header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Тихи пуч у Српској Цркви у Америци, шта са пучистима
Тихи пуч у Српској Цркви у Америци, шта са пучистима Штампај Е-пошта
петак, 04 октобар 2019

 Већ је добро обавештена српска јавност о пучу тројице владика, на 22. Сабору Српске Цркве за Северну и Јужну Америку. Пуч није приведен крају, па стога мислимо да би се ствар могла спасити у корист општег добра за Српску Цркву у Америци. Како је дошло до овога?

         Сазван је редован Сабор. Сабор је сазван као Сабор Српске Цркве за Северну и Јужну Америку, а завршио као сабор Српских (три) епархија у Северној Америци без двојице владика: Владике Канадског Митрофана и владике Јужноамеричког Кирила. На питање, делегата Сабора, шта је са осталим владикама, Преседништво, којег су сачињавали (само тројица владика, без народа)  владика: Лонги, Максим и Иринеј, одговорају да су позвани.

Сабор је отворен тако шта се почело расправљати о Факултету Св. Саве у Либертивилу, иако је Преседништво знало да је Свети Ахијерејски Сабор у мају донео одлуку да Факултет буде под упраом Светог Синода, шта је и логично, пошто су све школе унутар Српске Цркве под Светим Синодом. Касније се испоставило да је владика Максим забрани да се та одлука спомиње на Сабору.

Други дан, негде при крају заседања Сабора донета је штампана верзија сад већ Новог устава, одмах је постављено неколико питања у вези Новог устава, пошто скоро половина делегата, тако исто и свештеника, није ни знала да је у припреми Нови устав. У суштини Нови устав је тако лепо увијен у обланду да на први поглед не видимо разлику између њега и претходног устава. Ипак, разлика је огромна. Наиме, из самог назива се види да Нови устав није Устав српске цркве у Северној и Јужној Америци, него Устав српских епарххија у Северној Америци. Овим је намерно и свесно деградирана надлежност централних органа Српске цркве. Деградацијом централних органа управе постигла се висока могућност самосталности епархијама. За овај пучистички чин пучисти су се припремали још пре три године, када су, током времена, све парохије пререгистровали као епархијско добро, са образложењем да би цивили имали мање власти. Међутим, власт цивила је остала иста, али су зато епархије постале једини носилац материјалних и административних права парохија. Практично епархије су постале самосталне управне јединицене. Самосталност епархија као управних јединица, поред материјалних узурпација парохија(на), пружа им могућност уједињења са осталим (самостално управним) епархијама. То се већ види на делу. Заседање, наводно легалних епископа, на челу са архиепископом васељенске патријаршије. Овим чином српске епархије формално остају у јединству са Српском црквом, али само формално, номинално, док стварно, реално, у овом случају, оне су епархије васељенске архиепископије у Америци. Ко је „заслужан“ за тако „добро“ учињено дело? Сматрамо да је владика Максим главни организатор, владика Иринеј има улогу „сарадње са властима“ док владика Лонгин има најодговорнију улогу: завођење српског народа и јавности за Голеш планину. Наиме, његова улога је да искористи , или боље рећи оно шта је остало од његовог кредибалитета код верујућег народа, и да, на начин трла баба лан, информише, односно дезинформише или боље рећи,  дезоријентише, српску јавност.

Дакле, намере су Новог устава јасне. Иако Нови устав није усвојен нити је било речи о усвајању, тако сам акт „доношења“ Новог устава, нарочито његово непосредно примењивање (кориштење), говори о непослушности ове тројице владика према својој Цркви и њеним органима управљања. Зато је верујући народ остао у чуду зашто  Патријарх са Светим Синодом не реагује и искористи свој духовни ауторитет и законска права. Полако се увлачила сумња у верујући српски народ у Америци, да тројица владика, заиста раде по благослову Светог Синода и Светог Архијерејског Сабора, како су они то јавно изјавили на Сабору. Испада да је Свети Архијерејски Сабор виновник урушавања самог себе и Српске Цркве. Али, ову дилему разобличило је питање: Зашто су, виновници овог чина, тражили од Светог Синода признање за реализацију својих намера. Да је којим случајем тачна кохстатација да је Свети Архијерејски Сабор дословно јасно донио такву одлуку, како они тврде, онда би Свети Синод потврдио молбу пучиста, да се признају наводне одлуке Сабора, у њихову корист. Све ово је прелило чашу. Свети Синод је морао реаговати. Зато је Свети Синод одбио молбу и анулирао самопроглашени Нови устав.

Сматрамо да је Патријарх са Светим Синод донео целисходну и у право време добру одлуку. Да се одуговлачило постали би јаснији и дубљи шавови „пуцања“ Српске Цркве, који се већ назиру у Америци. Овако, мало се успорило, али још треба много тога  учинити да би се вратило само на стартну, пријашњу позицију. Међутим, ако се и вратимо на стартну позицију, остаје питање шта са пучистима, јер овај њихов гест је очигледна демострација јавног одбијања послушности Цркви. За очекивати је да се пучисти одмах разреше, синодском одлуком, епархијских дужности, потом пошаље синодска комисија, и ако се нађе да, поред јавног демострирања непослушности, постоје и финансијске злоупотребе (које су више него очигледне), позову на одговорност, пензионишу или расчине. Знамо да је то крупан залогај и да постоји проблем кога поставити, за нове владике. Сматрамо да би могао источноамеричку епархију преузети Владика Митрофан а, владику Георгија вратити на канадску, при томе требало би западноамеричу дати на администрирање буеносајрском владики Кирилу. По повлачењу Лонгина требало би поставити новог владику оданог Српској Цркви, са новом и већом титулом.

 

Забринути саборски делегат  (идентитет аутора чланка познат Уредништву)

Последњи пут ажурирано ( субота, 05 октобар 2019 )
 
Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 34 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.