header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Зашто су нас бомбардовали - Ћосовићев дневник под бомбама Штампај Е-пошта
недеља, 24 март 2019

 МАРТ 1999: ДУХОВНИ УЗРОЦИ

Светоотачко предање Православне Цркве март сматра веома важним месецом – тада је саздан свет; тада су биле Благовести, као почетак његовог пресаздања; тада ће, сматра се, бити и Страшни суд, када ће векови, као сплавови, по речима Бориса Пастернака, допловити Христу на вечну проверу.

У марту се и Србима, од 27.3.1941, преко демонстрација 1991,бомбардовања 1999. и убиства премијера Ђинђића 2003, дешавају опомињућа страдања. Велики је пост, а то је доба када се треба преиспитивати и кајати за грехе личне и свенародне. А таквих није мало. Јер, оно што се назива казна Божја је Божје педагошко повлачење, када Творац неба и земље препушта своја створења делима њихових руку, да жању оно што су са ђаволом сејали. И чека њихово покајање и обраћење, да би их повео ка светлости вечног и непролазног.                                                                

Али, наравно, они који су Србију и Црну Гору бомбардовали 1999. године  немају никакве везе са Богом, осим што им је Бог допустио да се у историји појаве јер је човечанство пало у идолопоклонство Западу и његовом лажном систему вредности.    

Како је сведочио Владика Николај у својој књизи „Рат  и Библија“, на старозаветни Израиљ, изабрани народ, насртали су они чијим су се идолима Израиљци клањали кад су заборављали Бога живог и истинитог. Клањају се египатским идолима – дођу Египћани и разбију их; клањају се вавилонским идолима – Вавилонци их седамдесет година одведу у ропство. Јер, није мали грех поклонити се Ваалу вавилонском и Астарти: Ваалу су приношена на жртву прворођена деца, а Астарти су дизани храмови ритуалног блуда, чије су жречице биле проститутке-новац од проституције био је прилог храму.      

А коме су се Срби клањали деценијама ако не америчком филму, америчкој музици, америчкој подкултури, америчким идолима? У Титовој Југославији се мислилио да је Америка инкaрнација слободе и демократије, а она је била само и једино ГУЛАГ са маском Дизниленда. Један народ, који је Богом призван на завет са Христом, и чији су свети преци на Косову и Метохији пролили своју крв светиње ради, није могао а да не осети бич безбожника који успостављају Нови поредак, и чији је the american way of life у ствари технички софистициранија верзија оног одвратног, домаћег У СЕ, НА СЕ И ПОДА СЕ.

ПОСЛЕДИЦЕ ИДОЛОПОКОНСТВА        

Када бисмо ми схватили да прави хероји и жртве нису били каубоји, него Индијанци, да нам у март 1999. Америка није дошла на врата и искезила своју одвратну тоталитарну њушку? Зар нас НАТО не би привлачио да на нас нису бацили тридесет хиљада тона бомби са осиромашеним уранијумом, па сад сваке године имамо  на хиљаде новооболелих од тумора? Тек кад су насрнули на Косово и Метохију, сетили смо се да без Косова и Метохије не можемо живети и дисати. Сурова школа је ипак школа: сада знамо да је напад на Либију био злочин који нема никакве везе с демократијом, људским правима и сличним будалаштинама, него им је циљ да понизе, покоре, униште, отму. Ко је био у Либији на привременом раду пре но што је Империја стигла, зна да је тамо, захваљујући нафти, живот био такав да ми о либијском стандарду можемо само да сањамо. И онда су зликовци дошли, измислили „народне немире“, па подигли авијацију, маскирани пасивношћу у злу Уједињених нација, чије се средиште налази у срцу Империје, и чији је ауторитет у овом тренутку раван нули ( и ми смо, 1999, осетили како је УН „силна“ организација, коју Америка користи као тоалет папир-употреби, па баци. ) Видели смо и страдање Сирије, крваво разорене и скоро дотучене, која ће се деценијама опорављати, ако се икад опорави. Да подвучемо: са Србима се десило оно што се десило са старозаветним Израиљцима – на нас су кренули они чијим смо се идолима клањали кад смо отпадали од Живога Бога. Не могу само Холивуд и поп музика– уз њих, као неопходан, мада нежељен, додатак стижу и бомбе са осиромашеним уранијомом. Или, ако волите Холивуд, морате волети и Бондстил, јер је све то део једне исте приче...                

КАКО СЕ ЗАВРШИЛО НАШЕ ДЕТИЊСТВО?      

Наше југословенско детињство се, изгледа, завршило 24.марта 1984. године, када је Бранко Ћопић, с чијим смо књигама расли, извршио самоубиство, скочивши са моста. Он, најнасмејанији, он, који је писао о срећном добу у коме је победила револуција, скочио је с моста, препун бола због изгубљених илузија. Још у предговору за „Башту сљезове боје“, Бранко је, пишући свом другу из младости, Зији Диздаревићу, убијеном у Јасеновцу, наговестио црно доба у коме светом хода смрт са косом. И није могао да поднесе црну слутњу; тачно петнаест година после његовог пада, НАТО авиони су кренули на нас...И ми смо се заувек растали са илузијама, осим оних који су плаћени да  у њих верују и да нас лажу    како ће нам бити боље кад и ми у то поверујемо...Наравно, читајући храбре Американце, попут Ноама Чомског,схватили смо да је и амерички народ жртва истог тоталитаризма који је и нас ударио 24.марта 1999. Зато ми не мрзимо становнике Империје, који су и сами жртве орвелијанске власти - али Империју одбацујемо и не пристајемо на њена правила.              

Томе нас је учио Свети кнез, по духу и врлини цар, Лазар, кога смо, под влашћу комуниста, заборавили, и на кога нас је Бог подсетио у Великом посту 1999. године.        

ВАЖНО ЈЕ ПАМТИТИ                            

Зато је врло важно сећати се шта нам је учињено те, 1999. године од стране оних за које смо веровали да су узор културе и образац цивилизације. Иако смо с њима имали тешких искустава у читавом 20. веку, ипак смо веровали да се она неће поновити. Али, поновила су се. И било је оних који су умели да искажу наше основно осећање тада – запањеност и гађење према ономе што је НАТО звао „хуманитарном интервенцијом“. Један такав грађанин, својевремено градоначелник Краљева, године 1998. упутио је писмо немачком амбасадору, и рекао србску грађанску реч уочи бомбардовања Србије, које ће, у марту 1999, обавити НАТО, и у коме ће Немачка, иста она која је убијала невине у Краљеву 1941, учествовати са усхићењем: 

«Господине Амбасадоре, од Вас и госпође Монике Грубер добио сам позив на пријем поводом Дана немачког јединства. Био бих искрено срећан да могу прихватити Ваш позив, поготову када Ви и ваш народ прослављате један тако значајан датум који означава уједињење немачке нације и брисање границе која је деценијама делила ваш народ и била узрок многих личних и колективних трагедија. Симболично тај датум вашем народу зацељује тешку рану која је остала као последица Другог светског рата. Дубоко верујем да је за Вас дан рушења Берлинског зида срећан дан и у то име примите моје искрене честитке.           

На моју велику жалост, господине Амбасадоре, моја супруга и ја не можемо присуствовати Вашем пријему. Веровао сам да је рушењем Берлинског зида у Европи коначно завршен Други светски рат, веровао сам да у име будућности једни другима морамо опростити грехове из прошлости. Ви лично сте прошле године били на парастосу који се сваке године. такође у октобру, одржава у Краљеву а посвећен је невиним жртвама нацистичке Немачке./.../ Нисам могао веровати да војни стратези и политичари који представљају ваш народ имају храброст да по трећи пут у овом веку могу призивати сенке смрти над Србијом и Српским народом. Зар преко два милиона Српских глава палих у овом веку од Кајзерове и Хитлерове ратне машине није довољно? /.../Моја Отаџбина је мала по пространству и броју становника који је настањују. Нисмо ни економска ни војна сила. Имамо сијасет сопствених унутрашњих проблема и трзавица, нисмо ни бољи ни гори од многих других народа који настањују зелену планету. Па се зато питам којк су то политички и стратешкм разлози моћних сила, да распарчају моју Отаџбину, отерају мој народ у збегове и над њим испробају најмоћнија оружја, од оних која фабрикују истину до оних која сеју смрт са неколико стотина километара из НАТО авиона? Шта то Српски народ тражи за себе а да други,а није спреман да пружи?»    

О ЋОСОВИЋЕВОЈ КЊИЗИ ПОД БОМБАМА

Миладин Ћосовић, српски приповедач и есејиста из Горњег Милановца, аутор је књиге „Моћ и бешчашће“ која је велики допринос нашем памћењу. Човек који много зна, види и осећа својим записима помаже заједници да се на распамети и не изгуби координате свог постојања. Читајући његов дневник под бомбама, лакше разумемо свет у коме смо се обрели и последице које су нас снашле. А без тога нема пробоја ка вишем нивоу битија, тако нам потребног у свакодневици пуној тоталитарних притисака да се одрекнемо себе и свога. 

Уочи падања НАТО бомби, 23. марта 1999, Ћосовић се обрео, послом, у Сремским Карловцима. Обилазећи ову лепу србску варош, одједном је осетио страх:“У једном тренутку, кад ме већ освајао умор, сустиже ме питање: не, неће, ма, неће, ваљда, НАТО-силници бомбардовати ову српску варошицу; питање пропрати и визија: страховита експлозија, и видим како се ова стара здања руше. Стресох се од те мучне слике у уобразиљи.                

Затим се Ћосовић окреће свом народу, и размишља о његовој судбини у данима ропства под Хабзбурзима:“Световни и религиозни статус Срба Пречана погоршавао се, и од1751. до 1753. године кренуо је велики талас исељавања Срба у Русију. Царица Марија Терезија исказивала је према Србима двосмислен став; у једном њеном допису писало је поред осталог „да је њезина жеља, да се заслужене српске привилегије чврсто држе и чврсто поштују, али, да им се веће правице не дају, него што су их већ добили и које су проведене јер колико је овај народ храбар и добар, толико је и врло лукав, те нажалост све више иште за себе”. О ставу ове царице Ј. Радонић у књизи „Римска курија...” пише: „Неискрена и подмукла, краљица показивала се према Србима као велик њихов пријатељ, али у дубини душе лежала је страховита мржња на ове, према њезином мишљењу, варварске шизматике. Јула 26. 1776. године писала је она Пију VI како се свом снагом труди да спроведе унију међу Србима.”    

У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА    

Потомци Хабзбурга решили су да нас поевроунијате бомбама. Али, баш у том и таквом часу, вреди се  сетити културе као колективног памћења:“Прва моја асоцијација при посјети Сремским Карловцима 24. марта 1999. године била је на Његоша и Бранка, два велика српска пјесника. Сјетио сам се стихова из Горског вијенца: ,,Чево равно гнијездо јуначко /многе ли си војске запамтило/ многе ли си мајке ојадило.” Чево, омања крашка пољана са мало начичканих кућа на окрајку, било је вијековима крваво разбојиште између Црногораца и херцеговачких Турака. Сјетио сам се и и стиха Бранка Радичевића из пјесме ,,Стражилово”: „Ој Карловци мјесто моје драго /ко детенце дошао сам амо.” Његош, ненадмашан епик, Бранко, ненадмашан лирик - у мојој осјећајности носим их као два крила у чаробној равнотежи. И у Чеву и у Карловцима брањено је Српство, али различитим средствима: у Чеву оружјем, у Карловцима духовношћу и пером/…/“                    

На дан самог почетка бомбардовања, Ћосовић размишља о судбини Срба, који, као народ, никад нису успели да се до краја интегришу. Јован Цвијић, који их је пажљиво изучавао, уочио је да су они, у складу са историјским околностима у којима су живели, развили различите односе према свету и својој улози у општој повесници. Рецимо, Срби из Старе Србије живели су у великом ропству, и живот им се сводио само на трпљење: Турци, Шиптари, потурице непрестано су их кињили: Цвијићу су говорили да и у сну бјеже од Турака и Арнаута. Дневни живот био им је у стању мимикрије – нијесу се разликовали од поробљивача. Посебну свирепост показивали су конвертити, јер, како пише Цвијић: „Чим Срби постану муслимани, престаје потреба за мимикријом, шта више, из већ познатих психолошких разлога они постају најљући насилници према својој браћи. Може се рећи да су ови отпадници највише допринели да се раја доведе до најнижег ступња моралне понижености”. Треба додати и четврту свирепост: послије укидања Пећке патријаршије 1766.г одине грчки свештеници су се солидарисали са турском влашћу, да би силом наплаћивали црквени порез.“

Другачији су били Срби из Црне Горе, који су ратарске послове препуштали женама, а они живели од џефердара: “Част лична и братственичка била је изнад свега, освета је светао чин. Но, освета је каткад попримала и чудовишне размјере -убијане су у бебе у колијевци. (О томе видјети у књизи „Бесудна земља” М. Ђиласа). Није без разлога речено да су Црногорци од освете гинули колико и од турске пушке. Због хроничне немаштине новац је цијењен, каткад и на уштрб образа. Позната је анегдота о Његошу кад се у Дубровнику састао са херцеговачким пашом Гардашевићем. Његош је хвалио храброст и понос Црногораца и показивао је као примјер своје перјанике пратиоце. У једном моменту паша је на плочник просуо шаку дуката - истог тренутка међу перјаницима настала је јагма око златника. Дакле, племенски морал обиловао је узвишеним правилима, али између њих било је и мрачних провалија. Племенски морал међу Црногорцима ишчилио је, бар онакав каквим га памтимо по казивању Цвијића, Његоша и Марка Миљанова под утицајем комунистичке идеологије.“ Црногорци су постали србофобни Монтенегрини, а јунаштво свели на мафијаштво, каже Ћосовић.      

Ћосовић описује и трагедију Срба Лике, Кордуна, Баније, па и Книнске Крајине:“Послије Другог свјетског рата били су најревноснији заговорници братства и јединства са Хрватима, злочине Хрвата јавно нијесу спомињали, дорушавали су храмове које су Нијемци и Хрвати намјерно рушили, забрањивали су њихову обнову.“ Ти и такви Срби одбили су, каже Ћосовић, понуду једног од ретких честитих хрватских фратара, Фрање Јурка, да се обнови црква Мајке Божје у Глини, где су усташе побиле скоро две хиљаде Срба ( остао је жив само Љубан Једнак ), србски(?) комунисти су решили да на том месту изграде дом културе, као знак братства и јединства. Ћосовић каже:“Под педесетогодишњом пресијом комунистичког злодуха српска национална свијест је угњављена, понижена; Броз је Србима наметнуо историјску кривицу, вјештачким републичким границама и стварањем нових нација издијељено је живо ткиво овога народа; Броз и комунистички историчари изједначили су усташке злочине са четничким; у Другом свјетском рату, подјелом на партизане и четнике( та подјела и данас је присутна међу Србима, многи још увијек блеје за Брозом) непоправљиво је унесрећила српски народ/…/“               

О БЕЗИЗЛАЗНОЈ СИТУАЦИЈИ  

Ћосовића су узнемиравале мисли које су мучиле сваког нормалног Србина во времја оно:“Шта у овом рату бране Срби и Црногорци? Отаџбину, суверенитет, достојанство, слободу? Фино звуче те ријечи, пуне су значења, али губе смисао ако је та борба унапријед изгубљена, ако су жртве у залудне. Отаџбина је географски појам и није изнад народа, животин арода су важнији јер нас је мало, шачица. Одумирањем нас нестаје. Зар и да у унапријед изгубљеном рату залуд гинемо? Јутрос је грануо сунце, небеска модрина бескрајна. Бог се смијеши напаћеном српском народу. Више бих волио да су Срби срећни па макар такви Богу не били интересантни. А можда би Богу срећни Срби били милији?“          

И још, искрено: “Јадан српски народ: НАТО га бомбардује у име виших циљева, сопствена власт га жртвује у име виших циљева. Гдје се ми Срби налазимо у Божјој хијерархијској љествици: јесмо ли високо горе или ниско доље? Пошто нам је историја препуна страдалништва, неки кажу да смо Божји народ, небесници. Ако јесмо, нијесам срећан због тога, и молим Бога да нас пусти мало ниже, како би као мали народ могли уживати у малим животним радостима, и да би нас ратови мимоилазили.“  

Било је то тешко време, када смо видели да власт у Србији нема појма куда нас води. Али, непријатељу не би одолели ни много мудрији од Слободана Милошевића и његове врхушке. Момир Булатовић, у свом интервјуу „Геополитици“ ( април 2012. ), јасно говори у ком правцу је то ишло:“Хтели смо Британцима да дамо концесије на рудно богатство на Косову, сматрајући да би они, у случају сукоба, логично бранили свој капитал. Значи, имали смо озбиљан план, са којим сам ја као председник Црне Горе отишао у Белу кућу. Уместо одговора на понуду, двојица саветника за националну безбедност председника Клинтона саопштавају ми те 1996. да они долазе на Косово. Био сам шокиран. За мене је то било потпуно неприхватљиво, па сам их одмах упитао шта ће они на Косову кад је тамо мир! Одговорили су да за сада јесте мир, али ускоро неће бити/.../Велико искуство које смо стекли у разним преговорима упућивало је мене и Слободана Милошевића 1998. на закључак да треба да урадимо нешто радикално. Милан Милутиновић преговарао је директно са Мадлен Олбрајт, и понудио јој базу на Косову за један долар. Она не пристаје, а Милутиновић јој онда понуди и улазак Србије у НАТО, да заједно решавамо проблем са Албанцима, само да нас не бомбардују! Просто није могла да верује. Отишла је после тога и на консултације, али све је било узалуд, јер наша судбина је била запечаћена“.

БОМБАРДОВАНИ    

Миладин Ћосовић је свој осећај бомбардованог описао овако: “Тежак је осјећај лежати у постељи породичне куће, слушати злокобне звуке који најављују долазак НАТО јуришника. У мом расположењу измијешани су немоћ, страх за породицу (у приземљу спава жена са дјецом, ја сам под кровом), вапај Богу да помогне Србима. У ноћној тишини, а несаница ме прати и у ситним сатима, ослушкујем кад ће сес ирене огласити и забрујати авиони. Заспао сам пред зору. Кад сам се пробудио, пала ми је на памет хомеровска мисао: „Захвалан сам Богу што нас мимоиђоше, а жао ми је браће која су страдала.”“                            

И још: „Продорно завијање сирена, непун минут потом чуло се авионско брујање и потмуле експлозије. Следио сам се. Сјурио сам се низ мрачне степенице да будем с породицом која спава у приземљу. Сви су будни, у очима им страх. Пола сата касније огласиле су се једноличне сирене - знак да је опасност прошла - али нико од нас није поново заспао. У девет сати на ТВ чујем да је бомбардована околина Чачка, фабрика намјенске индустрије „Слобода”.“

Нарочито је тешко осећање немоћи:“Гађају нас ракетама и бомбама с неба и то са висине од преко 15 км, тако да су недостижни противавионским топовима, а ракета више немамо. Потпуно смо немоћни. Куда иде човјечанство, каква је судбина малих народа који у оваквим ратовима немају никакве шансе за одбрану? Само послушност, модерно ропство: национална, вјерска и културна обезличеност, одрицање од себе и од свих историјских утемељења. Грозим се кад помислим на уређивање свијета из једног земаљског центра моћи. Је ли дошло вријеме ,,великог диктатора”?“

Одавно је то почело. Сад смо се ми нашли на удару. Глобални капиталисти, они злочинци са Вол Стрита, који су својим крвавим парама помагали и хитлеровце, одавно цитирају Дарвина као своје оправдање. Својевремено је професор са Јејла, Грејем Самнер, говорио да дарвинизам у друштву значи - "да би подигли једног човека навише, гурамо другог надоле", а социјал-дарвиниста Виљем Милнер је тврдио да су милионери победници борбе за "опстанак најспособнијих". Капитализам је у дарвинизму нашао своје оправдање. Амерички "научник" Е. А. Рос је тврдио да је и "религијски култ милосрђа" створио "склониште под којим су се идиоти и кретени скривали и множили".                         

Чувени богаташ Ендрју Карнеги ("миротворац" - "Карнегијева фондација за светски мир") тврдио је да закон конкуренције можда јесте незгодан за појединца, али је одличан за расу, јер обезбеђује "опстанак најспособнијих", а један од Рокфелера је тврдио да је капиталистичка конкуренција "закон природе који се не може избећи". Карнегијев институт и Рокфелерова фондација и даље дају велику новчану помоћ научницима - еволуционистима.  Људи су увек били и грешни и зли и немилосрдни. Али, знали су шта је грех и зло, и именовали су га. Дарвин им је дао "научно оправдање" - побеђују најспособнији. А најспособнији су најсуровији, најнечовечнији. Србски народ је, 1999. године, био на удару америчких социјалних дарвиниста, спремних на истребљење свих слабијих народа и држава, маскирано у причу о људским правима и демократији. И опет имају "научнике", који су оправдавали лов на Србе (као што су некад оправдали лов на Абориџине).             

ХЈУЕР ЈЕ БИО У ПРАВУ                       

Када је Америка са својим сателитима бомбардовала Србију 1999. године, професор социологије и философије на Универзитету државе Мериленд, др Џон Хјуер, тврдио је да је америчко друштво - друштво будућности, а србско - друштво прошлости. По Хјуеру, Американци улазе у постхумано доба, "када ће сви аспекти друштвеног живота бити сведени у предвидљиве шаблоне и рационализовани, а све нијансе међуљудских односа претворене у рутинске процедуре и препуштене плаћеним професионалцима попут адвоката, психолога и бирократа". По Хјуеру, "Американци су прототип људи будућности, Срби атавистички остатак прошлости". Ако то не схвате, Срби ће нестати, тврдио је он.               

А Срби то нису могли да схвате.  Ћосовић бележи да су у Београду експлозије бомби пробудиле бебе у породилишту:“У импровизованом простору бебе леже напаковане једна уз другу. Плачу. Мајке престрашене.Теледиригована ракета пала је на само тридесет метара од клинике. Једна огорчена жена из Новог Београда пита ТВ-репортера: „Какви су то назови ратници? Гађају одозго немоћни народ! Гдје им је војска,  а оружје, они оружје, ми оружје. Тада би се видјело ко је већи јунак.” По инерцији историјске свијести српски народ ратове памти по војскама које су долазиле и одлазиле. Сада смо у рату, страдамо,  а непријатељског војника још нијесмо видјели, изузев, наравно, оне тројице заробљених на Косову. Народ не може да схвати и прихвати овакав рат, сумњива му је његова етика. Памтимо како је ратовао Марко Миљанов. Један такав војсковођа никада не би слао ракете на народ који не може да се брани, а не би ни ратовао против малог народа више од сто пута слабијег.“       

ОБИЧНИ ЉУДИ НОСЕ КРСТ                 

Како је било обичном свету, људима без Хјуерове будућности? Ћосовић, лекар, описује народ који му долази у ординацију у доба бомбардовања:“Јесу ли достојни презрења или поштовања? Зашто их презирати ако признају да их је страх, да не желе да ратују, Србима је доста ратовања, ако кажу да су дошли да отворе боловање како би из града отишли на село, јер тамо је безбједније? Читаво радно вријеме слушао сам сличне приче: отворене, завијене, речене скромно или патетично, зачињене осмјехом или сузама, а све срачунате на то да изазову моје сажаљење. Ништа необично у понашању народа: једно је декларативно изражавање патриотизма, а друго корак којим га треба потврдити. Убјеђивао сам себе да будем стрпљив, коректан, да у невољи помогнем, али и избјегнем да будем саучесник било чије себичности. Било је и момената када је незадовољство из мене преливало. Једном сам устао, жестоко прошпартао по ординацији и запитао се: шта бих радио да добијем позив за војску? Тим више што сам у шездесетој години и ровитог здравља. Да, шта бих радио? Сигуран сам да бих се невољно одазвао позиву.“                                             

Без обзира на лудости режима, отаџбина је отаџбина.

БЕЗ ИГДЕ ИКОГА                                  

Стање у коме смо се нашли 1999. године као да је било горе него 1915, када су нас напали Аустроугари и Немци. Ћосовић је дубоко забринут:“Нико нам ни оружје не смије да прода, сваки дан рата доноси велике губитке у људству и материјалним добрима. Ако, дакле, поредимо Србију и Црну Гору уо вом рату са позицијом 1915. године, можемо рећи да смо у неповољнијем положају. Србија је тада имала наду, знала је за шта се жртвује (може се рећи да је жртва била претјерана, и питати зашто претходно није покушана нека иоле прихватљива капитулација), данас је Србија без наде и без пријатеља. Сама! Данас Срби могу само молити Бога да милошћу својом уразуми челнике осионе солдатеске. Но, и ту је слаба нада: Бог нам не даје знаке да је до њега стигао глас о страдању Срба. Милошевић и даље самоувјерено води Србе у пропаст, а НАТО-лешинари настављају да нас прождиру. Примаков је прошетао од Москве до Београда, потом до Бона, ив ратио се необављена посла. Чак су Западњаци рекли да предлагани споразум у Рамбујеу (који Србија није прихватила) више не важи, јер су се околности промијениле. Сада очигледно иду на истеривање Србије из Косова.“   

У те дане, на памет нам је често падало питање – где је људског оних који лете да нас бомбардују. Покривени наређењима, они су били покривени и наградама Империје; Ћосовић каже да су такви јер им „дају добре плате, раније иду у пензију, кљукају их пропагандом да њихове ратне мисије имају мисију ширења Pax Americana, да су у служби хуманости и остваривања права и слободес вих људи, итд. Кад се томе дода дрил којим их претварају у послушне машине за убијање, онда њихово понашање постаје јасније.“

Са свих страна безљудица.                   

ЉУТЊА НА СВОЈ НАРОД                     

Ћосовић је, као и многи од нас оних дана, био љут и на свет и на свој народ и на себе. Није то ни крио, барем пред својим дневником:“Моја христијанизована свест се буни, а кад чујем:„ Све је од Бога, и добро и лоше”, грозим се. Кад окорјели пушач оболи од рака, је ли то Божја воља? Није! Није Божја воља што је мала Југославија ушла у рат са НАТО алијансом, још мање је што натоовске убице убијају мој мали народ и разарају моју земљу. Ми Срби нијесмо истрајни у стрпљивости, добронамјерности, милосрђу, доброти, отворености, у вјери у Бога (наш предсједник улази у свете храмове на Косову и не крсти се, а кад је био у Хиландару, монахе је поздравио:„ Како сте, другови калуђери?”), али зато смо истрајни у инату, свађи са свим и сваким, у кавги и вјери у сопствену правичност. Истрајни смо у непромишљеностима. (Нијесам правичан: мој народ је бољи него што га ја у љутњи видим.)“   

Кад волимо, тешко је бити објективан. Објективан је само леш, мртвац који се претворио у објекат, у предмет. Волети свој народ значи носити га не само у глави, него и у утроби. Из бола, из жеље да будемо бољи него што јесмо, настаје наша љутња пред чињеницама. 

ЉУТЊА НА РУСИЈУ                  

Колико смо тада били без Русије, залуд бацајући погледе према њој! Ћосовић сведочи:“Јељцинов близак човјек Чермомидин, који је именован за посредника између зараћених страна, изјављује:„Увлачење Русије у балканску кризу, конкретно у војна дејства,означило би трећи свјетски рат - последњи на земаљској кугли. Према томе, за нас је таква могућност искључена. Сви наши напори, и дипломатије и руководства државе, требало би да буду усмерени – прво ка томе да не допустимо да будемо увучени и, друго - да се методом убеђивања, посредовања и на сваки други начин и једна и друга страна убеде пре свега у потребу обустављања бомбардовања, прекид разарања и убијања недужних људи. Ситуација се чини безизгледном и излаза нема много”, закључио је овај не баш мудри политичар кочоперног држања и ружног лукавог погледа. Већа је супозиторија западњацима од Јељцина.“     

Ко је тај љигавац био,  сазнали смо годинама касније.

Генерал Леонид Ивашов, из руске Академије за геополитику, преговарач са руске стране приликом потписивања мировног споразума 1999. године, каже: „Ми смо се с Американцима договорили да ће највише половина (Американци су говорили – не мање од половине) снага безбедности, пограничних снага и оружаних снага СР Југославије бити повучено из покрајине. Ми смо се договорили да натовске земље, које активно учествују у бомбардовању и агресији против СРЈ, неће размештати своје снаге у дубини територије покрајине. Била је одређена и обележена зона од три до пет километара дуж границе са Албанијом и Македонијом. Ми смо пристали на присуство натовских структура једино у Призрену, отприлике 55 километара од границе. Овде је требало да буде размештена немачка бригада. Међутим, Строуб Талбот и Виктор Черномирдин су у суштини игнорисали ту заједничку одлуку руске, америчке и финске стране./…/ Черномирдин је трговао са Клинтоном и Гором о предмету његове подршке као кандидата за председника Русије. Мени је постало јасно зашто је Черномирдин трговао Србијом – да је требало, он би и пола Русије продао. Међу њима је постојао договор: Гор председник САД, Черномирдин – председник Русије.“ („Геополитика“, број 29/2008.)         

Наравно да нам је криво што се Русија тада није будила; није хитала да нам помогне. Велики је напор воље био потребан да у себи обновимо лик Русије коју волимо, и да поново буде у складу с нашом љубављу, коју је описао Данојлић у свом огледу „Русија, наша далека мајка“:Русија је за нас, пре свега руски народ, његова култура, његово православље.Непорециво је братство два језика, сестринство два писма, као и заједништво обраћања врховном бићу Васионе. Радећи, својевремено, као наставник нашег језика у Француској, увидео сам да без јаког руског језика на Катедри за славистику нема места за српски, а богами ни за друге словенске језике. Уз руски, пролазимо, некако, и ми.  

Енглеском језику, који је преплавио планету, широм су отворена врата наших школа. Разумљиво је да је енглески данас незаобилазан, али би, у заснивању школских програма, ваљало уважавати и нека друга мерила. Избор по сродности користан је на други начин, отвара перспективу за самосагледавање. Тај братски језик који не знајући познајемо, па га ко зна како и откуд разумемо, похрањен је у нашим генима, у прасловенским маглама, у корењу Крањчевићевог древног дуба. Учећи га, научићемо понешто и о себи.          

Летопис главног тока новије историје обележен је нашим удаљавањем од Русије. При том смо се држали простодушног поверења у апсолутну предност западноевропског концепта демократије. Бомбе из пролећа и лета 1999. године су нас пробудиле из варљивог сна. А ето, неки и даље траже пријатеље међу онима који су нас у 20. веку шест пута бомбардовали; истовремено смо неповерљиви према земљи која нас никад није напала. Ако нам није помогла кад год смо очекивали, није нам ни одмагала. Онима који су нас пре дванаест година дивљачки напали злочин је великодушно опроштен или се не помиње, а Русији се и даље замера што ослабљена и лоше вођена, није због нас ушла у сукоб светских размера. Она је крива што је повукла своје војнике са Косова, не желећи да уђе у састав окупаторских снага.    

Попут људи који се сете Бога кад западну у велике тешкоће, неки се међу нама сете Русије кад их снађе несрећа, кад почну временске непогоде. Зато се, ваљда, код Ниша и гради невелики аеродром. Чусмо, недавно, потресно обраћање Великој Мајци и старшему брату са великог београдског стадиона. Препознајемо и припознајемо братство пошто смо се, батргајући се по свету прехладили, огладнели и ожеднели. Док нам је било добро, нисмо много хајали за Мајку. Срећом, она је довољно јака да не обраћа пажњу на наше незрело понашање.  

Срели смо се у давно време, још онда кад је један руски калуђер навео Растка Немањића да се замонаши не одвративши, при том, поглед од земних потреба свога народа и своје државе. И у најглувљим раздобљима историје ћирилска слова, посејана од Бихаћа и Владивостока, држала су везу између нас. Пушкина, Гогоља, Толстоја, Достојевског и Чехова читамо као домаће ауторе; српски реалисти су незамисливи без руских узора, и Светозар Марковић без Чернишевског; Мајаковски је био барјак наших левичара, а Јесењин, у Пешићевом преводу, водећи песник сентименталне, народњачке боемије. Русија је наш природни духовни простор, свеједно да ли га препознајемо у њеним великим писцима и мислиоцима, на платнима Кандинског, у музици Чајковског и Римског Корсакова или у филмовима Андреја Тарковског.                    

Вековима тако далека, и тако блиска, она је све што данас имамо у свету, што нам недостаје. Велика Мајка понекад превише рачуна са нашом способношћу да се сами сналазимо у бурама и вртлозима, прецењује нашу памет, то јест нашу снагу, без које памет не вреди много. Она нас штити и кад нас, обузета својим бригама, не види и не чује. Толико смо блиски да нас понекад одбија та безизлазна, неизлечива близина. Русија нас разуме и кад нас не види, а не види нас увек, јер смо одвећ мали, превртљиви и својеглави.       

На питање које поставља један Чеховљев лик из приче „Шведска шибица":„А Срби се побунили опет! Не разумем, шта им то треба!"могли бисмо, данас, овако да одговоримо: Бунећи се, показујемо да смо живи. Подсећамо да нас, иако смо мали као дечак из Кочићеве приче „У мећави", још негде има.  

Нека Бог чува Русију, па макар нам никад никакву помоћ не послала. Она нас штити својим постојањем, благословеним пространством... Деда моје супруге својевремено је сасвим озбиљно изрекао речи које, по мерилима нашег обичног света, изражавају суштинску повезаност два народа: „И Руси су Срби, само што немају крсну славу"“.     

Тога се није било лако сетити 1999, под НАТО бомбама. Једино оправдање за Русе је било то што је њима владао пијан човек, који ни собом није могао да влада, и кога је Импарија користила за поткусур. Солжењицин је рекао да је до НАТО бомбардовања Срба, руски народ био скоро заљубљен у Запад. Али, тада су му се отвориле очи, и Русија је кренула новим путем. Ми, Срби, платили смо велику цену руског уразумљења. Ако од тога буде користи за свет, који ће се можда ослободити од власти НАТО Империје и ступити у нову равнотежу снага, и Србима би могло да крене; и наше жртве, тада, не би биле узалудне. Остаје да се види…    

Ако буде века, биће и лека.

ИЗМЕЂУ ЧЕКИЋА И НАКОВЊА

Ћосовић је под бомбама забележио и ово ( а велики број нас је тада мислио као и он): “Милошевић неће пристати на капитулацију, мање због Косова, а више из страха да би потом завршио у Хагу пошто је већ оптужен за ратне злочине у грађанском рату у Хрватској и БиХ. НАТО неће прекидати бомбардовање док Милошевић не прихвати његове услове. Резултат ове пат позиције је страдање народа. Предводници НАТО изјављују да нас бомбардују за наше добро, а Милошевић не да власт исто ради нашег добра. Боже, много нам је добротвора.“                

Заиста, Срби су били између чекића и наковња.

И који би народ то издржао?     

И каква памет овде побеђује?

У таквим тренуцима, са таквим вођама, Ћосовић је био огоречно одлучан:“Ако бих бирао између физичког опстанка народа и његових добара на једној страни, и чувања достојанства по цијену страдања народа,на другој, опредијелио бих се за прву могућност. Без двоумљења. Њемци су у Другом свјетском рату изгубили и моћ и достојанство уз страховито изгинуће и материјално разарање, па ево их данас опет су међу силама на свјетској сцени“.

Али, ми нисмо и не можемо бити Немци. Њих Запад препознаје као своје. И зато им допушта да се врате у „клуб“.

Срби никад нису били „њихови“. И никад им неће допустити да уђу „у клуб“.

ЗАШТО СРБИ НЕ  МОГУ ТАМО?            

Зашто не можемо да преживимо чак и кад бисмо свим срцем желели да будемо Запад? Зато што бисмо помрли од самопорицања. Ћосовић размишља: “Мислио сам да Адорно није био у праву кад је писао: ,,Она (култура, прим. М.Ћ .) згражава се због смрада, јер сама смрди: зато што је њезина палача, као што на једном мјесту сјајно каже Брехт, саграђена од псећег г/…/ Много година након што је то записано, Аушвиц је непобитно доказао неуспех културе. Да се то могло догодити усред читаве традиције културе, уметности и просвећујућих знаности, говори само то да оне нијесу успеле захватити и променити човека.”        

Ћосовић запажа, на трагу Адорна:“У данашње вријеме смрад културе Западне цивилизације загађује читаву планету. Постмодернизам је релативизовао све вриједности - по овом филозофском назору све могућности су у игри и човјекова склоност скаредностима, сада ослобођена друштвених стега, просто бујају и постају малтене предводнице напредних схватања (геј покрети). То је на једној страни, на другој - смрад културе са Запада доноси тзв. мултикултурализам - по коме је човјек појединац слободан само ако са себе скине све наслијеђене вриједности - религију, традицију, морал, породицу - јер само такви људи могу бити слободни, равноправни и исказивати поштовање једни према другима. Треба се запитати: шта је појединац истргнут из поникнућа, из вриједносног свијета свога народаа, и који притом не вјерује у постојање свијета вишег добра, не вјерује у човјекову бесмртност. Достојевски је указивао да ако човјеку одузмемо бесмртност претварамо га у живинче, које се, као и сви живи створови на земљи рађа, живи и смрћу прелази у ништавило.“

У причи једног руског књижевника, води се дијалог између групе Немаца и Руса. Руси кажу: “Ви сте ђаволу душу продали!“ Немци одговарају:“Ви сте је ђаволу за џабе дали!“ А Руси, опет:“Зато што смо је џабе дали, можемо опет да је натраг узмемо!“        То јест, Запад је органски потонуо у зло, купљен материјалним добрима. Ми своје зло испаштамо, и још увек има у нас наде на покајање. Та нада је потоња прилика човештва у нама.     

МИСЛИТИ О ТОМЕ        

Велика Францускиња, Симона Веј, била је стални пратилац Ћосовићевих размишљања под бомбама, нарочито кад је сазирао причу Милошевићевог лажног, безбожног национализма. Она је сведочила, а Ћосовић бележио:“Будући да је покоравање народа властима потреба отаџбине, самим тим је света обавеза, а самим властима, зато што им је сврха, даје исти свети карактер. То није идолопоклонство према држави, повезано с патриотизмом на римски начин. То је његова супротност. Држава је света, не као идол, већ као култни предмет, или каменови с олтара, или посвећена вода... Сви знају да је то само материја. Али комади материје су сматрани светим зато што служе светој сврси. То је она врста узвишености која одговара држави. Ако не знамо да удахнемо француском народу такав подстицај, он ће имати само избор између народа и идолопоклонства. Идолопоклонство може добити комунистички облик. Оно може добити и национални облик.Тада би му вероватно био циљ пар, тако карактеристичан за нашу епоху, који сачињавају човек будно поздрављен као вођа и челична машина државе.” Читам размишљања ове мудре жене и изнова јој се дивим. Она је знала. Наш предсједник и његова жена нијесу читали њене списе. Још један цитат Вејове: ,,Намере саме по себи имају тек веома мало значаја, изузев када су усмерене право ка злу, јер зло увек има могућност на дохват руке. Али добре намере важе само кад су спојене с одговарајућим могућностима. Свети Петар нипошто није имао намеру да се одрекне Исуса Христа, али је то учинио јер у њему није било милости која би му омогућила да се уздржи од тога. И чак снаге, одлучан тон којим је изражавао супротну намеру допринели су томе да буде лишен те милости. То је пример на који ваља мислити у свим невољама које задаје живот.”       

Буђење паганског национализма, непосољеног благодаћу Божјом, као и бусање у прса испражњена од суштинских, заветних вредности: то је оно што нас је морило у пролеће 1999. И данас смо пред сличним искушењима, у Србији претвореној у „царство злих кловнова“ ( израз Мила Ломпара), која, преко варваризованих медија, час прича о суверенитету и славној прошлости, а час, под вођством својих утварних вођа, испуњава вољу Вашинтона и Брисела. 

            ПОСЛЕРАТНА МИСАО            

Прошле су године од НАТО бомбардовања 1999. Умиремо од последица осиромашеног уранијума. Ћосовић, наравно, није преправљао свој дневник, у коме је често записивао да би за Србе било добро да се ослободе комунизма и приближе Европи. Али, био је 5. октобар 2000, Милошевић је пао, кашитализам је тријумфовао, а нас Запад начсто унакази, док путујемо ка Европској Унији из које лукави ( попут Британаца ) беже. Ћосовић пореди своју стару и своју нову мисао:“Данас не мислим тако, видим да и Америка и Европска заједница према нама и даље исказују непријатељство (наказним судом у Хагу; кажем „наказним“ јер то није био суд права и правде већ подле политике евроатлантиста - сви српски родољуби предсједници и генерали оглашени су ратним злочинцима и осуђени на дугогодишње робовање), њиховим уцјенама, казнама и кињењу нема краја. Не могу да их видим другачије него као непријатеље задригле од осионости и неконтролисаног насилништва, а према нама Србима руководе се нескривеном расистичком мржњом, лицемјерјем и  двоструким аршинима. Данас сам увјерен да Србија не треба да уђе у Европску унују, нити у НАТО. Не само да су нас бездушно демонизовали и затим бомбардовали, већ су нам окупирали и Косово и потом га прогласили независном државом. Увјерен сам да ми Срби према Западњацима од сада па заувијек морамо задржати неповјерење и осим економских односа друге свести на нужну мјеру. Национални идентитет, културу, религију,памћење, вриједносне и етичке норме, школски систем морамо чувати од западњачког неототалитаризма који преко неолиберализма, мондијализма, Pax Americana, мултикултурализма, наводних борби за људска права читавом свијету намећу своју изопаченост.“

И ту смо.           

Морамо се борити против НАТО Империје, маскиране у „беневолентни“ Брисел и „демократски“ Вашингтон.  

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ 

Из књиге „Бол ми је сведок/ Миладин Ћосовић у потрази за Смислом“, Лио, Горњи Миановац, 2018.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 25 март 2019 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.