага. Али граница и даље остаде широм раскриљена, као необрани виноград.

Уз сабласно шушатање шушкаваца са престоне железничке станице, одлазили су крцати вагони правцем према златном телету, најпре у земље из којих је војничка чизма немилосрдно и без витештва и војничке части газила, не тако давно, по Србији и српским земљама, у оба светска рата. А онда су се одлазећи расипали и даље, тамо преко океана. Међутим, онако као што не постоји неустрашивост, већ отвореност духа за Бога Истинитога, тако онај ко упозна страх од човека, у њему ће добити доживотног друга.

Следећи потез великог мага магле и дима, против Ранковића, мада уклоњеног и мада укопаног у јаму звану бескрајна оданост магу,  био је  спровођење уставних реформи по којима је Србији, уз ранију републичку ампутацију југа,  откинуо крила, у име јаке државе коју су Срби уз велика страдања и још већа јунаштва створили и одбранили, давши слободу и државу и онима који су их у оба рата таманили. И Србима и Србији оставио слабе изгледе да икад више та крила израсту. Из опијености да се под тамноплавим шушкавцима српски језик може чути насред Маријахилфе штрасе, или код Вавина где је париски Врабац цвркутао филозофу преко вина и сира, или на обе стране око Брандербушке капије, или на Трафагал скверу, или између два залогаја Јабуке с оне стране Атлантика, у хладу златног телета за нова крила Србији, осим испразних наклапања о истинитом тлу живота искључиво у отачаству, у слободи, ником ништа паметно није долазило на ум.

Из најдубљих дубина душе Србина, после миле лире, сав озарен зрачио је слаткасто намештен осмех Кларе Шуман, док се из умовања његовог јављао масонски умудрен Џорџ Вашингтон. Граница према златном телету, оборена и прорешетана као сито, шуштавим шушкавцима и најлонкама на шав, генијалним потезима великог мага магле и дима, била је сасвим изгубила смисао. Са обе стране ишло се као у куплерај, или место где заборав није кажњив, већ је, напротив, веома препоручљив.

Као живахан симптом тог доба, а вредно помена и трајног памћења с том првом риком златног телета по српским земљама и Србији је и то да је један академик, слављен и дан данашњи као највећи живи српски песник, установио  први српски порнографски часопис. Био је то наговештај нове осећајности, уз радостан топот златног телета, које би да буде бик, али и нова потврда магијске моћи великог мага и његових магле и дима.

Пошто је велики маг магле и дима у међувремену спречио хрватску сецесију од своје власти, за мир с Хрватима наградио их је већ поменутим кидањем крила Србији, али и некаквим писмом. Иначе Хрвате је, за несагледив злочин над Србима, одмах после рата, наградио и новим земљама, а писмо, писмо је било нови печат за слободну шетњу златног телета, тојест Запада, по српској души. Самоникли начин српског књижевног упирања прстом у токове живота, знан као стварносна проза, бејаше укинут на рачун приповедања ни о чему.

Тај тип гледања празним очима у празнину већ увелико узимао је свој данак, на Западу, међу чуварима златног телета, на Вол Стриту, у лондонској берзи, некаквој светској банци – да је то попримило размере новог вида уметности која је, сама по себи, обрни–окрени слика и прилика друштва. Чак је и Нобелова награда додељена родоначелнику тог празног начина у уметности речи, припаднику два дуална западноевропска народа. А како је граница око Срба шушкавцима била прорешета, овај шупљи вид осећајности ни о чему могао је несметано да се улива у српску душу.

Додуше, осећајност ни о чему већ бејаше присутна у престоници, али некако стидљиво и срамежљиво, без озбиљнијег замаха, и углавном са гостима са Запада, испод репа златног телета. Тако је са позоришних сцена могла да изненади гола задњица, или не баш љубак торзо оцвале жене, или да полете кофе тврдих бомбона, на срећу публике што је пала рампа, јер би могла да се излије и кофа ладне воде, док је у концертним дворанама одзвањала лупа шерпи и лонаца или звекет свежњева кључева и соната за тестеру у једном тону, а у ликовним галеријама прсила су се платна, или празно грундирана, или тек нашпанована на блинд рам, и скулптура се изгубила у бесмисленој гвожђурији а племенити камен је постао обична каменица... и главни теоретичар ничега о ничему и главни жрец упокојених надреалиста београдских штанцовао је томове и томове из своје паланачке келије. У мрак биоскопа полако се увлачила холивудска тама, од Шејна до Џон Вејна, и јунака културе која је баштинила стопостотни геноцид, Супермена, Бетмена, Паукмена, да српски постану јунаци.

Као суштински смисао и жила куцавица осећајности која се родила из култа златног телета, илити Запада, најпре у престоницу а онда свуд међу Србе пристигло је облапорно уживање свих опијата, да се оснажи и учврсти пресецање свих веза са Богом Истинитим. Као напреднији и далековиднији део Срба, омладина, неки ликовни уметници, неки писци, али и електрични носиоци субкултуре (која ће доцније постати темељ културе), дрогу су поставили на пиједестал темељних стваралачких потенцијала човека. Тако су изоране прве бразде за сејање канабиса...

Тешко да би ма шта од свега тога тако глатко и темељно спровео велики маг магле и дима, да није каштигао Српску Православну Цркву, са одузимањем јој свих јавних права као и њене свеукупне имовине, и да је није одмах после последњег рата приковао за стуб срама, по мери магле и дима. Српска Православна Црква, као светосавска и народна, била је и остала стуб опстајања Срба и чувар словесности и самосвести српске пред искушењима сваке врсте. Али у магли и диму великог мага бејаше препрека бољем животу.

Дакле, био је то звездани тренутак нуле. Семе је бачено. Магла и дим великог мага завладали су међу Србима, до неизмерне љубави, да су слике с његовим ликом у српској души сасвим истиснуле лик Светога Саве који је донедавно водио Србе кроз историју.

Велики маг магле и дима најзад могао је да одахне. Сви листом Срби су га заволели, осим оних из статистичке грешке, и његов трон могао је да остане нетакнут  до смрти. Песме су му певали док је био жив, а када је умро спевали су нове, о вечној љубави према њему и његовом путу. Тако је и отишао са овог света, у неусахлој љубави оних од којих је највише зазирао и које је највише презирао.

Врховни маг магле и дима, са столицом тамо негде на Западу, мало с оне стране а мало с ове стране Атлантика,  као чувар златног телета, и врховни жрец Великог Неимара Свемира, задовољно је трљао руке. Као кнез антропоцентризма, христољубивом роду српском поплочао је пут  до  култа смрти, мање знаном као желудачно цревни пут човека, или пут ништавила. Али са фанфарама победе, у срцима Срба оставивши поруку, да настављају са изградњом храма много просветљенијег света, чије су границе у правима човека, где је уживање највише добро,  на принципима истине, правде и љубави за цело човечанство.  

Тако је наш велики маг преминуо  међу онима који су га највише користили, а мртав вратио се онима који су га највише волели, Србима, да његово дело остане вечно, и у нашим данима, јер му је Велики Неимар осветлио пут да га прими у Небеску ложу.  

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 18 фебруар 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 27 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.