header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Богословско питање наших дана
Богословско питање наших дана Штампај Е-пошта
четвртак, 25 јун 2009

БОГОСЛОВСКО ПИТАЊЕ НАШИХ ДАНА

          Интервју са протојерејем Георгијем Металиносом, истакнутим Грчким свештеником, доктором теологије и професором Универзитета у Атини, преузет из америчког православног часописа DIVINE ASCENT, A Jornal of Orhodox Faith, 1997, vol. 1, No. 2

 Д.А. Кажите нам нешто о своме службовању у Грчкој, о односу према о. Јовану Романидису и митрополиту Јеротеју Влахосу, као и о главној садржини Ваше заједничке поруке православним хришћанима...

Ми смо се међусобно упознали преко наших књига. Био је прави благослов открити да се подударамо у својим погледима и да сва тројица припадамо истом предању у Цркви. Док смо се налазили овде у САД, наглашавали смо да је отац Јован Романидис био заслужан за духовну обнову у Грчкој и у целом православном свету. Митрополит Јеротеј Влахос и ја верујемо да је о. Јован Романидис данас један од највећих православних богослова догматичара. Имао сам тај благослов да оца Јована упознам кроз наше заједничко учествовање у дијалогу православних и лутеранаца 1978.г. Митрополит Јеротеј тада је био архимандрит. Њега сам упознао испрва преко његове књиге "Вече у пустињи Свете Горе".

Д.А.: Разумемо да постоје различите теолошке струје у Грчкој. Да ли бисте могли да нам помогнете да разумемо различите мисаоне токове који постоје у Грчкој данас?

Од деветнаестога века, постојале су две различите струје: следбеници "кољивара", духовно и предањски православни, и они који су били под утицајем западног пијетизма. Пијетисти су претезали до шездесетих година, и у друштву и у академској теологији. 1960.г. у Грчку је дошао о. Јован Романидис, тада је почео процват струје предањске. Данас ми имамо два смера која нису суштински различита од својих претходника. Стари пијетисти данас се називају "екуменистима". Предањски православни богослови не одбијају дијалог, али им се не допада начин на који се овај води.

Д.А. Раније сте негде поменули да бисте интеракцију између различитих група могли, уопштавајући, идентификовати као стару борбу између светога Григорија Паламе и варлаамитства. Да ли вас добро разумемо?

Сукоб са западном теолошком мишљу настао је у четрнаестом веку и до данас још траје. У наше време, многи наши епископи, теолози и лаици мисле као ми, јер су разочарани екуменизмом и зато што су почели да схватају куда екуменизам води. То не жели да види углавном наша Црквена јерархија изван Грчке. Ми бисмо уистину могли рећи да је у Грчкој и изван Грчке у току конфликт између варлаамита и паламита. Један од највећих доприноса о. Јована Романидиса био је што је изнео на видело једну од грешака оца Јована Мејендорфа. Овај је био велики теолог, али је веровао да су варлаамитство и паламитство две струје у једном истом предању. То је као када би рекао да је Православно Предање у себи изнедрило контрадикције. Одговори које је о. Јован Романидис дао у своме осврту представљају класичне текстове. Конфликт се наставља између предањског Православља и екумениста. Али, данас верници и студенти следују предањском Православљу.

Д.А.: Ако Вас исправно разумемо, постоји веза или сличност између мисли варлаамитске и екуменизма?

Да, у многим тачкама постоји. Ове две струје увек су постојале: они који су проунионисти и они који су антиунионисти. Када је Варлаам дошао у Цариград, он је био носилац схоластицизма, нарочито Д. Скота. Због тога је о. Јован Мејендорф веровао да је Варлаам, номиналист, док је он уствари био схоластичар, али не у традицији Томе Аквинског. Они који су били проунионисти у Цариграду прихватили су га зато што су веровали да је истога духа. Ова струја унионизма добиће током осамнаестог и деветнаестог века израза у позападњачењу, у "западњацима". Предањски православци били су на страни православне Русије, а "западствујући" на страни западних политичких сила - Енглеске, Немачке и Француске. Сједињене Америчке Државе дошле су касније, у двадесетом веку. Чудна је ствар да су сви они који су били на страни православне Русије и чинили тзв. "Источни блок", остали верни Русији када је тамо победио комунизам, иако нису били комунисти. Западњаци су данашњи екуменисти. Проблем са западњацима је у томе што они игноришу (не познају) нашу цивилизацију и сматрају да је Запад увек супериорнији. Ми то називамо "западњачким синдромом". Предањски православци прихватају и Исток и Запад, али остају у оквирима Предања.

Д.А.: Можемо ли да тему окренемо ка питању Крштења? Као што је многима познато, ви сте о томе написали књигу под насловом "Исповедам једно Крштење". Да ли бисте хтели да нам сумирате основне еклисиолошке принципе на којима стоји питање Крштења и примања обраћеника?

Мислим да сви они који су критиковали моју књигу (јер, поред професора Џона Ериксона са Академије Светог Владимира, има и других, неких православних епископа у Америци), не познају језик и еклисиологију која лежи у основи мога истраживања. Требало би разумети да је проблем еклисиолошке природе. Ако је западно хришћанство Црква Христова, онда проблема нема. Ако, пак, оно то није, онда проблем постоји. Они који су критиковали моју књигу налазе се у заблуди. Они верују да је тачка коју је екуменизам данас достигао у Православљу коначни одговор. Ипак, већина православних не признаје да је папизам - Црква. (Блаженопочивши) архиепископ грчки Серафим поставио је ово реторичко питање много пута: "Зар је Ватикан Црква?" А одговор је - не, није. Тако, ако прихватамо Крштење римокатолика по себи, онда бисмо морали да прихватимо и њихово свештенство. Ако прихватамо свештенство, морали бисмо да прихватимо и њихово причешће. Овај мисаони ланац доводи нас до закључка да смо ми стварно једна Црква, што представља неутемељено мишљење екумениста. Али папизам, према мерилима светих Отаца, није Црква. Други моменат јесте да критичари не могу да схвате смисао речи "икономија" код писаца којима сам се ја бавио (кољивара), који јесу Светитељи Православне Цркве. Кољивари не изражавају своје сопствено мишљење већ мишљење Тела Христовога. Свети Никодим Светогорац је највећи каноничар Православне Цркве. Да није било кољивара светогорских, не би било ни предањске руске духовности, ни српске духовности, итд. Кољивари су били ти који су утицали на све остале. После ере Петра Великог, који је био калвиниста, Русија се вратила Предању захваљујући Светој Гори. За кољиваре "икономија" је кључ тумачења   седмог канона Другог Васељенског сабора. Проблем је тада био - зашто прихватамо Крштење аријанаца, а не и оно евномијеваца. Према светом Никодиму, то је било због тога што је прво имало апостолску форму, док је ово последње није имало. Евномијевци су имали само једнократно погружавање. Човек мора да познаје грчки језик да би био способан да разуме ову проблематику. Онај ко грчки добро не познаје, не може да разуме теолошки језик и Црквене термине. Дакле, икономија је била признавање форме Крштења али не и признавање или прихватање самог Крштења. Свети Фотије Велики рекао је и Иконом је послије њега поновио да се Црква устеже од упражњавања икономије када год би такво упражњавање могло да значи одбацивање датог канона. Када год еластичност у стриктном чувању канона не представља ништење канона Црква може да упражњава икономију. Форма свете Тајне припада њеној суштини, исто као што ми не можемо савршавати свету Евхаристију, употребљавајући нешто друго а не хљеб и вино. У раној Цркви, сви они који би погазили 50. Апостолски канон ("Ако неки епископ или презвитер просвећење не савршавају трократним погружавањем, већ само једнократним, погружавањем у смрт Господњу, нека се свргне. Јер Господ није рекао - "Крштавајте у Моју смрт", него...."у име Оца и Сина и Светога Духа"), сматрани су, дакле, јеретицима и били свргавани.

У закључку, сви они који мисле на екуменистички начин или прихватају да смо Рим и ми "сестринске Цркве" не могу да разумеју нашу еклисиологију. Недавно, овде у Америци, имао сам жалост да прочитам речи једног православног епископа који је изложио теорију о "два плућна крила" у прологу једне екуменистичке књиге. (Он, наиме, тврди: "Заједничка молитва и учествовање у молитвеном животу друге Цркве такође је постало део нашег заједничког живљења у дијалогу... Ми смо одговорили на дело Мешовите Комисије за дијалог између две сестринске Цркве,  "два плућна крила" Једне Цркве Христове. Она само морају да поново синхронизују своје дисање, тако да Црква Христова може поново да почне да правилно дише - Еп. Максим, предговор за књигу The Quest for Unity: Othodox and Catholics in Dialogue, ed. John Erickson and John Borelli. Cestvood, NY: SVS Press and Washington). У том случају св. Никодим Светогорац, св. Фотије Велики, св. Григорије Палама – велики Светитељи наше Цркве - сви би били у криву. Тако, када професор Ериксон критикује моју књигу, он не вређа мене, но пре вређа свете Оце Православне Цркве. Ови критичари не размишљају као прави православни хришћани.

Д.А.: Можете ли да коментаришете будуће планове за одржавање такозваног Великоги Светог Сабора и питања која ће тај Сабор покренути за Православну Цркву?

Блажени Јустин Поповић, исповедник наше Вере, написао је значајну критичку расправу о предстојећем Сабору. Узрок који доводи до Васељенског сабора увек је неки специфични проблем а питање је - који је кључни проблем данас. Ако погледамо у агенду Сабора, изгледа као да то хоћемо да формулишемо једну нову догматику (теологију). По традицији, свети Оци износили су на Сабор главне проблеме: питања које се тичу Свете Тројице, оне које се тичу христологије или оне које се тичу благодати Божије и човековог спасења (Од девет Васељенских сабора Православне Цркве, Осми (879-880) и Девети (1341) баве се овим проблемима. Светотројичну проблематику изражава православна социологија, која је - еклисиологија, а христолошку проблематику православна антропологија. Нама данас није потребно ништа ново, нама је потребно само да живимо и опитујемо Православно Предање.

Теолошко питање наших дана јесте - ШТА ЈЕ ТАЧНО ЗАПАДНО ХРИШЋАНСТВО? Јер, екуменизам нам даје лажан утисак да је на то питање одговорено, екуменисти не верују да је неопходно да се ово питање третира у оквиру Васељенског сабора. Велика грешка нашег времена јесте то што смо са дијалогом о вери почели прерано. Било би добро да смо могли да наставимо дијалог љубави, јер су се ствари сада закомпликовале. На пример, централни проблем у дијалогу требало би да буде еклисиологија, а ми смо почели са проблемом богослужења у римокатолицизму и настојали да нађемо сличности. Заблуда са тим у вези је та што смо се бавили само сличностима а не разликама, док су се ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ БАВИЛИ САМО РАЗЛИКАМА. Ми налазимо заједничке елементе у римокатоличком богослужењу и тако имамо ЛАЖАН УТИСАК ЈЕДИНСТВА.

Али у центру овог "јединства" православни свештеник спомиње свога епископа који је веран Предању и Апостолима, а римокатолички свећеник ће се молити за исту ствар на својој литургији - али за папу. Али ко је папа? Сушта супротност Хришћанству. Какве онда везе могу постојати између ове две Црквене свести. Могли бисмо да верујемо да нас богослужење повезује и сједињује, али нас оно у стварности раздваја. Дакле, ми морамо да идентификујемо елементе који нас раздвајају. У тој тачки, можемо да сагледамо и благословени допринос оца Јована Романидиса.

Отац Јован се издиже изнад осталих теолога зато што је повезао историју са догматима и богослужењем. Он је на видело изнео Предање Отаца у ономе што ми свакодневно певамо на нашем богослужењу, али ми то нисмо могли да разумемо зато што нисмо имали кључеве за тумачење. На пример, када свети Симеон Нови Богослов каже у молитви пред Свето Причешће "очисти нас, просветли нас и учини заједничарима Твоје вечне Светлости", то су три степена духовног живота. Допринос о. Јована Романидиса јесте у томе што нам је доказао да, чак и ако западно хришћанство и Римска црква кажу да признају Васељенске саборе, у суштини и на делу они те Саборе одбацују. Они прихватају текстове који немају теолошко, него само морално значење, зато што игноришу претпоставке Васељенских сабора. Те претпоставке јесу - очишћење, просветљење и прослављање (обожење). То је оно о чему смо покушали да поучимо на овој конференцији о Цркви као Духовној Болници.

са енглеског: В.Н.

Последњи пут ажурирано ( петак, 26 јун 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 144 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

+ + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.