header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владан Ивковић: Куда воде српски православни народ Америке? Штампај Е-пошта
петак, 13 септембар 2019
         Српски православни народ сјеверноамеричког континента је поново бачен у ковитлац вјерских подјела из којег је излаз неизвјестан и од чијег исхода многи стрепе. Невичан црквеним пословима, сложеним процесима и јерархији унутар ње, умногоме изолован од тих процеса, а у суштини незаинтересован за њих, поново неспреман дочекује вјетрове који пријете да му уруше Цркву.

О чему се ради, чему паника?

Крајем августа је група забринутих вјерника из Сједињених држава, која себе назива Одбором за одбрану Српске православне цркве, покренула интернет петицију у којој оптужује тројицу епископа Српске православне цркве у овој земљи за противправно доношење новог устава или измјена устава три америчке епархије, којим су оне одвојене од Канадске и Јужно-средње-америчке епархије. Овим је, како се наводи, учињен корак ка њиховом издвајању из окриља матичне Српске православне цркве. Ријеч је о одлукама објављеним делегатима Црквено-народног сабора, одржаног у јулу ове године у Чикагу, поводом прославе 800 година аутокефалности Српске православне цркве.

И прије објављивања петиције, практично непосредно послије завршетка спорног Сабора у Чикагу, отпочело је жустро препуцавање о догађањима на том скупу.

Најприје се огласио вјерник из Калифорније, Србољуб Поповић, 22. јула, са оптужбама о нерегуларности процеса у Чикагу, прескакању процедуре, обмани делегата, и чак велеиздаји од стране већ контроверзних епископа Максима Западно-америчког и Иринеја Источно-америчког. Поповић, који се потписује као представник Канцеларије Слободне Српске Православне Митрополије Новограчаничке, која више не постоји, је отишао дотле да у сврху одбране Српске православне цркве у Америци позива на оживљавање те угашене институције, што би практично значило раскол унутар Српске православне цркве.

Оптужбе које је из друге руке изнио Поповић на први поглед су звучале острашћено и претјерано, док нису у својој суштини потврђене са далеко вишег и легитимнијег мјеста: на блажи начин их износи и јужноамерички епископ Кирило у свом писму од 26. јула. Епископ Кирило, један од петорице чланова Епископског савјета за Сјеверну и Јужну Америку, обраћа се осталој четворици, епископима Лонгину, Митрофану, Иринеју и Максиму, и кори их што се мимо његовог знања и учешћа донијела одлука да се епархије у САД-у правно одвоје од његове, Јужно-средње-америчке, и Канадске. Ни епископ Канадски Митрофан, коме се такође обраћа епископ Кирило, није учествовао на Сабору у Чикагу.

 

Прво троепископско саопштење (енг.) је изашло 1. августа. Осмог августа су тројица америчких епископа директно одговорила и на критике епископа Кирила.

Вашингтонски парох Василије Вранић је 7. августа покушао подробно да објасни теолошку и правну подлогу и оправданост донесених одлука, а сличан краћи напор је учинио и епископ Максим у разговору за београдску “Политику“ 1. септембра у чланку мало иронично насловљеном “Основни проблем српске црквене стварности је недостатак дијалога.“

Седмог септембра су се званичним саопштењем поново огласила сва тројица епископа, Лонгин, Максим и Иринеј, а истог дана излази и први у низу најављених разговора са епископом Максимом на интернет порталу “Сербијан Тајмс“ из Чикага.

Да ли се ради о правдању, контроли штете или медијској офанзиви, тешко је рећи, али су ова обраћања нису са поуздањем одговорила на спорна питања. Са лаичког становишта, а у контексту у јавности све присутнијих страхова од закључака Критског црквеног сабора из 2016. године, ти страхови вјерника нису одагнани.

У свим званичним обраћањима се понављају малтене исти ставови, али кључна недоумица је постојање сагласности Светог Архијерејског Сабора са арондацијом, тј. прекрајањем територијалних надлежности.

Да ли су се америчке епархије СПЦ-а само правно одвојиле од Канадске и Јужно-средње-америчке или и од Патријаршије у Београду, а као корак у приближавања циљевима означеним на Критском сабору?

Да ли је промјена назива уставног ентитета уједно и корак ка удаљавању од матичне Цркве или је у питању само формалност?

И најважније, да ли је процес измјене устава и територије надлежности, тзв. арондација, био регуларан и да ли га је одобрио Свети Архијерејски Сабор?

У ова три питања је срж оптужби и протеста упућених руководству епархија СПЦ-а у САД-у посљедњих мјесеци и на сва три питања су епископи и парох Вранић покушали одговорити.

Од осталих тачки спорења изнесених у петицији, не мање важних, издвајамо двије, којима се нећемо детаљно бавити у овом тексту. Прва је питање укидања Богословског факултета у Чикагу, од којег се засад, по свему судећи, одустало. Од неке врсте реформе истог се није одустало, а страхује се да би се укидањем или значајним измјенама у структури факултета изгубила једина српска високошколска установа у Америци, која је произвела низ изванредних српских свештеника.

Друга је сарадња свештенства СПЦ-а у Америци са полицијским службама у пријављивању потенцијалних случајева сексуалног злостављања малољетника, што се противи обавези свештеника да садржај исповиједи при покајању вјерника чува као тајну и по цијену живота. Настоји се да се рјешења проблема са којима се деценијама суочава римокатоличка црква примијене и на цркве које немају сличне проблеме.

Епископ Кирило (Бојовић)

Вратимо се на основне оптужбе. Ево које наводе побијају изјаве епископа и свештеника Вранића и како.

Да ли се радило о новом уставу или о измјенама старог устава, назив устава је промијењен и та чињеница није спорна. Епископ Максим правда промјену назива устава тиме што устав под старим именом Канадска и Јужно-средње-америчка епархија нису никад ни користиле. Уколико је због тога надлежност устава сведена само на епархије унутар САД-а, то би могло да има смисла да није два проблема.

Прво, зашто у називу устава није задржана синтагма “Српска православна црква“, а додато “у Сједињеним америчким државама“, него је уметнуто “Српске православне епархије?“ То би било безболно рјешење.

Епископ Максим има и на то одговор: нисмо засебна црква. Међутим, изворни устав из 2008., који јесте одобрио Сабор, баш ту синтагму садржи. Ако је била спорна, зашто је одобрио Сабор у вријеме блаженопочившег Патријарха Павла?

И ако се Вранић позива на критику Косте Чавошког из 2009., како може да брани било који дио устава који Чавошки напада у цјелости? Чавошки баш и критикује изворни устав плашећи се да је он управо пут ка овоме што се сада дешава.

Друго, важније, да ли је Свети Архијерејски Сабор одобрио ову арондацију? Чини се да и епископ Максим и отац Василије и троепископско саопштење кажу да јесте. Међутим, епископ Кирило ипак пита “да ли је за све то добијена сагласност Светог Сабора и Синода српске Цркве“?

Зар епископ Кирило не би знао да сагласност јесте добијена?

Правдатељи уставних измјена кажу да је сагласност добијена на прошлогодишњем Сабору, у мају 2018., и да је арондација, како каже Вранић, “спроведена на редовном заседању“, и то “на основу званичног предлога и захтева тројице епископа из САД-а“. Епископ Кирило признаје да је “о томе било говора на нашим епископским конференцијама,“ али додаје да се “није могло претпоставити да ће то да оде тако далеко.“

Огромна је разлика између “било је говора“ и “усвојено је на Сабору“.

Амерички епископи у својим обраћањима наводе записник са Сабора од 7. маја као правни чин одлуке Сабора да се одобри арондација. Међутим, у Саопштењу за јавност Светог Архијерејског Сабора од 10. маја 2018. нема ријечи о арондацији у Сјеверној Америци, иако су арондације саставни дио извјештаја са Сабора, уколико се оне десе, као оне из маја 2019. године које се тичу неколико епархија у Републици Српској.

Остаје спорно да ли је арондација одобрена од стране Сабора или се о њој само расправљало, па је та ставка ушла и у записник. Док се о томе не изјасне Патријаршија и Сабор, нећемо бити сигурни.

Ако јесте, зашто то није објављено у извјештају Сабора и зашто с тим није упознат епископ Кирило којег се то лично тиче?

Ако није, да ли су тројица епископа у САД-у у некој врсти непослушности према Сабору и да ли ће се Сабор или Патријарх Иринеј огласити овим веома озбиљним поводом или ће се о овоме расправљати у новембру, на редовном засједању?

Да ли је сама промјена назива устава одвајање? Није.

Да ли може да представља корак у процесу одвајања? Итекако. Одвајање увијек и јесте процес, а не један чин. Често фазе тог процеса и буду изведене тако да свака за себе не алармирају, док се процес не приведе крају. Срби имају и превише искуства са постепеним цијепањима да би их само игнорисали и говорили: “ма, неће ваљда…“

Критски сабор

Епископ Максим износи још недоречености, упркос својој очитој рјечитости и ерудицији. Конкретно, конфузан је његов осврт на закључке Критског сабора. Закључци Критског сабора везани за реорганизацију црквених надлежности у Расијању су прилично јасни у својој дугорочној намјери, која је у складу са оним што би се могло протумачити као процес одвајања за који вјерници оптужују три српска епископа у САД-у.

Епископ Кирило поставља питање ближе садашњици: како ће у складу с измјенама надлежности уопште функционисати Епископски савјет који је досад бројао пет епископа? Одговор тројице епископа гласи: као и досад.

Међутим, измијењени устав у Члану 13. мијења и састав Епископског савјета и скраћује га за два епископа, избацујући канадског и јужно-средње-америчког. У тачки Два се јасно каже:

Епископски савет сачињавају сви епархијски Архијереји Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама.

Дакле, Митрофан и Кирило неће бити дио Епископског савјета по измијењеном уставу. Да ли ће онда постојати два Епископска савјета, један са три, други са пет чланова? И чему два Савјета, ако не постоји заједничка надлежност?

Епископ Кирило се, такође, жали на неравноправно учешће у раду, да су се разговори обављали и на енглеском језику, који он не разумије.

Он такође оптужује америчке епископе за потчињавање суду и интересима групе адвоката на челу са извјесним Луком Ерцегом, која је руководила читавим процесом са нимало такта, судећи по Кириловим наводима. Исте оптужбе износи и Поповић, а на најдетаљнији начин и покретачи петиције.

Полемика ће се наставити и вјероватно заоштрити. Оптужбе су често грубе и често пропраћене, од стране вјерника, нападима на личности контроверзних епископа, а од стране епископа снисходљивим ријечима и арогантним тоном према вјерницима.

Тако се у троепископском саопштењу потписивање интернет петиција назива противним православном духу, али се игнорише чињеница да је сличне петиције потписивао и позивао да се потпишу и митрополит Амфилохије. Ваљда би Амфилохија требало научити православљу, шта ли…

У исто вријеме, називање епископа Максима погрдним именима због његовог наводног одобравања дарвинистичке теорије еволуције такође слаби морално становиште вјерника који то чине. Слично важи и за штетност расправе о томе да ли је епископ Иринеј масон или језуита, или још теже инсинуације које му се пребацују.

Без чврстих доказа, блатимо и себе и наше вјерске прваке.

Епископима и свештеницима је једини посао да се баве Црквом и да уложе напоре да је одведу на коју год страну им савјест или несавјест налаже, а на вјерницима је да пристану или не пристану на тај пут, да се опиру или да вјерују у епископе као што вјерују у Бога и у Цркву.

Можда је у праву епископ Лонгин када у разговору за ТВ Храм од 30. августа (ВИДЕО) каже, отприлике, да је брига забринутог народа добронамјерна, али неоправдана, и да воду муте појединци жељни самопромоције. Можда има и таквих, али то не утиче на истину, која је овдје једино и битна.

Ипак, разумијевању не доприноси чињеница да се од вјерника очекује да вјерују дубоко контроверзним епископима као што су Максим и Иринеј, који су у протеклих неколико мјесеци били суочени са озбиљним побунама вјерника у својим епархијама, подстакнутим разлозима невезаним за уставне промјене.

Једно се мора запамтити: Српска православна црква је једина јединствена српска национална установа.

Срби, у недостатку националне државе, кроз историју су имали Цркву као ослонац, упориште и предводницу. Владике су и били и духовници и пастири и свеци и мученици и устаници и војводе и државници, али и издајници. Ово што нас је опстало, опстало је умногоме захваљујући првима, а упркос овим посљедњима.

Научена лекција је да се мора остати будно пред опасностима, одговорно пред изазовима, достојанствено у борби, без обзира на то јеси ли патријарх, владика, свештеник или парохијан.

До нас је.

 

Владан Ивковић

https://srbist.com

Последњи пут ажурирано ( петак, 13 септембар 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 63 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.