header image
НАСЛОВНА СТРАНА
О истински лицемерној хомофобији српских "истински православних зилота" Штампај Е-пошта
уторак, 12 март 2019

 ДУХОВНА ДНК (ДУХОВНИХ ЧЕДА, И УНУЧИЋА)

„Како ћеш рећи брату своме: тани да ти извадим трун из ока твога', а ето брвно у оку твоме? Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога. (Матеј 7:4-5)

Свештеници, монаси и верници новоосноване „Српске Истински Православне Цркве“ („СИПЦ“), такозвани „зилоти“, традиционално су били међу најенергичнијим противницима „Парада поноса“ које су се дешавале у престоници Србије последњих година.

         Они су оганизовано наступали на улицама којима су параде шетале, носећи крстове, иконе и транспаренте са анти-ЛГБТ и хомофобним порукама. Нису показивали насилне намере, али су показивали жељу да зауставе и осујете шетњу, силом свише (зато крстови и иконе), а да снагом својих „рационалних“ анти-ЛГБТ аргумената „отворе очи“ шетачима и њиховим симпатизерима (зато пароле на транспарентима). Полицијске снаге безбедности са њима нису ималe никаквих проблема, и њихова живописна појава на улицама поред параде у суштини је само допринела шаренилу њених дугиних боја.

Али и по својој духовној суштини, и традицији њихове (пара)црквене организације, они сасвим припадају паради (иако су били пара-парада). Као њена аутентична духовна компонента - спиритуални стожер и мистични благослов, могло би се рећи.

Српска Православна Црква, легитимна званична црква српског народа, на паради није наступала – ни за њу, ни против ње. Многима је тај њен став неопредељене неутралности био споран и проблематичан, али јасно је да чак и ако тиме СПЦ није показала зилотизам за старозаветне моралне вредности, сасвим сигурно није демонстрирала новозаветно зилотско лицемерје, о којем говори њен Бог у Јеванђељу по Матеју (Матеј 7:4-5).

Десно настројени Срби углавном су имали симпатије за наступ „зилота“ из подземне („катакомбне“) алтернативне цркве, тог мистичног и чудно привлачног православног underground-а. Али, будући необавештени о финесама савремене црквене политичке историје, они ни до данас не знају да је такозвана „СИПЦ“ у суштини једна оригинално gay-friendly црквена организација којој је зато управо и место на ЛГБТ паради (чак иако нема црне у спектру дугиних боја). Јер, сви знају ту лекцију из психологије, агресивна хомофобија је само демонстрација латентног хомосексуалног афинитета којег хомофоб можда и није свестан. Баш као што ни лицемер из Исусове беседе нема проблем са брвном у свом оку, него га мучи трунчица у оку ближњег.

Па да мало осветлимо подземље катакомби у којима се скрива латентни хомосексуални афинитет српских „истински православних“ хомофоба (афинитет, affinitas - сродство, склоност, сличност). И да видимо одакле је у православну Светосавску Србију дошло то брвно које штрчи из њихових оштродоксних очију.

+ + +

О историји те младе, модерне и перспективне црквене организације, може се прочитати у званичним објавама на њиховом интернет сајту, где они за себе кажу: „СИПЦ је добила епископат од епископа Руске Истински Православне Цркве (РИПЦ) који имају Апостолско прејемство и Духовно наслеђе од Руске Заграничне Цркве и Руске Катакомбне Цркве, а ове од Руске Цркве пре Бољшевичке револуције“. Апостолско прејемство, означава историјску сукцесију предавања права и благодати свештенства која се без прекида уназад наставља до Апостола, и Исуса Христа. Духовно наслеђе, подразумева примање истога духа од својих претходника. Апостоли и њихови легитимни наследници кроз целу историју су оци Цркве на земљи.

А ко су били ти часни оци наследници апостола који су своје очинство, дух, светост и благодат предали новообученом првосвештенику и оцу и пастиру српских хомофобних зилота, харизматичном Акакију Станковићу, и његовој ревносној духовној дечици и пастви? 

Акакије Станковић, романтични вечни бунтовник против свих лажних ауторитета (осим свог), после дугогодишњег неуспешног духовног трагања у скинхед култури, СПЦ, и на Светој Гори, првобитно се скрасио у грчкој „јединој истински православној цркви“, на чији рачун и у име које је петнаестак година хиперактивно мисионарио по Србији. Када су тамошњи црквени ауторитети констатовали да није подобан кандидат за епископа, блудни син Акакије разочаран напушта свога духовног оца који његове квалитете није умео да цени, и одлази да истинитије православље и утилитарније духовно наслеђе тражи даље. И проналази га у такозваној Руској Истински Православној Цркви (РИПЦ), у којој 2011. коначно постаје „легитимни“ наследник апостола и епископ. То што је убрзо после тога, као блудни син из јеванђељске приче, узео свој део имања (Србију) и оделио се и од најновијег (трећег по реду сенилног) оца, и одлучио да је најисплативије да аутокефално чува свиње, није битан моменат у овој историји. Није битно ни то, што је за разлику од јеванђељског блудног сина који је само узео своје и једном отишао од оца, троструко блудни син („трећи пут бог помаже“) Акакије одлазећи узео и добар део очевог и братског имања (парохије РИПЦ у Украјини, манастир у Француској...). Небитно је и то што Акакије више није блудни син цркве, будући да је у међувремену постао отац. Битно је ко је био ко у тој узбудљивој црквеној историји.

Та РИПЦ, „црква“ која себе представља као наследницу славне Катакомбне Цркве у Русији, основана је 1982. када је подземно произведен у њеног првоепископа Лазар Журбенко. Чин те епископске хиротоније учинио је епископ Руске Заграничне Цркве (РПЦЗ) Варнава Прокофјев. Неколико година касније, други знаменити „наследник апостола“ и епископ РИПЦ, постао је Валентин Русанцoв.

Дакле, када Акакије каже да „СИПЦ има прејемство и духовно наслеђе од Руске Заграничне Цркве и Катакомбне Цркве у Русији“, ту се подразумевају ова три свештена оца, који су духовно родили Акакија и СИПЦ, предавши му додиром својих руку ,,светост и благодат''. И тако дали Србима оно што им је недостајало („канонски епископат“).

1. Архиепископ Лазар Журбенко (сведочанства о њему из историјских докумената руске Катакомбне Цркве, и савремених епископа Руске Заграничне Цркве).

Image 

Валентин Русанцов (са наочарима), са својим духовним чедима

Једном приликом, као младић још без браде и бркова а са дугом косом, путујући возом из „конспиративних разлога“ обукао се као девојка, и после сам причао о „чуду божјем“ које му се тада десило. Тако, обучен „као девојка“ изашао је са једним војником на платформу између вагона, а затим се тај војник због нечег „разгневио“ и бацио га са платформе, под точкове воза. Млади Журбенко је призвао име свога духовног оца, воз се изненада зауставио, и живот му је био спасен.

Педесетих година Журбенко је ухапшен и затворен у стаљински логор, где је у логорској психијатријској болници провео три године, са дијагнозом: „шизофренија параноидне форме сексуалног отклона (педерастија)“. Ауторитативни свештеник катакомбне цркве који је са Журбенком тада боравио у логору, сведочи: „Лекарима болесник изјављује да он себе не осећа као мушкарца, него као жену. И појашњавајући своје стање, он додаје да жене уопште у њему не буде никакве полне осећаје или привлачност. Све то он осећа у себи само у односу на мушкарце, још из детињства, када је био сексуално злостављан и од тада не може да се уздржи.“

А данас, епископ Руске Заграничне Цркве сведочи: “Диригенткиња црквеног хора Т.Н.Орлова је испричала ово мени и другим нашим епископима. Почетком деведесетих година код њеног оца Н.Ф.Орлова, сада Митрополита Руске Православне Цркве Антонија (у САД), био је у гостима архиепископ Лазар Журбенко са својим келејником. Она је била на путу и није знала да је отац у њеном одсуству сместио госте у њену собу. Вративши се кући, она отвара врата своје собе, и затиче госте у содомском греху.

2. Митрополит Валентин Русанцов (други представник катакомбне цркве у Русији после перестројке, сведочанства из руских медија, и такође од епископа Руске Заграничне Цркве).

Епископ Руске Заграничне Цркве: У парохијама РПЦЗ у Русији била је велика потреба за свештеником, и мене су замолили да се рукоположим. Познаник, свештеник из Московске Патријаршије ми је рекао: «Немој да помислиш да се рукоположиш код Валентина -  ту поган су истерали и из богословије, и из Бакинске епархије, због содомије. Ја сам томе очевидац»."

Из руских медија: „Људи су сведочили да је 1973. отац Валентин са неколико њему блиских људи побегао из родне Махачкале, када су буквално из трка ускакали у воз, не узевши са собом ни најосновније ствари. Скандал се десио када се открило да је под окриљем цркве у граду деловала ложа хомосексуалаца, коју су посећивала и деца.“

После тога, Валентин Русанцев се обрео у Суздаљу, где је постао истакнути архимандрит. „Крајем осамдесетих у тој области је избио велики хомосексуални скандал. Почео је тако што је код неколико малолетника дијагностикован сифилис. Када су почели да епидемиолошки истражују њихове контакте, наишли су на моћну групу хомосексуалаца (од око 100 људи), међу којима су били свештеници, армијски официри, сарадници МУП-а, и малолетници. Међу њима је био и отац Валентин. Он је после тога оптужен за „насилна дејства сексуалног карактера, вишекратно извршена против малолетника“ и покренут је судски поступак. Пошто су у скандал били уплетени и разни партијски моћници, случај је заташкан у мери у којој је то било могуће, са судом се одуговлачило све док конкретни судски случај Валентина није застарео, и он је прошао без осуде, упркос бројним и несумњивим сведочанствима (слично као и случај епископа Пахомија у Србији – примедба аутора).

Монахиња која је дуго година радила код о.Валентина сведочи да је видела о.Валентина и о.Теодора (на слици десно) у хомосексуалном односу: „Обојица су били у раси, и ја испрва нисам чак ни схватила шта раде“. Дуго ником о томе није говорила, али је затим схватила: сви који долазе у дом о.Валентина, увучени су у његове љубавне игре. „Ако се говори о свештенослужитељима, у питању су десетине, а кад су у питању деца, стотине.“

Новинарка: „Гледамо видео запис сведочанстава. Дечаци, постиђени, говоре како их је митрополит пипкао. Говоре како су видели његов полни чин у олтару. Дечаци од 11-12 година причају како их је појио вотком и вином за причешће, тако да су после тога пузали, помињу Вању из трећег разреда којег је митрополит опијао“.

Протокол Архијерејског Сабора РПЦЗ: „Архимандрит Адријан, окривљен за силовање двојице дечака 1991. после чега се један од њих обесио, одбегао је из Московске Патријаршије када је покренут поступак за његово рашчињење и примљен је под омофор владике Валентина Суздаљског“.

Толико о «духовном наслеђу» које је СИПЦ примила од «канонског епископата» катакомбне цркве.

3. Архипископ Варнава Прокофјев (епископ РПЦЗ са титулом «Архиепископ целе Европе»)

За њега нема ни оптужби, нити сведочанстава да је био хомосексуалац (практикујући). Међутим, он је постао чувен по томе што је ступио у грађански партнерски савез са мушкарцем – својим келејником, у Француској, према важећим законима (2003; у питању је такозвани PACS - „грађански договор солидарности“ - који је у легислативу уведен на иницијативу хомосексуалног покрета). И мада је епископ Варнава тврдио како су његови разлози за ступање у тај партнерски савез били само економске природе (очување црквене имовине), његов партнер, јеромонах Серафим је, коинцидентално, био хомосексуалац. Који је управо због претходне дугогодишње хомосексуалне везе са једним архимандритом (данас епископом у Украјини), а коју је сам признао, црквеним судом формално осуђен и рашчињен.

Тиме је архиепископ Варнава, на неки начин, својим примером у црквеној употреби освештао институцију грађанског брака истополних партнера, и оставио владичански благослов на исто и другим православнима у будућности (када о нечем нема конкретног писаног закона, у цркви важи принцип преседана односно закон прецеденције).

+ + +

Из овога је очигледно: мада се у зилотском православљу хомосексуална пракса декларативно осуђује, она се прећутно толерише – ту Акакије и компанија вероватно имају племениту намеру да, попут Нојевих синова Сима и Јафета, покрију голотињу својих отаца. Та толеранција би била сасвим похвална, само кад не би била лицемерна. И кад не би, баш због вапијућег лицемерја, дегенерисала у толеранцију према насиљу и криминалитету, као у случају митрополита Валентина. И надасве, кад не би слала веома ружну поруку: што је дозвољено боговима („канонским“ „истински православним епископовима и поповима“), није воловима.

По православној веронауци, лични грехови свештеника не ометају дејство божанске благодати. Без обзира на њихове људске немоћи, божја благодат је реално дејствовала кроз дотичне руске епископе, и кроз њих се распрострла и умножила на Акакију и српским зилотима, који су данас умножени таланти и плод њихове хришћанске љубави и неуморног труда на њиви божјој. Али и, теолошком метафором речено, плод њихових духовних гениталија (бедара - библијским језиком). И утолико је ова духовна сродност већа и значајнија – телесни отац се не бира, док је Акакије своје духовне оце међу „канонским епископима“ помно биркао, и свесно изабрао.

СИПЦ у последње време задобија све више следбеника, и вероватно ће их задобијати још више, а нарочито сада када се зна да је у својој духовној суштини и предањској еклесијалној структури једна од ретких gay-friendly зилотских цркава. Личност епископа Акакија, са његовим голицавим црквеним имиџом несташног блудног сина, који је при том не само побожнији, него и лепши, шармантнији и лепше поје од већине епископа СПЦ, томе ће несумњиво допринети. Можемо констатовати да је владика Акакије, упркос својој декларативној хомофобији, или управо захваљући њој, израстао у можда најистакнутију и најатрактивнију геј икону, не само у оквирима зилотског „истинског“ него и целокупног екуменског православља.

Али ипак, једно му недостаје. Да буде мало искренији (па нпр. да престане да „освештава“ Трг Републике након параде поноса, или бар да то не чини пре него што „освешта“ своје сопствене храмове, и самог себе...). Хомосексуалци и ЛГБТ активисти који нелицемерно исказују своја опредељења, и борећи се за своја права успутно освајају победе и за општа људска права других дискриминисаних група (грађански брак, право непризнатих зилота на имовину...), тада ће га ценити још више.

Image 

Акакије

А то Акакију и његовој у Јеванђељу неукој зилотињи управо и њихова вера налаже: „Немаш изговора, о човече-зилоте, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш. Помишљаш ли то, о човече-зилоте, који судиш онима који то чине (пројављују толеранцију, љубав, благодарност и уважавање према хомосексуалцима), а чиниш исто, да ћеш ти избећи суд Божији? Који ће дати свакоме по делима његовим - јарост и гнев онима који се упорно противе истини“ (Римљанима 2.1-8).

Акакијеви духовни оци, Лазар, Валентин и Варнава, чију духовну ДНК он сам поносно носи и предаје српским зилотима, својим животним примером су допринели еманципацији хомосексуалаца у православној цркви више него било ко други у целокупној црквеној историји. Јер до њих, строга стара црквена правила су забрањивала да практикујући хомосексуалци буду свештеници, а још мање епископи. Чак и ако нису сасвим „изашли из ормара“, они су широм отворили његова врата, и царске двери цркве, показавши свима да и хомосексуалци, када имају добру веру и ревност, могу доспети на највиша апостолска места у православној цркви, умножавати таланте и чинити велика дела не само за свој народ, већ и за друге народе, и целу васељену (изузимајући ту, условно, ипак митрополита Валентина који је евидентно починио криминалне злоупотребе).

Зато, када хомофоби из Акакијеве СИПЦ следећи пут стану пред ЛГБТ параду, нека шетња застане. И нека сви присутни, скупа са Акакијевим свештеницима, за њихове блаженоупокојене свете оце – Лазара, Валентина и Варнаву – захваљујући којима „истински православни Срби (и Руси)“ данас постоје, са нелицемерним пијететом отпевају: „Вјечнаја памјат!“. Три пута.


Последњи пут ажурирано ( четвртак, 14 март 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 26 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 МОЛИТВА НА ПОЧЕТКУ ПОСТА

Благодаримо Ти Христе Боже наш, што си нам садашње време поста управио на спасење, и за кратко време наше највеће духовне ране вешто излечио и свукао са нас мноштво грехова.

Ми ти се молимо, Свеблаги, удаљи од нас, у време поста, свако фарисејско лицемерје и јудејску опорост. Одагнај (од нас) преузношење због уздржања и уклони свако забрањено дело, реч и помисао. Испуни нас Духом Светим, светлошћу и истином коју си законоположио. Учврсти нас у борби против страсти; укрепи нас у рату против греха. Припреми нас за уздржавање од хране и удаљавање од злих делâ да бисмо следили за Тобом, Који си нам преко поста показао победу над ђаволом, и били причасници смрти и васкрсења, и наслађивали се у вечном животу који си припремио гладнима и жеднима Твоје правде.

Род наш, постом и вером у Тебе, оснажи у борби против сваког непријатеља.

Јер си Ти Бог наш и Спаситељ, и Теби приличи слава, са беспочетним Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин!


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.