header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow САОПШТЕЊА arrow Уредништво: Одговор герилаца са „Борбе за веру“ епископу крушевачком Давиду, чији су колоси пали
Уредништво: Одговор герилаца са „Борбе за веру“ епископу крушевачком Давиду, чији су колоси пали Штампај Е-пошта
понедељак, 08 април 2019

 О ОВОМЕ СМО ПИСАЛИ ПРЕ СВИХ

ТАЈ ВЛАДИКА НЕМА МЕРУ КАД КЛЕВЕТА "БОРБУ ЗА ВЕРУ"

Епископ Давид почиње свој текст изјавом у којој се бави и нашим сајтом (овде: и овде:) "Они су дакле завршили у некој врсти антицрквеног и медијског андерграунда као изопштеници, самозвани и чемерни борци за веру и медијска заморчад, новинарски букачи, клеветници и хулитељи.

        Док њихове капоње, у међувремену устоличене на медијским порталима Америке и Европе, хушкају своје послушнике, рецимо попут пустопашне дружине Novinar de. и гериле Бораца за веру. Дакле дигитално медијско подземље у Србији доприноси стропоштавању у пакао јавног српског мњења, а злоћи његове крви доприноси број острвљених пискарала и зановетала који би многе црквене главе да претворе у своју ловину.    

Драго нам је да је владика Давид унеколико ублажио свој речник, јер смо сада само „изопштеници, самозвани и чемерни борци за веру, медијска заморчад, новинарски букачи, клеветници и хулитељи“. Ми, по свему судећи, нисмо „острвљена пискарала и зановетала који би многе црквене главе да претворе у своју ловину“ – то су ваљда ови из „Блица“, којима је штаб у Швајцарској и Немачкој, са Жељком – часном сестром Дезидеријом, десном руком бискупа Гргура, о чему владика пише у наставку свог текста.                         

ПЉУВАО НАС, ПЉУВАО ДА БИ НАС ОДУВАО

Заиста, кад се нове Давидовске погрде упореде са оним речима које је, на рачун неистомишљеника, изрицао раније, боље смо прошли. Јер, 2012, у интервјуу листу „Богљуб“ је било овако:

Незнавени, добровољне и намерне незналице, (само)обманути, агресивни и задрти,  сујетни, примитивни, острашћени и неразумни ревнитељи, ускогруди и кукавице, људи сужене свести с религијском психопатологијом и секташког менталитета, злуради, пакосни и намћорасти душегубци,  прелашћени и једнострани умови, најнесрећнији од свих људи, незнавени, неразумни и пакосни зилоти, букачи и задрти уцењивачи, бунтовници, хистерици и безобразници, вајни браниоци православља, посељачени и примитивни,  гочобије, психопатологијом обузети бојовници, нетрпељивошћу и мржњом заслепљени букачи, подривачи, истраумирани плашљивци, дангубе, људи с магијском свешћу и неутврђеном мишљу, несмирени и раздражљиви, домаће незналице богословља, полутани, завидљивци и рекла-казала смутљивци, мешетари,  хулигани, копи-пеист богослови, пирати, дигитални скојевци, неуспели и неуспешни покајници, вампири, петаколона најновијих адских духова, пета колона инсајдера, демонски и паклени роваритељи, дојучерашњи црвени јахачи српске апокалипсе и холокауста, квази-ревнитељи, тројански коњи, зурлаши и тупанџије по сопственом кроју...“ (овде:)                  

И ДАЉЕ СЕ БИТКЕ БИЈУ ЗА ТУ СВЕТУ ЛИТУРГИЈУ     

Очито је владика Давид променио реторику кад су у питању његови донедавни учитељи, попут Зизјуласа и владике Атанасија, па их сад критикује. Али, није променио реторику кад су у питању они који се не боре за „старотарски“ начин служења Литургије, него за прави, Богом благословени и у служебнику описани начин служења Литургије, како су служили сви Свети Срби, од Саве до Јустина, па наставља да их грди и пљује, јер га савест гризе што ради како не треба (није Литургија филмска монтажа – а Давид је пре монашења био режисер -, него Богом благословени и вековима освештани поредак):

Савремене хришћане овде, пробуђене за литургичко богословље, као и ревнитеље за вишевековну литургичку праксу и предања, неке незнавене људекаре и анонимуси упорно тиранишу. Они су себе овластили да свима издају признанице о православности. Па би и да приморавају људе, као што су некада гониоци приморавали тајне хришћане,  да се потајно окупљају у импровизованим катакомбама ради литургијских Анафора. Некада је то бивало тако због крволочних гонитеља, а данас бива због неразумних, и повремено крволочних ревнитеља,  фарисеја и самопроглашених старотараца, и наравно, „бораца за веру“. Док сви они у ствари, ноторни су новотарци. (овде:)

ОН СВЕМОЋАН БАЦА БОМБЕ, А ПРИВИЂА КАТАКОМБЕ    

Какав израз – „људекаре“… Замислите да ми кажемо – „архијерејчина“ или „епископина“. Било би ружно, зар не? Али, ми то не радимо, само подсећамо да новотарцима нико не стоји на путу да раде то што раде и служе како служе, јер су новотарци са свих страна заштићени - и од стране своје сабраће по новотарењу, али и од полиције која их је својевремено штититила од народних постављача питања, сасвим логичних и природних. Новотарцима нико ништа не може, а они могу како хоће. Докле – и то ће се видети.

Али епископу Давиду се привиђају неке „катакомбе“, иако новотарци све храмове држе и држаће у својим рукама, као и сву имовину СПЦ, као и све бедне животе свештеника који се пред њима тресу од страха јер им егзистенција зависи од „горде обрве“ Газде епархије (зато и размишљају на начин: „Вежи коња где ти Газда каже!“) Новотарске епархије су огледни полигони за демонтажу литургијског поретка јер свештеници не смеју да кажу „а“ епископу који новотари. То знају и врапци на грани.   

КО ПРИСТУПА СВЕТОЈ ТАЈНИ НЕ СМЕ БИТИ ВЕРНИК ВАЈНИ             

Својевремено је монах, а сад владика, Давид, у Вукашиновићевом „Искону“, писао како ће проблем влашке магије да се излечи тако што ће се Власи, без икакве катихезе и расуђивања, масовно причешћивати, чиме се показивало да „новоумни“ попут њега причешћивање схватају механички и магијски: зинеш, и ето спасења. А то је суштина зизјуласовштине, против које се, али само у њеном фанариотоцентричном виду, владика Давид данас бори. Народ се, за разлику од нормалног начина у претходном животу СПЦ, причешћује све више, а све је болеснији (нарочито је повећан број оболелих од рака међу новотарским свештенством) и несрећнији и посвађанији, мада би, по „влашком рецепту“, требало да буде све здравији, срећнији и сложнији. Заборавио је владика Давид шта је учио Атанасије свети и велики, на кога упућује његовог имењака из Херцеговине:

„'Не дајте светиње псима и не бацајте бисера својега пред свиње (Мт. 7,6), говори Христос. Јер и у томе је потребно правилно суђење. Господ није рекао неодређено или без разлике 'дајте светиње и бисер свима', него каже: „Не дајте светиње псима”, односно онима који чине зло. Тако каже и Апостол: „Чувајте се паса, чувајте се злих посленика” (Фил.3, 2)... Пази се и ти, свештениче, и немој давати недостојнима Пречисто Тело, како се не би показао кривим - не према законима грађанским, него по речи Владичиној. Дакле, не дајте светиње псима, не бацајте бисер свој пред свиње, да га не би изгазили ногама својим и, окренувши се, растргли вас, стварајући расколе и јереси”.

У МРЖЊИ ПРЕМА „БОРБИ ЗА ВЕРУ“ ВЛАДИКА ДАВИД БАШ НЕМА МЕРУ

Онда владика Давид додаје: 

Данас је самопроглашеним борцима за веру тесно у редовима са свим осталим борцима за веру. Они би све друге да претворе у издајнике вере и да их тако победе, па да све венце победе себи присвоје. Али борба прса у прса није њихов начин борбе. Они бирају лак и јефтин и безбедан начин: по директиви, да устима као клоаком гађају из потаје, па кога погоде, и где га погоде.                     

Владика Давид се грдно вара ако мисли да се ми боримо против било кога који брани веру православну. Напротив – увек му се радујемо. Само се трудимо да нам неко не подметне кукавичје јаје – као, он је „борац за веру“, а у ствари је модерниста и екумениста. Такав је био Зизјулас – маскирао се патрологијом да би нам пропагирао стамбулску паполатрију. Није нам циљ да присвојимо било чије венце, нека, због одбране вере, Бог награди многим венцима све који заслужују, а нама не требају венци, него само последње место међу спасенима у Христу. И то не очекујемо од својих дела, која су грешна и недостојна, него од милости Господње.

Што се тиче борбе прса у прса, на коју нас владика Давид позива, ми као уредништво функционишемо управо онако како новатарцима смета, јер да је другачије, - а то смо више пута поновили, - они би нас спалили на ломачи на платоу испред Храма Светог Саве на Врачару, а српски народ вргли у таму информативног мрака. Е, неће моћи, све док нас Свемогући држи у постојању!!!

А што се тиче анонимног писања, и отац Јустин  Поповић је имао своје псеудониме, какав је био „Горкоје“, а и владика Николај је, у комунистичко доба у Србији, био „монах Тадија“. А да подсетимо, архимандрит Јован Радосављевић нам је већ претио да не трчимо пред руду, јер ће нас згазити кола. (овде:)                      

И КРИВО СЕДИ, АЛ` ПРАВО РЕЦИ – КЛАЊАО ИМ СЕ, САД КАЖЕ: „СЕЦИ“  

Објавили смо критику оних који, по епископу крушевачком, сметају здравој црквености СПЦ. Са тим ставовима се, веровали или не, слажемо. Али… Да то није накнадна памет? Сад дотични критикује лажне учењаке са Богословског факултета, а у свом интервјуу часопису „Богољуб“ из 2012. године је величао лабораторију јереси и лажних учења:

Место на коме би сви заинтересовани, сви незнавени, и опет сви обманути од стране још незнавенијих, могли баш све да науче о неправилностима које су се током времена, из разних разлога увлачиле у Свету Литургију која је у званичној употреби, свакако јесте Православни Богословски факултет Универзитета у Београду, на коме се подробно говори, и о свему томе научава. На коме се саме древне Литургије служе, заједно са осталим богослужењима, а која се, понављамо, ту, на зналачки и стручан начин представљају. 

Главни представљачи „правих“ литургија тамо су одувек били окорели новотарци и ученици папских литургичара, чувени прота Вукашиновић и папопоклоник Ненад Милошевић, који је српску децу учио „православној литургији“ тако што их је редовно водио на папистичке мисе. А владика Давид га је 2012. у звезде ковао, ваљда зато што му је показивао како се служи, док се спремао да од монаха узлети на висине архијерејског трона:

Једнако тако незапажено пролази и колосалан богословско-литургички рад Ненада Милошевића, професора на Православном Богословском факултету, ученика колосалног литургичара Јована Фундуљиса – настављача литургичког стваралаштва светих: Симеона Новог Солунског и Николаја Кавасиле. Управо се професор Милошевић први осмелио да у сарадњи са епископима и свештеницима и монасима при Богословском факултету организује служење древних Литургија и свих осталих богослужења. То је срећом, изазвало одушевљење многих и многих хришћана, и, руку на срце, изазвало је целу једну револуцију у богослужењу; један прави препород; препород јединствен у целокупном православном свету, па и шире, па и најшире!                                           

КЛАЊАО СЕ ФАКУЛТЕТУ, САД НА ЊЕМУ ЦРТА МЕТУ                        

Богословски факултет у Београду је легло дарвиниста и хулитеља библијских учења, препуно мијазми јереси и расколничког духа. Немојмо се чудити епископу дарвинисти Максиму – скоро сви тамо су максими који лупају као сваки максим по дивизији! Ми из Уредништва то добро знамо, и, срећа, да су многи од нас завршили овај факултет пре него што је постао змијско легло и остали, хвала Богу, читави у главу и православни по вери. 

Далеке 2012, хвалио је, поред других, владика Давид и епископе Атанасија и Игњатија, рекавши:

Неке друге Цркве би дале товаре драгоценога камења да их имају у својим срединама. Зато их колосални, планетарни богослов, митрополит Пергамски Јован Зизјулас толико и истиче, па да би им и лично одао сво своје признање, и сву своју захвалност за учињено у Цркви, он себе сама убраја у српске богослове!

За излапелог Зизјуласа епископ Давид је тада рекао да је КОЛОСАЛНИ И ПЛАНЕТАРНИ БОГОСЛОВ, а сад пише како је он још од 2001. уочио да Зизјулас пропагира да је цариградски патријарх не само достојан првенства части, него и да заслужује првенство власти. Па што не рече то владика – тада монах – Давид далеке 2001? Зато што никад не би постао владика, зато. А шутнули би га и са Богословског факултета.  

Овако је, 2012, епископ крушевачки химнички прослављао владику Атанасија, кога сада прозива што се не оглашава по битним питањима:

Па какав само колосални подвижник и визионар богословља епископ Атанасије Јевтић, неуморни ревнитељ у својој Српској, и паралелно, у целој Цркви Православној!(…) Свако искрено заинтересован за изворно тумачење Литургије светога Јована Златоустога, светога Василија Великога, као и мноштва других литургичких Анафора, данас лако може да се обавести читајући најпре превод и тумачење Божанствене Литургије Св. Јована Златоуста (Хиландарски путокази 57), Стари Српски Служабник, Божанствена Литургија Св. Јована Златоуста, 14-15. век, (Требиње-Врњци, 2012), и још четири капиталне студије о древним Литургијама, епископа Атанасија Јевтића. Дакле, само после читања ових студија, које су истекле из непресушнога пера једнога од највећих теолога-научника у Срба, епископа Атанасија Јевтића, кога иначе букачи и задрти уцењивачи самопрокламованом вером у нас, патолошки мрзе, јер их он, наравно, сатерује у мишје рупе, све постаје јасно као дан!      

ДОК ИСТИНА СРЦЕМ ПЛАМТИ, ЗБОГ ОПРЕЗА И ЛАЖ ПАМТИ                                    

Епископ Давид писа тако, а сад би инако, да све баци у ону Орвелову „рупу за памћење“, па,  као у старом шлагеру: „Почнимо љубав из почетка“. А „Борба за веру“ је од свог оснивања знала ко су колоси, громаде и планетарне величине Зизјулас и Јефтић. Знали смо и упозоравали на време, док их је владика Давид величао и пропагирао. Врло нам је драго да му је, као у некој античкој мистерији, спао повез са очију (јер га гледа недремано око са „горњег места“), али није лепо да пљује по „Борби за веру“, која је то видела и знала пре њега. Јер, МИ СМО ПРВИ РАЗОТКРИЛИ, ПОРЕД ПОМЕНУТИХ, И МАКСИМА, И ГРГУРА, И ИГЊАТИЈА. Ипак, за то не тражимо никакве венце, него само и једино објективност.

Такође, ми смо први разоткрили и цариградског расколника Вартоломеја као америчког слугерању и издајника, писали смо о њему и његовој издаји и, - још пре 7 година, -  назвали га „самоумишљени источни папа“. Открили смо и како Вашингтон ствара оно што епископ крушевачки сад зове „НАТО Православље“. Било би поштено да се ово призна.      

ОПРОСТИТЕ НАМ ОШТРИНУ У ТОЈ БОРБИ ЗА ИСТИНУ  

И још нешто: „Борба за веру“ је увек била против подела у нашем народу. А ако смо понекад  били оштрији него што треба, у ове дане Часног поста, – молимо за опроштај.

Није то било намерно, ни са жељом да неком „узмемо скалп“, као што епископ Давид инсинуира. Једино наше оружје су биле и остале речи – јаке речи, да успаване пробуде, и оне на кривом путу зауставе. Никад ником нисмо желели пропаст, него само и једино покајање, повратак Христу и правој вери без које нема вечнога живота.

Свака груба реч била је повик рањених срдаца људи дубоко разочараних кад виде како они који треба да нас воде светосавским путем скрећу у помрчину лажи, међу којима су и фанариократија, и дарвинизам, и мртводушје, и коришћење „Блица“ за ширење подела у СПЦ, и све оно што и сам владика Давид сада помиње.

Нека Бог да сваком разума и спасења, покајања и наде у вечни живот. И, наравно, епископу Давиду и нама.

А ми ћемо, с Божијом помоћу, наставити да се боримо за веру једном предату светима.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 09 април 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 67 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Обавештавамо читаоце да су за преузимање слободне нове књиге нашег сарадника Владимира Димитријевића: ШТА СЕ ЗГОДИ КАД СЕ ЏЕНДЕР РОДИ: (овде:);

КАНОНИЗАЦИЈА АЛОЗИЈА СТЕПИНЦА: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ (овде:)

+ + +

СВЕТОСАВСКИ РАДИО ИЗ ЧИКАГА:


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.