header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Осам векова Цркве Светосавске - Ђоко Слијепчевић: Српско Православље Штампај Е-пошта
недеља, 25 август 2019

 1.

Уобичајено је, и то не без разлога, да се у српском облику православља гледа нешто самосвојно и различито од православља других православних народа. Одмах треба истаћи једну основну ствар: између српског облика православља и православља као целине нема никаквих ни догматских ни обредних разлика. И црквено-догматско учење и стара православна црквена традиција исти су код свих православних народа. Сваки православни хришћанин осећа се у свакој националној цркви као у својој рођеној и, осим језика на коме се врши богослужење, све му је, у свим православним црквама, своје и присно.

Свети Сава, оснивач Српске православне цркве, „највише је настојао, да се у народу усади право хришћанство са својом дубоком етиком, са својим светлим моралом, са својом несебичном љубављу и са својим вечним истинама“.[1] Православна црква, која чува и проповеда неискривљено Христово учење, признаје равноправност свих народа и свих појединаца пред Богом: сви народи су позвани да буду чланови Христове цркве и свима њима је намењено јеванђеље. Христос је наредио својим ученицима, да иду у свет и да свима народима проповедају јеванђеље, (Матеј, 28, 18; Марко 16, 15; Лука 24, 47). Апостол Петар је учио, да је Богу мио сваки народ, који се Њега боји и извршава Његову вољу (Дела Апостолска 10, 35). У Откровењу се вели, да је Спаситељ својом жртвом искупио људе „од свакога кољена и језика и народа и племена“ (Откр., 5 9).

Апостол Павле је цело човечанство замишљао као огромно дрво, чији је корен Христос, а поједини народи су само гране тога дрвета. То значи, да нема изабраних народа, јер „ако је квасац свет, то је и тијесто; и ако је коријен свет, то су и гране. Ако ли се неке од грана одломише, и ти, који си дивља маслина, прицијепио си се на њих, и постао си заједничар у коријену и у масти од маслине. Не хвали се гранама; ако ли се пак хвалиш, не носиш ти коријена него коријен тебе“ (Римљ., XI, 1619).

Овоме „Коријену“, како апостол Павле назива Христа, остала је Српска православна црква трајно верна: она није мењала учење православне цркве, али је наш народ то учење доживљавао на свој начин. Особености српског православља почињу тамо где се ради о националном доживљавању православља и о синтези између нашега народнога духа и учења Цркве. Из сусрета Цркве са народном душом и из процеса њиховог међусобног прилагођавања родило се оно што се може назвати народном вером, а што је код нас, не без разлога, названо српском вером. Јован Цвијић је, с правом, указивао на то, да се начин, на који је црква Светога Саве утицала на наш народ „једва може означити као византиски“.[2]

О особеностима српског православља, на које су указивали и наши и страни научници, нема, још увек, исцрпне студије.[3] Има, међутим, обиље материјала о томе, али он није научно ни сређен ни искоришћен. На неке особености духа Српске православне цркве већ је указано напред: у овоме поглављу ћемо покушати да укажемо само на главне моменте у настајању и развијању српске вере.

Прилазећи непокрштеним народима са жељом да их покрсте и приведу Цркви, православни мисионари су показивали и више трпељивости према устаљеним обичајима ових народа и више разумевања за њихов духовни поглед на свет, него што су то чинили мисионари западне цркве. Православље је, где год је то било могуће, покрштавало не само живе појединце, него и обичаје и навике народа за које је он био присно везан. Код нас су и нека од божанстава наших старих словенских предака остала и даље да живе само су добила друкчије називе и хришћанско објашњење.[4]

И сусрет Цркве са старом вером наших предака и процес њиховог међусобног утицања морали су бити и веома сложени и врло интересантни. Овај је процес, сигурно, био веома дуг и није могао бити без потреса и тешкоћа. Црквени поглед на свет и живот, на циљ људскога живота у овоме свету и на моралне норме на којима међусобни људски односи треба да буду изграђени, продирао је полако у свест народа. И у нашој апокрифној књижевности има трагова о међусобном рвању црквеног и паганског схватања, које је, на крају, подлегло утицају цркве иако се ни до данас није дало сасвим пригушити. Разни апокрифни списи колали су по народу, а по „српским земљама раширили су се нарочито онда кад је богомилска јерес била по њему распрострта“.[5]

Из наших народних умотворина дâ се закључити, да је Цркви пошло за руком да удари свој печат народном погледу на свет и живот. Етика ових умотворина, страх од греха и зла, који је у њима изражен и жудња за правичношћу у међусобним људским односима, хришћански су. Хришћански су, исто тако, и осећање човекољубља, свест о социјалној правди и милосрђе према убогима и невољнима, који се сусрећу у нашим народним песмама. У дугим вековима свога постојања на Балкану наш народ је истински веровао у Бога и није га било тешко заинтересовати за учење Цркве о загробном свету и животу. Из наших народних песама и приповедака видимо како су наши далеки преци цео низ црквених светаца, осенчивши их, ту и тамо, паганским предањима, увели у свој свакидашњи живот и гледали у њима посреднике између Бога и себе. Црквени свеци из првих векова хришћанства, од којих су неки у доживљавању народа важнији него у црквеном календару, мешају се са људима, мотре над оним што људи раде и, понекада, посредују код свих лица Свете тројице и код св. Богородице и дају своја објашњења о узроцима паклених мука појединих лица, која су грешила у своме овоземаљском животу.[6]

Поред светитеља, који су, мање-више, историјске личности, са људима су се мешали и анђели. У нашој старој књижевности сачувана је једна прича о томе (преведена) како анђели стоје на рамену „старцу добром и светом“ док служи литургију.[7] У народној песми „Како се крсно име слави“ св. Аранђео стоји на десном рамену цару Душану и „милује га руком по образу“, али кад се цар превари и седне са својим гостима, „расрди се свети Аранђео, удри цара крилом по образу, па отиде из царева двора“.[8] И, опет, св. Ђорђе ослобађа војводу Тодора из тамнице на молбу његове жене, која је уредно славила своју крсну славу св. Ђорђа и молила му се да јој домаћина ослободи тамнице[9].

Црква је примила, озаконила и дуго времена штитила стари патријархални поредак са његовом строго утврђеном хијерархијом у којој је владао принцип драговољне потчињености млађега старијем. Послушност деце према родитељима овде је морална обавеза, образложена вишим нормама, које нису земаљске. Огрешење деце према родитељима осуђено је још у Мојсијевом закону и црква је то примила и подржавала. Код нас је, нарочито за време Немањића, било доста огрешења деце према родитељима и народни песник се не устручава да их осуди позивајући се на виши ауторитет („Цар Константин и ђаче самоуче“). И млађа браћа и сестре морали су поштовати старије, али између њих треба да постоји братска и сестринска љубав. И посестримство и побратимство је крунисано моралном чистотом. Уопште, међусобни односи између мушкараца и жена, пре свега у браку, морају бити јеванђелски чисти. Дата се реч мора држати и чувати се преваре и издаје. Када се ради о правди и истини онда се не сме бити пристрасан према ономе који је при власти или је род, него се све мора мерити истом мером не гледајући на то ко је ко. То је схватање нашег народа и он га је примио од Цркве.

Интересантно је, да су оне народне песме у којима има највише хришћанске црквене етике по своме постанку најстарије. Легендарни мотиви у њима „обрађени су у најстаријим песмама, које ми обично зовемо преисториским, легендарнима или митолошким. Ове песме немају никакве везе са било којим историским именом или догађајем... (али су у њима) сачувани извесни трагови старога народног веровања, као и народна филозофија прадавних времена наше словенске и уопште индоевропске прошлости.“[10]

У својој књизи Морални појмови у традиционалној српској епској поезији сабрао је Јован Бркић бројна места из наше народне поезије, која говоре о греху и грешењу, о стиду и срамоти, о части, верности и издаји, правдољубивости и неправдољубивости и освети, херојима, хероизму и о херојској човекољубивости и нечовекољубивости и о милосрђу и слободи.[11] Етички садржај свих тих појмова, који су вековима живели у нашем народном схватању православља, изразито је црквени. „Песме које су их опевале приказују добро и зло нашега живота, историју победе и страдања у сукобу два козмична принципа у коме истина побеђује. То је епопеја на разделници светова, на мегдану душе и тела, у судару истине и лажи, сунца и мрака, царства земаљског са царством небесним.“[12]

 

2.

Од времена Светога Саве па до почетка пропадања српске средњовековне државе, за време од једнога века и по, извршило се још присније приближавање између српског народа и цркве. Истицано је, да је то изједначење цркве и народа почело код нас од времена Светога Саве и да се црква „стопила с њим (народом) у једну целину и црпла је из његових расних особина стално своју снагу“.[13] За ово време успела је Српска православна црква да се приближи народу, да га унутрашње захвати и разоткрије му лепоте свога учења и дубину својих верских обреда: за ово време наш народ се определио за вечно. Слободна од жеље за световном влашћу, у држави коју је осећала истински својом, имућна толико да је могла преузети на себе социјалну мисију, Српска православна црква је била истинска учитељица народа, који је био веома заинтересован за питање вере и духовног живота. У земљи обгрљеној обиљем цркава и манастира, са бројним монашким и световним свештенством, које је било и молитвено и радно, народ се осећао подстакнут на виша прегнућа. Он је тада имао и моћну државу и предузимљиву цркву и слогу и међусобно потпомагање између њих. У интимном доживљавању народа оне су биле једно и чиниле јединство: владари су често силазили са престола и одлазили у манастир, да би се подвизавали и постајали свеци. Високи представници цркве, када је то била потреба народа, вршили су државничке мисије и враћали се опет у мир и тишину манастира.

И држава и црква су неговале уметност: на унутрашњим зидовима цркава и манастира верни су могли видети целокупну „небесну стварност“ како је црква схвата. Ко год је тада улазио у те задужбине није могао остати незадивљен оним што се указивало пред њим. Још и данас, после толико протеклих векова, када човек уђе у наше старе цркве и манастире „сва унутрашњост сине пред нама пуна боја. У блескању свећа и кандила све је одуховљено. Пред нама, око врата што деле припрату од главне лађе, стоје два херувима: један записује, други пази с голим мачем да не уђе ко од непозваних. По зидовима наоколо небројене слике, нигде ни длан зида или свода који не живи и не гледа. Као да сте се обрели међу становницима неке друге звезде. Ако вам се поглед припење уз држак полијелеја горе у вртоглаву висину куполе, чини вам се да иде у небо. У небу угледате Христа Сведржитеља; озбиљан је веома, то није страдалник, но забринути владар. Како се свод спушта, нижу се њиме појаси небеске хијерархије једни испод других. Ту најпре кружи испод Бога сфера од девет анђеоских категорија: шестокрили серафими, херувими, престолници у облику крилатога точка, арханђели и тако даље, до обичних анђела. Испод њих, на челу људске сфере стоји Јован Претеча, кога понекад сликају такође с крилима; па дванаест апостола, између дванаест прозора тамбура, и четири еванђелиста, у четири пандатива. Па до њих пророци, с којима силазимо с куполе на зидове. У ниши олтара дочека вас Богородица огромних димензија: моли се Богу за људски род, како се некада сликала на томе месту безлична персонификација Цркве. Око ње је, као да је двори, поворка стараца, моћне физиономије, у белој одежди посутој крстовима – то су свети оци. Ту су и мистичне слике литургије и причешћа. Сам Христос служи уз присуство анђела, односно причешћује апостоле, као да нам открива смисао и циљ литургије. На зидовима ниже се наоколо пет или више појаса, поређаних како где: доле су фигуре оних који су хришћанству темељ ударили, тј. светих отаца, епископа, врачева, као и војних мученика у ратној опреми. Те фигуре су негде у натприродној величини, као у Жичи, и тим су импозантније. У другом појасу мученици и свеци у медаљонима; у трећем, четвртом и петом, стоје композиције: то је, пре свега дванаест великих слика живота Христова, са параболама и другим детаљима из еванђеља, и венац слика из живота онога мученика коме је црква посвећена, па венац слика из живота Богородице. Из превасходног култа Богородице испевала се чувена химна Акатист, која је пренесена, строфа по строфа, у слике за нeписмене. На западном зиду и у припрати избечила се приказања из Апокалипсе огромна и пуна језовитости. Ова група слика имала је у прва времена хришћанска тим већи значај што се очекивао смак света, нарочито за годину хиљадиту. Анђели трубе, земља и море враћају мртве; празан престо чека Судију („хетимасија“); и ено, Христос судија сео између мајке и Претече, који га моли да буде милостив (Deisis). Душе се мере, праведници одлазе у рај, а грешнике дочекују демони. То су реке од огња, вриска и шкргут зуба, звека ланаца и пљуска некаквих зубатих аждаја. Као да, улазећи у божју кућу, ваља да најпре прођете кроз чистилиште страха који потреса вашу савест и опомиње на сву озбиљност ситуације. Тамо на западној страни обично се налази и једна сродна, али блага композиција: успеније Богородице. Док апостоли и жене плачу око одра, небеса се отворила и у јату анђела Христос дошао да мајчину душу прими у наручје. Тамо доле на западној страни, на месту најскромнијем, негде украј врата, видите најзад ктитора који је саградио цркву: сам или с фамилијом, вођен од анђела или свога патрона, он скрушено прилази Христу и приноси на руци своју Задужбину. Куда год погледате, свуда очи; на скупоценом иконостасу опет еванђеље, сад у облику икона, а стубови, цркве, шинули у вис, дижући собом ликове светитеља.“[14]

Сусрети са оваквим призорима морали су остављати дубоког трага у души. Поред светитеља наш човек је видео и своје владаре, који су се сматрали слугама Христа. У своме доживљавању свега што је гледао и ишчитавао са ових потресних призора наш народ је доводио у нераскидљиву везу своју цркву и своју државу. Оне су за њега биле једна целина, обадве, онакве како их је он доживљавао, биле су дело народног генија, који је и у тренуцима најсилнијих узлета умео да се смири и да нађе плодотворно измирење између овоземаљских вредности и вечних истина, које је носила и проповедала његова црква.

Није никакво чудо ако се Србин средњега века, у својој држави и у својој цркви, осећао поносним на све оно што је видео око себе. У складу са духом времена, религиозног по превасходству, људи су и у овоме свету живели за онај други свет, који им је био јасно насликан на зидовима цркава и манастира. Свештеник је, у ово време, имао пуно могућности да буде учитељ вере и душебрижник. Није, тада, још било потребе да он и своје време и своју снагу троши у физичкој одбрани нације. Отуда је, за све ово време, и народни доживљај вере био више црквенији и догматски чистији. Црквени национализам се изражавао у изграђивању духовне културе народа и на књижевном и уметничком плану, где је, видели смо, било много нашега изворног. Творачки геније народа просијавао је на све стране. У манастирима и око њих бивало је више подвижника него што ће их бити касније: појединци су се могли неометано подвизавати и бринути о својој души. Зрачећи из себе духовност и миомир подвига они су морално уздизали народ и тиме богатили духовну ризницу народа као да су знали, да ће и народ и свештенство ускоро бити позвани у љути и крвави бој.

И када је време почело одмицати народ је веровао, да и над његовом државом и црквом бде њихови оснивачи – Стеван Немања и Свети Сава. На крају свога Живота Светога Саве истиче монах Теодосије, да Свети Сава и свети Симеон молитвама својим Богу чувају и бране своје дело. „И нико се други“, вели Теодосије, „ни од другога колена неогосподи међу Србима, него само од племена њихова, предајући краљевство отац сину и син сину. Јављају се и пред пуковима српских скиптара божји анђели у облику њихову, послани од Бога молитвама њиховим на помоћ у биткама, тако да су многи од војника говорили: ’Видесмо светога Симеона и Светога Саву пред нама у пуку како језде на коњима, и то онога у смерном иночком оделу, а овога украшена светло светитељски.’“[15]

 

3.

Друкчије је било када је држава почела да пропада и да се стиче уверење да то све бива – „греха наших ради“. У интимном доживљавању народа било је онеспокојавајуће то што је његова држава, над којом бде Светитељи, почела да се растаче под ударцима Некрста. Постепено, у тузи и у дубини безнадежности која је захватала народ, почео се искристалисавати нов однос и према цркви и према вери. Порази, који су се почели низати један за другим и били плаћани огромним жртвама, нагонили су и народ и свештенство на повлачење у себе и на дубоку процену свега онога у што се веровало и чиме се поносило. Ако је пре могло бити поноса и гордости због свега онога што се имало, сада је настала потреба да се то све, чиме се поносило, брани од нападача, који није само робио и рушио, него је подстицао и на преверавања: вера и све њезине светиње биле су угрожене, нарочито после погибије на Косову.

Одјек ове погибије на широке народне слојеве био је веома јак. Константин Философ бележи: „А тада, тада не беше места у целој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај, који се не може ни са чиме упоредити, тако да се ваздух испунио, тако да је свима овим пределима Рахиља плакала и не хтеде се утешити, не само због (побијене) деце своје, но због богом-избраног господина, јер га (Лазара) нема и јер их (деце) нема.“ (Јерем. 31, 15; Мат. 2, 18)[16]

То што се губило под ударцима Турака, и земља и народ са својим начином живота, није било ни мало ни безвредно. Константин Философ, странац међу Србима, вели: „А живот у тој земљи је као црква Божја, а не (живе) као остали народи скотски и против природе, и сваки час не спомиње се (име Божје) но установљено је (да се моле) од малога до великога од њих више од двапут на дан. Љубочасно је, како син, ма да је у своме дому, када је заједно са родитељима као слуга стоји пред њима. А ово се може видети не само код богатих, него и код најгрубљих и код последње сиротиње. Где се чуло код њих да је неко озлобио оца свога или матер?“[17]

Као што је некада срце народа било окренуто светоме Симеону и Светоме Сави, сада се оно почиње све више загрејавати жртвом кнеза Лазара и Милоша Обилића. Константин Михаиловић је забележио, да су „Рашани или Срби који су били код цара Бајазита измолили тело кнеза Лазара и однели у један манастир који се зове Раваница, тамо су га сахранили и прогласили за свеца...“[18] Вера православна, она црквена и од народа срцем примана, постаје временом све више – вером Обилића. Основни завет и вековни аманет ове вере била је освета Косова. Уз кнеза Лазара, који се определио за небеско царство, растао је и култ Милоша Обилића: поколења, која су се низала, нису у Милошу Обилићу гледали само хероја, који је убио неверничког цара и тиме дао пример како се бори за Крст против Некрста, него и свеца. Необично је интересантно да су Милоша Обилића светогорски калуђери „без прописаног и уобичајеног пута“ сматрали свецем. С разлогом је рекао Никола Радојчић, да Светогорци Милошу Обилићу нису ништа више могли учинити.[19]

Косовски култ, и све оно што је везано са њим, основан је на уздизању два народна свеца, који су трајно остали и два идеална примера како се несебично служи своме народу. Са њиховом жртвом почело је оно што велича Петар Петровић Његош у Горском вијенцу и што је изражено речима слепога игумана Стефана: завргла се на Косову љута борба Крста са Некрстом и она није престајала све док Косово није освећено. Усхићен истрагом потурица, слепи игуман служи необичан помен и позива све, који су били око њега:

 

„Чуј, народе, сви скините капе,

Хоћу спомен да чиним душама

Витезова нашега народа;

Данас ће им најмилије бити,

Од Косова нигде као данас.

 

На небу им душе царовале,

Ка им име на земљи царује.“[20]

 

Околности времена, све тежега и безизгледнијега, иставиле су цркву на чело народа. Косовску жртву најправилније је схватило наше свештенство, које није никада било сепаратистичко. Оно је и сада, у времена веома безизгледна, показало да Српска православна црква није сама себи циљ, „него да је она органски део велике целине у прошлости, часне и свакако идеализоване, коју треба оживети... Калуђер и гуслар ишли су упоредо, они су два најглавнија чиниоца српског духовног живота у време робовања.“[21]

Душа Српства, како се оно историјски уобличило, било је и остало Косово. Лепо је рекла Исидора Секулић, да Српство „није хлеб, и школа и држава, него је Косово; а Косово је гроб, гроб у који је све закопано; а васкрс иде опет преко гробова“.[22] Само, овај косовски гроб није станиште смрти, него залога васкрсења („васкрсење не бива без смрти“). Дух Косова је био она жива снага, која целоме једноме народу није дала да се умртви и да се помири са робовањем. То је био дух подвига, борбе и саможртве: оданост вери и цркви почињу се све више мерити моралном величином презирања физичког живота и готовошћу да се умре – за далека нека поколења. Околности времена и природа борбе, коју је народ имао да води за своје национално и верско самоодржање, давали су народној вери и побожности печат херојског. Оно народно, ко се не освети тај се и не посвети, није одговарало духу побожности Немањића времена, али је сада било највиши принцип по коме се живело. Алберто Фортис је још у XVIII веку приметио, да у нашем језику реч освета и посвета значе скоро једно и исто.[23]

Јован Цвијић је утврдио, да се после Косовске битке „формирала јака српска национална свест, која је, нарочито услед метанастизичких кретања, ухватила маха и изван граница средњевековних српских држава... Као да су систематски васпитавани, сви су Срби постали надахнути високим националним моралом и жељом да освете старе поразе и оснују нову, све већу државу... Јасно се види да су се православље и српска народност, чије је међусобно прожимање отпочело још од Светога Саве, потпуно стопили крајем XV века. Православна вера је готово изгубила свој догматички и црквени и узимала је све више етнички карактер и тако је постала ’српска црква’. Она је била саставни део народног духа, готово исто онако као и фолклор“.[24]

Од обнављања Пећке патријаршије 1557. године црква се још више приближила народу и народ цркви. Не претерују они који тврде да је народ обнављање Пећке патријаршије доживео као делимично васкрсење изгубљене државе: у патријарсима и владикама народ је почео да гледа наследнике несталих владара и властеле. Сада се све, много више него у доба Немањића, усредсређује око цркава и манастира: свештенство оба реда иступа све више на чело народа. У средини, у којој је живело и радило, оно је једино умело да чита и пише и да народу тумачи старе књиге и дочарава славну прошлост за којом се уздисало. Поред њега је још само народни гуслар, који је једнако као и оно гледао на свет и живот, умео да „чита“ и тумачи „небеске прилике“.

Пећка патријаршија је била оличење и цркве и државе: црква је била ту пред очима целога народа, који није могао не видети како она, иако под туђином, преузима неке функције нестале државе која је остала трајно народни идеал. У Пећкој патријаршији су се изједначили вера и национализам и створено мишљење, да онај ко изда православну веру не може бити ни Српству веран. Онај ко је бранио Српство чувао је и православље и, обратно, онај ко је био веран православљу био је одан и Српству. По схватању народа то обоје било је једнако велико и свето.

Притешњени љутом немаштином и у страху да неће имати чиме платити данак Турцима писао је патријарх Мојсије Рајовић, 17. маја 1723. године, народно-црквеном сабору Срба у Монархији, и ово: „Од свеколике славе и доброте наше, које је имало славеносрпско православље за време владавине једноплемених нам царева и краљева, остало је само ово једино видљиво знамење и име, којима се међу другим народима и верама приказујемо, да је и наш род некада имао своју нарочиту част и славу царску и патријаршиску.“[25]

У овој црквеној и народној заједници једнако су осећали и народ и свештенство: свештенство је и мачем бранило Крст, који је симболисао и личност Христову и учење Цркве, а народ је устајао против угњетача, уверен да се тиме бори и за част и за дело Христово. Дешавало се вековима оно што је игуман Стефан изразио речима, да је „народ бранич цркве и племена“. Томе народу, по своме историјском призиву друкчијем од осталих, било је суђено да вековима носи „крст ... страшне борбе са својим и са туђим“, и са потурицама и са Турцима.[26]

У тој борби, која је трајала вековима, изграђивао се херојски начин схватања вере и смисла људског живота, који вреди само онда ако је у служби борбе за „Крст часни и слободу златну“. Том борбеном, увек будном и стављеном у службу освете за изгубљено царство на Косову, за којим је сваки Србин туговао, било је све потчињено. Херој, борац за светиње вере и за ослобођење нације, уздигнут је на висину светитељства. У сваком Србину живела је тежња да учини нешто велико за своју веру и нацију. То је била наша народна чежња за херојским, која је на разне начине долазила до израза. Онај, који физички падне у тој вековној борби, не умире у успомени народа, него улази у друштво бесмртника, који су бдели над српским народом. Они су тамо окупљени око Милоша Обилића, јер су пали за идеал његове правде. Сва ова „наша тврда постојбина“, уплетена у рат без краја, постала је „силе турске несита гробница“.[27] У свакоме истребљењу некрста засијавала је „света Милошева правда“.

Туга за изгубљеним царством, која је била постала део наше судбине, изражавана је, у неким нашим крајевима, и на видљив начин. Густав Раш, који је у другој половини XIX века путовао по нашој земљи, забележио је о симболици капе, коју носе мушкарци у Црној Гори и Херцеговини, и ово: „Црни оквир значи тугу за српском отаџбином која још уздише под турском владавином, црвена боја на капи представља турску крв, звезда и дуга наду на ослобођење свих српских племена испод турског ропства.“[28]

Овако схваћено српско православље изградило је и оригиналан тип српског човека, самосвесног и витешки надахнутог, али истински и дубоко побожног. Оваквом српском човеку били су Црква, њезино учење и тајне, недокучиве светиње, нешто високо и необично, што је он био позван да брани. И бранио га је не срозавајући се ни у самоунижење ни у ништавност пред Господом: била је типична особина српска, да се и пред Богом на молитви стоји усправно, мушки и отворено. Србин је веровао, да су Богу дражи и милији храбри људи од оних, који од људских слабости и од страха од мушких замаха праве култ.

И када је стајао пред Богом на молитви Србин се осећао ратником, који свакога тренутка може бити позван у бој против полумесеца. Карл Браун-Визбаден је указао на то, да је борба Срба против Турака имала сва обележја религиозног рата и сматрана је као „испуњење црквених дужности“.[29] У испуњењу ових дужности сваки Србин гледао је свој виши историјски призив и одужење свога дуга цркви и нацији. Саможртвовање за будуће генерације Србину је било важније од саможивог животарења у убогој устаљености свакодневног Иво Пилар је, доста тачно, рекао, да су неуништиви и Српство и његова држава све дотле док постоји Српска православна црква.[30]

Није у српском православљу, како се оно формирало кроз векове, било ништа ни неправославно ни нецрквено. Оно битно и најважније у учењу Цркве чували су и народ и свештенство као зеницу ока. Око тога, чистога и светога, време и околности, у којима је народ морао да живи, нагомилавали су народскија схватања у којима је, као и код других народа, било и сујеверја и извесне примитивности, које нису никада признавали ни Црква ни свештенство.

Свесно себе и постојано у самоодбрани није српско православље никада било ни насртљиво ни искључиво. Трпељивост, широка људска и разборита, била је, трајно, једна од његових најлепших особина. Она је чинила да се доле у народним масама, верски подељеним, његују добри односи и верска трпељивост. За становнике Малешева је забележено, да „кад једна хришћанка пржи у кући сланину а дођу изненада муслимани, неким послом, она брже склања са ватре тигањ и носи га у друго оделење, јер је грехота да они то гледају и да ону пару удишу“.[31]

Утврђено је, исто тако, да су муслимани наше крви и језика држали и поштовали многе православне празнике и народне обичаје везане за њих. За Скопску котлину утврдио је Миленко Филиповић, да муслимани држе све православне обичаје о Божићу и да „женама припада заслуга за одржавање хришћанских традиција.“[32] Исто се дешавало и у Босни и Херцеговини: о целоме низу хришћанских празника муслимани не раде.“[33] У племену Кучи био је обичај, „да кад православни подижу крсте (литије), муслимани желе, да им се прође с литијом кроз стоку. Али Рама из Ледина је давао цркви добра брава, кад му се литијом пролазило кроз стоку. Он је често пута уводио у кућу свештеника и с њим по вишину људи на част.“[34]

Могло би се навести обиље оваквих и сличних примера: сви они показују да је душа српског православља, борбеног и оштрог где је то морало бити, остала трајно народски топла и широка. Његова борба за „Крст часни и слободу златну“ била је борба за свој хришћански поглед на свет и на живот и за своје духовно и физичко самоодржање, а не борба против својих сународника друге вере.

 


[1]Станоје Станојевић: Свети Сава, стр. 121.

[2]Јован Цвијић: Балканско полуострво и Јужнословенске земље, стр. 160.

[3]Đoko Slijepčević: „Die serbische Orthodoxie“ (Internationale kirchliche Zeitschrift, Juli-September 1953, стр. 151–176. У овој расправи, писаној за страни свет, указали смо на неке особености српског православља, али се ту није могло рећи све оно што би у потпуности расветлило овај проблем).

[4]Ср. Веселин Чајкановић: О српском врховном Богу, стр. 5.

[5]Павле Поповић: Преглед српске књижевности, стр. 18.

[6]Ср. Вук Стефановић Караџић: Српске народне пјесме. Књига друга у којој су пјесме јуначке најстарије, Београд 1952.

[7]На истом месту, стр. 653.

[8]На истом месту, стр. 94.

[9]На истом месту, стр. 99.

[10]Винко Витезица: „О народном песништву уопште“, Антологија народне поезије, I: увод: лирске песме, Београд 1937, стр. XXV–XXVI.

[11]Jovan Brkić: Moral concepts in Traditional Serbian Epic Poetry, Mounton 1961.

[12]Винко Витезица: На истом месту, стр. LXIII.

[13]Станоје Станојевић: Свети Сава, стр. 119.

[14]Перо Слијепчевић: „Старе српске задужбине“, Сабрани огледи, I, Београд 1956, стр. 186–189.

[15]Теодосије: Живот Светога Саве, стр. 248–249.

[16]Лазар Мирковић: Старе српске биографије XV и XVII века, стр. 60.

[17]На истом месту, стр. 53.

[18]Константин Михаиловић: Јаничареве успомене или „Турска кроника“, стр. 20.

[19]Никола Радојчић: „Грчки извори за Косовску битку“ (Гласник скопског научног друштва, књ. VII–VIII, 1930, стр. 174; ср. В. С. Радовановић, „Свети Милош Обилић“ (Живот и рад, 1929, стр. 1–7).

[20]Цјелокупна дјела Петра Петровића-Његоша, Београд 1935, стр. 81.

[21]Владимир Ћоровић: Историја Југославије, стр. 313.

[22]Исидора Секулић, Његошукњига дубоке оданости, Београд 1951, стр. 285.

[23]Alberto Fortis: Reise in Dalmatien, erster Teil, Bern 1776, стр. 89.

[24]Јован Цвијић: Балканско полуострво и јужнословенске земље, стр. 262–263.

[25]Споменик СКА, LI, стр. 129.

[26]Цјелокупна дјела Петра Петровића-Његоша, стр. 72.

[27]На истом месту, стр. 15.

[28]Gustav Rasch: Die Türken in Europa, Prag, 1873, стр. 281.

[29]Karl Braun-Wiesbaden: Eine türkische Reise, Stuttgart, 1876, Buch I, стр. 202.

[30]L.V. Südland (Dr. Ivo Pilar): Die südslawische Frage, стр. 309.

[31]Јеремија М. Павловић: Малешево и Малешевци, стр. 388.

[32]Миленко Филиповић: Обичаји и веровања у Скопској котлини, Београд 1939, стр. 405.

[33]Миленко Филиповић: Живот и обичаји народни у Височкој нахији, Београд 1949, стр. 134, 144.

[34]Стеван Дучић: Живот и обичаји племена Куча, Београд 1931, стр. 493.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 25 август 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 14 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.