header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Одговор епископа Иринеја бачког самопроглашеном потомку мајмуна Максиму Васиљевићу
Одговор епископа Иринеја бачког самопроглашеном потомку мајмуна Максиму Васиљевићу Штампај Е-пошта
петак, 03 мај 2019

 Епископ бачки Иринеј

Врлина истинољубивости

Епископ западноамерички Максим је 15. марта текуће године објавио саопштење, у име своје епархије и у своје име, „поводом свеправославних саслуживања током 2019. године”. У том саопштењу сам прозван као неистинољубиви сејач смутње („са збуњујућим порукама”, за разлику, дабоме, од истинољубивих порука пастирски одговорног потписника саопштења), те сам стога, 20. марта, објавио свој коментар, са намером да – колико могу, аргументовано, а што блажим речима – оповргнем оптужбе из тога текста, не означивши их полемички као неистине већ иренички као „неке нетачности и погрешне поруке”.

На коментар је већ 21. марта реаговао владика Максим како би обеснажио моје тезе, да би затим на моју адресу упутио салву тешких квалификација. Притом није дао образложен одговор на моје ставове и на моја питања. На то је уследио мој коментар од 27. марта, у којем и даље бирам речи, али мање штедим свога саговорника. Затим, 29. марта, следи нови „одговор епископу бачком Иринеју”, под насловом „Сјединити раздељено”, са позивањем на посланице светог Василија Великог и са посредном поруком да он, епископ западноамерички (или, алтернативно,  „епископ у Западној Америци”), жели сједињење свих, а његов дописни сабеседник треба, ваљда, да докаже да не жели раздељеност свих. Истина је, ипак, другачија: управо ради јединства – никако ради раздеобе – моја маленкост критикује Фанар, а не „по диктату Москве” ни по било чијем диктату. Следствено, „сјединити  раздељено”, по светом Василију Великом, како епископ Максим исправно наводи великог Оца Цркве у свом најновијем одговору, није само његов став него и став целе наше помесне Цркве. На крају крајева, то је непрекинути став Цркве Христове кроз векове. Нико од нас, па ни они онтолошки најврлинскији међу нама, нема монопол на бригу и молитву за јединство Цркве, за јединство свих и свега. Сви се, једним устима и једним срцем, молимо да Господ „прекрати раздоре (расколе) међу Црквама”, по речима истог светог Василија Великог у Литургији под његовим именом.

Можда ће се неко упитати: чему оволики увод? Није ли било упутније одмах прећи на тему, in medias res? Ево разлогâ: прво, прошло је већ доста дана од објављивања последњег одговора владике Максима, па сам сматрао да треба подсетити читаоца на предисторију овог мог осврта; друго, желим, позивајући се на претходни ток, садржај и начин вођења дијалога у наставцима између епископа Максима и мене, да унапред саопштим да ми нипошто није циљ да пишем pro domo sua, тојест да браним себе, а још мање да свога Преосвећенога сабеседника на било који начин дезавуишем, понизим, надговорим и вербално поразим. Напротив, само бранећи истину Цркве, бар колико је ја разумем, браним и себе. Само истина Цркве ослобађа, оправдава и спасава. Без те истине нема нам спаса. Да је, дакле, у питању само мишљење епископа Максима о мени, не бих се ни оглашавао; али будући да се иза брда ваља много крупнија и важнија проблематика, проблематика која се тиче Српске Православне Цркве као целине и саборно-васељенске Православне Цркве као целине, не смем да ћутим. Укратко, главна и једина могућа тема разговора јесу биће, живот и мисија Православне Цркве.

Без обзира на „сазнање” владике Максима „о ниском прагу осетљивости Епископа бачког”, не стоји његово мишљење да је дотични против тога да православни Срби у САД могу и убудуће, „несметано” и „саборно”, да опште са свим осталим канонским свештеним лицима „у тој земљи”. Нисам ја ни довео у питање потребу општења са свим канонским свештеним лицима него сам поставио питање ко све спада у канонска свештена лица „у тој земљи”. Да ли баш сви, tutti quanti? Да ли у њих спадају и припадници Денисенкове и Малетичеве псевдо-Цркве? Јер, управо је њих данашњи цариградски патријарх Вартоломеј потезом пера унапредио у признату (засад само од њега самог) аутокефалну Цркву. Ово питање владика Максим је покушао, безуспешно, да заобиђе тврђењем да данас, после кијевског „сабора уједињења” (sic!), јурисдикција Денисенковог „Украјинског Патријархата” више не постоји на тлу Америке, а да не постоји ни јурисдикција новокомпоноване „аутокефалне” Православне Цркве Украјине. Нажалост, „стање на терену” нам намеће сасвим друкчији закључак: у САД и даље постоје и делују украјинске расколничке заједнице, поред оних које су биле и остале под јурисдикцијом Цариграда и са којима се углавном саслуживало, бар доскора. „Викаријат Украјинске Православне Цркве Кијевског Патријархата у Сједињеним Државама и Канади”, који се налази „под покровитељством (under the protection, omophor) Његове Светости Патријарха кијевског и све Рус-Украјине Филарета” тврди за себе да „представља оне парохије и вернике који су остали  у Украјинској националној Мајци Цркви” (represents those parishes and believers who have stayed within the National Mother Church – pomisna Cerkva – of Ukraine”), a одбили да пођу за оним јерарсима који су се „одрекли своје аутокефалности” (renounced their autocephaly), „напустили Украјинску Православну Цркву” (left the Ukrainian Orthodox Church) и „определили се за Васељенску Патријаршију да буду титуларни епископи овога трона” (joined The Ecumenical Patriarchate as Titular Bishops of the throne). Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице. Нема сумње да оне итекако признају нову парацрквену структуру у Украјини коју су им изволели подарити патријарх Вартоломеј и Петар Порошенко. Следствено, не стоји тврђење епископа Максима да украјински расколници не постоје у Америци него „као туристи долазе у посету”. Да ли он стварно верује да ће они амерички Украјинци који ни пре нису хтели Фанар уместо Денисенкове „Кијевске Патријаршије” сада пристати на услове из цариградског „Томоса о аутокефалији”, напустити Денисенка, у међувремену „легализованог”, и потчинити се „Васељенском Трону”? За тако нешто не постоји ни теоретска могућност. Јер, поменути „Томос” тражи управо њихово самоукидање и потчињавање Цариграду. Напомињем, такође, да један број украјинских свештеника у САД који су у цариградској јурисдикцији сад већ отворено саслужује са присталицама новопроглашене „Цркве” анатемисаног Денисенка и са одраније постојећим припадницима „Кијевске Патријаршије”, па, штавише, и са унијатима (случајеви у савезној држави Охајо), због чега је Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци био приморан да са жаљењем донесе одлуку „да, до даљњег, не можемо саслуживати са архијерејима и свештенством помесних украјинских јурисдикција”.  

Не само да у Северној Америци и даље постоје и делују украјински расколници него се Денисенкова и Малетичева „Црква” недавно појавила и на канонској територији Српске Православне Цркве, у Словенији, где је неки „свештенослужитељ” те „Цркве” недавно „богослужио” у римокатоличком храму, уз извесно учешће римокатоличког свештеника. Том приликом је на Литургији најпре помињано име патријарха Вартоломеја, а тек после њега име наводног украјинског митрополита (или „патријарха” после Денисенка) Епифанија, док ни име Патријарха српског ни име надлежног митрополита загребачко-љубљанског није помињано. Да ли то значи да Васељенски Патријарх не само што има, како тврди, јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором”, ма шта то значило, него има и право – или специјалну привилегију – да упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе? Ствар је јасна и једноставна: ако нема самосталних аутокефалних Цркава, онда, поред римског папе, постоји и папа из негдашњег „Новог Рима” на обалама Босфора. Да ли је епископ Максим спреман и вољан да усвоји такву еклисиологију? Ево и једне узгредне, али не потпуно ирелевантне историјске паралеле! Моћни патријарх цариградски Атинагора – конкурент своме претходнику Мелетију Метаксакису не по дијалошком већ по синкретистичком екуменизму – никада није служио у Халкидону, у суседној епархији Цариградске Патријаршије на малоазијској страни Босфора, зато што га надлежни епархијски архијереј никад није позвао. Ево још речитијег примера: на почетку рада Ферарско-флорентинског сабора (1438 – 1439), тадашњи цариградски патријарх Јосиф је поштовао јурисдикцију Римске Цркве иако је она већ одавно била у догматском сукобу и у расколу са православним Истоком. Не само што је признавао папину надлежност за Италију и Запад него је и тражио дозволу да он сâм и његова делегација могу да на папиној канонској територији уопште врше богослужење. О томе Силвестар Сиропул, учесник и хроничар Флорентинског сабора, овако приповеда у својим Успоменама: „... Патријарх поручи папи: По уласку у пределе Твога Блаженства ми нисмо извршили ниједну од наших епископских делатности, држећи се заповести божанствених и свештених канона. Сада пак, дошавши овамо, тражимо да имамо уобичајено код нас црквено чинопоследовање, своју Литургију и сав свој поредак, уз пристанак и дозволу Твога Блаженства (подвлачење моје). – ... А папа то дозволи и одреди да се патријарх држи свог реда и поретка како год жели.” Насупрот њима, њихов наследник, данашњи цариградски патријарх, упада у друге православне јурисдикције (класичан случај управо Украјина!) не само без позива – или макар сагласности – надлежне аутокефалне Цркве него и не обавештавајући је о томе. Има ли владика Максим икакву теоретску тезу о овоме? Није ли ова тема претежнија од теорије еволуције, наводно „једине научне теорије” о постанку живота и развоју врстâ? Није ли ово ствар непосредне пастирске одговорности до које му је толико стало?

У продужетку епископ Максим констатује да Свети Архјијерејски Сабор Српске Православне Цркве никад није донео одлуку о прекиду општења са Цариградском Патријаршијом или са било којом Православном Црквом. А где, када и како сам ја тврдио да је донета таква одлука? Нисам ли свој „лични став” поводом службеног става Српске Цркве о овом питању изнео управо зато да бих ућуткао неке који су, из својих интереса, тврдили да српски Синод прекида општење са Цариградом? То није случај: у синодском саопштењу се указује на акривијски и икономијски однос према лицима (да ли и личностима?) која признају Денисенка, Думенка, Малетича и компанију и са њима саслужују, а не на однос према помесним Православним Црквама. Притом се отворенима остављају обе могућности, и акривијска и икономијска, уз сугестију да не треба хитати са применом канонске акривије. Хтео-не хтео, епископ Максим не може избећи да се бар у нечему не сложи са писцем ових редака. С тим у вези,  ево неколико изнуђених речи! На моју сугестију да питање православне дијаспоре и смисао 28. правила Четвртог васељенског сабора провери бар код епископа Атанасија Јевтића, па да се онда јасно и гласно изјасни да ли усваја теорију Фанара, од Метаксакиса до данас, или став владике Атанасија, он ту избегава одговор. Бира ћутање, а у замену за одговор нуди трач, према којем сам ја и за владику Атанасија „самозвани портпарол”. Брат Максим ми је већ једампут  одржао буквицу о томе како треба да се изражавам у данашњем „културном свету”, а ја му, ево, уз отпоздрав, узвраћам жаљењем што ми у тој ствари не даје сасвим убедљив пример врлине и истинољубивости. Да би се знало да ли сам „самозвани портпарол” или ми је то послушање, не баш лако и забавно, поверио Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, довољно је прочитати саборску одлуку бр. 31/зап. 47 од 10. децембра 1992. године, када сам први пут изабран и постављен на ту службу, и саборску одлуку зап. бр. 12 од 14. маја 2009. године, када ми је та служба у нашој Цркви продужена на предлог митрополита Амфилохија, тадашњег заменика оболелог патријарха и председавајућег на Сабору.

Идемо даље! Његово Преосвештенство ми замера што сам „ненадано у игру увео Метаксакиса”, при чему се ту „није добро провео” ни Критски сабор, а нису, вели, боље прошли ни масони. Нисам ја никог ни „увео у игру” из чиста мира, не би ли клин-чорба била гушћа, нити ту има ичег ненаданог: ја говорим о узроцима и последицама раздора међу Црквама Божјим. Зато, а не тек онако, споменух и Јерусалим, и Антиохију, и Румунију, и још понешто. Нисам вештачки дометао – а ни измишљао – нове теме него пружао контекст и трагао за перспективом излаза из данашњега стања нејединства. Била је то искрено вапајна реч – ништа више, али и ништа мање од тога, веровао то епископ Максим или не. Он пак, са своје стране, „уводи у игру” митрополита пергамског Јована (Зизјуласа) којег ја нигде ни поменуо нисам. Моје благо ироничне игре речима и обртима који потичу из Зизјуласове теолошке терминологије нису намењене самом Зизјуласу него онима који не знају да се не може бити већи папа од папе и да је један био полихистор Пико де Мирандола. У том контексту ми замера што сам био један од главних промотера Зизјуласа као теолога у нашој средини (!), а сад на овај начин употребљавам – или злоупотребљавам – његов богословски речник, па се пита шта се то у међувремену променило код митрополита Јована и закључује да ће пре бити да је до промене дошло код мене. Кад ме брат право пита, право ћу и казати. Ја нисам био промотер, али јесам био поштовалац некадашњег Зизјуласа, објавивши српски превод неких његових раних дела у издању новосадске Беседе, али већ одавно не прихватам „нову пергамску теолошку мисао” (нити њоме добрим делом надахнуту „нову српску теолошку мисао”) јер она и у тријадологији и у еклисиологији садржи тезе које нису у складу са Свештеним Предањем Отаца Цркве (пример: његова теорија о првенству у Цркви као нужној последици „монархије Оца” у Светој Тројици). У праву је епископ Максим када каже да је код мене дошло до промене у односу на митрополита пергамског, али није у праву кад не увиђа да је промена код мене резултат промене код њега, Зизјуласа. Ја стриктно разликујем раног и позног Зизјуласа. Оног првог и даље сматрам за једног од највећих теолога данашњице, а за овог другог могу, са жаљењем, да констатујем да га оспоравају и много компетентнији од мене.

Затим се мој саговорник пита зашто се у Шамбезију, током вишегодишњих састајања свеправославних припремних комисија и предсаборских саветовања, нисам, као „ексклузивни” представник Српске Православне Цркве, изјашњавао против „ексклузивног права” Цариградске Патријаршије на јурисдикцију над православним расејањем широм света него сам се тога питања сетио накнадно, тек на Криту и после Крита. Жалим случај, али ова замерка епископа Максима представља потпуни промашај. Као прво, ја у Шамбезију нисам био „ексклузивни” представник наше помесне Цркве него само члан њене делегације, при чему је током двадесет и више година шеф делегације био митрополит Амфилохије, а у једној прилици, уместо њега, епископ Атанасије (Јевтић). Као друго, како мој западноамерички сабрат и саслужитељ зна да се митрополит Амфилохије и ја нисмо, заједно са многима другима, у Шамбезију супротстављали и овој претензији Цариграда и многим другим идејама и иницијативама са те адресе? Обавештавам га да смо се итекако супротстављали. Једном приликом, штавише, после одлучне критичке интервенције митрополита Амфилохија, председавајући митрополит пергамски је хтео да прекине заседање и да напусти место председника сабрања. Другом приликом, опет, када је цариградска делегација хтела да Мађарску уврсти у земље такозване дијаспоре, ми смо изјавили да Будимска епархија по Томосу из 1922. године органски припада уједињеној Српској Цркви и да ће наша делегација, уколико та епархија буде убројана у епархије расејања, тојест простора ван канонске територије Српске Цркве, напустити заседање и убудуће престати да учествује у раду припремних комисија и предсаборских саветовања. Тако је Будимска епархија заштићена, а Мађарска није уврштена у земље православне дијаспоре.

Најзад, одговарајући на моју примедбу да он сâм, са становишта Цариградске Патријаршије, није у правом смислу канонски епископ него само толерисани незвани гост на простору канонске надлежности Цариграда, он каже да нас „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо”, да је он на изворним актима Критског сабора дописивао правилно име своје епархије, те је на Криту „титула западноамеричког епископа остала непромењена и тачна”. Нажалост, ништа од овога не одговара чињеничном стању. Називе свих епархија у дијаспори – изузев, наравно, сопствених – Цариграђани су у критским документима сами, у потаји, далеко од очију и ушију учесникâ Сабора, изменили додатком предлога ен (у). У њиховој службеној верзији на грчком језику не постоји, дакле, српски епископ западноамерички већ само „Максим, епископ у Западној Америци”. Сâм пак епископ Максим није ништа мењао, нити исправљао, нити дописивао, него се потписао управо онако како предвиђа теорија о васељенској јурисдикцији Васељенског Трона. Од наших епископа из дијаспоре неки јесу исправљали додељену им титулу (као, например, епископ аустријско-
-швајцарски Андреј и тадашњи епископ франкфуртски и све Немачке Сергије), али епископ Максим није. Лично сам поново прегледао акта и у то се уверио. Тако је на грчком оригиналу свих шест усвојених докумената. Тако је и у службеном преводу на француски. Једино је у руском преводу на три документа прецртао предлог „у”, а на три није, док је у енглеском преводу на два места прецртао оно in, а на четири места га оставио. Ево копије тих потписа:

1. грчки текст, свих шест пута:

 

2. француски текст, свих шест пута:

3. руски текст, три пута:

4. руски текст, три пута:

5. енглески текст, два пута:

6. енглески текст, четири пута:

   Као што се види, ништа није преформулисао ни дорадио. А и иначе, сама чињеница да је потпис неког епископа стављен уз дораду понуђене формуле не мења ствар: важи званична формулација, а не потписникова измена. Не придајем претерани значај тим потписима, оваквим или онаквим, али сматрам да не треба прибегавати неистинитим изјавама само зато да се пошто-пото буде на страни Фанара, био он у праву или не био.

Понављам још једампут да овај коментар нема за циљ да гомила теме и да их „шири на све што би неком од нас могло да падне на памет”, а још мање да демонстрира „ироничне домишљатости”, како се чини епископу Максиму, него само и искључиво да укаже на неке нетачности и погрешне поруке у његовим јавним обраћањима. То, разуме се, не значи да самога себе сматрам зналцем свега, а своје судове непогрешивима. Напротив! У потпуности иначе прихватам завршни став владике Максима да треба да се, по угледу на светог Василија Великог и друге свете Оце, старамо за повратак раздељених у свето јединство Цркве. Додао бих још: то старање, да би уродило плодом, мора остати у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве. Не смемо ни померати, а камоли уклањати „вечне границе које поставише Оци наши”.

 

Извор: "Беседа"

Последњи пут ажурирано ( субота, 04 мај 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 19 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 

Људи са "Борбе за веру" који су активни на Твитеру, проследили су нам апел групе верника који су били у манастиру Свете Петке код Параћина. Сестринство овог манастира већ деценијама се бави збрињавањем деце ометене у развоју. То су сада већ одрасле особе од 18-80 година, које имају посебне потребе, због чега је потребна првенствено помоћ у пеленама за одрасле до 70кг, доњим вешом XL-XXL, средствима за дезинфекцију, хигијену и намирницама. Контакт телефон је: 066300905. На телефон се јавља мати Гликерија.

За више о историјату и активностима сестринства манастира на збрињавању аутистичне деце прочитати овде:

                       


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.