header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Уредништво: Жене „теолози“ у СПЦ – грех који вапије за казном Божијом Штампај Е-пошта
четвртак, 19 септембар 2019

>>Сва новотарска "теологија" садржана је у речима Алистера Кроулија,

највећег сатанисте 20. века:

"Чини шта ти воља и нека ти то буде сав закон"<<

Уредништво "Борба за веру"

Више пута смо, на примерима, показали да је тешко сагледати размере зала које су новотарци нанели Српској Цркви и српском православном народу. Једно од тих зала, које у сваком православном Србину изазива мучнину, гађење и револт, јесу женски „теолози“.

         На поменуту појаву осврнућемо се кроз интервју који је јулско-августовском 368. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе“ дала дипломирани мастер теолог Милана Ивковић, дугогодишња сарадница „Православног мисионара.ˮ

При читању титуле дотичне новотарке - „дипломирани мастер теолог“, добили смо јак нагон на повраћање. Има ли иког, са иоле здраве памети, коме треба објашњавати да је жена „теолог“ исто што и мушкарац који рађа децу?! Гад пред Богом!!! Тја, само то грдило и гнусоба „жене теолози“, вапије за праведним гневом Божијим – да се Земља отвори и прогута Србију!

Куда води женска "теологија" - слика говори више од хиљаду речи

 Дотична седи на клупи, с пребаченом ногом преко ноге, у радним панталонама америчких сељака („фармерицама“), нашминкана (овде:), сујетно блудећи у даљину, с безобразно заврнутим рукавима и дубоким деколтеом, који покрива развратно распуштена коса... (сетимо се само Свете Мученице Перпетуе, која прво што је урадила, кад су је бацили у мучилиште, било је да сакупи разбарушену косу, јер  распуштена коса је знак женске моралне распуштености...)

О чему нам дотична „богословствује“?  А о чему би друго до о „хришћанској љубави“. То је омиљена новотарска тема. О греху, подвигу, посту, молитви, покајању, исповести?! Нипошто, јер то су појмови из православне морално-подвижничке праксе, стране новотарским небулозама и животу.

Богословље и љубав Божија није нешто о чему само треба да се говори. Важно је, да се несливено сјединимо са Речју Божијом, да она постане ми, и да волимо“, каже Малана.

Њен физички изглед јасно сведочи о каквој љубави прича.

О тој љубави Свети Јован Богослов, Апостол Љубави, каже:

Не љубите свет ни што је на свету. Ако ко љуби свет, нема љубави Очеве у њему. Јер све што је на свету, телесна жеља, и жеља очију, и понос живота, није од Оца, него је од овог света“ (1. Јн. 2, 15-16).

А Свети Исак Сирин поучава:

Колико се човек уклања од световних ствари, толико се више приближава Богу.

Потом извесни Бранислав Илић, катихета члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве, који је водио разговор, и чија питања, иначе, одражавају интелигенцију и знање детета од десетак година старости, констатује, несвесно, чињеницу која је управо плод новотарске „теологије“:

Будући да живимо у времену када се много говори о љубави – а, ваистину, делатне и суштинске љубави је све мање“.

Он ни не пита своју колегиницу по безбожности шта је узрок одсуства љубави, већ тражи од ње да „приближи значај хришћанске љубави?“ (!!!)

А онда следи конфузан и испразан одговор, без силе речи, који би остао само реторичко жонглирање да „мастер теолог“ није пожелела да се прави паметна и учена, па је  одвалила не само ноторну глупост, већ и јерес:

 „Важно је, да се несливено сјединимо са Речју Божијом, да она постане ми, и да волимо.“  

Дакле, хокух-покус: само пожелимо да се сјединимо са Христом и – готово! Већ јесмо. Он је постао ми, и ми ВОЛИМООО...

Док Свети Исак Сирин учење Цркве о начину сједињења са Богом и Духом Светим богословствује овако:

Треба да знаш да се без телесног труда не може приближити Богу. Сви Оци, трудили су се много да би се уселио у њих Дух Свети. Чим се Дух Свети усели у душу, човек задобија кротост и мир, бежи свака нечиста помисао. Не мисли да можеш молитвом да се приближиш Богу, ако претходно не очистиш срце од скверних страсти које га прљају.

Свети Оци су увек указивали на подвиг као једини пут и средство којим човек може очистити своје срце, како би се тако приближио Богу и Бог уселио у њега. Но, као што ћемо даље видите, такву светоотачку морално-подвижничку праксу, "мастер теолог" Милана проглашава за "погрешно схватање хришћанског етоса".

Такође, питање је, како се то другачије човек може сјединити са Речју Божијом (пошто је реч „Реч“ написана великим словом, дакле мисли на Христа“) осим несливено? Ако су у Христу и божанска и човечанства природа несливене, како то човек онда може бити „сливено“ сједињен са Сином Божијим?! Али, пошто ни један новотарац нема здраву памет, а понајмање памет (уопште) има новотарка „теолог“, онда су за очекивање једино хуле калибра да „Реч Божија постане ми“, дакле – Христос да се оваплоти у сваког од нас (!!!) и онда се ми ВОЛИМООО....

Новотарски „катихета“ се уживео у улогу, па наставља са постављањем "паметних" питања:

Дакле, сваки припадник Цркве призван je да живи по овој заповести, примењујући је у хришћанском етосу, је ли тако?

Илић тражи потврду од своје колегинице да сваки члан Цркве треба да живи по Христовој заповести о љубави (!!!)  (То је исто што и питати неког лекара: "Дакле, сваки човек мора да једе да би живео, је ли тако?") Милана мора да је богиња у новотарском свету, кад потврђује и одриче важење Христових заповести.

И она му на питање одговара потврдно (!!!). Разговор тече, као што видимо, на највишем нивоу новотарске теологије, у претпоставци да ће га читати искључиво дебили.

Онда следи питање:

Савремени хришћани су суочени са таласима бројних искушењâ која нас из дана у дан све више запљускују; имајући на уму ову чињеницу, на који начин је могуће сачувати радост Васкрсења?

Питање није, дакле, како се борити против апостасије и греха, већ грех стрпати у категорију „погрешног поимања хришћанског живота као нечег строго јуридичког“, а савести верника успављивати ружичастим и сладуњавим причама о љубави и радости! А то је и логично. Јер жена „теолог“ мора да оправда сопствено занимање, а то ће учинити преко ниподиштавања и одрицања учења Цркве.

Но, на Илићево питање „на који начин је могуће сачувати радост Васкрсења“, Милана му одговара:Стога, у контексту савремене ситуације, важније је да хришћани пронађу начин и пут којим ће непрестану радост живота и Васкресења да откривају и пренесу модерном човеку“.

Он је пита „на који начин“, она му одговара „важније је да хришћани пронађу пут и начин...“

Не дајте деци да читају „Православни мисионар“, ако не желите да се обезбоже и постану глупа!!!

Сведоци смо погрешног поимања хришћанског живота као нечег строго јуридичког, шта можете рећи о слободи у вери, указујући на правилне основе хришћанског етоса?

Главни циљ новотараца је да оправдају грех. Заправо, да одрекну и само постојање греха. А ако нема греха, онда нема ни казне, нема раја, нема пакла и све је дозвољено! Волите се, децо, без граница и мере! Живела слобода! Из тог разлога, вајни „катихета“ набацује колегиници лопту да лако поентира, па констатује како влада погрешно разумевање хришћанског живота и од ње тражи да нешто каже о „слободи у вери“, јер се само тако може доћи да правилних основа „хришћанског етоса“.

И свакако, новотарска богиња креће да бљује ватру по „лицимерју“ односно по учењу Православне Цркве садржаном у Светом Писму и Светом Предању.

Тамо где нема слободе и истине у Духу јавља се једна веома озбиљна болест друштвеног живота, а самим тим и хришћанског друштвеног живота, коју препознајемо као лицемерје.

Живљење по заповестима Божијим и црквеним, Милана проглаваша за „лицемерни начин живота, дефектно морално понашање и вештачко, одглумљено подражавање врлинског живота, које је за њу чак „хула на Духа Светога“ (Мт. 12, 31).По њој је моралан живот „имитација и глума слободе и љубави”, „конвенционалност (примена безличних и формалних дужности)“, а живот по живој људској и православној савести и заповестима Божијим је бирање „лакшег“ пута „хватања за сукњу (!!!) безличних правила него бити слободан и храбар у Духу Светоме.

По новотарцима, само прогласиш да си храбар у Духу Светоме, и већ јеси! Док Православна Црква, кроз уста великог учитеља и светилника Цркве, Светог Исака Сирина, учи:

Није лако да се усели Дух Свети у душу нашу. Треба претходно да је очистимо од сваке телесне прљавштине да буде чист сасуд. Тако ће доћи и настанити се Бог. Али, то није довољно. Да би примили Божански дар, потребно је много пута да приклањамо колена на молитву. Молитва треба да буде праћена смирењем да би је Бог примио.

Али, Милани је лакше да чупка обрве, шминка усне, маже очи,  подигне "све четири увис" и реторички жонглира о Духу Светоме и слободи, него ли да подвизима умртвљује страсти, којим путем се, опет по Светом Исаку Сирину,

душа загрева од сладости и радости духовне, а присуство Божије у души је снажно. Потребна је велика борба и велико стрпљење да би човек примио благодат и утеху Божију. Када Бог уђе у душу човека, тада се страсти повлаче.

И тек тада човек може да буде истински човекољубац и богољубац.

Иначе, о слободи коју Милана пропагира, Свети Апостол Павле каже:

Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да шта овлада мноме (1. Кор. 6,12).

Истинска слобода, по учењу Цркве, јесте у потпуном испуњавању заповести Божијих. Јер, по речима Апостола Љубави, Светог Јована Богослова,

„Сваки који чин грех, роб је греху“ (Јн.8,34).

И потом Милана поентира:

Стога, сви гладни и жедни истинске слободе ће се наситити и ослободити у Духу Светом који ослобођа без мере.

Дух Свети ће вас ослободити за сваки грех! Ако ово није хула на Духа Светога, шта ли је хула?!

А онда „катихета“ поставља питање „умније“ од свих претходних и потоњих и во вјеки вјеков:

Да ли то значи да је слободна воља велики дар Божји који је дарован сваком човеку као боголиком бићу?

Он тражи од своје богиње да потврди нешто што спада у основне истине православне вере, што знају и врапци на грани, да је, други по значају дар, после дара живота, који је Бог дао човеку – дар слободе!!!  

И, "мастер теолог" даје своју потврду:

Да, између Бога и човека постоји највећа сродност, и она се управо огледа у дару слободне воље.

За велики успех у своме раду, Милана наводи случај ученика другог разреда гимназије, који се опкладио са друговима како ће до краја свог гимназијског школовања доказати да је све оно што се учи на часовима верске наставе заправо фантазија, измишљотина, и да нам је вера апсолутно непотребна. По завршеном четвртом разреду гимназије, тај исти ђак је уписао Православни Богословски Факултет.

Одговорићемо речима Христовим:

Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели... Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што проходите море и земљу да би присвојили једног, и кад га присвојите, чините га сином пакленим, удвоје већим од себе (Мт. 23, 13 и 15).

Резиме новотарских, а самим тим и Миланиних небулоза, идентичан је резимеу целокупног личног опуса, и свеукупног сатанизма, који је дао један од највећих сатаниста Алистер Кроули:

Чини шта ти воља и нека ти то буде сав закон″,

″Љубав је закон, љубав под вољом″ и

″Нема закона над чини шта ти воља.

Православни одговор на новотарски сатанизам гласи:

„...Ходи куда те срце твоје води и куда очи твоје гледају; али знај да ће те за све то Бог извести на суд  (Проповедник 11,9).

Закључак: ко хоће да сачува здраву веру и здраву памет, нека не чита „Православни мисионар“ нити осталу новотарску штампу, већ искључиво Свето Писмо, Пролог Светог Владике Николаја, Житија Светих...

 

Напомена:

Цео интервју "мастер теолога" Милане Ивковић може се прочитати овде:

Последњи пут ажурирано ( недеља, 22 септембар 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 131 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.