header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: На смрт Борке Павићевић: посвећено успомени на Николу Милошевића Штампај Е-пошта
четвртак, 11 јул 2019

 ПРЕД СМРЋУ БОРКЕ ПАВИЋЕВИЋ

Умрла је несрећна србомрзитељка Борка Павићевић. И наравно да се не радујем томе, јер сам, макар и недостојан, хришћанин. Свети владика Николај у Охридском прологу каже: “Кад падне непријатељ твој, немој се радовати, и кад пропадне, нека не игра срце твоје. (Приче Сол. 24, 17)

          Човек је, немој се радовати паду његовом. Брат ти је, нека ти не игра срце, кад пропадне. Бог га је створио за живот, и Бог се не радује пропасти његовој. Не радуј се ни ти ономе што Бога жалости. Кад човек пропада, Бог губи; зар да се ти радујеш губитку Створитеља свога, Родитеља свога? Зар кад ангели плачу, ти да се веселиш?“

Смртни смо.

Путем којим је отишла Борка Павићевић једног дана ћу поћи и ја. Ипак, њен одлазак је одлазак некога који је већи део свог живота, борећи се наводну „културну деконтаминацију“, ратовао против Срба и њиховог наслеђа. И зато морамо погледати Боркин јавни траг, који остаје узор новим србофобима и слугама наших НАТО непријатеља. По речи Момчила Настасијевића: “На крају нестати цео. Ал` проклијали трази“.

Покојница је била Титова пионирка, комунистичка „Југословенка“, која је, после пада Титотопије, служила НАТО Империји, и ругала се народу из кога је биолошки потицала. Довољно је сетити се да је, поред подршке арбанашком сепаратизму маскираном у фестивал „Мирдита, добар дан“, у Центру за културну деконтаминацију приредила богохулну изложбу на којој је једна „уметница“, са Борки милог богомрзачког Запада, некаквог „Христа“ (јер то није био истински Христос, него наказа блатњаве свести вајне „уметнице“) приказала као „геја“. Тада је Борка (о, како напредна, како секуларна, како моћна лејди!) изјавила да они који нападају изложбу што јој је она дала уточиште нису ништа друго до фарисеји, и да ју је срамота од таквих. (https://vaaju.com/serbia/борка-павићевић-борка-за-универзалне/)

О ЧЕМУ ЈЕ ОВАЈ ТЕКСТ?

Па ипак, Борка Павићевић је само повод за настанак овог текста. Узрок је потреба за још једним сазирањем другосрбијанске срамоте, која, организована у НВО и одавно инфлитрирана у све структуре власти, већ три деценије руши овај народ и његову културу, добро плаћена од наших непријатеља. Текст је писан на основу мојих дневничких бележака из 2008.године. У дневник сам записивао грађу за ново издање „Паланке философије/ Књиге о говору мржње на све што је српско“, објављене у часопису „Двери српске“ 2004. године (ево, прође деценија и по). У књизи сам се бавио разним темама (од борбе против веронауке, преко оптужби на рачун Срба да су антисемити, до урлања разних мушкараца и жена у црном против веронауке и за право на абортус), као и о луменима другосрбијанског „просветитељства“ (Радомир Константиновић, Иван Чоловић, Петар Луковић, Мирко Ђорђевић, Теофил Панчић, итд.). Књига је наишла на добар пријем читалаца. Био је организован и низ представљања, на којима су, између осталих, говорили и Предраг Р. Драгић Кијук и мој професор античких поетика, др Никола Милошевић. Сећајући се тог доба, а после петнаест година од изласка „Паланке“, читаоцима стављам на увид белешке које до сада нисам објавио. Мислим да су актуелне.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ У БОРБИ ЗА СРБИЈУ

У последњим годинама свог бурног и плодотворног живота, који је свагда значио борбу за померање граница слободе, професор др Никола Милошевић је био младићки активан. Када је на власт у Србији дошао ДОС, који се веома брзо обрачунао са државочуварним неистомишљеницима из ДССа, уклањајући их из скупштинског живота, било је јасно да је демократија у нас, по ко зна који пут, изиграна. А стари либерал (не овај преокретни, звани Чеда Јовановић, који је, од „светосавца“ у студентским протестима 1996/1997, постао „сорошевац“ и потрчко Латинке Перовић), него онај прави, који је живео за идеју LIBERTAS у нашем друштву, ојађеном титоистичким и посттитоистичким тоталитаризмом и неслободом, опет је навукао свој борбени оклоп, и пошао у борбу; овог пута, за истинске слободе и права, а не оне које, зарад својих геополитичких интереса, намећа Империја, која плаћа своје “борце за људска права“. Професор је (а како би другачије?) војевао о свом руху и круху, спреман да подржи све иницијативе младих Срба који су хтели да буду слободни, своји на своме, а да истовремено остану одани свему вредном у традицији светског и србског слободољубља. Да не бисмо причали без доказа, само ћемо набројити акције у којима је овај славни учесник 1968. и других буна пришао својим срцем и умом. Када је у Србији покренута иницијатива за враћање веронауке у школе, којој се успротивила сва Друга Србија, називајући то „кршењем начела секуларе државе“, Никола Милошевић је у Чачку одржао предавање на тему „Веронаука и грађанско друштво“ (14. марта 2001.). На њему је упоредио хришћанску веронауку са „катихизисом“ марксизма, и показао да су они који су против хришћанске веронауке у нашим школама не толико ђаци либералне друштвене мисли колико Маркса и Енгелса, и њихових сурових следбеника, од Лењина до Тита.

Године 2003, када је Гаша Кнежевић свим силама настојао да наметне једну накарадну реформу школства, у Удружењу књижевника Србије одржан је значајан скуп с многобројним угледним учесницима који су изразили своје стручно и грађанско неслагање са монструм-реформом која је школу требало да претвори у „школигрицу“. Било је ту и професора универзитета, и синдикалаца, и књижевника, а био је и представник НВО Двери, Бранимир Нешић. Професор Никола Милошевић је имао веома запажено излагање, и потписао је Резолуцију против насиља над децом и школом. Учестовао је и на трибини коју је, 15. септембра 2003, организовала Унија синдиката просветних радника Србије у Чачку. Следеће, 2004. године, у Гимназији у Чачку говорио је на тему “Држава против човека/ Тоталитаризам јуче, данас, сутра“, а 26. марта 2005, у организацији Дома Владике Николаја у Краљеву, у присуству владике жичког Хризостома, беседио је на скупу „Црква, нове технологије, људска права“, поводом најављеног увођења биометријских личних докумената. Био је одлучан у захтеву да се поштује право на приватност грађана, опет се сећајући својих искустава из доба Брозове диктатуре и опомињући да тоталитаризам није толико у облику, колико у обиму власти, која мора бити ограничена својим служењем човеку, а никад не сме да му се надређује као робовласник. Те исте, 2005, поводом изласка часописа „Двери српске“ у коме је објављена већ поменута „Паланка философије“, професор др Никола Милошевић је, уз остале (Милоша Кнежевића, Милослава Самарџића, Владана Глишића, Бошка Обрадовића и аутора) учествовао у представљањима ове књиге у Дому културе у Чачку и на Машинском факултету у Београду, а поводом првог интегралног одговора на другосрбијанске јурише код нас.

Био је јасан и гласан у показивању титоистичких основа другосрбијанства, почев од покојног аутора „Философије паланке“, који се у свом огледу „Титова мисао“ 9.маја 1980. усудио да Тита пореди са Ајнштајном и Пикасом,као генија „стварности што долази до свести“ помоћу којег се свака кућна помоћница, само ако помно слуша Титове говоре, „уздиже до маршалских висина“.

Такав какав је био, Никола Милошевић није могао да не буде на удару неотитоиста, који су га, насред Београда, срамно напали поводом учешћа на представљању књиге „Зоран Ђинђић у мрежи мафије“, када су на зиду крај његовог стана исписивали претње и погрде. Али, Професор се није плашио, као што се није бојао ни 1968, а ни касније: он је знао да је истина јача од претњи и медијске блокаде, каква је од тада постала само жешћа.

У својој политичкој аутобиографији, „Политички споменар од Броза до ДОСа“, Никола Милошевић је рекао оно што знамо и данас: стране силе подржавају мрзитеље свог народа, маскиране у НВО и партијске делатнике (који се ките либерализмом а прете да ће Србија бити модерна држава са Србима или без њих) зато што то одговара њиховим спољнополитичким интересима. Једном од перјаница нашег НВО сектора у тој књизи Професор је поставио питање – колике су им плате. Рекао је да нема ништа против тих и таквих НВО, али, најзад, у име „транспарентности“, да видимо – која је ту лова у игри…А само о лови је и реч, и ни о чему другом. Баш њих брига за мањине, Роме и разне врсте „сексуалних оријентација“…

Битне су паре.

Професор Никола Милошевић, часни човек и слободољубац, већ дуго није са нама. Његово одсуство се осећа: бритка реч, снажна мисао, докази који се не могу оповргнути…Па ипак, ми, који се, макар и најмање, трудимо да његово дело продужимо знамо да је он са нама – кроз своје интелектуално и морално наслеђе.

СЕЋАЊА И РАЗМИШЉАЊА НИКОЛЕ МИЛОШЕВИЋА

Никола Милошевић је, пред смрт, објавио књигу „Политички споменар: од Броза до ДОС-а“, (Информатика, Београд 2006.) У књизи је описао своју политичку борбу (а био је, већ рекосмо, либерал старог кова) од времена кад се за основне друштвене слободе борио у Брозовој страховлади до периода када су се Брозови послушници и србофоби појавили на посткомунистичкој политичкој сцени прерушени у „демократе“.

Као интелектуалац по преимућству, Милошевић је дао рендгенски снимак тих и таквих „демократско-либералних“ снага. Ево неколико његових размишљања: Данашњи предводници Европског покрета за Србију, Латинка Перовић и Мирко Тепавац, доказали су уосталом и практично, док су се још налазили на својим партијским и државним функцијама, којој политичкој струји припадају. Није непознато да је Тепавац, у време кад је био секретар београдске партијске организације, наложио да се уништи читав тираж Московљевићевог српско-руског речника, само зато што је овај наш врсни слависта уврстио у поменути речник и појам четник. Много мање је, међутим, познат један податак који је аутор ових редова сазнао од угледног нашег филозофа и академика Михаила Ђурића о данашњој шампионки мондијалистичке историографије, Латинки Перовић. Недуго пошто је на Правном факултету одржао своју, слободно се може рећи пророчанску, беседу поводом неких кључних нових одредби у ондашњем југословенском уставу, сазнаје професор Ђурић приликом једног сусрета са деканом поменутог факултета да је њему, декану, саопштила Латинка Перовић да су она и Марко Никезић били код Броза на Брионима. „Дали смо професора Ђурића на суд“, казала је предводница будућег Европског покрета за Србију. Дословно тако: „Дали на суд“. Дакле, пре било какве истраге, о суђењу и да не говоримо. Истовремено с тим, ови револуционарни демократи били су и ватрени поборници националне политике Јосила Броза која се сводила на борбу против српског национализма.

Још је вођа октобарске револуције Лењин сматрао да нису сви национализми исти и да зато оштрицу репресије треба усмерити пре свега против национализма највећег народа, у његовом случају оног руског. Тај Лењинов рецепт за решавање националног питања прихватили су и југословенски комунисти, с тим што су на нишан узели највећу нацију своје земље – ону српску. При том су појам национализма проширили тако и толико да су под тим појмом подразумевали и све оно што је представљало осећање припадности сопственом народу, па чак и само име тог народа. За оне којима 6и то могло звучати претерано ево једног казивања покојног Божидара Ковачевића. Божидар Ковачевић, есејиста и песник, образован човек, који није био комуниста, али је био заточеник бањичког логора, па га нису могли тек тако изопштити из јавног живота налазио се у редакцији једног часописа који годинама већ излази под именом „Књижевност“. Чланови редакције били су се пре првог изласка из штампе поменутог часописа договорили да се та публикација зове: „Српска књижевност“. Међутим, кад Ковачевић оде на прелом, види да оног „српска“ нема.

Пита зашто. Одговарају му да је у међувремену у штампарију свратио друг Јован Поповић који није био члан редакције поменутог часописа, али је зато био партијски утицајна фигура и писац онда врло познате приповетке „Пинки је видео Тита“. И кад је тај и такав партијски и књижевни делатник видео оно „српска“, извадио је перо и ту мрску му реч на лицу места прецртао.

И ето сад опет оног што се зове иронија историје и што су још тако давно запазили Питагорејци. За потребе америчке спољне политике у доба Слободана Милошевића, као и у временима која ће потом уследити, било је потребно да се, као и у доба Јосипа Броза, на сам врх црне листе стави српски национализам у који су и амерички стратези сврстали чак и саму припадност српској нацији.

А да би се ратна операција звана „Милосрдни анђео“ некако оправдала требало је оптеретити читав српски народ осећањем колективне кривице за све ратне злочине редом, сасвим у духу оног што је Карл Попер звао идеологијом трибализма. И премда појам колективне одговорности спада у репертоар првобитних заједница и традицију крвне освете, па је као такав у супротности са свим оним либералним начелима на којима почива амерички и уопште демократски савремени свет, то није важило за Србе.
И само за Србе.

Међутим, да би се тај психолошки подухват испирања српских мозгова могао реализовати требало је и међу самим Србима наћи оне који би га верно и беспоговорно спроводили. И ту су америчким експертима као поручене за овај подухват дошле обе оне групе заљубљеника у југословенски комунистички поредак – како они са којима се због неких породичних несугласица разишао Јосип Броз, тако и они који су за све то време следили не само тај режим него и његовог врховног команданта.
Од ових првих настао је такозвани Европски покрет за Србију, од ових других такозване невладине организације предвођене Соњом Бисерко, Биљаном Ковачевић- Вучо и Наташом Кандић. А и за једне и за друге срећна окопност била је то што ни једни ни други нису морали да се одричу од оног што је чинило окосницу Титове националне политике којој су и раније верно служили – не само српски национализам него и сама припадност том народу као главна мета идеолошког удара.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ О БРОЗОВИМ „ЉУДСКОПРАВАШИМА“

Запад је, зарад својих циљева, међу Србима одабрао најгоре комуњаре и комуњарке да бране „демократију&људска права“. Никола Милошевић наставља: Међутим, ни чињеница да је режим Јосипа Броза имао концентрационе логоре – осим Голог отока не треба заборавити ни Свети Гргур – није нимало утицала на то да његови апологети из невладиних организација и уједно апологети америчке спољне политике промене или бар ублаже своје мишљење. У једном телевизијском дуелу упитао сам једну од истакнутих челница већ поменутих организација како за комунистичку Југославију може имати само похвале кад већ само то постојање концентрационих логора говори супротно. „То је кратко трајало“, био је њен једини одговор. Истини за вољу, постоји у Србији још увек не мали број оних што не припадају ниједној од овдашњих невладиних организација, али који за време Јосипа Броза имају извесне симпатије, правдајући то тиме што се у то доба боље живело. Боље се, додуше, живело, али не због привредног просперитета Титове Југославије већ због оних овде већ поменутих тридесет шест милијарди долара што су на поклон стигли из Америке.

А како су ти новци трошени види се и по томе што после Брозове смрти нико у Југославији није знао колики је спољни дуг земље, па је зарад утврђивања висине тог дуга ангажована једна за те послове квалификована америчка агенција.

Осим тога, Броз је шаком и капом делио новце вођама несврстаних земаља како би на тај начин стекао њихову подршку за једну од руководећих улога у том покрету тако да нам неке од тих држава и дан данас дугују најмање неколико милијарди долара, које, разуме се, нећемо никад добити. Зато толика љубав према Брозу и данас. Он је био извор и увор свих другосрбиајнских домета. Без Броза би били нико и ништа, а са њим су стигли и јаре и паре. С обзиром да су на време схватили да је Титов социјализам амерички, антируски социјализам, било им је јасно куда да се устреме по још лове.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ О МИРКУ ЂОРЂЕВИЋУ

Америка и њени НАТО сателити наставили су да подржавају Брозову антисрбску политику, која је била и политика Коминтерне. Зато су били спремни да подрже сваког ко пљује и блати србски народ. Полуписмени хулигани су постајали експерти за све, а бивши професори књижевности „социолози религије“ и „теоретичари теологије“, стручњаци за „шовинизам“ у СПЦ. Бивши професор који је унапређен у врхунског стручњака за СПЦ је, наравно Мирко Ђорђевић, стари познаник професора Милошевића и преводилац са руског циклуса књига „Достојевски као мислилац“ (циклус уредио Никола Милошевић): Ђорђевић је завршио студије Југословенске књижевности и стекао звање магистра из те области, али у струци за коју се определио није доспео ни до каквог угледа. У спору Тито – Стаљин одлучио се за овог другог, што га је коштало боравка на Светом Гргуру, а потом и потпуног маргинализовања у културном животу земље. Своје једино прибежиште нашао је Ђорђевић као наставник фискултуре у једној основној школи у једном селу крај Београда, које се зове Шимановци.

Ја сам био тај који му је помогао да се, макар делимично, из те његове сеоске чамотиње избави, омогућивши му да преводи дела руских филозофа што сам их укључио у едицију „Достојевски као мислилац“.
Убрзо се, међутим, показало да Ђорђевић има неке озбиљне менталне проблеме, уосталом, природне за неког човека са маргине који је успут доживео и свој политички бродолом. Док је посао око издавања претходно поменуте едиције још био у току јавља ми се једног дана телефоном нека непозната женска особа и оспе жестоку паљбу по мени зато што ме она и професор Ђорђевић чекају већ читав сат пред хотелом „Москва“. Обећао сам, вели, Ђорђевићу да ћу тамо у речено време доћи. Покушавам да убедим поменуту особу да о таквом неком договору појма немам, али не вреди, Ђорђевић се, наиме, тој мени непознатој жени представио као уредник едиције „Достојевски као мислилац“ и обећао јој да ће и она неку од књига из те едиције добити за превођење. Рекао је и да ће, пошто се и ја ту нешто питам, уприличити тај разговор пред хотелом „Москва“ и, наравно, све измислио.

То, међутим, није још ништа према оном што ће тек уследити. Пошто је Ђорђевић, поред осталог, преводио и књигу Берђајева о Достојевском наложио сам му да у тај превод укључи и известан број фуснота из француског превода те књиге које је овај руски филозоф накнадно додао и из којих се види да је унеколико изменио своје раније виђење писца „Браће Карамазова“. Како је Ђорђевић за тај француски превод први пут од мене чуо, па га логично није могао ни имати, стављам му на располагање мој примерак француског издања и он поступи онако како сам му наложио.

Кад се едиција појавила из штампе у великој сали дома културе Студентског града одржана је њена прва промоција на којој смо говорили Ђорђевић и ја. Ђорђевић узима реч пре мене и уједан мах ту, у мом присуству, изјављује да је он – он а не ја – одлучио да у превод књиге Берђајева о Достојевском унесе и неке фусноте из француског издања.

Да је тако нешто рекао у мом одсуству моје сумње у његово душевно здравље не би биле превише велике. Овако, није било друге него да закључим да је ментални склоп тог човека озбиљно оштећен.
Ниче у једном свом афоризму на питање шта је најбољи лек у приручној апотеци душе одговара кратко и јасно: успех. Чим се преко наше земље прелио талас америчке кампање чији је циљ био да се Срби прогласе колективним кривцима за све ратне злочине одреда, Ђорђевић се одмах прикључује тој кампањи, процењујући да је то његова једина велика шанса.

Сад или никад.

И једним ударцем убија не две већ три муве. Долази до толико му жељене афирмације, како овде, тако и на Западу, добија прилику да продужи свој рат против српског национализма још из времена Јосипа Броза и уједно задовољава своју жељу за лажним представљањем.

Представља се, а представљају га тако и његови истомишљеници, час као социолога религије, час опет као теоретичара религије, час опет као публицисту, а није ни једно ни друго ни треће.

Оне прве две титуле стиче на основу неких скромних, аматерских знања о руским мислиоцима, а највише захваљујући томе што добар део својих иступања и текстова посвећује блаћењу Српске православне цркве.
Да се одужи својим послодавцима изјављује да су се Срби, сви без разлике, уписали у велику књигу ратних злочина и креће у пропагандну турнеју по неким страним земљама.

Своје највише домете достиже у Италији. Један наш академик, иначе врстан зналац италијанског језика и италијанске културе, приповедао ми је да га је неком пригодом неки његов италијански колега упитао: „Ко вам је тај Ђорђевић?“. И додао: „Он је вама Србима нанео више штете од папине масерке“.

Папина масерка је наиме, била Хрватица и користила је време посвећено масажи покојног поглавара католичке цркве да му пуни уши најгорим могућим погрдама на рачун Срба.

За Мирка Ђорђевића све се дакле подесило као у некој од оних бајки у којима добра вила додиром свог чаробног штапића претвара жабе у принчеве и принцезе. Понекад, наиме, бива да историјска стварност добија и нешто бајковито – истина, само за оне којима је наклоњена она судбина што нам споља долази. Довољан је био само један чаробни додир из вашингтонског вилинског царства, па да се остваре сви снови Мирка Ђорђевића. Ове, 2008. године, Мирко Ђорђевић је добио неку награду за своје блаћење Србске Цркве. Живот у вилинском царству Вашингтона се наставља.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ О БОРКИ ПАВИЋЕВИЋ

Борка Павићевић, ћерка идеолога комунистичког морала Вука Павићевића (ако се сећате, то није био универзални, него класни морал), већ годинама се бави деконтаминацијом Србије од – али, препустимо реч самој Борки, првоборки људских права на нашим просторима – она нам објашњава зашто се њена организација зове Центар за културну деконтаминацију: „То значи да су током свих тих година људи постали болесни, култура нарочито, и да нам је потребан један центар који ће деконтаминизирати ту невероватну ксенофобију и национализам који се раширио Србијом, који је, заправо, одређена врста национал- социјализма и који је прерастао у истинску шизофренију и праву катастрофу. .. Мислим да заиста треба деконтаминирати ту територију од свих тих имиџа, тих идеолошких прича које су упућиване народу и коришћене како би режим конструисао нове етничке границе. То није слобода и демократија“. (Прво) Борка Павићевић, иначе, сместила је свој Центар за борбу против србског национализма у кућу коју су комунистички првоборци, идеолошка браћа њеног оца, отели породици Вељковић после Другог светског рата. О томе је писао Никола Милошевић у свом „Политичком споменару“, рекавши да се зграда у којој (Прво) Борка станује зове Павиљон Вељковић (а не Павиљон Павићевић), и да легални наследници те зграде и данас живе у Београду, који још није деконтаминизиран од комунистичких пљачкаша и њиховог потомства, које комунистичку пљачку сматра нечим нормалним.

ФЕМИНИСТКИЊА У РАТУ ПРОТИВ СПЦ

Ко је сличан нашој Борки? Има она доста својих идеолошких рођака и другарица, али одабраћемо другарицу Сташу. Позната феминисткиња домаћих простора Станиславка Зајовић (себи је протепала „Сташа“, као што је Радомиров отац Михаило, од потомака честитих Срба Костовића из Челица постао космополитски Константиновић) оборила се на Србску Православну Цркву због „несагледиво штетног пројекта етничког фундаментализма“. На америчком радију „Free Europe“ (Европа је, данас, као НАТО Европа „free“ онолико колико и Ирак и Авганистан), Станиславка је тај фундаментализам означила као „мржњу према другом / различитом“ (пре свега, према женама које се не уклапају у патријархалне улоге), „културни расизам и шовинизам“ (мржња према етничким, верским и сексуалним мањинама), мржњу према „истом који мисли другчије“ (према свим „унутрашњим антисрбима“). Ту је и „светска завера против српског народа“ и „антизападњачки став“ (нарочито непријатељство према САД)… СПЦ стално окривљује друге, а тврди да су Срби жртве… Станиславка Зајовић, једна од првоборки – првобораца – првоборкиња – прворатница – првооснивачица „Жена у црном“, указује на опаку ретрадиционализацију друштва и теократизацију државе (за све је крив Коштуница)… СПЦ и данас окупља све који су за Велику Србију; она је била ослонац освајачких ратова на територији бивше СФРЈ; СПЦ злочинце проглашава свецима и херојима; веронаука индоктринира децу и омладину; СПЦ је против екуменизма… Сташа, Сташа…Очито је да је заборавила Хрватску, у којој Марко Перковић Томпсон велича „црнце“ Францетића Јуре (команданта „Црне легије“, сећате се?) и „месаре“ Макса Лубурића, јасеновачког логорника…

И Хрватска, са стотинама хиљада љубитеља Томпсоновог „лика и дјела“, је ушла у „толерантну“ Европску Унију.

И Сташа убеђује да је то зато што србски волови и даље одбацују да толерантно мучу…

РАЗОЧАРЕЊЕ ПРАВОГ АНТИКОМУНИСТЕ

Наш угледни мислилац, Александар Пражић, у својој књизи „Милитантни позивитизам“, подсећа нас да не заборавимо ужасе Титовог времена, које домаћа „грађанска опција“, скупа са газдама глобализма којима служе, хоће да представе као „златно доба“ Србије и Балкана. Они грме само против „националисте“ Милошевића и његовог „националистичке епохе“ , а Јожека Кумровачког, који је многе одшколовао и запослио, ни не помињу, осим узгред и благо, критикујући га само због бенигног, пургерски наивног, „култа личности“. Пражић разобличава мит о „демократском добу“ Ивана Стамболића∁ такође, подсећа нас и на страшно разочарење многих србских критичара титоизма, који су безрезервно веровали у демократски Запад, а онда доживели да им Запад после пада комунизма, преуређује Отаџбину и завичај у складу са логиком суровог, пљачкашког посткапитализма, малигног тумора савременог човечанства. Наш философ је дубоко разочаран, као и сви ми који смо веровали да Запад не може и неће ТАКО приступати Истоку. Било је ТАКО, и још много горе. И тек ће да буде.

Но, да чујемо Александра Пражића (ево, ја га чујем: гласан и отворен, као свако ко говори истину): Припадници млађих генерација, који се комунистичке епохе једва сећају или је уопште не памте, а подлегли су тенденциозном изобличавању чињеница, својственом рецентној дневнополитичкој пропаганди, која поменуто раздобље све чешће приказује у ружичастом светлу, а деведесете као време најжешћег државног терора, тешко је разумети шта значи да је најпре било немогуће и готово незамисливо објавити идеолошки неподобан текст, потом веома рискантно и само покушати тако нешто, а напослетку, све мање опасно, али праћено сталним суочавањем са веома разрађеним и добро уходаним системом редакцијске аутоцензуре. Њима је неопходно објаснити да је управо „диктаторски режим Слободана Милошевића“ донео Србији незапамћену и, вероватно, непоновљиву слободу јавне речи, и да би у комунистичко време најцрњи мрак једном за свагда прогутао сваког ко би против државног уређења, официјелне идеологије, партијских директива или носилаца власти писао или јавно говорио на начин који је деведесетих, када је реч о еквивалентним предметима критике, био не само широко заступљен у опозиционим медијима и публицистици већ и потпуно безопасан.

„СОЦИЈАЛИЗАМ СА ЉУДСКИМ ЛИКОМ“

Шта је Пражић говорио о извесним дисидентима претходне епохе? Он нема имао илузије: Не треба никог да збуњује то што су Милован Ђилас, Добрица Ћосић и водећи шездесетосмаши прошли релативно јевтино, јер су они ипак, што би народ рекао, били своји са тадашњим властодршцима, а познато је да врана врани очи не вади. Али је државна безбедност 1969. године у Минхену ликвидирала Ратка Обрадовића само зато што је као главни уредник „Искре“, објављивао и писао текстове у којима се критички говорило о комунистичкој окупацији и диктатури над српским народом. Ако су агенти политичке полиције ишли чак у друге земље да би заувек ућуткали идеолошке непријатеље, може се а fortiori закључити да је код куће исти поступак био предвиђен за евентуалне истакнуте носиоце одговарајућег јавног ангажмана. Широку примену таквих мера предупредила је ефикасна стратегија превентивног кажњавања. Људи су, на пример, осуђивани на дугогодишњу робију ако би се утврдило да су се, приликом боравка у иностранству, састајали са активним припадницима политичке емиграције. Михајло Михајлов био је 1964. драконски кажњен због објављивања критичког текста о Совјетском Савезу, с тим што је скривени разлог таквог поступка било осујећење његовог плана да покрене издавање једног независног часописа. Гојко Ђого је 1982. осуђен на две године затвора због објављивања збирке песама „Вунена времена“, с имплицитном намером режима да барем још неко време одржи стање поменуто у њеном наслову. Миодраг Мијовић одлежао је годину и по због непријатељске пропаганде, на основу два рукописа која је полиција пронашла приликом претреса његовог стана. Војислав Шешељ је добио осам година затвора због садржаја текста који је био понуђен за штампање, али не и објављен. Радник Радомир Радовић, којим су шездесетосмаши неодговорно манипулисали у јаловој нади да ће преко њега проширити свој утицај са студентске на радничку популацију, убијен је у току полицијске истраге зато што су се њихови пусти снови у организовању независног синдикалног покрета временски подударили са бунтовничким активностима пољске „Солидарности“. Радовића је, у ствари, коштало живота писмо упућено IX конгресу Савеза синдиката Југославије, које су му, без сумње, издиктирали други, а било је срочено таквим тоном да је, у оно време, напросто изискивало одлучну превентивну акцију органа власти.

Четири последња примера показују да ни осамдесете, које сам означио као раздобље смекшавања комунистичког поретка нису биле потпуно безопасне. Никада се, наиме, није могла сасвим искључити могућност да ће режим, изазван неким објективно безначајним и широј јавности непознатим случајем отпора, напрасно закључити како предострожност налаже предузимање најоштријих мера. Важно је напоменути да у то време још увек није потпуно ишчезла ни стара пракса тајног или јавног денунцирања неистомишљеника и политичких противника.

„БЕОКРУГАЏИЈА“ КАО ДЕНУНЦИЈАНТ

Већ помало заборављени лумен другосрбијанштине, Миладин Животић, својевремено је јавно, „филозофски“, денунцирао Александра Пражића и следбенике логичког позитивизма у нас. Пражић сведочи: О оном првом се може само нагађати, али се као одлична илустрација овог другог нуди текст објављен у Књижевним новинама 15. новембра 1985. године, у којем Миладин Животић упозорава ондашњу власт да је „преовлађивање проблематике аналитичке филозофије“ у часопису Тhеоriа, које је наступило као последица састава редакције, довело до „пада његовог теоријског нивоа“ и, што је за власт морало бити много занимљивије, да „аналитичка филозофија није идеолошки неутрална“, пошто „разара претпоставке за постојање и развој марксизма“. Још веће занимање власти требало је да побуди Животићева достава о „вантеоријским претензијама“ неких чланова Секције за аналитичка истраживања Филозофског друштва Србије, које се састоје у томе што они систематски настоје да следбеницима аналитичке филозофије обезбеде „значајне институционалне позиције“, односно „организовано делују у правцу јачања институционалних утицаја“. Заиста, пун погодак! Денунцијант је добро знао колико су комунисти осетљиви кад је реч о кадровским питањима. Штавише, он је отворено подржао став Петра Живадиновића, изнет у елаборату Комисије за идејни и теоријски рад при ЦК СК Србије, да се поводом угрожавања филозофске професије „англосаксонском оријентацијом“ више не сме седети скрштених руку. Наравно, није реч само о томе што се за Животића и Живадиновића главно мерило филозофске професионалности састојало у пропагирању марксистичког погледа на свет; чинило се да им не би засметало ни понеко хапшење или, барем, удаљавање с факултета. Животић је, заправо, индиректно оптужио режим да је непромишљеним суспендовањем, а потом и отпуштањем, осморо водећих шездесетосмаша, створио празан простор за продор једне идеолошко-политички неподобне оријентације, и тиме нанео велику штету заједничкој ствари левице.

Да не буде неспоразума, ја не осуђујем Животићев радикализам, већ то што се определио за погрешну страну. И сам бих, у обрнутој ситуацији, благонаклоно гледао на репресивне мере против следбеника туђе, непријатељске идеологије. Уосталом, јасно је да ни сама природа верских, идеолошких, моралних и правних спорова не оставља много простора за мирну коегзистенцију различитих уверења. Сигуран сам да ће на већину читалаца и моји текстови оставити утисак круте једностраности, искључивости и нетрпељивости. У ПОТПУНОСТИ се слажем са таквом оценом.

Никада нисам сматрао да треба бити трпељив према слугерањама, покварењацима, мрачњацима, испирачима мозгова и уображеним надримудрацима. Толеранција је врлина каријериста, превртљиваца. улизица и лицемера.

ШТА ЈЕ ЗНАЧИО СЛОМ КОМУНИЗМА?

Александар Пражић никад није био комуниста, и све време се против комунизма борио. Ипак, његов увид о паду комунизма није нимало утешан: Да би се задовољила истина, неопходно је констатовати како је време показало да је, објективно гледано, целокупан унутрашњи отпор комунистичкој диктатури, упркос неоспорним примерима чојства и јунаштва, и свим невољама које су његови актери претрлели, од ситних пакости и осујећења до ужасних личних трагедија, био не само потпуно јалов и узалудан, већ и дубоко контрапродуктиван ангажман. Пропаст комунистичких режима у источноевропским државама, који су тамошње народе изложили до тад незамисливим понижењима и немилосрдном затирању њиховог идентитета, ни у једном случају није довела до истинског националног и, од њега неодвојивог, духовног препорода, већ је, као круна деловања и дотадашњих носилаца власти и њихових дисидената, у посткомунистичком периоду дошло до још бржег растварања ових народа у „мултиетичком, мултикултурном и мултирелигијском“ блату европејске и глобалистичке интеграције, које се, лишено сваког чврстог састојка заснованог на властитој историји, особеној традицији и аутентичној духовности, немоћно подаје безобзирном обликовању и преобликовању у складу са укусом и интересима белосветских профитера. Официјелни пролетерски интернационализам и њему супротстављени либерализам и леви радикализам заједнички су одсвирали увертиру за нови светски поредак, тако да су и комунистички властодршци и њихови домаћи опоненти свих боја послужили једино као несвесни или свесни агенти мондијализма, односно западног империјализма и културног колонијализма. Испоставило се да је комунизам био прецењена и релативно краткотрајна епизода једне много сложеније, непрозирније и перфидније игре светских размера. Дакле, после комунизма, Источна Европа је постала колонија Запада. Тужан исход, поготово за часне антикомунисте, али не и за комуњаре које су постале НАТО лукративни либерали.

ВЕРА У ЗАПАД

Спремајући се да објави „Милитантни позитивизам“, Пражић је о својим илузијама записао и ово: У једном тексту читалац ће наићи на моје безрезервно опредељење за Запад. Сада ми се указала прилика да то место, као и нека друга слична њему, преиначим или одстраним, али сам га оставио, с једне стране зато што не желим да кривотворим прошлост, а с друге зато што сматрам знаком ускогруде надмености кад неко одржава представу о сопственој вредности и непогрешивости прикривајући или реинтериретирајући властите речи и поступке уколико се накнадно покаже да садрже и најмањи повод за стид или кајање. Овај, интелектуално частан, став Александра Пражића дао му је право да каже и следеће: Међутим, неупоредиво више разлога да се постиде имају они који су нам деценијама пунили главу диктатуром пролетаријата, планском привредом и социјализмом као светским процесом, или одумирањем државе, друштвеним самоуправљањем и перманентном револуцијом, уз неизбежну осуду отуђења, постварења и експлоатације човека по човеку, а онда су, преко ноћи, са непромењеним жаром доживотних скојеваца, постали жестоки поборници правне државе, парламентарне демократије и либералног капитализма./…/ Али, такви се никада неће ни постидети ни покајати, јер су потпуно сигурни да ће, ма шта чинили, увек остати на правом путу. Да ни не помињем што се тај пут најчешће добро исплати.

Да, управо то: овај пут се добро исплати. Лова, лова, лова – милиони евра капљу на рачуне домаћих аутошовиниста, и њима је то нешто што се подразумева. ИПАК међутим, то што су истински антикомунисти, који су веровали Западу (и у Запад) доживели разочарење, није разлог да их заборавимо, Јер они су имали истински идеал – слободу. Зато нас Пражић опомиње: То што усвајање импортованих образаца мишљења и поступања, као и његов крајњи исход, који је обележио последњу годину прошлог века – наш бесповратни пад у економско, политичко и културно ропство – поништавају значај разлика у јавном деловању опортуниста, режимских левичара, нережимских левичара и антилевичара, ипак нас не спречава да као достојну поштовања и спомена издвојимо барем мотивацију оних малобројних појединаца инспирисаних надом да ће се точак историје вратити онолико колико је потребно да се пониште тековине четрдесетпетогодишње комунистичке владавине и тиме створе услови за отпочињање истинског препорода. Премда се изјаловила, та нада је била нешто лепо, часно и племенито у њиховим животима, те зато заслужује да се успомена на њу сачува за будућност. И ми је чувамо. Не одустајемо од борбе.

ИМА ЛИ НАДЕ?

Пражић као да нема наде у победу правде у овом свету: Историјско памћење је већ и само по себи довољно вредно да би му било потребно неко допунско оправдање. Његов значај несумњиво расте ако садржи примере отпора манипулантима и обмањивачима људског рода – господарима таме овога света. Али, оно не може увек изаћи у сусрет очекивањима заснованим на старом уверењу да је историја учитељица живота. У садашњим потпуно измењеним околностима нема изгледа да поменути примери пренесу неке важне поруке, поуке или препоруке будућим опонентима самозваних доброчинитеља и усрећитеља човечанства. Иако су залагања за светски мир, опште благостање, демократију и људска права само идеолошка магла иза које се крије глобални тоталитаризам, ова магла је до те мере овладала свешћу образованијег дела људског рода, а нарочито тзв. интелектуалаца, да је сваки покушај оспоравања „новог хуманизма“ унапред осуђен на суочавање са неразумевањем, ниподаштавањем или подсмехом. У таквим околностима, репресивне мере подршке владајућем погледу на свет, тако карактеристичне за комунистички систем, постају излишне, чиме се протагонистима критике ускраћује трнов венац, који је некада побуђивао интересовање и изазивао саосећање барем једног дела јавности. Данас можете колико вас је воља викати „не“ новом светском поретку, нико неће на то обратити пажњу. И нека вас не заварава делатност путујућег циркуса антиглобалистичких демонстраната, који вероватно организују и финансирају сами креатори глобализације, да би његовом безидејношћу и рушилачким наступом унапред компромитовали сваки озбиљнији покушај отпора новом тоталитаризму.

Па ипак, вреди се борити, не пристајати, не мирити се са злом, не дозволити да нас праве будалама; треба викати, урлати, шкргутати зубима, и памтити, памтити, памтити: Док је у време ерозије комунистичких режима и сумрака марксизма-лењинизма подстицајно и охрабрујуће деловала нада да ће бити боље, не у приземном смислу вишег животног стандарда, већ у смислу оживљавања духовних добара истине, лепоте и правде, дотле савремени победнички поход мондијализма, својим измицањем свих ослонаца отпора обешчовечењу, као што су морал, религија, уметност, традиција, породица и, изнад свега, нација, лишава наду да ће бити боље сваке реалне основе, па тиме и мотивационе снаге. Једино што преостаје јесте упорност непристајања. Ако је немогуће супротставити се, увек је могуће не учествовати и, насупрот свеопштем оптимистичком стремљењу ка будућности, окренути се прошлости и чепркати по личним и колективним успоменама. Нарочито по овим другим. Јер, ако више и није учитељица живота, историја ипак остаје једина ризница духовног блага која нам стоји на располагању.
Тако Пражић. Сад нам је јасно откуд титоистичке креатуре типа Живорада Ковачевића, Латинке Перовић, Мирка Тепавца, Соње Бисерко, и сличних лумена, и даље пуштају своје слузаве пипке по срцу Србије, као што Жарко Кораћ представља перјаницу србске „социјалдемократије“, и као што је денунцијатор „злочестих“ позитивиста, Миладин Животић, скупа с Титовим архитектом и комитетлијом Богданом Богдановићем, био једно од средишта Београдског круга.

Дакле, опет по Пражићу: остаје нам непристајање. То јест мукање обичних србских волова, које неће превести жедне преко вода „транзиције“. Барем то!

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Тако сам писао 2008, а објављујем сад, у Србији под окупацијом, чији се Врховни Кловн, маскиран у патриоту, труди да испуни завете Друге Србије на себи својствен начин. И даље нам, упркос свему, остаје непристајање. И даље, упркос свему, не пристајемо. Али, морамо остати хришћани. Јер, како рече Свети владика Николај: “Кад падне непријатељ твој, немој се радовати, и кад пропадне, нека не игра срце твоје. (Приче Сол. 24, 17) Човек је, немој се радовати паду његовом. Брат ти је, нека ти не игра срце, кад пропадне. Бог га је створио за живот, и Бог се не радује пропасти његовој. Не радуј се ни ти ономе што Бога жалости. Кад човек пропада, Бог губи; зар да се ти радујеш губитку Створитеља свога, Родитеља свога? Зар кад ангели плачу, ти да се веселиш?“

 

Извор: "Српски став"

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 12 јул 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 77 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

                       


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.