header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Жан Клод Ларше, један од водећих француских православних теолога - интервју Штампај Е-пошта
уторак, 01 октобар 2019

 ДУХОВНА ПРАЗНИНА У СВЕТУ ПРИЛИКА ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ

Разговор водио: Владимир Димитријевић

Жан Клод Ларше рођен је 1949. године у градићу Бадонвилер на североистоку Француске, у римокатоличкој породици. Године 1971. постаје православни хришћанин, а духовник му је јеромонах Сергије (Шевич), код кога су се исповедали Николај Берђајев, Владимир Лоски, иконописац монах Григорије (Круг). Од 1973. до 1979. продубљује свој православни опит сусретима са Светим Јустином Ћелијским, старцем Софронијем (Сахаровим), Светим Пајсијем Светогорцем и ученицима старца Јосифа Исихасте, попут стараца Харалампија, Јефрема Катунакијског и Јефрема Филотејског (сада Аризонског).

         Године 1987. постаје доктор философије, а 1994. на Универзитету у Стразбуру докторира теологију. Године 2005. државни Универзитетски савет даје му звање професора. Аутор је преко двадесет књига и на стотину чланака из философије и теологије. Бавио се издавањем и представљањем православне светоотачке литературе на француском језику, од Светог Максима Исповедника, преко Григорија Кипарског, до Светог Григорија Паламе. У чувеној издавачкој кући L’Age d’Homme уредник је библиотеке Grands spirituels orthodoxes du XXe siècle (Велики подвижници ХХ века). Путовао је, држао предавања и учествовао на научним скуповима у многим земљама (Француска, Немачка, Енглеска, Аргентина, Белгија, Бугарска, Канада, Кипар, Шпанија, САД, Грузија, Грчка, Италија, Луксембург, Црна Гора, Румунија, Русија, Србија, Словачка). Књиге су му превођене на шеснаест језика. Његове основне теме су биоетика, питања здравља, болести, страдања, смрти, богословље Светог Максима Исповедника, теологија божанских енергија, савременост светоотачког учења, еклисиологија, догматске разлике православних и инославних, итд.

Господине Ларше, каква је, по Вашем мишљењу, будућност православља на Западу?

- Римокатолицизам је усред понора, а нипротестантизам није у бољем стању. Европско  друштво се све више и више секуларизује, а у исто време глобализује и иде у корак са целим светом. Све се разводњава, креће, нема трајања, нема никакву суштину – као што је то на прави начин показао социолог Зигмунд Бауман. Бришу се границе, било у области природних полова (мушког рода и женског рода), или вредносног система (добро и лоше, праведно и неправедно, истинито и лажно...), а то исто тако захвата хришћанске вероисповести: екуменизам у свом данашњем изопаченом облику поништава разлике, укида истински идентитет. Православље мора јасно и без комплекса потврдити сопствени идентитет, не само ако жели да преживи већ ако жели да себи привуче људе из наших западних друштава који, због тога што губе своје оријентире, теже томе да пронађу јасан и чврст путоказ. У противном, као што је то случај са многим младим људима на Западу, они ће тај путоказ пронаћи у исламу. Празнина и расуло у данашњем свету су прилика за православље. Оно због тога не сме избегавати ту апостолску мисију и не сме се повлачити у етнички и културни резерват као што је то често случај у дијаспори, што га затвара за оне који желе да уђу у православље. Оно би, насупрот томе, морало, као што су то чинили апостоли примивши за то дар Дух Светога, да се креће према људима других нација и да им проповеда поуку из Јеванђеља на њиховом језику, исто тако снагом и светлошћу Духа Светога. Без тога, православне заједнице не само да неће доживети просветљење већ ће постепено пропадати у том разводњеном друштву које их окружује са свих страна...

 

Како сведочити православље на Западу?

- Сматрам да међу западњацима заиста постоји жеђ за духовношћу. Она се, на жалост, не може утолити ни у католицизму, ни у протестантизму који су секуларизовани, тако да се људи често обраћају далекоисточним религијама, нарочито будизму или њиховим дериватима. Православље би могло да одигра своју улогу, јер оно има изузетно богату духовност засновану на исихастичкој традицији. За то би такође била потребна воља православних Цркава. Ове су, нажалост, на Западу, потпуно окренуте према својим сународницима и имају етноцентричко схватање своје функције. Оне, авај, немају никакву апостолску ни мисионарску делатност у земљама где се налазе. Када наступају изван својих заједница, то бива или на екуменистичним скуповима, где се све хришћанске конфесије и све вере налазе на истом нивоу и релативизиране су, или у званичним социјалним оквирима, где дају конформистичке изјаве, плитке и празне, без соли коју је Христос тражио да ставимо у своје речи. Православне цркве у дијаспори врло ретко служе на језику земље домаћина, и тиме скоро потпуно онемогућују сваки приступ домаћем становништву, док је порука Педесетнице да иду и проповедају Јеванђеље народима на њиховом сопственом језику… Да би имала утицаја, од великог је значаја то да Православна црква изрази свој специфични идентитет представљањем своје духовности и својих вредности, свуда тамо где је „глобализација“ све учинила релативним и плитким и где људима недостају јасне и сигурне одреднице. У време Другог ватиканског концила (1965) Римокатоличка црква била је у илузији да ће се, секуларизацијом и утапањем у свет, најбоље приближити свету. То је, напротив, довело до дехристијанизације коју данас констатујемо, јер оно што људи очекују од Цркве, то је различитост и трансценденција, а не оно што срећу у свакодневном свету. Првобитни хришћани су такође живели у свету чије вредности су биле у супротности са онима које су они проповедали. Они су ишли у сусрет свету и превели га у хришћанство говорећи незнабошцима: „Ми мислимо другачије него ви, ми живимо другачије него ви; видите нашу веру, наше вредности, наш начин живота, који су за нас тако суштински да смо спремни да умремо да бисмо их очували!“ Али, да бисмо убедили друге, морамо бити убеђени и ми сами, а пре свега морамо бити примери које други желе да подражавају. Нажалост, православни често дају свету тужну слику међусобних ривалитета и амбиција, који су у супротности са љубављу и смирењем, које су основне врлине хришћанства.

 

Поштовани господине Ларше, поред древног светоотачког богословља, какво је оно Светог Максима Исповедника, бавите се и савременим богословљем. У оквиру Ваших интересовања, настојали сте да пратите и српску теологију. Пажњу сте, између осталог, посветили и Светом Николају Велимировићу и Светом Јустину Поповићу. Одакле Ваше интересовање за српску теологију новијег доба?

- Када сам 1971. године прешао у православље, отац Јустин Поповић, иако је у самој Србији стављен по страни, уживао је велики углед у кругу неколицине православних верника у Француској, било да су се са њим они лично сусрели, било да су прочитали неке његове чланке који су тада тек почели да се преводе на француски језик. Приликом једног дуготрајног поклоничког путовања у Србију 1973. године, имао сам прилике да неколико дана боравим у манастиру Ћелије и да уз помоћ једног изванредног преводиоца више пута разговарам са њим. Тачно ми је потврђено да се не ради само о знаменитом представнику теологије већ и о представнику савремене православне духовности. У то сам се поново сам уверио читајући његове књиге (нарочито Догматику Православне цркве) и друге његове чланке који су након тога превођени на француски језик. Докторске дисертације четворице његових ученика из тога доба (отаца Амфилохија Радовића, Атанасија Јевтића, Артемија Радосављевића и Иринеја Буловића) били су изванредне и признате у читавом свету. Укотвљена у најчистијем предању, српска теологија је својом снажном убедљивошћу и упориштем, које је тих седамдесетих година имала у духовном животу земље, истовремено уносила неко ново надахнуће у православну теологију, а на светском нивоу била је референца на коју су се многи позивали. На несрећу, после смрти оца Јустина, постепено је почело да улази у период пропадања, који се и данас наставља. Чим су постали архијереји, ученици оца Јустина били су заузети својим пастирским задатком; на несрећу, превише су се умешали у поље политике. Једино је владика Атанасије Јевтић наставио са радом на пољу теологије; али када је напустио правац деловања оца Јустина, наставио је да следи правац митрополита Јована Зизиуласа, који се по многим начелним питањима удаљава од православног предања, као што сам то доказао у једној својој књизи (на српски језик преведена под насловом Личност и природа, Православна критика персоналистичких теорија Христа Јанараса и Јована Зизиуласа, превели др Иван Јовановић, Ненад Стаменковић, др Ивана Миљковић, Међународни центар за црквене студије, Ниш, 2015), и као што данас мисли већина озбиљних православних патролога и богослова. Он је навео на тај пут многе своје ученике који су постали архијереји, професори Богословског факултета у Београду, као и многе друге предаваче на истом факултету. Снага дела оца Јустина Поповића постала је non grata и била искључена са београдског Богословског факултета, а Зизиуласов персонализам постао је званична идеологија већине професора, који га у највећем броју случајева само скромно и удворички понављају. Највећи заговорници ове теологије су владика Максим Васиљевић а нарочито владика Игњатије Мидић. На тамошњем факултету владају нетрпељивост и секташтво, које неки млади професори испољавају понекад чак насилно и простачки. Српска теологија, која је 70-их и 80-их година била светионик, данас нема никаквог значаја. Недавно је на том факултету дошло до саме ивице понора, када група професора није имала паметнија посла него да пропагира Дарвинову теорију. Једина личност која се у последњих неколико деценија издвојила и изазвала дивљење у читавом православном свету и ван њега је патријарх Павле, који је ипак био више духовни пастир него теолог. У Србији, на нашу велику жалост, не постоји нико ко би био довољно снажан да се одупре овако драматичној ситуацији у српској теологији, као што је то умео Свети Јустин Поповић у односу на положај у његово доба. Потребно је, међутим, поздравити добар рад Центра за црквене студије у Нишу и његов међународни

часопис Црквене студије, који са групом универзитетских професора уређује проф. Драгиша Бојовић, а који су себи такође обезбедили веома добру међународну сарадњу. Ова установа се држи традиционалног правца деловања па је због тога скрајнута и принуђена да ради са ограниченим новчаним средствима, а заслужује да постане други

богословски факултет и српској теологији омогућује макар да пронађе неки вид равнотеже и уважавања.

 

У једном свом тексту рекли сте да Стослов хришћанске науке о љубави, из дела Касијана владике Николаја, има значај светоотачког текста какви су настајали у златно доба патристике. Можете ли нам рећи на основу чега сте то закључили?

- Дело Светог Николаја открио сам касније него дело Светог Јустина, када су његове прве књиге већ биле преведене и штампане на француском језику у издању куће L’Âge d’Homme. Када сам лично, у оквиру тих истих издавачких кола, приредио збирку Велики православни духовници ХХ века, наставио сам да објављујем његова дела. Успео сам да

објавим девет његових дела, а тај рад ће у најскорије време бити настављен (преводи четири његова дела су тренутно у припреми). Очаран сам његовом изузетном даровитошћу, која се испољава кроз чињеницу да, будући веома укотвљена у предању, она се кроз његове списе стално мења, дајући им једну веома узвишену црту духовности, уз несвакидашњу лепоту стила, која се такође осећа и приликом превођења његових дела на друге језике. Необично је то колико су његови списи, од којих су неки данас стари и стотину година, актуелни и у данашње време и имају ту моћ убеђивања која је неке људе које познајем навела на то да постану причасници вере православне или да, прочитавши та дела, поврате веру коју су имали у детињству. Непорецива је чињеница да он заузима своје место међу оцима Цркве јер његови списи имају сва својства која имају светоотачки списи: оданост предању, непосредну и сталну укотвљеност у Јеванђељу, присну повезаност са црквеним и личним духовним искуством, изражајну снагу и моћ убедљивости због надахнутости Духом Светим.

 

Колико је владика Николај познавао дух западних јереси и путеве који су Запад довели до апостасије?

- Владика Николај је више духовник и пастир, него богослов. Понекад су га критиковали због тога што су његова прва дела била делимично надахнута далекоисточним религијама и покретом Њу ејџ са којим се сусрео током свог боравка у Енглеској (1914, 1916–1918). Али, са друге стране, владика Николај, под утицајем Светог Силуана на Атонској Гори, и Руса који су били тада у Охриду и Битољу, када је он био епископ (1920–1934), све што је било негативно у тим далекоисточним утицајима преокренуо је у позитивном правцу и показао колико је хришћанство надмоћније од других религија. Он је у данашње време једини православни богослов, уз оца Серафима Роуза у Сједињеним Америчким Државама, који је критички приступао далекоисточним религијама и покрету Њу ејџ који је био надахнут тим религијама. Што се дела Молитве на језеру тиче, које су критиковали противници владике Николаја, као што ћу на то указати у једном чланку који ће на српском језику тек изаћи из штампе, оне су нека врста одговора на Ничеову теорију о натчовеку, који се служи истим стилом као и он (који је црпео, уосталом, у Књигама мудрости из Библије); што се њихове јаке космичке димензије тиче, далеко од тога да је блиска некој врсти паганизма, она је итекако саставни део космологије Светог Максима Исповедника. Што се западних вероисповести тиче – римокатолицизма, протестантизма, англиканства, баптизма... – владика Николај их је исто тако добро упознао током његових боравака у Швајцарској, Енглеској и Сједињеним Америчким Државама, такође и на екуменистичким скуповима којима је присуствовао. Његов чланак The Agony of the Church, који је написао 1917. године, морамо посматрати као „грешку из младости“, јер је он касније, као што се то из види из текста Догађај у Еванстону, објављеног 1954, исправио свој став, објаснивши изјаву православних делегата на овом скупу: „Даље се говори, како свака деноминација садржи само један део хришћанске вере, једино Православна црква садржи целину и пуноћу те истините вере, која је ’један пут за свагда предата светима’ ( Јуд. 3)./…/ Јединство свих цркава не може се постићу узајамним концесијама него само усвајањем од свију једине праве вере у целости, како је она завештана од апостола и формулисана на Васељенским саборима; другим речима, враћањем свих хришћана оној јединственој и неподељеној Цркви којој су припадали преци свих хришћана целога света првих девет столећа од Христа. А то је света Православна црква. /…/ Све друго на страну, али кад су у питању начела вере и појам Цркве, православни немају ни права ни потребе да мењају свој став“. Можемо такође навести главу број 24 Љубостињског Стослова (1941): „Православна црква је једина у свету, која је одржала веру у Евангелије као једину апсолутну истину (1 Тим 3, 15), која не потребује потпоре ни подршке ни од какве философије нити светске науке. Отуда кад читамо девети члан Вјерују: во једину свјатују соборнују и апостолскују церков – ми разумемо под једином црквом Православну цркву, и то из горњег разлога.“

 

Књига Оца Јустина о Православној цркви и екуменизму и данас се сматра једним од најзначајнијих сведочанстава о истини ортодоксије у 20. веку. Какво је, по Вашем мишљењу, светоотачко утемељење ставова оца Јустина, које неки сматрају превише „зилотским“?

- За некога ко себе сврстава у ултралибералну струју, нормални, средишњи и уравнотежени став, налик је „зилотском“. Као што сам то у уводној речи за једну одличну књигу рекао – Свети Јустин Ћелијски, коју је ове године објавио Бернар Ле Каро, у којој нам он представља пуни животопис Светог Јустина и неке одломке из његових еклисиолошких дела, посебно прве трећине дела Православље и екуменизам – суштина приступа оца Јустина састоји се у томе да покаже како се на појам Цркве гледа из православне перспективе. Из овога очигледно и саморазумљиво проистиче, према стању у којем се Црква тренутно налази, да су становишта на којима екуменизам, у данашњем добу и у свом најраширенијем облику, почива једноставно речено - неодржива... Такође бих желео да наведем речи Владимира Димитријевића, покојног директора издавачке куће L’Âge d’Homme, која је била издавач дела оца Јустина на француском језику, из једног разговора који је у скорашње време објављен: „Отац Јустин је полемичар у том смислу да јасно поставља границу између православног и неправославног. Али у оквиру подручја које брани, он се служи таквим језиком који је сам по себи језик помирљивости. То се јасно види из ових текстова. Отац Јустин успева да неком врстом умирујуће унутрашње сигурности пренесе догмате Цркве. Овде уопште није реч о ’пиљарској’ полемици, како се то већ догађа када људи једни друге хоће да на силу убеде […]. Ово је афирмација, а не негација. Ово је чврста, јака и дубока потврда православне чињенице. […] Све то нас задивљује својом поузданшћу. Имамо увек утисак да је пред нама човек који нешто види. Говори нам о својој вери у Бога, у Цркву, у Христа […] Он то тврди са поузданошћу, али не насилно“. Свакако је Свети Јустин држао оштре беседе против екуменизма, али имао је у виду онај облик екуменизма који не захтева јединство у заједничком исповедању истинске вере какву тражи сваки дубљи разговор на тему теологије, већ плитак, болећиви, релативистички, онај који доводи у питање идентитет вере православне. Његово гледиште је пророчанско – јер, до чега је довео овакав екуменизам? Он у православље није довео ниједног инославног, али је зато у свим православним земљама отуђио многе православне вернике који су постали ”зилоти”...

 

Извор: "Геополитика", број 108, април 2019.   

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 03 октобар 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.