header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Излагање Др Милана Петровића на научн. скупу у Панчеву Штампај Е-пошта
понедељак, 29 јун 2009

"СВЕТОСАВЉЕ ДАНАС: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ"

Проф. Др Милан Петровић

ОСНОВНЕ РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ ПРАВОСЛАВНОГА ЦРКВЕНОГ ПРАВА И ПРАВА РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ

 Када је реч о црквеноме праву, најпре се мора имати у виду његова сложена структура.

Средишњи, стожерни део црквенога права чини канонско право, које уређује унутрашњи живот Цркве, а то у првом реду значи устројство Цркве као заједнице свештених лица и лаика те њихова међусобна права и обавезе, као и делатност Цркве унутар те заједнице: свештенодејства; учење; управљање и суђење. Напоменимо и да црквени догмати, који су иначе и предмет догматике као философије хришћанства, улазе у састав канонскога права, пошто њихова повреда представља нарочито тешку црквено правну кривицу. Због таквога места канонскога права, и наука црквенога права назива се канонистиком.

Део црквенога права је и еклезијастичко право, које уређује материје од заједничкога значаја за Цркву и државу. Рецимо, брак је за Цркву света тајна, али брак и породица уједно чине и основу живота државне, односно националне заједнице. Црквени погреб је један свети чин, али правни режим гробаља из културних, хигијенских  и урбанистичких разлога данас неминовно спада у надлежност државе и локалне самоуправе. Верска настава у државним школама нарочито захтева координацију Цркве и државе. Храм је свето место, али може бити и споменик културе који стоји под заштитом државе. И тако даље. Схватању Цркве о потреби хармоничних односа између државе и Цркве одговара став да питања еклезијастичкога права треба да буду уређена њиховим међусобним споразумом. Такав споразум назива се конкордат. Додуше, под конкордатом се обично подразумева формалан уговор који држава и Црква закључују као две равноправне стране, уговор дакле по угледу на међународне споразуме. Само, та форма није нужна. Конкордат постоји и када држава једнострано, законом, уреди дотичну материју, али по претходно прибављеном позитивном мишљењу, односно давању сагласности, од стране Цркве.

Напокон, постоји и такозвано право верских заједница. То су прописи којима држава, у режиму одвајања Цркве од државе, намеће своју вољу Цркви у оним материјама које би иначе требало, са становишта Цркве, да се уреде споразумом обеју страна. Ти спрам Цркве непријатељски прописи нису извор црквенога права, али их наука црквенога права ипак проучава пошто  се њима уређују односи Цркве и државе.

Главни извор црквенога права уопште и канонскога права напосе чине божански закони. Божански закони објављени су пре свега у Светом писму Новога завета. Старозаветни божански закони који се односе на јеврејску цркву и нацију, не важе за Цркву као „Нови Израел“. Но, старозаветни божански закони општег карактера, пре свега Десет заповести које је Бог дао Мојсију, важе за Цркву и даље.

Исходиште разлике између православнога и римокатоличкога црквеног права лежи управо у различитом тумачењу божанских закона.

По православном схватању, Нови завет је утемељио епископално-саборно управљање Црквом. Према Јеванђељу по Матеју (18, 18), Господ Исус, говорећи о Цркви, каже својим ученицима–апостолима: „Јер вам кажем заиста: Што год свежете на земљи, биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу.“ То своје право и дужност врховнога вођења Цркве, апостоли ће касније преносити на своје наследнике, епископе, рукоположењем, а ови ће такође рукополагати нове епископе; тако је настало такозвано апостолско наслеђивање или апостолско прејемство (successio apostolica) као први принцип легитимног вршења пуне црквене власти. Данас тај принцип не признаје само већина протестантских Цркава, за које епископ није апостолски наследник, већ обичан државни или црквени чиновник. Апостоли, међутим, равноправни су и сва питања која се тичу Цркве као целине, као хришћанске екумене, они решавају заједнички, саборно. То је други принцип легитимног вршења пуне црквене власти, принцип саборности. Господ Исус је, наиме, изрично осудио сваку помисао о хијерархији међу апостолима, односно о апостолском старешинству. Ево шта каже Јеванђеље (Мат., 18, 1-4): „У тај час приступише ученици к Исусу говорећи: Ко је дакле највећи у царству небескоме? И дозва Исус дијете, и постави га међу њих. И рече им: Заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као дјеца, нећете ући у царство небеско. Који се дакле понизи као дијете ово, онај је највећи у царству небескоме.“ Опет, мати апостолâ Јакова и Јована, синова Зеведејевих, замоли Га заједно са њима, да у Царству небескоме та двојица седе један с његове десне, а други с леве стране; чувши то, остали апостоли расрдише се на та два брата. Јеванђеље даље каже (Мат., 20, 25-27): „А Исус дозвавши их рече: Знајте да кнезови народни заповиједају народу, и поглавари управљају њим. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде већи међу вама, да вам служи. И који хоће међу вама да буде први, да вам буде слуга.“ Исто се питање, напокон, поставило и на Тајној вечери (Лук., 22, 24-27): „А поста и препирање међу њима који би се држао међу њима да је највећи. А он им рече: Цареви народни владају народом, а који њим управљају, зову се добротвори. Али ви немојте тако; него који је највећи међу вама нека буде као најмањи, и који је као старјешина нека буде као слуга. Јер који је већи, који сједи за трпезом или који служи? Није ли онај који сједи за трпезом? А јасам међу вама као слуга.“

Принцип саборности у ужем смислу први пут је дошао до изражаја на Апостолском сабору у Јерусалиму, који је вероватно одржан 49. године. Надлежност и одлуке тог Сабора ушле су у прописе Светог писма, те према томе имају снагу божанских закона. Апостолски сабор је решио да су хришћани Нејевреји ослобођени од дужности које намеће Мојсијев закон, с тим да се морају чувати од меса жртвованога идолима, од крви, од удављенога и од блуда –„и што нећете да се чини вама не чините другима“ (Дјел., 15, 29). Уједно је одобрено да апостол Павле и Варнава и даље проповедају Јеванђеље међу браћом Нејеврејима. Што се тиче Јевреја, Сабор је утврдио да ће њихову евангелизацију и даље обављати Јерусалимска Црква, пре свега апостол Петар (Гал.,2,7-8). Сабор је ипак морао да плати дуг историјској ситуацији, прописавши да хришћани Јевреји, јудео-хришћани, морају и даље да се придржавају Мојсијева закона (Дјел., 15, 21): „Јер Мојсије има од старијех времена у свијем градовима који га проповиједају, и по зборницама чита се сваке суботе.“

Васељенски сабори православне Цркве легитимни су настављачи Апостолскога сабора, те су стога и они установа божанскога права. Пожељно је, али није нужно, да на Васељенском сабору буду заступљене све обласне Цркве. Битно је, међутим, да саборске одлуке буду примљене од свих Цркава, како оних чији су представници учествовали у раду Сабора, тако и оних које на Сабору нису имале заступнике, нити су кроз нарочите посланице заузеле став о питањима која ће Сабор расправљати. „Бивало је сабора јеретичких“, вели Никодим Милаш (Православно црквено право, 3.изд., Београд 1926, 309), „као онај, на коме је састављен био полуаријански символ, или таквих, на актима којих се потписало много више епископа, него на V вас. сабору, па и таквих, којих су одлуке потписивали патријарси и цареви, ипак сви ти сабори нијесу признати за васељенске просто због тога, што вјерни народ није могао признати одлуке њихове за истинити глас цркве.“ Православна Црква признаје седам Васељенских сабора, који су држани у раздобљу од 325. до 787. године.

Као врховна власт целокупне Цркве, Васељенски сабор је сам опредељивао своју надлежност. Он, тако, утврђује догмате вере и излаже их у облику символâ и верских ставова (Правило 7. Трећега вас. сабора). Просуђује учења истакнута у Цркви и посебно осуђује јереси (Правило 1. Другога вас. сабора). Прегледа и потврђује правила (каноне) усвојене на ранијим Саборима (Правило1. Четвртога вас. сабора). Уређује начин управљања Црквом уопште и обласним Црквама напосе, те права Цркава која се тичу управљања (Правила 6. и 7. Првога вас. сабора). Утврђује степене и права црквене јерархије (Правила 4. и 6. Првога вас. сабора). На основу Светог писма, светог предања и хришћанскога морала врши врховну судску власт над епископима, укључујући и аутокефалне епископе, као и над самим обласним Црквама (Правила 12, 13, 32, 33, 55, 56. и 81. Петога и Шестога, Трулскога вас. сабора).

Принцип саборности важи и за обласне православне цркве – њихови врховни органи су обласни сабори. Али и у старија времена, када су све митрополитанске Цркве биле аутокефалне, митрополит је, сагласно Правилима 34. и 37. Правилâ светих апостола, увек морао да поступа са знањем свих осталих епископа своје митрополије, при чему је два пута годишње морао да буде одржаван сабор епископа, који су међу собом испитивали догмате благочастивости и решавали црквене спорове. О томе Јевсевије Поповић (Опћа црквена историја, I, Срем. Карловци 1912, 2. фототипско изд., Нови Сад 1995, 293) вели: „Митрополит је био само лице, које одржаваше јединство међу епископима. Он је додуше у својој провинцији имао не само почасни, него и јурисдикциони примат, али не са монархијском, него са президенцијалном влашћу и не по божанском праву, од Христа, него само по људском праву, које је створила црква после апостола.“

Римски су епископи, папе, ово начело поставиле на главу установивши неограничену монархијску власт над својом Црквом и истакавши к томе претензију на такву своју власт над целокупном васељенском Црквом, дакле на једино своју аутокефалност. Врхунац тог отпадањa од основних правних начела изворног хришћанства представља проглашење догме о непогрешивости папе, коју је Пије IX 18. јуна 1870. обзнанио конституцијом „Pastor Aeternus“. Та догма уништила је сваки остатак неке националне римокатоличке Цркве и увела један тоталан централизам као претечу савременог глобализма.

Легитимитет за ту нечувену злоупотребу права, римске су папе нашле у исказу Господа Исуса из Јеванђеља по Матеју (16,18-19): „А и ја теби кажем: Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју и врата паклена неће је надвладати. И даћу ти кључеве од царства небескога: И што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима.“

Само, као што смо навели, исту власт је Исус дао и осталим апостолима. По учењу протестантских Цркава, ту такозвану „власт кључева“ (potestas clavium ) Господ и није дао Петру лично, већ Цркви у целини. Ставише, један истакнути римокатолички егзегета, бискуп Авилски Alphonsus Tostatus (умро 1455.), тврдио је исто, а да никада зато није био сматран јеретиком. Историја је показала да је ово друго, потоње тумачење исправно. (В.: Richter/Dove/Kahl, Lehrbuch des katholischen und evangelischen Kirchenrechts , I, Neudruck Aalen 1975, 309 идд.).

Полазећи од казивања о „власти кључева“, римске су папе изградиле следеће теорије: Прво, апостол Петар је био старешина свих апостола, те самим тим и поглавар Цркве у целини. Друго, апостол Петар био је први римски епископ и пострадао у Риму, разапет на крсту са главом надоле, у време Нероновог прогањања хришћана, 64. или 67. године. Римске су папе, према томе, наследници апостола Петра и као такви поглавари целе Цркве. Папе не само што су се сматрале Петровим наследницима, већ су се са њим и поистовећивале. Често је њихово самоименовање: Ја сам Петар“ (Ego sum Petrus).

Критичко испитивање изворâ показује неодрживост тих теорија.

Већ смо показали да Господ Исус није допуштао успостављање било каквог старешинства међу апостолима; хијерархија која је доцније настала међу епископима установа је људскога и не божанскога права. Но, није ли ипак постојало неко фактичко, посредно превасходство Петрово над осталим апостолима? Ни у ком случају. Петар је био најстарији и најречитији међу апостолима. Као такав, он често посредује њихове ставове, мишљења и осећања Господу. Али, он запада и у дубоке слабости. Баш њему Господ упућује, намах после похвале („Ти си Петар...“), страшан прекор: „Иди од мене, сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско“ (Мат. 16, 23). Петар се под заклетвом одрекао Господа, због чега се горко кајао (Мат. 26, 69-75). Тек му васкрсли Господ опрашта и припрема га за мисионарско деловање (Јов., 21, 15-18). На Апостолском сабору у Јерусалиму Петар не председава, иако је присутан и говори. Штавише, он мора да оправдава свој поступак пригодом крштења Корнелија стотника (Дјел., 11, 1-18). Апостол Павле му у лице пребацује дволичност у ширењу Јеванђеља у Антиохији (Гал., 2, 14): „Кад ти који си Јеврејин, незнабожачки а не Јеврејски живиш, зашто незнабошце нагониш да живе Јеврејски.“ О Петровом положају у Јерусалимској Цркви од пресуднога је значаја сведочанство апостола Павла, који га ставља на друго место, иза Јакова (Гал.,2,9): „И познавши благодат која је мени дана, Јаков и Кифа (што значи Петар на арамејском) и Јован, који се бројаху да су стубови, дадоше деснице мени и Варнави, и пристадоше да ми проповиједамо у незнабошцима, а они у обрезанима.“

Протестантске Цркве стоје на становишту да апостол Петар никада није био у Риму. Православна Црква прихвата, додуше, предање да је Петар пострадао у Риму, али не и да је био римски епископ, што ће рећи да не прихвата предање да су римске папе његови наследници. Штавише, неки новији православни историчари Цркве доводе у питање и став, да је апостол Петар уопште долазио у Рим; (в., на пример: Јевсевије Поповић, нав. дело, 195, 225; М.Е. Поснов, История Христианской Церкви, 2002). Наиме, Дела апостолска, која је апостол и јеванђелиста Лука написао већ дуже времена након Петрове смрти, можда око 80. године, мада веома опширно извештавају о деловању апостола Петра, ништа не кажу о његовом боравку у Риму. Она би о томе морала да говоре када описују долазак апостола Павла у Рим (око 61. године) кога тамо дочекују хришћанска браћа (Дјел., 28, 14): „И оданде чувши браћа за нас изађоше нам на сусрет тја до Апијева пазара и три крчме. И кад их видје Павле, даде хвалу Богу, и ослободи се.“ Но, међу том браћом није било Петра. Ко је основао римску Цркву не зна се. Апостол Петар, међутим, то никако није. У посланицама које је писао из Рима, апостол Павле такође не каже да је тамо срео Петра, премда у Посланици Галатима подробно извештава о својим сусретима с Петром у Јерусалиму и Антиохији. Један изврстан савремени зналац ових питања, теолог Heussi (Die römische Petrustradition in kritischer Sicht , Tübingen 1955, 1 идд.), на основу анализе Павлове Посланице Галатима (2,6-9), закључује да у време њеног писања, око 57. године, апостол Петар више није био жив, да је дакле умро знатно пре Неронових прогона.

Овде би било корисно споменути једну констатацију папског историчара светског угледа, Kühner-а, иако он као верујући римокатолик стоји на тлу службенога предања своје Цркве (H. Kühner, Lexikon der Päpste , Wiesbaden 1991, 23): „Петар је био први антиохијски епископ и може као први управник римске хришћанске општине да важи и као први римски епископ. Ипак, о папском достојанству може се говорити тек почев од треће деценије 4. века.“

Међу мноштвом фалсификата којима су римске папе доказивале неко своје право, светскоисторијски значај добила је такозвана „Константинова даровница“ (Constitutum Constantini Imperatoris - Donatio Constantini). Она се налази у једној правној збирци, која иначе врви од кривотворина, „Псеудо-Исидоровим декреталима“ (Decretales Pseudo -Isidorianae), одакле је око 1140. преузета у Грацијанов Декрет, први део Зборника канонскога права (Corpus iuris canonici ) који је до 1917. био главни извор канонскога права римске Цркве, иако су још у 15. веку кардинал Никола Кузански и универзални хуманистички учењак Lorenzo Valla егзактно доказали њену лажност. Сама „Константинова даровница“ знатно је старија од Псеудо-Исидорових декретала; настала је у фалсификаторској радионици папе Симаха (владао од 22. новембра 498. до 19. јула 514.), иначе римокатоличког свеца (в.: Кühner, нав. дело, 54 ид.). По лажној „Константиновој даровници“, папа Силвестар Први, који у стварности Константина Великог никада није видео, излечио је овога наводно великог прогонитеља хришћана од куге и крстио га. Заузврат, Константин, одлучивши да се пресели на Исток Царства, поклонио је папама град Рим, целу Италију са западним провинцијама и дао им царске инсигније, тако да су папе од тада легитимни владари Западнога Римског Царства. „Константинову даровницу“ делотворно је употребио папа Стефан Други, подастревши је у зиму 753/54. франачком краљу Пипину Трећем, иначе узурпатору престола. Пипин је „поверовао“ и признао папама власт над градом Римом и Централном Италијом-настала је Црквена држава која је трајала до 20. септембра 1870. Пипин је награђен тиме што га је папа признао за легитимног владара и римског патриција (Patricius Romanorum ), као и „усвојеног сина“ светог Петра.

Само, прогласивши догму о сопственој непогрешивости, римске су папе превазишле Петровски легитимитет - јер апостол Петар је био човек који је грешио. Зато су том догмом папе себе прогласиле боговима. Следствено томе, тај нови папски легитимитет може имати основ једино у Другој посланици Солуњанима апостола Павла, где се каже (2,4): „Који се противи и подиже више свега што се зове Бог или се поштује, тако да ће он сјести у цркви Божијој као Бог показујући себе даје Бог.“ Знаковито је и да Законик канонскога права (Codex iuris canonici) који је донео Бенедикт XV 1917. и чија нешто измењена верзија од 1983. важи као основни извор права римокатоличке Цркве, потпуно потире разлику између правила Васељенске Цркве и каснијих папских законодавних дописивања, тако да је садашње римокатоличко канонско право једино и искључиво папско право. Несумњиво су присутни знаци да је близу крај хришћанскога еона и, сходно томе, Антихристов долазак. Но, у истој Другој посланици Солуњанима, апостол Павле вели да се тај крај, односно тај долазак неће догодити док постоји онај „што задржава“, „катехон“ (2, 6-7). Данас, после готово двадесет векова, знамо да тај катехон може бити једино православна Црква. Јер, само она чува и одржава чистим изворе велике хришћанске реке, где спада и успомена на хришћанско Царство, „Византијски комонвелт“. Ту чуварност и ту успомену предочава и одлука Светог архијерејског сабора Српске православне Цркве од 12/25. маја 1939. – која стоји у упадљивој супротности са моторизованим законодавством римских папа и њиховим непрекидним произвођењем нових лажних чудеса и  нових лажних светаца: „Да Зборник Крмчија има важити као официјални наш канонски Зборник све док се не замени новим.“

У Нишу, 27. септембра 2008.

Извор: Зборник „Светосавље данас: изазови и одговори“, Епархија банатска - ЛИО, Горњи Милановац 2008., стр. 107-114.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( недеља, 16 мај 2010 )
 
< Претходно

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 40 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.