header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Чистота и чедност као пут ка Богу: од раног хришћанства до данас Штампај Е-пошта
недеља, 03 март 2019

 ЧИСТОТА КАО СИЛА РАНОГ ХРИШЋАНСТВА

Какав је био ранохришћански однос према полности? Да ли су житија својеврсно претеривање или су утемељена на реалности?

Познати историчар Питер Браун, аутор књиге „Тело и друштво”, која се бави хришћанским односом према телу и полности, указује на чињеницу да је чедност и чистота од самих почетака хришћанства сматрана нечим битним, не само за појединца, него и за заједницу.

Тако је познати антички лекар Гален у друго половини другог века записао је о хришћанима: „Њихов презир према смрти свакодневно нам je пред очима, a тако и њихово уздржавање од сношаја. Јер међу њима су не само мушкарци већ и жене које ce уздржавају од сношаја читавог живота.”

У то време, Свети Јустин Философ и Мученик, писао је посланицу цару Антонину Пију, у коме се позивао на хришћански морал као доказ вере: „Многи, и мушкарци и жене од шездесет или седамдесет година, који су од младости Христови ученици, истрајавају у неокаљаној чистоти... На понос нам je што такве личности можемо представити људском роду.

Свако је, био мушко или женско, роб или слободан, учен или необразован, могао постати философ ако је желео да упражњава врлину.

И хришћанство је кренуло путем подвига.

Свети Атанасије Велики, патријарх александријски, писао је цару Констанцију Другом 365. године: „Син Божји, Господ наш и Спаситељ Исус Христос, поставши човек нас ради... поред свих добара које нам дарова, дарова нам и то да на земљи, у девственом стању, поседујемо образ анђеоске светости. Отуда оне који су ту врлину досегли католичанска Црква пo обичају назива невестама Христовим. И незнабошци који их виде диве им се као храмовима Речи. Јер, одиста, то свето и небеско исповедање није установљено нигде до међу нама хришћанима и врло je јак аргумент да се права и истинска вера налази међу нама.

У римској хришћанској средини појавиле су се жене – подвижнице, по Брауну: „Женско испосништво изникло je из хришћанског домаћинства. Сматрало се да глава домаћинства има најнепосреднију корист од побожности своје девствене кћери. Охрабриван je да, подстичући то настројење и старајући се о осами породичних посвећених жена, поступа као „свештеник Свевишњег Бога”. За такве девице није постојао живот изван родитељског дома. Ако су икада напуштале своје приватне одаје, било je то само да би учествовале у обредима локалне цркве – гласови те јасно обележене скупине испуњавали су цркву и варошке улице умилним псалмопојањем. Потпуна осама била je често истицан, и покаткад поштован, идеал: једна александријска лепотица повукла се да живи у гробници. /…/ Према речима једног египатског писца: Неопходно je да у свакој хришћанској кући постоји девица, та једна девица ради спасења читаве куће. A кад се гнев спусти на град, неће се спустити на кућу у којој je девица. Зато сви укућани великих кућа желе да то неокаљано име остане у њиховој кући. У горњем Египту, Пијамуна je живела с мајком, „предући лан и једући тек свако друго вече”. Но, њене су молитве штитиле село од напада/…/ Девственост je била питање за које су суседи били дубок заинтересовани, јер je читавом месту доносила Божју милост. Веровало се да je Пахомију довољно да помирише девојачку одећу да би знао да ли je поклекла. /…/

Скупине посвећених неудатих припадница више класе биле cу снага с којом je ваљало рачунати у многим локалним црквама у Кападокији и другде. У време Василија Великог већ су називане kanonikai: сматрало се да су посвећене канону, редовном ритму свакодневних обреда који их je издвајао од осталих верница.“              

Света Макрина, рођена сестра Светих Василија Великог и Григорија Нисијског, после смрти вереника, никад се није преудала, јер је рекла да би то било издаја верности, а са собом је имала прстен у који је био уграђен део Часног крста. Питер Браун каже: „Њен je вереник преминуо. Његова joj je смрт омогућила да се одупре притиску да се уда. Тврдила je да je, будући једном верена, заправо удовица и да joj треба допустити да остане верна своме преминулом мужу. Али прстен и његова реликвија су били и залог трајног присуства Христа, њеног истинског Женика./…/  Макрина je за Григорија представљала тихи антипод свету града кроз који су ce он и његов велики брат Василије пробијали уз толике жртве. Taj je свет вазда био далеко од ње. Одрасла je с обудовелом мајком, Емилијом, помажући joj да одржи велико домаћинство, остајући joj блиска „као да je још увек у мајчиној утроби”. /…/

Делајући као „отац, учитељ, васпитач, мајка и саветник у свим добрим стварима” најмлађем брату Петру, Макрина му je пренела културу утемељену искључиво на Светом писму.“                             

Чистота и чедност су биле узвишене врлине које Цркву прате и пратиће је заувек. Оне су украс и душе људске, и најлепшу цвет човештва.                                             

КАКО ЧЕДНОСТ ИЗБАВЉА ОД СМРТИ?

Да ли се из житија могу извући примери који и нама користе у свакодневици?                        

Ево једног примера из деветог века после Христа који говори колико врлина помаже у најтећим околностима. Преподобни отац Николај најпре беше војвода у време грчкога цара Никифора [Византијски цар Никифор I царовао од 802. до 811. године], и имађаше под собом многе војничке пукове. Када цар Никифор зарати с Бугарима, пође у рат и Николај са својим пуковима. Уз пут Николај сврати на преноћиште у једну крчму. Пошто вечера заједно са гостионичарем, он се помоли Богу и леже да спава. Но у другу и у трећу стражу ноћи, гостионичарева кћи, запаљена сатанском пожудом на грех, тихо се привуче војводиној постељи, пробуди га и стаде га блудним речима навлачити на грех. А војвода јој рече: Девојко, ослободи се те луде сатанске пожуде, и не жели оскврнавити девственост своју и мене кукавног гурнути у дубину пакла! – Застидевши се мало, она оде. Но убрзо затим она поново дође и салеташе на грех целомудреног човека. Војвода је и по други пут одасла. Али она, распаљивана од ђавола блудном похотом, дође и по трећи пут к њему. Тада јој блажени војвода рече: О бедна, испуњена сваке бестидности и безумности сладостраснице! Не видиш ли да те демони раздражују, желећи да ти одузму девственост, па да те начине подсмехом и поругом за сав род твој и за све људе, а да ти душу рину у вечне муке? Не видиш ли такође да ја недостојни идем у рат са туђим народом? И како да оскврним тело своје идући у рат? Не, Бог ће ми помоћи, и ја се нећу оскврнити! То и много друго изговори он бестидници, и одасла је од себе са стидом. А када свану, војвода устаде, помоли се Богу, па крену својим путем. Наредне ноћи он у сну виде себе где стоји на неком месту у ваздуху; близу њега седи неко Силан, са десном ногом пребаченом преко леве; и Он упита Николаја: Видиш ли војнике са обе стране? – Да, Господине, одговори Николај, видим како Грци секу Бугаре. – Тада тај Муж рече праведноме војводи: Погледај на нас. – Погледавши на тог Силног, војвода виде где Он пребаци десну ногу преко леве. После тога праведни војвода се окрену к војницима и угледа где Бугари, појачани, немилице косе грчке пукове. А кад престаде битка, Силни рече праведноме војводи: Размотри добро побијена тела, и кажи шта видиш. – А он загледавши се виде да је сво поље покривено мртвим телима, а усред њих једно место празно и обрасло травом, толике величине да на њему може лећи само један човек. И он рече: Господине, сво је поље покривено лешевима непоштедно побијених Грка, сем једнога места на коме може лећи један човек. – Тада Силни упита војводу: А шта ти мислиш о томе? – Војвода му одговори: Невјежа (незналица, нап.прир.) сам и препрост, Господине, и ништа не разумем односно тога. – Тада му тај страшни Муж рече: Оно празно и травом обрасло место, велико колико лежај једнога човека, било је припремљено за тебе. Ти си ту имао лежати посечен заједно са твојим непријатељима, и попунити ту празнину. Али пошто си ти прошле ноћи јуначки одагнао од себе ону препредену змију, која је трипут наваљивала на тебе, салећући те на грех, да би те убила, то си ти сам себе ослободио од смрти. На тај начин ти си оно обрасло травом место оставио празно, а душу си своју спасао заједно са телом. Пошто си себе спасао од смрти, ти ћеш остало време живота свога провести у непрекидном служењу мени. Видевши и чувши то, праведни Николај сав уздрхта, трже се из сна обузет страхом и ужасом, па уставши помоли се Богу за своје војнике. А кад настаде битка и страшна сеча са обе стране, Грци спочетка надвлађиваху Бугаре; али затим се Бугари изненада осоколише и стадоше надвлађивати Грке. Као разјарене звери они храбро јурнуше на грчке пукове, нештедимице их гонећи и секући. И убрзо сва грчка сила паде од оштрице бугарских мачева, тако да и сам цар Никифор једва успе да побегне са малом дружином. Тада војвода грчких пукова блажени Николај, видевши испуњење свога сна, узнесе благодарност Богу за своје спасење од смрти, остави свој војводски чин и повуче се у манастир, неутешно плачући и ридајући за погинулим војницима. Примивши пак свету схиму и послуживши Богу у току много година, он постаде један од прозорљивих и великих отаца. С њима се он удостоји и удела на небу у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек. Амин.

УТИЦАЈ ВРАЧАРА НА БЛУДНУ СТРАСТ

Код нас се често прича о враџбинама које човека могу да увуку у разврат. Колико има истине у томе?

Светом Илариону би доведена бесомучна девојка из околине Газе. Бес беше ушао у њу из следећег разлога. Један младић заволе њу, и зажеле да има грешне односе са њом; али она га одбијаше и не пристајаше на то. Увидевши да ни умиљатим речима ни скупоценим поклонима не може да дође до онога што жели, младић оде у Египатски град Мемфис [древна моћна престоница Египта, на Нилу] к тамошњим врачима Ескулаповим [Ескулап или Асклипије – грчко-римски бог лекарске науке и исцељивања] и исприча им о својој љубавној патњи за том девојком. Добивши од њих некакве волшебне речи, исписане на бакарној плочици, он се врати дома, и закопа плочицу под прагом куће у којој живљаше та девојка: јер га тако беху научили врачи. И тог часа уђе ђаво у девојку; и толико је распали блудном похотом, да она поче бестидно викати, дозивајући по имену онога младића да јој задовољи страст; и скидаше са себе хаљине, и бесрамно се разголићиваше, и мучаше се распаљивана огњем блудољубља. Када то видеше њени родитељи, они разумеше да јој је та напаст од ђавола, па је узеше и поведоше к преподобноме у манастир. Јер у то време преподобни беше сабрао мноштво братије и устројио велики манастир. На путу ка преподобноме, ђаво у девојци викаше и кукајући говораше: Мени беше боље када бејах у Мемфису, заводећи људе сновиђењима, неголи сада када сам послан овамо. – А када девојка би приведена к светитељу, ђаво завапи: Ја сам преко воље ушао у ову девојку, и силом сам послан у њу од мога господара. A сада се страховито мучим и не могу да изађем, јер сам привезан за бакарну плочицу и закопан под прагом. Зато нећу изаћи док ме не разреши младић који ме је привезао. – Осмехнувши се мало, светитељ рече: Тако ли је велика твоја сила, ђаволе, да су те кончићем завезали и насилно те држе бакарном плочом? Зашто ниси ушао у младића који те је завезао? – Ђаво одговори: У њему се већ налази друг мој, ђаво сладострашћа. – Помоливши се, светитељ изагна ђавола из девојке, и поучи је да се чува вражјих замки и да избегава разговоре са бестидним младићима.

БЛУД И СМРТ

А шта ће несрећни човек ако сагреши?

Кључ је увек у покајању и признању греха. Један трговац, житељ града Тримитунта, отплови у туђу земљу ради трговине, и задржа се тамо дванаест месеци. За то време жена његова учини прељубу, и затрудне. Вративши се кући, трговац примети да му је жена у другом стању, и по томе познаде да је она у његовом одсуству учинила прељубу. То њега силно разјари и разгњеви и он је стаде тући; и не желећи да живи с њом, гоњаше је из своје куће. Затим оде и исприча све архијереју Божјем Спиридону и мољаше га за савет. Светитеља дубоко потресе женин грех и мужевљев горки јад, па дозва жену, и не питајући је је ли стварно згрешила пошто о греху њеном сведочаху сама бременитост њена и плод у њој зачет од безакоња, упита је отворено: Зашто си оскврнавила постељу мужа свог и осрамотила кућу његову? – Међутим жена, изгубивши сваки стид, дрзну се отворено лагати, да ни од кога другог зачела није већ од самог мужа свог. Присутни узнегодоваше на њу због те лажи још више неголи због саме прељубе, и говораху јој: Како ти то говориш да си зачела од мужа, кад твој муж дванаест месеци није био код куће? Зар може зачети плод остати у утроби дванаест месеци и више? – Но она упорно тврђаше да зачети плод чекаше повратак оца свога из далеке земље, па да се у његовом присуству роди. Бранећи ту и друге лажи и препирући се са свима, она подиже велику вику и галаму што је клеветају и вређају. Тада свети Спиридон, желећи је побудити на покајање, рече јој кротко: Жено, ти си пала у велики грех, зато и твоје покајање мора бити велико, јер и за тебе постоји нада на спасење, пошто нема греха који превазилази милосрђе Божје. Међутим, ја видим, да је прељубочинство породило у теби очајање, а очајање бестидност, и било би праведно да ти поднесеш заслужену и брзу казну. Но и поред тога, остављајући ти место и време за покајање, ми јавно унапред објављујемо теби: плод неће изаћи из утробе твоје док не кажеш истину, не прикривајући лажју оно што и слепац, како се вели, може видети. Ове светитељеве речи убрзо се збише. Када жени дође време да роди, на њу наиђе љута болест, причињавајући јој страховите болове и задржавајући јој плод у утроби. Но она, огорчена и упорна, не хте да призна свој грех; и у том греху умре страшном смрћу, не могући родити. – Дознавши за то, архијереј Божји се расплака, и кајаше се што је осуди таквим судом, и говораше: Нећу више изрицати суд над људима, када се моја изговорена реч тако брзо збива на њима у стварности.

НЕОПХОДНОСТ ПОКАЈАЊА ЗА ЖИВОТА

Зашто се теолико говори о посмртној одговорности за телесне слабости и грехе?              

У граду Картагени, у Африци, беше један војник, по имену Таксиот. Он провођаше живот у тешким гресима. Но деси се у Картагени помор, и Таксиот се трже, покаја се за грехе своје, остави војничку службу, и са својом женом повуче се из града на своје имање, где живљаше богоугодно. Али после извесног времена, по дејству ђавола, он учини прељубу са женом свога слуге, који је живео на његовом имању. Но не прође после тога много дана, а њега уједе змија, и он умре. На поприште далеко од имања Таксиотовог налажаше се један манастир. Жена Таксиотова похита тамо и замоли монахе да сахране њеног мужа крај манастирске цркве. Пошто пренеше тамо покојника, сахранише га у девет сати пре подне. Но у три сата по подне чу се из гроба запомагање: Смилујте се на мене! смилујте се! – Тада приђоше гробу, и брзо откопаше гроб, и нађоше покојника живог. Све их то запрепасти, и питаху га шта се то с њим десило, и како оживе. А он им од силног плача и ридања не могаше причати, само их мољаше да га одведу слузи Божјем епископу Тарасију. И одведоше га епископу. И епископ га три дана тераше да му исприча шта је видео тамо. И он тек четвртог дана једва могаше да говори. И тада са многим сузама исприча ово: Када умирах, ја угледах пред собом неке црнце, чији изглед беше веома страшан, и душа ми се смете. Затим угледах два врло дивна младића, и душа моја ускочи им у руке. И одмах као летећи са земље ми узлажасмо по ваздуху навише, и наиђосмо на митарства која спречавају улазак и заустављају душу свакога човека. И на сваком митарству истраживаху засебне грехе: на једном лаж, на другом завист, на трећем гордост; и сваки грех има своје посебне иследнике у ваздуху. И ја видех код Анђела торбу, и у њој сва моја добра дела, и Анђели узимаху од њих и противстављаху мојим злим делима. И тако пролажасмо митарства. Али када, приближавајући се к вратима неба, наиђосмо на митарство за блуд, зауставише ме стражари. И онда изнеше сва моја блудна дела телесна, која сам починио од детињства па све до смрти. А анђели који ме вођаху рекоше ми: Све телесне грехове, које си у граду учинио, Бог ти је опростио, пошто си се покајао за њих. На то противници моји рекоше: Али по одласку из града, он на имању свом учини прељубу са женом свога слуге. Када то чуше Анђели, и не нађоше моје добро дело којим би надмерили (претегли, нап.прир.) тај мој грех, они ме оставише и отидоше. Тада ме зли дуси зграбише и, бијући ме, свукоше ме доле. И раседе се земља, и они ме вукоше кроз неке тесне и смрдљиве ходнике све до самих преисподњих тамница пакла, где су душе грешника затворене у вечној тами, где нема живота људима, него вечне муке и неутешни плач и неизразиви шкргут зуба. Тамо стално страховито кукају, вапијући: Тешко нама! Тешко нама! Леле! леле! – И није могуће исказати тамошње невоље које видех, нити изразити оне муке и патње: јецају од срца, и никога да се сажали на њих; плачу, и нема ко да их утеши; моле, и нема ко да их чује ни избави. И ја бих затворен с њима у тим тамним местима. И обревши се у тескоби, ја плаках и ридах горко од девет сати до три поподне. Онда угледах мало сијање неко – то беху дошла тамо два Анђела. А ја их стадох молити усрдно, да ме избаве од ове беде, да бих се покајао Богу. Но Анђели ми рекоше: Неблаговремено молиш, јер нико одавде не излази све до свеопштег васкрсења. – Али ја не престајах молити и преклињати, обећавајући покајање. Тада један Анђео рече другоме: Јемчиш ли за њега да ће се покајати, као што од свег срца обећава? Онај му одговори: Јемчим. – И видех како му јемац пружи руку. Онда ме узеше и оданде изведоше, и доведоше на земљу до гроба мог код тела мог, и рекоше ми: Уђи одакле си отишао! – И ја видех моју душу где као бисер сија, а тело мртво као смрдљиво блато и црно; и одвратно ми беше да уђем у њега. И рекоше ми Анђели: Теби је немогуће покајати се, осим у телу са којим си сагрешио. А ја их преклињах да не улазим у тело. На то ми Анђели рекоше: Уђи, ако не, ми ћемо те опет одвести тамо откуда те узесмо. Онда уђох и оживех, и стадох запомагати: Смилујте се на мене! Епископ Тарасије му рече: Узми мало хране, прихвати се! Али он не хте окусити. И кајаше се четрдесет дана, идући од цркве до цркве и ударајући главом о врата и прагове. Све плакаше и уздисаше причајући свима о страшним мукама у којима грешници живе у оном свету, и преклињаше људе да не греше и да се покају за већ учињене грехе. И тако проведе Таксиот четрдесет дана по васкрсењу свом. И очистивши се покајањем, он на три дана раније сазнаде час своје кончине, и отиде к свемилосрдном и човекољубивом Богу.

ВИЂЕЊЕ БЛАЖЕНОГ НИФОНТА ЦАРИГРАДСКОГ

Позната је реч Светог Павла: „Све ми је слободно, али све не користи.” (1. Кор. 10, 23) Шта то значи?

У блаженога Нифонта духовне очи беху толико просвећене да он знађаше тајне срца људског. Са ангелима он разговараше јавно као са пријатељима својим и ђаволе виђаше јасно. Једном када се он враћаше из цркве свете Анастасије у своју колибу, угледа на капији дома једне блуднице анђела у облику младића како горко плаче, и упита га за разлог његовог плача. Анђео одговори: Ја сам од Бога дат као чувар једном овдашњем човеку, који сада у овом дому спава са блудницом, и тиме ме веома ожалошћује; не могу да гледам безакоње које он чини. Како да не плачем видећи у какву је таму пао лик Божји? – Блажени га упита: А зашто га не казниш, да би он престао са грехом? – Анђео одговори: Ја немам могућности да му се приближим јер, откако поче грешити, он је слуга ђаволима, и ја више немам власти над њим: јер Бог створи човека са слободном вољом, показавши му тесан пут и широк, да иде којим хоће. – Тада Свети Нифонт рече своме ученику: Ништа није смрдљивије од греха блуда; али, ако се блудник покаје, онда га Бог прима брже него друге безаконике; јер се овај грех јавља од природе подстицањем ђавољим, а изгони се ова страст усрдном молитвом, строгим постом и разним умртвљавањем тела.

С ПОКАЈАЊЕМ ИГРЕ НЕМА

Блудни грех се лако чини. А зашто је покајање за њега тако тешко?

У житију Светог Нифонта налази се и овакав пример: Неки младић у срцу се привезао оковима страсти према некаквој блудници, а пошто су га родитељи и духовник силно изгрдили, он се реши да раскине те окове и да се избави од тога греха општом и потпуном исповешћу свих својих грехова. И, сабравши мноштво својих грехова, он их записа на хартију. Међутим, приликом испитивања грехова, он је занемарио потребан бол и скрушеност у срцу, како доликује онима који се сећају својих грехова и припремају за исповест, него је толико мало туговао да се, пошто је пошао на исповест, на путу догодило да поново прође крај капије проклете куће те блуднице. Он се, као омамљен, опет реши да уђе и, како је ушао, одлучи да поново падне у грех и да старим гресима дода и нови, рачунајући на то да ће исповедити све своје грехе. Али шта се догодило? Док је он разматрао лукаву помисао о томе како ће пасти у грех, уто наиђе нови љубавник и љубимац те блуднице, и видевши га тамо, разгневи се и удари га, па га само једним ударцем уби. А када људи понесоше одатле његово тело да га сахране, нађоше на њему хартију на којој он беше записао грехе за исповедање. О, жалосне смрти! О, лажних нада! О, варљиве помисли тог несрећног младића! Сада, ако си и ти, брате, сличан том несрећном младићу у дрскости, па се огрешујеш о Бога и грешиш у нади на опроштај, прени се, молим те, и дођи себи, како ти се не би догодило да му једнога дана будеш сличан и у казни и погибији.

КАКО НЕКАД, ТАКО И ДАНАС

Многи кажу да се данас не може живети као некада. Људи су пред много већ изазовима. Зар није тако?

Све што је важило некад, важи и данас. Свети Николај Жички је проповедао исто што и Свети Павле. Векови су прошли, али је Христос исти. Ево речи Владике Николаја из његовог стослова о љубави, објављеног у „Касијани”: „Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот. /…/ Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене. Апостол љубави и словесности, свети Јован, пише: „Не љубите свијета ни што је у свијету. Ако ко љуби свијет, нема љубави Очине у њему” (I Јов. 2, 15). И даје разлог зашто не треба љубити свет. Зато „што све што је на свијету, тјелесна похот, и похот очију, и гордост живота, није од Оца, него од овога свијета. И свијет пролази и похот његова, а који твори вољу Божију остаје вавијек”. (I Јов. 2, 16-17). Дакле троје: похот телесна, похот очију и гордост живота (првенствено због знања)” – три прастаре саблазни, којим Сатана превари Еву; али не и Христа. /…/ Свети Антоније Велики каже: „Почетак греха јесте похот; почетак спасења и царства небесног јесте љубав”. Љубав и похот су супротне. Ко похот назива љубављу, греши се о љубав. Јер је љубав духовна, чиста и света, а похот је телесна, нечиста и несвета. Љубав је нераздвојна од истине, а похот од илузије и лажи. Нормално узев, права љубав постојано расте у сили и одушевљењу без обзира на човечију старост; похот пак брзо пролази, прелази у одвратност, и често води очајању. /…/ Што код животиња није за осуду, код људи је за осуду. Све наше знање о животињама не може нам објаснити унутарња осећања животиња. Ми не знамо шта је унутра у њима, него само што је споља. Али извесно можемо рећи, да оне живе по својој природи, по дару и опредељењу Творца, једнако и од увек, свака у свом роду, и непогрешно. Не може се ни говорити о греху код животиња. Али човек чини грех, ако живи пожудама животињским. Па још кад те пожуде назива светим именом љубави! Нити се човек може спустити до животиње а да се не спусти ниже од животиње. /…/ Ако неки говоре: па и човек мора живети по природи, ми питамо по којој природи? Да ли по оној првоначалној, безгрешној, рајској, како је Бог створио човека, или по оној другој, болесној, пониженој, демонима загађеној, пороцима унакаженој, страстима умртвљеној? Јер не свори Бог Човека као што створи сву осталу природу, него на особит начин. И поврх свега даде му власт над осталом природом. Тиме је човек јасно изузет од друге физичке природе, рибље, тичје, зверске, и уздигнут изнад свих зоологија и мајмунологија. Христос је дошао, да обнови ону прву и праву природу човечију. И само ко живи том обновљеном природом, живи заиста по природи човечијој. Зоологија је испод ногу Антропологије. /…/

Бог је благословио брак, најпре у Рају, потом и у Кани. Браком два тела постају једно тело; две душе „нераздвојне и неслијане (несливене, нап.прир.). Два храма Духа Светога под једним кровом. Зашто сједини Бог два тела уједно? Јер, „лакше је двома на путу него једном”. Јер се браком зауздава нечиста похот за телом, целисходним нецелисходно. Јер множењем рода људског омогућава се и мноштво спасених жртвом Христовом. Јер телесни брак мужа и жене, у љубави везан и Црквом благословен, јесте најизразитији симбол Христовог духовног брака са Црквом и са сваком душом хришћанском. И међу првим следбеницима Господњим, апостолима и мироносицама, било је и брачних и небрачних. /…/ Монаштво је у идеји натприродно, анђелско. У многобројним примерима оно се показало, и показује, и у пракси натприродно и анђелско. Али по речи самог Господа то „не могу сви примити до оних којима је дано”. Којима је јасно отворен вид за царство небесно; којима је срце отворено искључиво за љубав Христову којима је мило пењати се уз стрме духовне литице до висина неба, и који осете призив кроз благодат и силу Божију, они примају без страха и без обзирања. Такве Христос храбри на монашки живот речима: „Ко може примити нека прими”. Благо теби, кћери, што си могла примити оно што сви не могу, што си се определила за неподељену љубав. Мисао о безбрачности у име Господа и у служби Господу јако наглашава апостол Павле, безбрачни апостол, говорећи (али не заповедајући): „Хоћу да сви људи буду као и ја”. И понавља: „А неожењенијем и удовицама велим: добро им је ако остану као и ја што сам” (I Кор. 7, 7-7). Но колико год апостол похваљује безбрачност Господа ради, толико осуђује безбрачност ради жеља телесних. У првом случају љубав према Господу замењује све жеље телесне, у другом жеље и похоте изгоне љубав и заузимају њено место. Монаштво није правило но изузетак, али изузетак без кога Црква Христова никад није била нити ће бити. Слично неправилним глаголима (као: „бити”), без којих би говор био несавршен. Велику строгост монашког живота у православној Цркви могли су да издрже само они који су имали велику љубав према Господу. Због тога су они постали „свјетилници света” и „земни ангели и небесни человјеци”, пример молитве и поста, правило вере и чистоте. „Ко љуби разговор са Христом, тај воли бити усамљен”, вели свети Исак Сиријски. Усамљен разговор љубави са Љубављу. /…/

У Житију Светих налазимо необичне примере, где венчани пар договорно продужује живети девичанским животом као брат и сестра: (Галиктион и Епистима, Алексије Човек Божији и др.). По пророчанству Павловом,”да ће и они који имају жене бити као они који немају”. (I Кор. 7, 29). Победиоци телесних жеља победили су змију која победи Еву у Рају. О брачном животу довољно и јасно је написано у Новом Завету. Апостоли свети, с очинском љубављу и строгошћу, опомињу и мужеве и жене и децу. Старешинство мужа над женом сравњују са старешинством Христа над Црквом (I Пет. 3, 1-8). Љубав мужа према жени треба да је слична љубави Христа према Цркви, (I Тим. 2, 9-15; 5, 1-15) за коју Он себе принесе на жртву (I Кор. 7, 11-16). Удата жена „спасиће се рађањем дјеце, ако остане у вјери и љубави и светињи с поштовањем (Тим. 2, 1-6); (I Кор. 7, 7-8; 32-40). А која живи у насладама телесним, жива је умрла”. Деца да поштују и слушају своје родитеље. Нема свезе без обавезе. Као што освећен брак символизује Христово јединство са светом Црквом и Христов духовни брак са душом сваког верног, тако опет с друге стране прељуба и блуд символизују сатанизам, изневеру љубави Божије, раскид јединства са Богом. А то је по вољи Сатани, који жели да изигра и осујети Божју љубав у људима. Њему је мрска чиста небесна љубав а пријатна телесна похот у свакој нечистоти. „Бесплодна дијела таме” – то је његов мамац којим мами људе у пакао (Ефес. 5, 11). У Светом Писму Божијем често се прељубом и блудом назива отпад од јединог Бога и поклоњење идолима. Пророци и апостоли громовнички осуђују оба ова срамна греха као душегубна. Било да муж изневери жену, било да се поклони идолима, у оба случаја он отпада од Бога и твори оно што је ђаволу угодно. Љубав нема ништа заједничко са прељубом и блудом. Ово двоје глуме љубав.                  

То је свети закон прошлости, садашњости и будућности.

   Ипак, поновићу: зар данас није теже него некад чувати се у чистоти?

На чврстим основама Божјег Откровења зидајући, Владика Николај је разобличавао дух блуда који је у његово време већ био почео да продире међу људе. Тако је једној мајци девојке која је постала „мис” написао: „Јављате ми с безумном радошћу, да Вам је ћерка изабрана за краљицу лепоте. Па као да очекујете, да Вам и ја честитам. Мене је стид о том и писати, а место честитања изјављујем Вам дубоко сажаљење. Не знам зашто још кажете у писму: „Мојој ћерки као образованој девојци то веома ласка”? Јер шта да се рече о образованим и необразованим у наше дане? Међу многобројним савременим кризама криза образованости је једна међу главним. Ко зна, да ли се може назвати образованом једна варошка дама пре него једна стидљива чобаница у планини! Ту се никад неће доћи до сагласности док год се не вратимо на народни појам образованости, и не кажемо, у хармонији са многомилионским гласовима народним: образован је онај ко има образа. А ко нема образа, није образован, па ма где живео, ма какав положај заузимао и ма колику гомилу знања у глави носио.

У нашим шумадијским селима о лепоти се шаптало а о карактеру гласно говорило. То је долазило од дубоког сазнања народног, да је лепота нешто пролазно и од човека независно, док је карактер непролазан и од човека зависан. Знате ли народну песму о Милици девојци? Како је дивно одговорила неким ласкачима (ласкавцима, нап.прир.): Нисам вила да збијам облаке./Но девојка да гледам преда се!”

Бирање краљица лепоте модерни је обичај старих латинских народа. У ствари то је само једна вешто прикривена трговина белим робљем. Јесте ли пратили судбу многих краљица лепоте у Европи? Како језиво! Дивљи бракови, ванбрачна деца – бедна деца! – сензационалне брачне парнице, самоубиства. Ево вам рубрика, у које се обично уписују краљице лепоте! Па зар и Ваша ћерка… боље да сте јој дали да чита запис о јуначкој погибији оца јој на Церу планини него што сте је извели на шарено и опасно биралиште. Ко Вам може јамчити, да се Ваша велика радост ускоро не обрне у неисказану жалост, и у стид, стид да ћете се закључавати у соби и рукама крити лице од јаркога сунца? И Ви ћете знати да се комшилук злобно кикоће, и то ће Вам још више срце парати.

Од свих искушења, које човек има да савлада на самом себи, лепота је свакако најнеодољивије искушење. Њој су одолеле света Катарина и Варвара и Анастасија и Петка и многе друге, које су сазнале у себи једну узвишенију красоту од оне на себи. Али да ли ће јој моћи одолети Ваша ћерка, која нема неке јаке духовне визије, и која је уз то драговољно изашла једном на трг лепоте? Нека би дао јаки Бог! Но лепота као и богатство – још више од богатства – води охолости, а охолост је глечер са кога се неминовно срља у паклени бездан.

Американски трговци филмова пронашли су сасвим произвољно, из своје главе, а ради боље трговине – да је издајник Јуда био најлепши од дванаест апостола. То се наравно ничим у свету не може доказати осим ваљда једино свршетком Јудиним. Као што сте свакако чули и читали, његов свршетак био је сличан свршетку неких модерних краљица и краљева лепоте. Тај „лепи” Јуда пошто је издао Сина Божијег сишао је у поток и обесио се. И бацивши сребрнике у Цркви изађе, и објеси се.

Ко далеко оде у шетњу с ђаволом тешко се враћа на прави пут. Шта да Вам саветујем? Удајте ћерку што пре; и то што скромније то боље. За неког фурунџију или кондурџију. Наравно, ако би ови честити људи решили се да приме на себе такву одговорност. Тако се можете надати, да ћете доживети да се радујете својој законитој унучади, и Богу да благодарите. По Својој свемоћи Створитељ може задржати човека да не падне на клизавом путу, којим се по незнању или слабости упутио. Нека би Он био на помоћи Вама и онима које Ви највише волите у свету – деци Вашој!                                    Тако је говорио Свети владика Николај. Није лако, није – али плодови су непорециви. Ледна је зима, али је сладак рај, говорио је Свети Андреј Јуродиви.

ПОУКЕ ОЦА ЛАЗАРА АБАШИДЗЕА

Зашто се грех блуда тако строго истражује на митарствима?

Блаженопочивши грузијски старац, отац Лазар Абашидзе, сажео је учење Цркве о блуду и прељуби у следеће редове: „Читајући повест о митарствима, обратимо пажњу на оно што су свети Анђели открили о блудном греху – да највише душа бива задржано и мучено на овом митарству и најчешће одавде гурнуто у пакао, јер је читав род људски крајње блудан и сладострасан, неуздржан и развратан, тако да се ретко може пронаћи иједан човек који нема везе са овим смрадним грехом. И, читајући древну историју човечанства у књигама Старог Завета, видимо колико је пута управо телесни разврат уништавао народе и земље, изазивао Божији гнев и погубљење. Тако је у потопу било уништено цело човечанство, изузимајући осам душа, и то је била казна за разврат; врелим сумпором је била спаљена Содомска земља са свим становништвом – пет градова у плодној долини богатој земаљским даровима земље где се сад налази Мртво море, море у којем не живе ни рибе, а уколико и доспеју из Јордана, одмах умиру у његовим водама. Околина је мртва, огољена, лишена живота, покривена прашином и пепелом, чак је и ваздух овде крајње нездрав. Ето, такав је надгробни споменик гнев Божији подигао изнад гроба развратног народа, који је заборавио на сваки стид; то је споменик греху и подсећање на муке које чекају сличне грешнике у вечности; ево колико је одвратан блудни грех пред Богом! Из Светог Писма знамо да ниједан блудник неће ући у Царство Небеско, био то прељубник, онаниста (рукоблудник) или починитељ инцеста, да не говоримо о педерастима и лезбејкама, содомитима и сличним грешницима. Међутим, наше време сва времена превазилази по масовној раскалашности, по дубини разузданости и бестидности разврата. Већ је свих пет светских континената оскрнављено овим гресима, због којих је било спаљено и у пепео претворено, потопљено сланим и отровним водама пет градова долине Ситим. И ми не заборављамо да ће пред крај света цела земља бити спаљена због сличног одступања од заповести Божијих, због разврата, обесног блуда, због поклоњења сатани, због извршавања његових дела. А до какве је помаме ова изопаченост дошла у наше дане! Већ се огромни скупови очајних развратника обједињују у нечастива друштва, стварају некакве своје клубове, своје фирме, своју уметност, читавом свету диктирају своју моду и укус, чак издају књиге са саветима праћеним илустрацијама – како се најистанчаније предавати овој изопачености, како најтеже оскрнавити, понизити, обешчастити своја тела и душе, како их највише удаљити од Бога, учинити тешко излечивима, како на њих утиснути печат ђавола. За широко распростирање ове саблазни користе се сва савремена достигнућа, сва средства утицаја савремене науке и културе на људске душе: телевизија, биоскоп, часописи, новине, реклама, музика, сликарство, књижевност. Све ово је, уз помоћ савремене технике, уобличено тако јарко, упечатљиво и „опипљиво” да се као оштар, танак и дугачак нож урезује у свест, потреса осећања, улази дубоко у човеково срце, попут отровног гаса, пуштеног у лице збуњеној жртви пљачке, све ово изненадно паралише, мути разум, продире у читаву унутрашњост, улази у крв, лишава живота или на много година трује душу и тело. Већ и најмања деца виде и знају све о најодвратнијим полним изопаченостима, што су некада знали само потпуно изгубљени пали људи. А сада се већ деца, као они содомски младићи, јако труде да подражавају одраслим нитковима, да се дотакну смртоносног отрова, да окусе смртоносни плод од којег ће за читав живот (ако, чак, и почну покајнички да живе и покушају да се очисте) на њиховим душама остати тешка рана – чир, јер ниједна греховна зараза не урања тако дубоко у срце као разврат, тим пре разврат који је доживљен у детињству. Пропагатори ове отровне хране без сумње се могу сматрати тешким преступницима, горима од убица и разбојника. Онај ко се (имајући такву могућност) не бори против порнографског бунила, које тако лако улази у сваки дом, као загађени ваздух са улице кад су прозори отворени, ко се не штити сам и не штити друге, нарочито децу, јесте саучесник у тешком злочину (као онај ко, видевши човека који стоји на прузи док на њега јури воз, није викнуо и није га склонио са пруге, већ је мирно гледао његову смрт). „Хришћанин” који се заноси сличном „забавом”, гледа порнографске фотографије, филмове, и т. сл. није хришћанин! Свето Јеванђеље нам јасно преноси реч Божију: „Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме” (Мт. 5, 27–28). У Старом Завету, израиљском народу је био дат закон да се до смрти каменују, а затим спале сви блудници. А данас, у друштву које себе најчешће назива „хришћанским”, за стид и срамоту се не сматрају блуд и разврат него невиност! Многи млади људи који своја тела још нису оскрнавили блудом стиде се својих другова и труде се да се покажу развратнима, траже могућност да што пре познају грех, да би се, затим, похвалили пред вршњацима, да би задобили неко њихово поштовање према себи. И то нису ретки изузеци већ опште правило. Како често данас свештеник, заједно са таквим несрећним младим човеком који је подлегао разврату, али тражи лечење, много и напорно мора да се труди, да пати и покушава да достигне оздрављење, и како често напори не постижу циљ, јер је такав грех већ толико усвојен, средина тако погодује греху, а вере и страха је тако мало у савременом свету. Остаје само да се вапије, умољава, моли и застрашује: Бога ради, ради спасења душе, ради вечног живота – немојте сејати од самог почетка семе овог греха, не трујте своја срца. Хоће ли се, потом, наћи довољно суза покајања да се залије тај пламен страсти који се тако лако распаљује у наше сушно време, када је унаоколо све постало суво, када је нестало страха Божијег, вере и очекивања будућег живота, а свуда се зацарило само сладострашће и царство похоте?! Свети митрополит Димитрије Ростовски, разматрајући подробно догађаје описане у Књизи Постања, дуго се задржава на анализи страшне казне која је задесила Содомљане и њихове суседе, приказује страшну слику овог греха, његову одвратност, његову погубност, његово проклетство. Навешћемо овде изводе и скраћене делове овог дела Светог Оца. „Где људи, изменивши природу људску, постају слични свињама које воле гној и кал, одатле одлазе Анђели Божији, а уместо Анђела таквима се приближавају демони и ступају са њима у друштво. Такве људе зли дуси воле и моле Христа да им дозволи да у њима живе, као у свињама гергесинским, и њима то буде допуштено, они се усељавају у њих и терају их у смрадно и скаредно Содомско језеро пропасти, и чак их даве у бездану пакленом. Грех содомски је највећи, најтежи и најљући грех, који највише гневи Бога и који је већи од осталих греха који вапију на небо. За такав грех Бог не само што ће вечном казном мучити у паклу него је наредио да се такав грешник погуби (3. Мојс. гл. 20). И сам Он је, као прву казну, пустио огањ на Содомљане, дајући пример да такви људи и касније треба да буду погубљени без милости. Када страсна похота блудна некога победи и пређе му у навику, она заслепљује човека: ако и не чини слепима плотске очи човека, она, ипак, уништава његове умне очи тако да он не види ни Бога, ни људе, ни себе самог. Јер, такав се човек ни Бога не боји, ни људи не стиди и ни себе не штеди, већ упада у блудну јаму као слепац и гине... Бог се много гневи на човека који се скрнави блудним грехом, јер тај не само што преступа заповест Божију која забрањује прељубу него и Самом Сину Божијем Христу Спаситељу нашем велику увреду наноси „чинећи уде Његове”, како говори Апостол, „удима блуднице”, јер су тела наша уди Христови: онај ко скрнави своје тело блудом, уде Христове у себи скрнави. Ако у она древна времена пре Оваплоћења Христовог и пре даривања закона на Мојсијевим таблицама, Бог није поштедео блуднике, него је неке потопом истребио, неке огњем и каменим градом, посланим са неба, погубио, како ће их поштедети сада кад је закон Божији проповедан, кад Христос већ живи у људским телима, када и грађански закони забрањују блудна дела и када су свуда за таква дела утврђене тешке казне? Мада дуготрпељиви Господ не посеца спремљеним мачем Свог непријатеља, не убија га на самом блудном делу, очекујући његово покајање, ипак ће наступити време кад ће Он „умити руке Своје у крви грешника” (Пс. 58, 10) ако се овај не покаје. Дешава се и да грешника у самом делу греха затекне гнев Божији и неочекивана смрт, јер је и потоп затекао васељену кад су се људи женили и посезали за женама, и на Содом је неочекивано почела да пада огњена киша и многе је затекла на њиховом гнусном делу. И у данашње време, када блудник чини свој грех, Бог се гневи и љути на њега као на непријатеља Свог, мач казне Божије виси над оним ко греши, ад под њим разјапљује своје чељусти, пакао огњени гори за њега, и црви неуморни се за њега множе, тама паклена и тартарске муке га чекају, демонске руке су спремне да га зграбе и зграбиле би га истог часа кад им Бог ово не би бранио. Анђели свети, гледајући његово безочно дело, окрећу главу; Свеци, видећи ово, гнушају се, Анђео Чувар плаче, демони се радују, а блудник умом својим уопште о томе не размишља, јер је слеп и не види Бога, ни вечиту казну коју му спрема гнев Божији. Заслепљеним умом својим блудник не види људе, односно не стиди их се, као да их не примећује; иако и зна да су свима позната његова безакоња и да му се сви смеју, он за то не мари, изгубивши стид. Нису узалуд стари Грци, будући у идолопоклонству, приказивали блудну страст у лику младића којег они називају Купидон као слепог и нагог, чије су очи покривене марамом и завезане, а цело тело је без икакве одеће: они су у лику овог младића приказивали бестидност у блудним делима, која се не брине о својој голотињи и објављивању својих дела другима. На крају, заслепљеним умом својим блудник не види ни самог себе, то јест, не брине се о својој јаловости, не види колика је величина блага којих се лишава и уништава своја трострука блага: или спољашња, која има од срећнога случаја или која је срећом и успехом добио; или природна телесна блага; или, на крају, блага унутрашња, душевна и духовна. Блудна разузданост не унесрећује само једног човека и не лишава само њега пролазних блага, већ и целе градове и државе разара и пустоши, одузима жезло царевима и чини да војна сила постаје немоћна и нечасна. Разуздани блудник уништава и природна добра свог тела, као што су телесно здравље, лепота лица, лепота очију, пријатност гласа, бодрост, храброст, чврстина и снага. Све ово од разуздане похоте у човеку слаби, јењава, као цвет вене и пропада. А најчешће неког од таквих нападне нека скаредна и веома мучна болест, као што је сифилис, која се тешко лечи. Кад та болест нападне човека, она као неуморни црв прождире цело тело и покрива га чиревима од главе до пете, испушта одвратан смрад и чини да човек свима постане мрзак. Блудник уништава и свој плод, који би морао бити створен у законитом и часном браку у славу Божију, изливши семе у блудницу, као у мочвару. Сваки прељубник уништава и истинску љубав и савез са својом супругом, јер ова, кад сазна да је муж вара, почиње да га мрзи и да га се гнуша, а друга и сама почиње да вара мужа за инат. На крају, овакав траћи и године свог живота, јер када је блудник разуздан, у њему се од блудних дела смањује снага, скраћују се дани његовог живота и он пре времена стари и умире. Али чешће долази до смрти од тровања или убиства. Јер се појединци због блудница туку до смрти, као што су се због Таисије, египатске блуднице предивног лица, многи свађали и тукли, проливши своју крв на прагу њеног дома. И сва унутрашња душевна блага пропадају када човек огрезне у блудним страстима. Њега изневерава сећање, разум се помрачује и слободна воља почиње ропски да служи његовим страстима. Када њиме завлада овај грех, на који се он већ навикао, такав човек „што неће оно чини” (Римљ. 7, 19). Сва она добра и богоугодна дела којима се заслужује спасење у таквом човеку слабе и претварају се у супротно, у пороке. Али највећи губитак за христољубиву душу јесте лишавање од Божије благодати, јер га, ако се не покаје, она напушта и за њега постаје немогуће усиновљење Божије, наслеђивање Царства Небеског, дружење са Анђелима и општење са Светима, вечно сацарствовање са Христом и јако прижељкивано гледање Бога лицем у лице, у Којем је све весеље и радост, све блаженство и наслада за Свете Божије. На крају, он бива кажњен и вечним мукама, огњем неугасивим и црвом неуморним, адском тамом и тартаром, од којег и сам сатана дрхти. Међутим, све ово он, будући слепац, не види и не жели да види, не разматра, и не расуђује, и не штеди себе, спремајући на тај начин себи љуте муке. „Тада пусти Господ на Содом и на Гомор са неба дажд од сумпора и огња” (1. Мојс. 19, 24)... Ово камење које је падало са неба био је ватрени сумпор. Уистину, тешка казна, јер сумпор гори више од било које друге материје, гори ужасним огњем, а уједно испушта и неиздрживи смрад. Тако се испоставило да ова казна одговара смрадном греху содомском: за плотско распаљивање – огањ, за смрад греха – смрад сумпора. Земља Содомска је личила на Рај Божији, као и Јорданска, све док Содомљани нису разгневили Бога и навукли на себе и на целу земљу Божију казну, као што је написано: „Тада Лот подиже очи своје и сагледа сву равницу Јорданску, како цијелу натапаше ријека, бјеше као врт Господњи, као земља Мисирска, све до загора, прије него Господ затре Содом и Гомор” (1. Мојс. 13, 10). А кад ју је задесио гнев Божији и Господ послао на грешнике огањ и уништио их, цела њихова земља је претворена у пустињу. И као што је она раније била слична рају по својој лепоти и обиљу плодова, тако је после тога постала слична адској земљи – ружна, јалова, мрачна и отровна. Бојмо се, људи, ми који смо дрски и без страха гневимо Бога својим прљавим гресима и безакоњем, да не задеси и нас казна Божија! Задесиће нас сигурно ако се не покајемо. Ако у овом веку избегнемо казну, у следећем нећемо, јер грех који није очишћен покајањем неће остати без казне ни у пролазном, нити у вечном животу. Разорени Содом представља слику наше душе. Као што је он, пре коначног гнева Божијег, био налик рају, а потом, када је због греха изгубио милост Божију и кад је био подвргнут казни, постао сличан паклу, загушљив, смрадан, пуст, безводан и бесплодан, тако и наша душа, пре свог разврата и пре одавања гадостима, јесте као рај: Бог у њој живи, Дух Свети у њој почива, Анђели свети је чувају, реке благодати Божије је напајају, духовни плодови се умножавају. Али, чим падне у јаму греха, не потруди се да устане из њега, већ почне још дубље да упада из греха у грех, она почиње да личи на пакао: Бог одлази од ње, Дух Свети се жалости, Анђели се окрећу од ње и суше се реке благодати Божије, пропадају духовни плодови и она постаје бесплодна, пуши се од греховног смрада и повећава у себи пламен греховне похоте. Душа је блажена само због тога што је за њу могуће (што за Содом више није могуће) да, ако пожели, поново из ругобе пакла, путем покајања, поврати рајску лепоту. /…/

Прељуба је грех неслободног са неслободном, односно мужа који има закониту жену са женом која има свог мужа, или пад слободног (неожењеног) са заузетом (удатом) или обрнуто. Прељуба је повреда и скрнављење туђе и своје брачне постеље. Ако су оба лица неслободна, онда обоје истовремено скрнаве и своју и туђу постељу, не чувајући у свом законитом браку веру и љубав и преступајући границу закона: зато грех прељубе подлеже већој осуди него грех блуда. Пад оваквих људи представља велик и тежак грех, који не само што садржи тежину и прљавштину блуда, већ и законити брак вређа, скрнави и жалости Творца и Законодавца Бога. Прељуба раздваја оно што је Бог саставио, расеца напола једно тело и наноси увреду тајни супружанства. Због тога је грех прељубе двоструко већи од греха блуда и кривица за њега је већа од овог другог. Јер блуд скрнави само два слободна лица – блудника и блудницу, а прељуба се односи на четворо: два лица она скрнави, а друга два вређа. Зато Свети Василије Велики за блудника одређује епитимију и подвргава га забрани причешћивања од 7 година, а за прељубника од 15 година (види Законоправило, 58. и 59. правило). А Свети Златоуст сматра да је прељуба већи грех од разбојништва, јер не патимо тако јако кад односе нашу имовину као када се поткопава брак (Беседа на Посланицу Солуњанима 4, 6). За прељубу у Старом Завету није било предвиђено помиловање и опроштај, и никаквим жртвама није могла бити очишћена; зато се и не помиње у Књизи Левитској, у којој се описује какве жртве треба приносити за очишћење. И шта је, онда, следило? За прељубу је следила смртна казна и ни на који други начин се овај грех није могао искоренити и очистити у Божијим људима осим смртном казном (3. Мојс. 20, 10; 5. Мојс. 2, 22). Прељуба је, чак и ако није откривена, ипак праћена сталним унутрашњим мучењем и грижом савести: унутрашњи црв стално гризе, разобличава, исцрпљује и доводи до очајања. Ако се прељуба открије, за њом следи велики стид, брука, неукротива јарост мужа чија је част оскрнављена, гнев жене онога ко је згрешио и достојна казна по праведном суду. /…/ Многе друге љуте казне за прељубнике постојале су у различитим земљама. Данас су, међу хришћанима, такви греси толико многобројни, али за њих световним законима није предвиђена никаква казна. Уопште, овај грех се сада слабо кажњава, и само ће Сам Праведни Судија казнити за њега у будућем веку.”

Дакле, чистота и девство су кључне особине Цркве од најстаријих времена. Ове врлине нису биле само врлине појединца, него и читаве заједнице. Зато је Црква Божја увек и свагда настојала да се бори за чистоту и чедност. То доказују примери из хришћанске литературе свих времена.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 04 март 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 31 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.