header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Свештеник Родион Петроградски: Људи и демони (1) Штампај Е-пошта
субота, 05 октобар 2019

 Начини деловања злих духова на људе

Како већ рекосмо, сву своју злобу и мржњу демони су усмерили на човека који је лик Божији. Сви њихови напори су усмерени томе да погубе што је већи број људских душа. Ради тога они употребљавају своје могућности и моћи.

        "Ђаво свуда испитује – вели свети Григорије Богослов – осматра где да обори, где да рани и да пронађе оно што није заштићено и што је откривено за ударац; што више види чистоте, то више тежи да је оскрнави… Зао дух прима на себе двоструки лик, разапињући час ову, час ону мрежу: он је или најдубља тама (очигледно зло) или се претвара у светлог анђела (поприма привид добра и вара умове кротким осмехом), због чега је потребна нарочита опрезност да се уместо светлости не бисмо срели са смрћу“. На неопходност посебне пажње и будности упозорава свети апостол Павле, говорећи: јер се сам сатана претвара у анђела светлости. Није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности, којима ће свршетак бити по делима њиховим (2. Кор. 11,14-15).

У борби против човека пали духови делују на његово тело, на мисаону, осећајну и вољну сферу. О карактеру утицаја на човеково тело већ смо говорили у 3. делу овог поглавља, где смо показали да демони могу да убијају људе, да наводе на њих болести и да улазе у њих (то јест, да овладавају њиховим телом). Ову последњу тачку ћемо сада подробније размотрити.

Демони улазе у унутрашњост човековог тела свим својим, условно говорећи, гасовитим бићем, слично као што у њега улази ваздух. Подробан опис ове чињенице налазимо код Мотовилова у његовој причи о томе како је нечисти дух завладао његовим телом и мучио га многе године. Ушавши у човека, демон се не меша с душом, већ борави у телу, насилно господарећи душом и телом.

Како каже свети Игњатије Брјанчанинов, „гасови имају нарочито својство ширења, то јест, својство да попримају запремину у различитој мери; очигледно да и демони имају то својство по којем њихово мноштво може да се смести у једном човеку, како о томе говори Еванђеље (Лк. 8,30)“. Ушавши у човека, како сведочи свети Јован Касијан15, „демони изазивају страшно помрачење разумних осећања душе; (то се догађа) попут појава које проузрокују вино, грозница или претерана хладноћа“. Али нашу душу демон не може да начини својим пребивалиштем. „Нечисти духови – тврди исти светитељ – не продиру у тело оних који су њима опседнути другачије до овладавши најпре њиховим умовима и помислима. Скинувши са умова одећу страха Божијег, сећања на Бога, зли духови их нападају као на ненаоружане и лишене Божије помоћи и Божије заштите и зато они бивају лако побеђени, и најзад, праве у њима обитавалиште као да је то њихов посед“. Исто то каже и свети Григорије Богослов: „Ђаво не може ни на који начин да овлада нама у потпуности: ако ђаво овлада некима, то је само зато што су они по сопственој слободној вољи дозволили да овлада њима без отпора“ (Јк. 4,7). На тај начин, из свега реченог може се закључити да се непосредно усељавање злог духа у човека догађа само по нарочитом допуштењу Господњем и често је последица страсног и лакомисленог живота грешника.

Овладавање човеком, а не усељавање у њега, посредством спољашњег подчињавања моћи његове душе демонској вољи запажа се далеко чешће, него бесомучност. Карактеристичан пример је за то Јуда. Речи Јеванђеља уђе сатана у Јуду не треба разумети тако да је Јуда постао бесомучан у правом смислу те речи. Свети Јован Богослов каже да је кроз страст среброљубља сатана најпре продро у душу ученикову (Јн. 12,6), затим је у потпуности овладао његовим срцем (Јн. 13,2) и најзад се потпуно уселио у њега (Јн. 13,27). Овде видимо упечатљив пример како демон постепено овладава душом грешника путем страсти среброљубља која стално јача.
Један од главних начина деловања нечистих духова на људе јесте њихово деловање на мисаону сферу путем уношења у њу различитих греховних помисли. Налазећи се ван домашаја човекових телесних чула, демони, делујући на његов ум, уносе у њега различите мисли које личност, која не води духовни живот, прихвата као своје. А ако их прихвата и слаже се с њима, тиме постаје проводник туђе зле воље која постепено и у целини њиме овладава. „Често – каже Антоније Велики – будући да су сами невидљиви, (зли дуси) се приказују као побожни саговорници да би обманули сличношћу лика и да би оне које су преварили увукли у оно што желе“. Знајући да људи воле истину, демони стављају на себе маску истине и тим средством изливају отров у своје следбенике. Тако је некада ђаво преварио Еву говорећи јој не своје речи, већ тобоже, понављајући речи Божије, при томе изврћући њихов смисао (Пост. з, 1). Тако је преварио Јовову жену, научивши је претераној љубави према мужу, а отуда и хуљењу на Бога, похули на Бош и умри (Јов. 2,9) – рекла је она, верујући да се за богохуљење човек одмах подвргава смрти и самим тим се завршавају његове тешке земаљске муке. Тако је преварио и обмануо све људе, изврћући суштину ствари и све је одвукао у провалију зла.

Али треба приметити да у борби против нас демони не познају склоност наших срдаца, не могу да читају наше мисли, него из речи које ми изговарамо у разговору, из поступака спољашњег човека у разговорима, „устајања, седења, хода, погледа сагледавају, према мишљењу Евагрија монаха – по цео дан мисле о превари (Пс. 37,13) – наше унутрашње стање да би за време молитве помрачивали наш ум злим помислима које одговарају страственим склоностима“.

Али ево шта о томе говори свети Исидор Пелусиот: „ђаво не зна оно што је у нашим мислима зато што то искључиво припада сили Божијој; али по телесним покретима он лови наше мисли. Види ли, на пример, да неко испитивачки гледа и ужива очима у туђој лепоти? Искористивши његово стање, одмах подстиче таквог човека на прељубу. Угледа ли онога ко је побеђиван стомакоугађањем? Одмах му живописно приказује страсти које изазива стомакоугађање и подстиче га да његова намера буде спроведена у дело. Подстиче и на отимање и неправедно стицање“.

Подвигоположник – Христос Бог – изједначава снаге оних који се боре и кроти дивљу јарост злих духова који без допуштења Божијег не могу кушати људе, као што се то види из Јововог живота. Демони чак немају власт ни да сами уђу у крдо свиња, већ Господ не допушта да они искушавају човека више него што он може да поднесе. Али у борби даје хришћанину снаге које му дају могућност да изађе као победник.

Осим мисаоне сфере, пали духови могу још нападати и чулну и вољну страну човекове душе. Ево шта о томе пише преподобни Нил Синајски: „Када завидљиви демон не успева да покрене сећање, тада делује на крв и сокове да би преко њих произвео у уму маштање и испунио га сликама“. Делујући на тело, демон изазива у човеку осећање похоте, беса, гнева и слично. То се очигледно види на примеру свете Јустине у којој је демон, кога је слао чаробњак, распаљивао осећање похоте и сладострашћа, али је био одагнан молитвом светитељке.

Делујући на вољну сферу човекове душе, демон као да лишава човека снаге, енергије и способности за одлучно деловање и за свако деловање уопште али опет приликом молитве одлази побеђен силом Христовом.

Евагрије монах пише да се демони разликују по степену зла и моћи, вршећи различита служења. То потврђује и свети Јован Касијан, говорећи да се „неки од њих наслађују нечистим и срамним похотама, неки воле богохуљење, неки гнев и бес, неки се теше тугом, неки таштином и гордошћу – и сваки ону страст у човеково срце улива којом се и сам наслађује – али не подстичу страсти сви заједно, већ наизменично, у складу са околностима времена, места и пријемчивости кушаног“. О духовном невидљивом рату сведочи исти подвижник: „На неискусне и немоћне нападају најслабији духови, а када ови буду побеђени, тада се шаљу они јачи“, али то се догађа у мери умножавања духовних моћи војника Христовог.

Дакле, како видимо, демони имају својеврсну „специјализацију“, налазећи се у злу, имају извесну слободу зато што могу од многих зала да бирају једно зло које је њима најпријатније. Од те страсти они и живе, труде се да је распале у човеку како би кроз то добили приступ његовој души и телу. Осим тога, сасвим је могуће претпоставити да се демони могу хранити и јачати на рачун човекове енергије која се трансформише у страсно уживање.

Ако, по речима светог Јована Дамаскина, анђели „созерцавају Бога онолико колико је то за њих могуће и имају то за храну“, демони, којима је созерцање немогуће, изгледа да могу да добијају енергију посредним путем, преко човека, претварајући његову животну силу у своје напајање. Ради тога они најпре морају да уподобе човека себи, добивши кроз то приступ његовој души. Страстан и грехољубив човек је за пале духове изврсна хранљива средина. Распирујући у њему енергију страсти, енергију која прождире његове животне силе, демон се храни и јача у таквој средини. После тога, овладавши грешником, пали дух користи његово тело као инструмент за добијање веће насладе страшћу. Ето још једног разлога зашто је страстан и грехољубив човек буквално облепљен демонима.

Неопходно је такође истаћи да пали духови могу да дају својим служитељима посебну демонску врсту енергије, која омогућава покорним извршиоцима воље сила зла да неуморно раде на пољу умножавања греха. Али услед своје деструктивне суштине, будући да су лишени способности за стварање, демони на крају крајева уништавају и своје следбенике.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 07 октобар 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 159 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 Душекорисна поука из Оптинске пустиње:
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.