header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Ж. Которанин: Захтеви верујућих СП Цркви Штампај Е-пошта
недеља, 21 јун 2009

Жељко Которанин

ЗАХТЕВИ ВЕРУЈУЋИХ СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

          Добро је подсетити се Сопоћанског апела… Њега је СА Сабор дочекао са негодовањем, а испратио са игнорисањем. Од тада до данас, проблеми у Српској православној Цркви су нарасли и умножили се.

+ + +

Овом - мајском заседању СА Сабора (2008. г – прим. „Борбе за веру“) биле су упућене четири петиције ( 1, 2, 3, 4). Уместо да се тешкоће расправе и крене путем исцељења, издејствована је блокада одлучивања СА Сабора. Колико још времена треба да прође док се глас верујућих у СА Сабору не узме озбиљно?

+ + +

Сопоћански апел у очима владике Лаврентија

Шта је заправо Сопоћански апел? Формално, то је текст сачињен у манастиру Сопоћани, од стране скупа мноштва како монаха, архимандрита, игумана, тако и мирјана. То је текст у више тачака, потписан од стране седам хиљада верујућих, којим се исти обраћају Светом архијерејском Сабору своје - Српске Цркве.

Овај поступак је био у свему (црквено) законит. Суштински, Сопоћански апел надилази свој иначе скромни садржај, тражење да Сабор спроведе своју раније донету одлуку о иступању из чланства у Светском Савету Цркава (у даљем тексту - ССЦ), тражење да се однос са Римокатолицима усагласи са Светим предањем, тражење да се у оквиру наше Цркве одржи саветовање како би се спорна питања богословски размотрила…

Овај апел, ово обраћање, има нешто ненаписано. Јер, не треба све да буде написано. То, дакле, ненаписано, даје значај Сопоћанском апелу. А то је…

Обраћајући се Сабору, људи нешто показују, а наиме да је вера још жива у телу црквеном. Такође, указују на стања и поступке у Цркви, који повређују верску савест њихову. Тиме излази на видело да у нашој Цркви постоји радикално неслагање две струје - екуменске и антиекуменске. Можда је претешко рећи, али то неслагање сачињава прикривени раскол. Припадници екуменске струје се ослањају на ауторитет своје јерархијске власти, а припадници антиекуменске струје указују на Свето Предање, на каноне, догмате и списе у Цркви прослављених људи - Светих Отаца.

Уколико се између ових не успостави комуникација, уколико заједно не отворе заједничке свете књиге, може доћи до великог расцепа. Значај Сопоћанског апела и јесте у тражењу пута ка комуникацији, ка јединству.

А какав је одговор владике Лаврентија. У интевјуу Вечерњим новостима од 8. јула 2001. г. на 8. страни владика Лаврентије одговара потписницима Сопоћанског апела, индиректно-говорећи о њима:

Има код нас екстремних људи који сматрају да ни као појединци, ни као црква, не треба да се дружимо са онима који нису православни. То је искључив став. У свакој заједници има добрих и честитих људи, и зато у односима са другим црквама морамо показати ширину…

Мало даље додаје:

…Искључиви појединци кажу-не смеш с неправославним да се дружиш, ако је лекар-ни на преглед код њега да идеш. То су смешне ствари. Важно је да је човек-човек…

    Премда новинар тврди, да овакав одговор даје епископ шабачко-ваљевски Лаврентије свима онима који су потписали тзв. Сопоћански апел, ни у тексту апела, ни у ставовима антиекумениста, не препознајемо то о чему владика говори.

И о коме. Ко се то, и где залаже за црквени, и приватни аутизам на верској основи?

Апостол Павле говори, да је Црква у свету, и да не мора изаћи из света (упор. I Кор. 5.9-11). Али уједно он опомиње Цркву, да мјешајући се са светом, сама не учествује у злу света, већ да избаци из себе злога брата. С таквим заједно и да не једете(I Кор. 5. 11.), заповеда апостол. Следствено томе, Православни се може дружити (ма шта ова реч значила) са неправославним, али само до тачке када би Православље почело да се меша, да саучествује у јереси. Па и у овој слободи треба промишљати о добру. Следствено томе-Православни не сме ни приватно ни црквено, да се моли са оним, који са православним нема Црквено општење.

    „Који се заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се свргне и он“. (10. канон апостолски)*

Одлучени од црквене заједнице, одлучен је и од сваке молитвене заједнице, укључујући и ону кућну. Молитва није, дакле, приватна ствар. Јеретици такође немају приступ молитвеној заједници.

    Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи… (45. канон Апостолски)

Ава Јустин Поповић је говорио да ово једино комарачка савест не разуме!

Јеретику може бити допуштено само да присуствује служби ( не да учествује у њој) али и то само ако обећа да ће се покајати и оставити јерес.

На божанственоме приносу ђакон прије времена цјеливања казује: ‘Који сте ван опћења, одлазите'; не смију, дакле, присуствовати, осим ако обећају да ће се покајати и да ће оставити јерес. (9. канон Тимотеја А1.)

Православни не сме признати да у оквиру јеретичких заједница постоје свете тајне. Јерес узрокује прекид апостолског прејемства, услед чега јеретичке заједнице остају без благодати Духа Светога (в. 1. канон Василија Великог)

 Заповиједамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење, или жртву јеретика. Јер, како се слаже Христос с велијаром, или какав дијел има вјерни са невјерником? (46. канон Апостолски)

Православни не сме признати јеретике као свештенике. Без обзира како их свет посматра. Суштину свештенства састављају богопредане ријечи, то јест, право познавање божанствених књига (2. канон VII Васељенског Сабора). А управо јерес и јесте одметање од богопреданих речи.

 …наређујемо, да никакав клирик, који једнако мисли са православним и Васељенским Сабором, не мора ни под каквим начином потчињен бити епископима, који су се одметнули, или који се одметну. ( 3. канон III Васељенског Сабора).

Епископи, који су се одметнули од православља у јерес, јесу по наредби канона, за Православне без значаја. Не признају се за епископе.

Одавде је сасвим јасно да Православни не смеју признати јеретичку заједницу за Цркву. Мора бити предана анатеми свака јерес- заповедају Оци II Васељенског Сабора (1. канон). Анатеми се предају не само јереси као лажне науке, него и јеретичке организације као лажне цркве.

Дружећи се са Римокатолицима Перком и Хочеваром, владика Лаврентије искрено каже:

 …Разумемо се добро, јер припадамо једној хришћанској цркви…

Оволика широкогрудост владике упућује на то, да дружење са јеретицима не значи само одлазак на преглед код лекара јеретика, него и црквено мешање са јеретицима. У том светлу, одлазак овог владике у Рим августа 2000. г. и његово поклоњење Папи, од кога је тражио благослов (раздавање освећења), је још једно дружење. А такође и служба његових свештеника у бенедиктинском самостану у Френци где је потписана срамна Флорентинска унија…То он у интервјуу не демантује.

Одлазак владике у Рим ради разговора потпао би можда суду разборитости. Али његово поклоњење папи, потпада суду канонском и Божијем.

 

…О екуменизму и ССЦ

…А ако који не чува и не прима све споменуте догмате благочастија, не мисли и не проповиједа тако…нека буде анатема…и из имена христјанскога, као туђин, нека буде искључен избачен… (1. канон VI Васељенског Саб.)

…Зато што благочастиви закон гласи: Јеретик је, и законима против јеретика подвргавају се чак и они који у малом одступају од праве вере… (Св. Марко Ефески, Окр. Посл.-Православним хришћанима на копну и острвима, радујте се у Господу).

Јерес је одступање од догмата (било ког) чак и у малом. Последица јереси јесте анатема и искључење из именика хришћанског-потпуно одстрањење.

Питамо се, ако су јереси, све јереси, анатемисане, шта Православље ради у екуменском покрету? Питамо се, ако су све јеретичке заједнице антемисане, шта Црква правоверних тражи у ССЦ у ма ком својству?

Ава Јустин Поповић је учешће Српске Цркве у ССЦ назвао нечувеном издајом и страшним понижењем! Ево како о истоме одговара владика Лаврентије.

…Наш проблем је очигледно што људи не разумеју шта је екуменски покрет, и зашто је Свети савет цркава уопште основан. Ова сарадња међу црквама траје већ пола века, а успостављена је зато да се цркве боље упознају, зближе, и пре свега помажу у невољи…Тај савет окупља 317 верских заједница, од руске, грчке до лутеранске цркве, а основно начело му је-не мешати се у живот чланица, нити наметати своја убеђења…

Какво је зближавање у питању, можемо сада већ да наслутимо. Владика у исту раван верске заједнице ставља Помесну грчку и руску Православну Цркву са лутеранцима, и све их назива-црквама. Морамо рећи, да ово несхватљиво зближавање није праћено поправљањем лутеранске доктрине. Они су чврсто у својој јереси. Владика би рекао - у свом убеђењу. Оваквим терминима се жели избећи истина о правој вери и јереси. Истина би покварила полувековно упознавање и зближавање.

Постоји екуменски принцип, по коме се богопреданој вери православној одузима њена ексклузивност и еклисиолошки значај. Una sancta није статички ‘закључана' у одређено вероисповедање које би захтевало ‘преобраћење' у њега.(митр. Јован Зизиулас) Самоспознаја православних и њихово учествовање у екуменистичком покрету-предавање на међуправославним консултацијама у Шамбезију 1995.) Дакле, може по екуменистима, бити Једна Света Црква и изван Православља, па стога не постоји захтев да се јеретици преобрате у правоверје, да би имали Цркву. Ово је у противности Оцима II и VI Васељенскога Сабора, који изричито траже преобраћење, анатемисање сваке јереси и то писмено, да би се јеретик прибројао Цркви (7. канон II и 95. канон VI). Декларација о еклисиолошком значењу ССЦ (Торонто 1950. г.) јесте вероватна инспирација митр. Јовану Зизиуласу:

Цркве-чланице су свесне да је њихово чланство у Цркви Христовој свеобухватније од чланства у њиховим сопственим Црквама… Оне признају да постоје припадници Цркве ван зидова њихове сопствене Цркве, да они подједнако припадају Цркви и чак да постоји Црква изван Цркве… Основни принцип екуменског покрета се састоји у томе да свака Црква има позитиван задатак, који она испуњава у својој сфери. Њен задатак се састоји у томе да тежи братству са свима онима који, иако нису чланови једне исте видљиве групе људи, ипак заједно припадају једној те истој мистичкој групи. (IV, 3. Декларације)

У оквиру ССЦ се негује лажна доктрина о видљивим Црквама и мистичкој Цркви. Проблем различитих вероисповедања је превазиђен реченим екуменским задатком видљивих Цркава, као и свешћу чланица да је њихова Црква уједно само део Цркве Христове…По православном учењу, пак, Црква није једна, мистична (невидљива), него једна и видљива. А то је Православна Црква.

У изради нацрта Екуменистичке повеље Европе суделовали су представници Православних Помесних Цркава (Женева, јула 1999. г.). У трећој тачки овог Нацрта стоји, да се улажу многи и разноврсни напори како би се постигло јединство које Исус Христос жели за своју Цркву. Заједничка молитва Хришћана је срце екуменизма. У продужетку текста чланови се обавезују да ће се молити једни за друге и једни са другима, пошто је јединство Цркве Исуса Христа, на крају крајева –дар Божији.

У коначном документу Екуменистичка повеља Европе (Стразбур, 22. април 2001. г.) чланови Повеље се обавезују да ће радити на остварењу видљивог јединства Цркве Христове, које би било изражено кроз узајамно признавање крштења, евхаристијско општење и заједничко сведочење и богослужење (1. тачка). Даље пише, да је значајно признати духовна богатства различитих хришћанских традиција, учити једни од других и на тај начин примити ове дарове… (3. тачка). Такође се напомиње да треба по сваку цену наставити напоре да се постигне консенсус о вери (6. тачка).

У односу на Торонтску Декларацију, ово није ништа ново. Кроз ову Повељу из данашњих дана, заправо се конкретизује Торонтска Декларација из 1950. године. И данас се заобилази проблем истине-тј. правог учења и јереси. До вере екуменисти долазе компромисом. А тај наопаки пројект оправдавају тиме, што различите вере у оквиру екуменистичког покрета називају-различитим хришћанским традицијама, које треба да признају једна другу и да уче међу собом-усвајајући тако духовна богатства. А све то-ради остварења видљивог јединства Цркве. Да невидљиво и мистичко постане видљиво јединство Цркве, а то значи-узајамно признање крштења, евхаристијско општење и заједничко сведочење и богослужење. Опак наум!

Седма Генерална конференција ССЦ у Камбери 1991. г. изнедрила је документ Јединство Цркве као Општење; Дар и Позив, који упућује чланицама као Надцрква својим Црквама, да би ове усвојиле седам теза:

   1. Међусобно признање крштења;

   2. прихватање Никејско-цариградског Символа вере, као заједничког израза апостолске вере;

   3. евхаристијско општење;

   4. међусобно признање свештенства;

   5. заједничко сведочење Еванђеља;

   6. заједничко деловање у циљу очувања мира и поретка у свету;

   7. омогућавање парохијама и заједницама да изразе на одговарајући начин локално степен постојећег општења.

У другој тези се Никејско-цариградски Символ вере не прихвата суштински, већ само као заједнички израз, тј. заједничка форма вере, коју веру свака заједница самовољно швата у складу са својом јеретичношћу. Јединствена форма не решава проблем. Свети Оци као јеретика анатемишу свакога, ко не прима и не мисли у складу са свим догматима благочастија. Очигледно је да Оци траже јединство форме и садржаја вере православне (в. 1. канон VI Васељенског сабора). Све друго је анатема. А то значи да све ове тезе за Православне не смеју имати ваљаности. Признати крштење и жртву и свештенство и учење јеретика-све то канони осуђују.

Питамо се, ако су делови осуђени, како целина може ваљати?

Видимо да ССЦ није тако наивно место упознавања, како владика Лаврентије казује. Напротив, то је јеретичка, екуменистичка организација, са потпуно изграђеном елисиолошком самосвешћу и доктрином. Учешће православних Цркава у ССЦ нема оправдања. Као што нема оправдања став да изван Цркве правоверних постоји шира и потпуна Црква Христова. Ако су јереси анатемисане, а јесу, како могу бити део Цркве?

Да би избегли ово питање неки јавно заговарају замену Светог Предања Рецепцијом на основу екуменског искуства. (НПР. Митр. Јован Зизиулас у цитираном чланку Самоспознаја Православних… у одељку Неки закључци, тачка 1, објављено у часопису Светигора бр. 99, стр. 54).

___________________

    * Сви црквени канони цитирани су по књизи епископа Никодима Милаша Зборник правила примљених Православном црквом.

Напомена: Текст је првобитно објављен на сајту novinar.de (прим. "Борбе за веру")

Последњи пут ажурирано ( недеља, 28 јун 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 27 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.