Они који нас позивају на дијалог нису заинтересовани да „распознају Божју вољу у савременом животу“ већ да промене наша убеђења
Термин дијалог (заједно са својим синонимима „конверзација“, „дискусија“ и „општење“) по свему судећи заузео je равноправно место са традиционалним америчким симболима као што су „мајчинство“, „пита од јабука“ и „застава“ – против којих нико не сме говорити, што важи и за поменути термин, нико не сме имати ни најмању сумњу у било шта што садржи ову свету реч. Преданост дијалогу сматра се за неодвојиву тековину цивилизације и као знак нечије толерантности, разумности и отворености ума. Свако ко је недовољно предан овим модерним врлинама (новом Светом Тројству америчких вредности) подобан је кандидат за осуду и вређање. Ако мислите да је ово сувише оштро, онда вероватно немате рачунар или нисте претерано присутни на интернету. Скоро да је могуће са сигурношћу предвидети да сваки сајт или текст који садржи реч на слово Д (или синониме) у основи промовише исте идеје. Узмимо за пример сајт „Православље у Дијалогу“ (са великим словом Д)[1] или сајт „Јавно Православље“[2] (у чијем опису пише „желимо да промовишемо конверзацију пружајући место за различите погледе на савремене проблеме у Православљу“). Као и други либерални сајтови и ови су посвећени уништавању традиционалних Православних веровања и пракси. Очигледно, ниједан сајт који жели да стекне православну публику неће отворено открити своје циљеве. Као и код свих деконструкционистичких покрета, и овде се користе мекши термини – углавном вишесложне речи које су скоро увек лош знак. На исти начин Православни деконструкционисти углавном крију своје праве циљеве. Видео сам ово у пракси више пута, узмимо за пример бриљантну феминисткињу Елизабет Бер Сигел[3] (1907-2005). Као и друге православне феминисткиње њеног времена, ретко је отворено говорила о свом правом циљу – рукоположењу жена у свештенички чин. Не. Она је само постављала питања, водила дијалог, промовисала разговор о одређеној теми… Свој рад из 1976. насловљен „Значење учешћа жена у животу Цркве“[4] завршила је тужним вапајем: „Ово су питања која свако од нас мора дубоко сагледати, док су их други делимично свесни, то су питања која ми, Православне жене стављамо пред Цркву у нади да ће нас Свети Дух извести на прави пут. По речима псалмопојца и ми кажемо ՚Кажи ми, Господе, пут којим да пођемՙ[5].“ Каква скромност и отвореност! Она не покушава да реализује предодређени циљ већ само да разјасни прави пут којим Црква треба да иде. Размотримо њен есеј „Место жена у Цркви“[6], овај есеј завршава речима: „Када је реч о рукоположењу жена, зашто не бисмо замислили различите „корисне ствари“ које би локалне Цркве могле да примене?… Зар не би такав плурализам дисциплине (где неке Цркве рукополажу жене а неке не) био компатибилан са јединством вере и црквеним заједништвом?“ Она само поставља питање, зар не? Пита нас да само замислимо неке ствари, она никако не промовише одређене идеје и циљеве. Елизабет Бер-Сигел
На основу свега овога, неко би могао да помисли да Елизабет Бер-Сигел поставља отворено питање. Међутим, није тако. Она је била уверена да жене треба да буду свештеници колика сам ја (као и апостол Павле) уверен да не треба. Ово је очигледно из других делова овог есеја у којима она одбацује речи Св. апостола Павла из прве главе Друге посланице Тимотеју називајући их „рабинском егзегезом“, а за црквене „патријархалне“ концепције каже да „инфицирају Хришћанско размишљање“. Оним деловима у посланицама Св. Павла који јој се допадају (Гал. 3:28) она аплаудира (са узвичницима) пишући да „Свети Дух рашчишћава нови пут кроз густу шуму људских предрасуда!“. Очигледно, Елизабет Бер-Сигел је већ одлучила „којим путем морамо кренути“ без обзира на њене непоштене интелектуалне акробације. Њено првобитно пробно постављање питања није било искрено а предложени дијалог не би био поштен. У овом дијалогу сво преиспитивање и узмицање ишло би у једном смеру. Они који стоје на традиционалним и историјским положајима Цркве би одступали док би реформатори и новотарци ишли напред. Деконструкционисти не сумњају у исправност својих убеђења; једини проблем је како да успешно промовишу своје идеје и циљеве. Ово ме подсећа на афоризам Џона Кенедија: „Не можете преговарати са неким ко каже: „што је моје – моје је а вашем ћемо да преговарамо“. О убеђењима реформатора и новотараца не може се преговарати док су традиционалисти позвани да се повуку са својих положаја. Могуће је приметити заједнички вокабулар оних који позивају на овакво повлачење. Одређене речи се увек понављају, на пример: „патријархат“, „сексизам“, нужност „креативног преиспитивања“. Говоре (користећи вишесложне речи попут поменутих) о „свести о вишеслојној природи истине која се изнова открива кроз процес креативне рефлекције, молитве и дебате“, говоре о „плуралистичкој ери која пред Хришћанство ставља нове и јединствене изазове“ и покушавају да „распознају Божију вољу у савременом животу“ као да не знају где се Божија воља може пронаћи. Када ове речи преведемо тако да их свако може разумети видимо да нам поручују следеће: „Морате променити ваша учења да бисте нас задовољили. Наша модерна секуларна култура више не прихвата ваш поглед на свет, тако да га морате променити и уподобити секуларној култури.“ Овакав дијалог и отвореност према секуларним вредностима су релативно нове појаве у Православљу. Свети Оци нису улазили у сличне дијалоге са паганима и јеретицима. Оци јесу живели у „плуралистичкој ери која пред Хришћанство ставља нове и јединствене изазове“, а људи који су били у првим редовима Цркве током овог периода називани су Апологетама. Црква се није побегла из секуларног друштва већ је активно покушавала да уразуми и преобрати свет. Свети Оци су разговарали са паганима, признавали им да су у праву по неким питањима и чак су преузимали неке ствари од њих. Али случајности када се Црква у неким областима слагала са паганима и јеретицима не значе да је Црква била отворена за учења пагана и јеретика. Црква је била сигурна да има праву веру и да треба да исправи свет а не да учи од њега. Када је Св. Јустин Философ користио термин „дијалог“ (нпр. „Дијалог са Трифоном Јеврејином“) они није истраживао шта може да научи из Јудаизма већ је покушавао да преобрати свог јеврејског пријатеља. За Јустина и Оце „дијалог“ није значио отвореност за промене или напуштање уверења већ цивилизовану расправу и искрену дебату са циљем да други промене своја уверења и приђу Истини. Свети мученик Јустин Философ
Кључна неискреност савременог дијалога може се видети у избору саговорника. Деконструкционисти ће врло радо ући у дијалог са ЛГБТ заједницом и феминистима. Мени није познато да су икада ушли у дијалог са нпр. белим супрематистима. То је зато што се наши либерални пријатељи слажу са идејама ЛГБТ и феминистичке заједнице а не слажу се (сасвим исправно) са идејама белих супрематиста. На основу овог избора саговорника сматрам да је циљ либералних православаца потпуна капитулација конзервативне струје. Запитајте се, да ли је наш дијалог са Светским саветом цркава донео плода у смислу да су други чланови постепено пришли Православљу или да су успорили на свом путу ка богословском либерализму? Да ли је дијалог са феминистичком заједницом резултирао тиме да су они одбацили своја анти-патријархална убеђења или да сада више поштују историјску праксу Цркве? Ни најмање. Све ово доказује мудрост афоризма који је изрекао Џон Ф. Кенеди. Они који нас позивају на дијалог нису заинтересовани да „распознају Божју вољу у савременом животу“ већ да промене наша убеђења. То је сасвим прихватљиво, ја сам спреман да уђем у цивилизовану дебату са било ким. Али искреност и поштење нас обавезују да откријемо своје праве намере и циљеве. О. Лоренс Фарли (Fr. Lawrence Farley) је свештеник Православне цркве Светог Германа Аљаског у Ланглију, канадска Британска Колумбија Са енглеског посрбио и напомене написао: Јован Т. [1] Orthodoxy in Dialogue: https://orthodoxyindialogue.com [2] Public Orthodoxy: https://publicorthodoxy.org/ [3] Elizabeth Behr-Siegel: https://pemptousia.com/2017/07/elisabeth-behr-sigel/ [4] „The Meaning of Women in the Life of the Church“ [5] Пс. 142:8 [6] „The Place of Women in the Church“ Извор: blogs.ancientfaith.com, 9. 5. 2018 Преузето са: „Стање ствари“ |