header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Од Атине до Тбилисија Штампај Е-пошта
четвртак, 02 јул 2009

Владимир Димитријевић

ОД АТИНЕ ДО ТБИЛИСИЈА

(Васељенско Православље и екуменизам)

додатак II

 РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА

Пред читаоцем се налази кратак преглед борбе за очување Светог Предања пред изазовом екуменизма, те, по оцу Јустину, „свејереси” наших дана. Наравно, дијалог са инославнима није туђ Цркви од Истока; али, екуменизам је одавно престао да буде дијалог, а постао идеологија. Сведочења из православне Грчке, са Свете Горе, из Румуније, Русије и Грузије су ту да нас подсете на чињеницу да је Црква жива и да се бори, чега је сведочанство и скуп „Светосавље данас: изазови и одговори”, одржан у организацији Епархије банатске 15/28. септембра 2008. у Панчеву.

Уосталом, скуп „Светосавље данас: изазови и одговори” није усамљен у васељенском православном самосазнању и самоосећању. Тако је, рецимо, од 20. до 24. септембра 2004. године одржан скуп „Екуменизам: порекло, очекивања, разочарења” у организацији Аристотеловог универзитета у Солуну и „Друштва за истраживање Православља”. У препуној свечаној сали факултета, скупу се обратио, са благословом, митрополит солунски Антим, поздравивши многе епископе, градоначелника Солуна, посланике грчке скупштине, универзитетске професоре, свештенство, монаштво и верни народ. На скупу је реферат поднело шездесетак учесника, скоро из свих помесних Цркава, међу којима се истичу: митрополит неврокопски Натанаил (Бугарска Православна Црква), епископ Гане Пантелејмон (Александријска патријаршија), епископ рашко-призренски Артемије (Србска Православна Црква), протојереј Валентин Асмус (Руска Црква), протојереј Зураб Антанадзе (Грузијска Црква), јеромонах Лука и јерођакон Леонтије (Румунска Црква), свештеник Џон Ривз (Православна Црква Америке), Антоније Миронович (Пољска Црква), итд. Из Грчке Цркве беседили су, између осталих: митрополит навпактоски Јеротеј (Влахос), архимандрит др Сарантис (Сарандос) из Ризаријеве богословије; протојереј др Георгије Металинос, декан Богословског факултета Универзитета у Атини; професор др Димитрије Целенгедис, Богословски факултет у Солуну; протојереј Теодор Зисис, Богословски факултет у Солуну; др Константин Каварнос; др Јован Корнаракис, Богословски факултет у Атини, итд. Са Свете Горе, на скупу су учествовали: архимандрит Јосиф, игуман манастира Ксиропотама; старац Мојсије Светогорац; јеромонах Алексеј Каракалски; старац Лука Филотејски. Скупу су се обратили и угледни духовници: Никодим (Блалис), архимандрит Максим, игуман манастира Св. Дионисија Олимпијског, архимандрит Јоаникије (Коцонис), итд. Теме које су предавачи обрадили биле су, између осталог: “Екуменизам у пракси”; „Екуменизам и Њу Ејџ”, „Екуменизам и секуларизација”, „Екуменизам и измена датума празновања Васкрса”, „Света Гора и екуменизам”, „Утицај теологије II ватиканског концила на православне богослове (поводом Свете Тајне Крштења)”, „Став кољивара према инославнима”, „Покрет за литургијску обнову и екуменизам”, „Папизам и екуменизам”, „Љубав и истина у екуменском дијалогу”, итд.

Дакле, сабрање у Епархији банатској било је саставни део свеправославног-исповедничког сведочења, што се, уосталом, види и из овог додатка.

 

ЕКУМЕНИЗАМ У ТЕОРИЈИ И ПРАКСИ

 (одговор православних Јелина)

 

Канони Отаца и екуменизам

У православној Грчкој се, већ деценијама, води велика битка против секуларистичког екуменизма, маскираног у љубав према инославнима. У књизи „Борбе монаха за Православље“, коју је објавио светогорски манастир Григоријат 2003. године, јасно је описан исправан однос према инославнима: „Забране о заједништву било које врсте са јеретицима произашле су у суштини из велике љубави Цркве. То јест, Црква се, са једне стране, трудила да сачува здравље својих чланова од душегубне болести оних што рђаво мисле, а са друге да ове последње натера да се замисле над њеним ставом и да схватеда се налазе на погрешном путу. Удаљавање од општења са њима имало је, дакле, уједно и васпитни карактер“.

У свом тексту „Зашто се не треба молити заједно са јеретицима и расколницима“, свештеник Анастасије Гоцопулос наводи каноне који забрањују молитве са инославнима:

>>Ово су свети Канони са васељенским ауторитетом, који се односе на забрану заједничке молитве:

Десети канон св. Апостола: „Ако се неко са одлученима, макар и у кући, заједно буде молио, нека такав буде одлучен.“

Једанаести канон св Апостола: „Ако се неко, будући клирик, буде заједно молио са свргнутим као са клириком, нека се свргне.“

Четрдесет пети канон св. Апостола: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се с јеретиком буде само молио, нека се одлучи; а ако им је допустио као клирицима да нешто чине (=да чинодејствују), нека се свргне.“

Шездесет четврти канон св. Апостола: „Ако који клирик, или лаик (-световњак) пође усинагогу јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен.“

Седамдесет први канон св. Апостола: „Ако неки хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или свеће пали, када су празници њихови, нека буде одлучен“.

Шести канон Лаодикијског помесног Сабора: „Не треба допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси, да улазе у дом Божији.“

Девети канон Лаодикијског помесног Сабора: „Не треба допустити, да они који припадају Цркви, полазе ради молитве или службе у гробља или у такозвана мученичка места ма којих јеретика; а они који то чине, ако су верни, морају бити изван заједнице неко време. Покају ли се и исповеде да су погрешили, нека се опет приме.“

Тридесет други канон Лаодикијског помесног Сабора: „Не треба примати благословене хлебове од јеретика, јер су њихови благослови бесмислени.“

Тридесет трећи канон Лаодикијског помесног Сабора: „Са јеретицима или расколницима не сме се заједно молити.“

10.Тридесет четврти канон Лаодикијског помесног Сабора: „Ниједан хришћанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, тј. јеретичким, или који су пре јеретици били, јер су ови далеко од Бога. Дакле, нека су анатема који се к њима обраћају.“

11. Тридесет седми канон Лаодикијског помесног Сабора: „Празничне дарове, које шаљу Јудеји или јеретици, не треба примати, нити заједно са њима празновати.“

12. Девети канон Тимотеја Александријског. „Питање: Да ли може клирик да се моли у присуству аријанаца или других јеретика, или му ништа неће шкодити када се при њима моли, то јест приноси Жртву? Одговор: Током божаствене службе а пре светог узношења, ђакон каже: „Који сте ван заједнице изиђите.“ То јасно значи да служби не могу присуствовати аријанци или други јеретици осим ако обећају да ће се покајати и да ће напустити јерес.“

Наведеним канонима би требало додати још и ове:

13. Други канон Антиохијског помесног Сабора: „Сви они који долазе у цркву и слушају Свето Писмо, али који неће да учествују заједно са народом у молитви, или се уклањају од светог Причешћа понеком беспоретку, такви морају бити искључени из Цркве, док се не исповеде и не принесу плодове покајања и тада, кад измоле, моћи ће да добију опроштај. Не треба имати заједницу са онима који су одлучени, нити одлазити у куће и молити се са онима, који се не сабирају и не моле у цркви. Нађе ли се пак неки епископ, или презвитер, или неко други из клира, да заједничари са њима, тј. са онима који су одлучени, нека буде одлучен и он, као човек који помућује ред у цркви.“

Први канон Четвртог Васељенског Сабора: „Признали смо за праведно, да морају важити правила која су од Светих Отаца до сада била изложена на сваком Сабору.“ (Потврђује Апостолске Каноне, каноне донете на помесним Саборима у Лаодикији и Антиохији, као и каноне св. Тимотеја Александријског)

Други канон Шестог Васељенског Сабора (Потврђује Апостолске Каноне, каноне донете на помесним Саборима у Лаодикији и Антиохији, као и каноне св. Тимотеја Александријског.)

Први канон Седмог Васељенског Сабора (Потврђује Апостолске Каноне, каноне донете на помесним Саборима у Лаодикији и Антиохији, као и каноне св. Тимотеја Александријског.)

Већ на основу самих цитата из Канона, јасно је следеће:

За Свете Оце је, са духовног гледишта, особито пресудно питање општења са јеретицима у оквиру молитве и богослужења. То се јасно види по великом броју канона који обрађују ту тему.

Питање заједничке молитве са јеретицима заокупља Цркву усвим епохама. Зато канони који то забрањују временски покривају цео период у коме је настајало њено канонско право.

Очигледно је да су се непрестано преступале одредбе из ових канона. Црква, међутим, на њима инсистира, поново се на њих враћа и поново формулише исте забране.

Канонске одредбе су јасне, искључиве и категоричне у забрани саучествовања у заједничкој молитви и богослужењу са јеретицима или расколницима.<<

Међутим, отац Атанасије уочава да је наше доба склоно претумачивању ових, веома јасних, канона, и да се тврди да су све молитве дозвољене, осим сапричешћивања (intercommunio). Тобож, папизам није јерес, јер га нису осудили Васељенски сабори. Аутор, са своје стране, доказује да су сви угледни тумачи канона, попут Теодора Валсамона, Јована Зонаре и Светог Никодима Агиорита, подразумевали не само сапричешћивање, него и заједничку молитву као такву. Јер, како каже Теодор Валсамон, „јеретик је... онај, дакле, који и мало застрањује од православне вере“.

 

      Равена 2002. године

У Равени, 2002. године, док су патријарх цариградски Вартоломеј I и архиепископ Албанске Цркве Анастасије служили Свету Литургију у римокатоличкој базилици Св. Аполинарија (некад била византијска), дошло је до примања причешћа од стране појединих римокатолика, присутних на овом скупу. То је изазвало оштру реакцију грчке црквене јавности, која се огласила отвореним писмом „Сведочење или апостасија“, које је потписало стотинак угледних духовника и теолога Грчке Цркве (а потписом се придружио и србски епископ рашко-призренски Артемије, са својим свештенством и монаштвом.) Ови православни делатници прво су подсетили да је дошло до изневеравања основних начела учешћа православних у екуменском дијалогу; јер, педесетих година XX века, православни учесници на екуменским скуповима редовно су истицали да им је циљ сведочење инославнима да је само Црква од Истока-Црква Христова. У то време, отац Георгије Флоровски је недвосмислено говорио: „За мене хришћанско јединство јесте просто свеопште обраћање Православљу. Ја немам конфенсионалне лојалности, моја лојалност припада искључиво Јединој Светој (Una Sancta)“.

На жалост, од тада до данас Православна Црква је убачена у процес „уравниловке“, свођења на једну од конфесија, и онда је могло да дође до инциндената попут оног у Равени 2002. године. У тексту „Сведочење или апостасија“ о томе се каже:

>> Протагонисти од Православних овог досад невиђеног отпадништва, као што се у пракси потврдило, умиривали су и умирују своје савести, али и оправдано страховање црквене пуноте, тврдећи да учешће Православних у Екуменском Покрету има за циљ сведочење Православне Вере, да бисмо помогли остале цркве „да виде истину, да им просветимо мисаона братски начин, упознавајући их са учењем једне, свете, саборне и апостолске Цркве, која је Православна Црква, непромењена од апостолске епохе“, као што пише у Декларацији православне делегације пред Конференцијом у Лунду (1952) искључили су и одбацују на речима „заједничарење у тајнама“, пре него што се васпостави јединство у вери. Предлажу такође и избегавање заједничких молитава.

Тако, у Декларацији православне делегације на Другој Скупштини Светског савета цркава у Еванстону (1954) пише: „када испитујемо проблем јединства Цркве, не можемо га сучелити на други начин, него као пуно васпостављање целине вере и епископског устројства Цркве, што је основа за њен тајински живот“. И ниже: „Верујемо да ће сам повратак свих конфесија у веру првобитне јединствене и недељиве Цркве седам Васељенских Сабора, или у целовито и непромењено и заједничко наслеђе предака свих (данас) подељених хришћана, донети жељено поновно сједињење свих подељених Хришћана. Зато што ће само јединство и заједница свих Хришћана у једној заједничкој вери имати као неизоставан исход и њихову заједницу у Светим Тајнама и њихово нераздељиво јединство у љубави као чланова једнога и истога тела једне Цркве Христове“. И да не би постојала никаква сумња и еклисиолошка недовршеност и нејасноћа где постоји Црква, говоре на крају: „Закључујући дужни смо да изразимо наше дубоко убеђење, даје само света Православна Црква сачувала ,веру једном предату светима’ у свој њеној пуноти и целовитости“.

У енциклики Васељенске Патријаршије „Свим аутокефалним Православним Црквама“ из 1952, која је потписана од патријарха Атинагоре, након што се усваја и истиче дело Светског савета цркава као „богоугодан труд“, изражава се препорука да се избегавају заједничке молитве са инославнима: „Потребно је да православни клирици-представници буду колико је могуће обазриви у богослужбеним окупљањима са инославнима као противним свештеним канонима и јер отупљују конфесионалну осетљивост Православних, тежећи увек да врше, ако је могуће, чисто православна богослужења и чинодејства, да би се тако показао сјај и величанство православног богослужења пред очима инославних“.

Не сумњамо у намере и мотиве свих оних који су узели учешћа у почетку у екуменским конференцијама. Бог „испитује срца и утробе“. Треба чак да похвалимо добру битку и смелост коју су имали да изузетним изјавама истакну православну самосвест и сведочење, што није случај данас. Шта је међутим произашло из свега тога? Зар се не укида све ово изједначавањем у пракси заједничарења Цркве са јересима и расколима, истине са заблудом? Једноставно, данашњи екуменисти с православне стране помажу њима (инославнима, нап. В. Д.) да их наводе као алиби потпуног и бескрупулозног одступања од Предања и да се показују двоједушни и двојезични, понекад као строги православци и верни Предању, а понекад отворени за све компромисе.

Данас заиста постоји опасно двојезичје и двоједушје, један колебљиви став православних вођа, који појачава смућење и гори је од јавне, отворене заблуде. Више бисмо волели да постоји поклапање дела и речи, вере и дела. Ако неко слуша патријархе, архиепископе и епископе кад говоре о право-славној вери и предању, о наслеђу Отаца, о многоценом и јединственом нашем благу, о величини наших Светитеља и њиховом доприносу, о потреби да држимо све оно што су нам праоци оставили у наслеђе, диви се преданости и привржености ономе што је од Отаца, почиње да верује да има пред собом отачке величине. Шта, међутим, вреде речи и призивање Отаца, када одмах затим дела и понашањетопоричу? „Двоједушан човек, непостојанјеусвима путевима својим“ (Јак.1,8). Бог судинепоречима, негоподелима. <<

Такође, истакнуто је да се са причешћивањем (intercommunio) у Равени крше основна канонска правила Цркве Христове, и да се то не сме толерисати. Међутим, напоменули су потписници овог апела: „Не намеравамо, наравно, да одемо из Цркве, да проузрокујемо раскол. Црква није лична својина ниједног патријарха и ниједног архиепископа и епископа. Из Цркве одлазе они који заједничаре са заблудом, они који обмањују и који су обманути“.

Поводом инцидената у Равени, угледни професор теологије из Солуна, отац Теодор Зисис се такође огласио својим текстом „Равена“:

>>Да ли је јединство вере већ постигнуто како би верници могли причешћивати из Заједничке Чаше? До сада смо имали сличне скривене догађаје (intercommunio), који су били приписивани личном ћефу (каприцу) појединаца, и немогућности православних свештеника да разликују и потврде идентитет оних који приступају Светоме Причешћу у току Свете Литургије. Требало би напоменути да сваки преступ канона ствара преседан за остале следеће канонске преступе. Ако бисмо дозволили да свете каноне сведемо на нулу у појединим стварима, онда правимо олакшицу за веће преступе који ће се појавити касније. Ако раздрешимо и поцепамо хаљину, и не трудимо се да је поправимо, онда ћемо учинити да „цепање хаљине буде још веће.“ Ако онда поштујемо црквене каноне који забрањују заједничке молитве са јеретицима, и ако слушамо речи „Двери Двери! С Премудрошћу пазимо“, и „Светиње  Светима“ које у току Свете Литургије позивају да само верни остану у лађи цркве, као и речи „Да нико од оглашених не остане“ и „а ви који сте верни“ које стриктно захтевају да само православни верни остану у цркви. Ако би се само ова правила православне вере поштовала, ја бих рекао, ми не бисмо дошли до овога неприхватљивог момента, где имамо проблем са разликовањем да ли су ови приступи (Чаши) православни, папистички, или протестантски. И сада ми неправедно и лицемерно бацамо кривицу на ђакона, који није пратио да су многи од оних који су приступили за Свето Причешће у Равени уствари били паписти, те је пропустио да упозори Вартоломеја, и Атанасија, архиепископа албанског оовоме, а пошто исти нису знали шта се то догађа, они нису ни одговорни за такво дело! Да су тиђакони и свештеници, да кажемо, и имали неке обавезе у екуменским збивањима, које су једино планирали патријарси, архиепископи и епископи, ситуација би свакако била другачија.

У сваком случају, са званичном и празничном прославом Свете Литургије, а посебно у цркви која је под јурисдикцијом јеретика, intercommunio који се догодио има други карактер, јер оно што се збило је одобрено од стране Васељенског патријарха, првог међу православним патријарсима и архиепископима, који наравно, према свеправославном консензусу и разумевању, има главну одговорност и иницијативу у међуправославним и свехришћанским односима.

Ко ће дакле, забранити папистима да се причешћују у православним црквама, посебно што они имају дозволу из Ватикана, а такође су и наговорени да то раде од стране Ватикана? И ко ће моћи да цензурише латиномислеће и папофилне клирике и световњаке, који дају Свето Причешће иновернима, и који учествују у Евхаристији Латина? Моћ и утицај личности је превелики. Пример васељенског патријарха и архиепископа албанског по питању причешћивања паписта, и поред разлика у вери, отвара нову и ризичну стазу у међухришћанским односима. Чак ни дрски и одважни екуменисти, као што су били патријарси Мелетије Метаксакис и Атинагора, нису се дрзнули да изађу на  ову стазу. А ова стаза значи да су се ствари захуктале синкретистичким путем, и ту нема више никаквих јереси или заблуде, па према томе ни разлике између православних и јеретика, и да су Свети Оци, који су сазивали свете саборе на којима су изобличавали јеретике, били у заблуди, те им Бог мора опростити. Упркос отпору неких „фанатика“ и „екстремиста“ који настављају да се позивају на Предање, унија цркава ће бити наметнута декретом, без решења теолошких разлика.

Многи људи не разумеју теолошке разлике те аплаудирају ономе што се дешава.

Конзервативци и традиционалисти ће бити маргинализовани. Још је у току лета 2001. године, на грчком острву Сирос, а на сабору паписта који су посетили Васељенског Патријарха, проглашено (према преношењу новина „Католики“ грчих унијата), да је унија коначно остварена. У сваком случају, ово је модел уније који су унијати употребили: ми задржавамо наше разлике у вери и богослужењу, али прилазимо ка унији са Папом.<<

Тако отац Теодор Зисис.

 

Црква и посветовњачење

И у Грчкој, као и свуда у Православљу, води се велика борба против опасности посветовњачења Цркве и њеног одвајања од светоотачких коренова. Године 2003. у Атини је изашла књига „Црква и посветовњаченост“, чији су аутори угледни јелински теолози и духовници. Циљ ове књиге је да укаже на опасности које искрсавају пред јелинским правоверјем потичу од духа овога света.

Монах Арсеније, у свом огледу о секуларизму као болести, истиче да је смисао постојања Цркве у очишћењу, просветљењу и обожењу човека Христом. Када се обожење изгуби из вида, усваја се модел живота чије су особине „световност, антропоцентризам и утилитаризам“. По монаху Арсенију, све се дешава променом начина размишљања: прво се занемарују догмати и Истина Цркве и уклањају се границе између Истине и лажи. Затим се појављују теорије о „два плућна крила“ (Православна Црква и римокатолицизам), догматском плурализму, верском синкретизму. Академска теологија одваја се од живота Цркве. Ремете се међуљудски односи: уместо да су као између браће у заједници, они постају релација подређени - надређени. Лицемерје постаје господарећа црта црквеног живота: „Двосмисленост у говору постала је правило понашања. „Да“ није увек „да“, а „не“ није увек „не“, јер је неизвештачено иискрено опхођење, које треба да краси православног верника, заменила „дипломатија“, духовне оце су заменили комуниколози, службу у храму и бројаницу односи са јавношћу, странствовање и прогонство „правде ради“ (Мт.5,10) заменило је „стварање имиџа“ и брига око показатеља популарности на основу Галуповог испитивања јавног мњења. Напослетку су у Цркву, тај ковчег спасења, у својој глави заменили акционарским друштвом. Један угледни црквени поглавар завршава тако да се готово ни почему не разликује од превејаног политичара.“ Монаштво губи своју молитвеност, сматра отац Арсеније, и постаје друштвено ангажовано, по угледу на римокатоличке монашке редове.

Секуларизам продире и у богослужење. Архимандрит Сарантис (Сарандос), настојатељ манастира Успења Пресвете Богородице у Амарусију, у свом огледу „Секуларизам и богослужење“ настојава на чињеници да је савремена литургијска реформа, коју би поједини у Грчкој желели да наметну Цркви, такође плод секуларистичког заборављања Светог Предања. Рецимо, мада је тихо читање свештеничких молитава у Предању посведочено од таквих Светих Отаца какви су Дионисије Ареопагит, Симеон Солунски, Николај Кавасила, Никодим Агиорит, реформатори Литургије желе да се молитве читају гласно. Архимандрит Сарантис вели: „Слуга никад не виче своме Господу. Зашто се тако дубоком крстоваскрсном опиту противе неки свештеници? Зашто молитве које треба да изговарају за себе вичу јасније од возгласа? Зар тиме не обесвећују божаствену Литургију и зар је тако не чине тварном?/.../ „Лудачки“ труд литурга да га сви верни чују, да би што боље учествовали у служби, заправо представља човекоугодништво, а у ствари суштински ограничава оностраност божаствене Литургије и она се тако спушта на ниво „друштвеног догађаја“ и на секуларну религијску пасивност и статичност./.../ Уз ову мистичку настројеност духа иде и затварање Царских двери, које се одржало све до данас у нашим манастирима и у многим градским парохијама. Наш верни народ се тако делатно васпитава не само с обзиром на катафактички аспект нашег богослужења, него и апофатички/.../“ Такође, православни секуларисти желе и укидање манастирског типика као општеважећег за Цркву, у којој је увек важило дејствовало Светог Јована Лествичника: „Ангели су светлост монасима, а монаси светлост онима који живе у свету“.

Протопрезвитер Георгије Металинос, професор Богословског факултета Универзитета у Атини, бави се проблемом секуларизма у односима клир -лаикат. Он указује на чињеницу да „улога црквене власти није у кажњавању, него у човекољубивости и промишљености.“ По Златоусту, подела на овце и пастире је људска, док су у односу према Христу-сви овце. Отац Теодор Зисис, већ поменути професор Богословског факултета Универзитета у Солуну, указује на опасност од секуларизације Цркве иза које стоји посветовњачена држава. Он каже да Свети Оци никад нису дозвољавали да се вера Христова умањује и релативизује, док се данас „јеретици и шизматици, монофизити, паписти, протестанти, сви називају црквама, штавише сестринским црквама, монофизити се убрајају међу православне Цркве, а Мухамед није прелештени пророк ислама, него је и он оруђе Божје и причасник истине“. Признавање ових секуларистичких новотарија значи порицање сведочења Светих Отаца и Мученика Цркве, који су својим животима потврдили да је Православље једина истина.

Опасност секуларизације у монаштву уочио је угледни инок Мојсије Светогорац. Усвом огледу „Монаштво и посветовњачење“ он вели:

>>Ако је за Цркву велико искушење што жели да буде налик на свет, да користи световне методе, да сарађује са чисто световним властима, да хоће да стекне ауторитет, да ствара фанатичне следбенике да јој овацијама и пљескањем одобравају и да се не јеванђелски уподобљује духу палога света, онда је то за монаштво потпуни пад, уништење првобитног чистог подвижничко-мученичког става, застрањење, потонуће, пут без циља, сврхе и излаза. То је Црква без Крста, без Васкрсења, светитеља и Тајни, благодатних дарова и подвижничког искуства, пророштва и апостолства, богословља и есхатологије.

Посветовњачено монаштво је без циља, смисла, садржине и бивствовања. То је онда бескрсна, некрстоносна, некрстомученичка институција, мада је монаштво основано Светим Духом, као пут обожења, спасења и служења јединствености тајне Цркве, као сједињења свих, живота и спасења. Монаштво је Голгота Цркве, место Распећа, Спасења, само присуство распетог и васкрслог Христа. Монаштво није архаична и заостала институција са блиставом историјом и богатим доприносом, хиперпродукцијом преподобности, која запрепашћује, плаши и страхом окива свет. Оно је пророк, апостол, анђео царства Божијег и светости. Ова натприродна појава не одаје своје присуство на сав глас, нападно, рекламерски, већ је тиха, ћутљива, онако ненаметљиво како може да блиста само етос скромности, смерности, тајанствености, непојавности. Монах који тражи да буде цењен, хваљен, награђиван и напамет му пада да није као сви остали људи, озбиљно пати од мање-више латентног страшног фарисејства./.../

Када монаштво заборавља, потцењује, маргинализује своје основно дело, а то је богослужење и непрестана молитва, и када је више заокупљено другим активностима које се боље виде, које се чују, које можда и помажу мањем или већем броју људи, без околишања треба да говоримо о очигледној посветовњачености. Када оно што је друго и треће по важности постане прво и када се средиште живота премести из средишњег храма, из олтара, са налоња, псалтира и бројанице у канцеларију, просторију са телефоном, у радионицу, на скеле, у башту, на брод, аутомобил, гостопримницу, конак за госте... Када богослужење бива само да би га било, формално, из навике, понекад на брзину и са скраћењима, па чак и бескрвна божаствена Литургија, без дубоке вере да је управо она једино право место за монаха у ставу за молитву и када се томе месту умањује значај због ванредних грађевинских радова, или мноштва поклоника и посетилаца, онда не ходимо добро.

Када монаштво бива привучено новим замислима о променама у име некакве сумњиве „литургијске обнове“, које би да избрише вековно предање и да не урачунљиво ускочи у предање из ранохришћанских времена, као да је Свети Дух богатије деловао у хришћанској старини и као да не прати Цркву увек и као да управо Он није водио Цркву из веома озбиљних разлога да донесе одређене одлуке, онда је речо монаштву без нерва, без снаге да оправда своју свесну приврженост светом Предању.

Монаштво које се не задржава сакрушавајући се у храму, келији, ћутању, читању, молитви, сећању на смрт, у помињању живих и преминулих на проскомидији, које проводи више времена у музејским и изложбеним просторима, у просторијама са разним збиркама, у цветним баштама, у кухињама пуним савремених механичких помагала и богатих јела, радионицама са прескупоценим рукодељем, киосцима за продају скупих сувенира, у вођењу туриста, фотографисању, у многобројним и најразличитијим разговорима са високим званицама из политичког живота, интелектуалцима, уметницима и богаташима, говорећи о скупим монографијама и политици, највероватније је скренуло спута.<<

Архимандрит Доситеј (Канелис), игуман манастира Татарни, такође сведочи о секуларизацији у оквиру манастирских зидина. Његов основни став је оно што је примио од свог духовног оца, монаха Геронтија Данилејца: „Никада, оче, немој осуђивати монаха или клирика због моралних преступа. Јер можда се покајао и оплакује своје грехе баш у оном тренутку кад га ти осуђујеш. Он се тако спасава, а теби се суди. Буди, међутим, строг према клирицима или монасима који преступају вековне границе које су одредили Оци наши. Те присталице новотарија својим световним начином размишљања наносе велико зло Цркви. Коју год новотарију уведу, она постаје рђаво предање и никако се не може поправити“. Отац Доситеј каже: „Сада главну реч имају дипломе, знања изразних области, односи са јавношћу, а највише „социјално монаштво“. Мало молитве (па и то мало у угрејаном или расхлађеном простору, зависно од годишњег доба) и много најразличитијих активности/.../ Испеглана раса најбољег квалитета, а пана вилинка... Главно је, ништа под морање. И тако, по допуштењу Божјем, доспели смо до монаха „рокера“ који, љуљајући се, певају популарне песме „рок“ музике свирајући електричну гитару за наше добро и за добро младих. Како другачије да познају Христа?“

О опасности секуларизоване теологије говори митрополит Јеротеј (Влахос), који нам указује да је секуларизовани теолог „онај ко није боговидац, или бар не следи обожене светитеље, него меша своје спекулације и фантазије са црквеним догматима. Посветовњачени богослов је онај чије се богословље не излива из очишћења, просветљења и обожења, него је производ секуларизације и фантазије, а то је основно обележје схоластичке теологије.“

 

Утицај екуменизма на православни живот

Митрополит навпактоски Јеротеј (Влахос), у свом огледу „Екуменизам у пракси“, бавио се различитим пројавама екуменизма у свакодневном духовном животу православних. Основна разлика између православних и инославних, по њему, јесте у томе што инославни богословствују на основу разумских спекулација, а православни на основу опита обожења нествореним Божјим енергијама. Зато се екуменистичка теологија у Православној Цркви пројављује увек када се „светоотачки текстови тумаче кроз анализе западњака, паписта и протестаната, док се ерминевтички критеријуми Православне Цркве игноришу.“ Типичан пример је погрешно тумачење Христове првосвештеничке молитве „Да сви једно буду“ (Јн 17, 21), која се интерпретира као основа екуменистичког покрета. Међутим, екуменисти прећуткују да се Христос молио за јединство Својих ученика по узору на јединство Његово са Оцем (Јн. 17, 21), иштући од Оца да апостоли виде славу коју је Бог Отац дао Свом Сину (Јн. 17, 24). Митрополит Јеротеј указује да Христова архијерејска молитва нема никакве везе са екуменизмом. Он каже: „Овде је јасно да Христос говори о јединству апостола у созерцавању славе Божије, у созерцавању нестворене светлости, а што се догодило на дан Педесетнице, јер су управо тада апостоли достигли међусобно суштинско јединство. Према томе, сви светитељиу историји који су достигли обожење и созерцавање нестворене светлости, досежу и јединство са апостолима, јер имају исту веру као и они и на тај начин остварују Христове речи „да сви једно буду“.<<

Још једна опасност екуменистичког богословља огледа се у теорији која каже да је „Царство Божије божаствена Литургија и саучествовање верујућих у њој. Сигурно је да божаствена Литургија чини средиште црквеног живота и нико то не може да оповргне; проблем се пројављује када причешћивање верних у божаственој Литургији постане неусловљено, односно, када се божаствено Причешће одвоји од исихазма. Највећи проблем се, међутим, појављује када се Царство Божије повеже са телесним присуством хришћана на божаственој Литургији и када се заборави на светоотачко предање, према којем је, да употребимо речи Светог Симеона Новог Богословаи Светог Григорија Паламе, Царство Божије - созерцавање нестворене светлости у ипостаси Логоса. Није реч, дакле, о тварној стварности, нити о неком формалном причешћивању на Литургији, већ о доживљају тајне Педесетнице или боговидилачког обожења. То је Педесетница: то није само рукоположење (хиротонија), јер смо на многим хиротонијама епископа чули: „данас је оживела Педесетница“. Према томе, доживљавање тајне Педесетнице могуће је само после доживљавања очишћујуће и просветљујуће енергије Божје“.

Ове богомудре речи митрополита Јеротеја данас су скоро потпуно занемарене. Сваколитургијско причешћивање, као „заједничарење“, сигуран је пут ка спасењу, тврде многи идеолози тзв. „литургијског препорода”. Има извесног утопистичког инфантилизма у том свођењу Царства Божјег на литургијско сабрање. Својевремено су млади следбеници „евхаристијске еклисиологије“ донели, у часопису студената Богословског факултета СПЦ, „Логос“ (1-4/1993.), следећи запис: „Један православни теолог, који живи на Западу, испричао нам је једанпут како је његов трогодишњи син „у три речи“ описао цео доживљај Евхаристије. „На моје прво питање: шта ћемо најпре радити на Литургији, он је својим танким дечјим гласићем отпевао „Ла, ла, ла“. На питање шта је следеће, он радосно показа устима „Њам, њам, њам“. И на крају, упитах ја: „Певаћемо MERCY“. „Невероватно“, помислих, „па он је утри речи исказао структуру Литургије, указавши на њене елементе: појање, догађај причешћа и благодарење!“<< Овај запис је занимљив ако је реч о схватањима трогодишњег детета. Али, ако је реч о тридесетогодишњем или четрдесетогодишњем следбенику „литургијског препорода“, који евхаристију своди на неподвижничко „Ла, ла, ла, њам, њам, њам!“ и тврди да је, без обзира на припрему, сваколитургијско причешће норма-онда је заиста реч о својеврсном инфантилизму.

По митрополиту Јеротеју, екуменизам се, у области подвижништва, своди на тврдњу да је хришћански аскетизам као „причасност енергијама Божијим“ („а којој ће енергији човек бити причастан, зависи од духовног стања у којем се он налази“; та су стања очишћење, просветљење и обожење) - у ствари, неоплатонистичка појава. Влахос каже да је ово заблуда, настала на основу спољашње сличности православне терминологије са извесним појмовима неоплатонизма: „Једно“, „ум“, „душа“. Јер, православна догматика не признаје никакав пагански еманационизам, на коме неоплатонизам почива. Он додаје да је један од основних проблема наших теолога њихово прихватање папистичко-протестантског начина живота, који је подвижнички неодговоран.

Митрополит Јеротеј (Влахос) и протопрезвитор Георгије Металинос су оштри критичари тзв „крштењског богословља“, које тврди да су римокатолици и протестанти, самим тим што су крштени у име Свете Тројице, причасни Цркви Христовој.

У свом огледу „Дијалози без маске“, отац Георгије Металинос нас упозорава да је екуменистички квази-дијалог ушао у фазу која може бити терминална по православну самосвест. Инославни су, по њему, деценијама примењивали вешт метод раслабљивања осетљивости код теолога Цркве од Истока: „/.../Неговање личних односа и стварање климе (световног) пријатељства међу теолозима, посредством свих расположивих средстава, али и кроз обезбеђивање финансијске подршке /.../уциљу отупљивања и слабљења сваке воље за сведочењем и исповедништвом.“

Он такође критикује и причу о дијалогу као „сведочењу“ и „спасавању хришћанске Европе“:

>>Као оправдање за овакав наш став наводи се нека тобожња забринутост за очување хришћанства у Европи, пошто антихришћанска политика моћника у Европској унији опасно напредује и прети, док европски устав који се пише не помиње никакво хришћанско наслеђе на европском тлу. И све до тог тренутка ствари изгледају добро. Поставља се, међутим, следеће питање: ако се уједињујемо са папизмом и ако га подржавамо као цркву, које ми онда хришћанство спасавамо? Да ли би требало да жртвујемо Православље да бисмо спасли папизам? Нипокоју цену! Какве би користи имала Европа од оваквог „хришћанства“? Зар није европска (и не само њена!) укупна историјска несрећа (идеолошка, социјална и политичка) укорењена у изопачењу каквом је било подвргнуто хришћанство са развојем и установљењем папске грађевине? Ако се папствоне „гаси“ уз своје покајање у Христу и у свом повратку једној Христовој Цркви, или, другим речима, ако папизам не постаје Црква - то би значило понудити Европи и Свету једно изопачено хришћанство. А онда ћемо, уместо да се православље наших Отаца проповеда духовно полумртвој Европи, завршити као патетична подршка папизма и Ватиканске државе и тако поновити злочин који су наши „византијски“ оци починили 1438. године. Тада су нас римокатолици анти -паписти, у свом покушају да се ослободе угњетачког папског јарма, позвали на сабор у Базелу (1431-1437/8). Уместо тога, ми смо радије прихватили позив папе Евгенија IV(1431-1447) који је сабором у Фиренци-Ферари покушавао да спасе своју власт. Ми смо пожурили да будемо на папиној страни и тако смо подржали папизам, и тешко би било нама, да нас нису спасли (од сигурног доласка самих Франака) св. Марко и „тврдоглави“ монаси и византијски клирици. И уместо да Православље наших Отаца откријемо Европи, ми својим ставом само јачамо папизам - који умире у свести Европе - када га признајемо као хришћанство и као Цркву“<< Металинос, као угледни теолог, види да се црни облаци згушњавају на обзорју светске историје, и да ће борба за Свето Предање попримити титанске размере; они који буду верни православној свести и савести, биће проглашавани за „нетолерантне“, „зилоте“, „противнике интеграција“, али, једном и заувек, остаје да важи реч апостола Павла да светлост Христа, Који је Истина, и тама заблуде, не могу бити ни у каквој заједници (II Кор.6,14).

 

Писмо митрополита пирејског Серафима бискупу острва Сирос, Франциску Папаманолису

У броју 6-7/2007. грчког часописа „Ортодоксос Типос“, митрополит пирејски Серафим је истакао да је дошло крајње време да Православна Црква прекине сваки дијалог са папистима и другим јеретицима; оптужио је римокатолицизам као главног узрочника појаве атеизма у Европи томе је први говорио Достојевски, тврдећи, преко свог кнеза Мишкина, да је римокатолицизам гори од атеизма, јер је, инквизицијом и насиљем, пропагирао изопачени Христов лик).

Католички бискуп острва Сирос, Франциско Папаманолис, на овај текст митрополита Серафима огласио се 25. јула 2007. У свом писму православном епископу, он је истакао да је „Ортодоксос Типос“ „зилотска“ новина, која увек пише против Римокатоличке цркве. Међутим, бискупа је највише запањило што је први пут у тексту православног архијереја наишао на став да је римокатолицизам узрок атеизма. Бискуп Франциско, који каже да је преко педесет година у јерархијској служби, истиче да је Христос заповедао да Његови следбеници буду „једно“ као што су „једно“ Он и Његов Отац (Јн. 17, 1). Љубав је основа јединства, и он је своју паству учио да чак ни одбрана истине не сме да буде изнад љубави. Писмо владике Серафима потврђује да је једини узрок отуђења између православних и римокатолика - узајамно непознавање и предрасуде. Православни епископ не познаје римокатоличко учење, и погрешно га наводи. Захваљујући узајамној сарадњи и уважавању православног епископа острва Сирос и њега, као бискупа, међу њиховом паством влада уважавање и толеранција. 50% бракова на острву су мешани - и било би страшно кад би се ту проповедала мржња и фанатизам. Узајамност и слога руше предрасуде. Такође, бискуп Франциско је оптужио митрополита Серафима за супротстављање, у то време тешко болесном, а сада покојном архиепископу атинском Христодулу, који је одржавао блиске везе с Римом.

Одговарајући бискупу Франциску, митрополит Серафим је устао у одбрану „Свејелинског православног савеза“ који издаје „Ортодоксос Типос“, и устврдио да њихов став о римокатолицизму није њихов, него став Цркве Христове - која је Православна, и наставља собом Цркву Христову првог миленијума, од које се папизам одвојио јересима и изградњом своје структуре на темељима палог света. Владика Серафим је упозорио бискупа Франциска да његова теорија „сестринских цркава“ догматски не стоји, с обзиром да су римокатолици себе прогласили за Цркву у апсолутном смислу речи, устврдивши да се пунота црквености састоји у признању папе за Петровог наследника и видљиву главу Цркве (декларација „Dominus Јezus“ из 2000. године потврђује учење I ватиканског концила.)

Јелински епископ истиче да је Љубав без Истине-несуштаствена, и да онај који воли никад неће оставити вољеног у заблуди. У првих хиљаду година, Исток и Запад имали су заједничку веру, евхаристију, догмате, духовност и подвижништво, као и пентархијско патријаршијско управљање. Нису постојала учења о папској незаблудивости, примату, чистилишту, индулгенцијама, безгрешном зачећу Богородице.

После отпадања Рима од правоверја, наступило је догматско и етичко застрањење, које је довело до ужаса крижарско-инквизиторских. Зато митрополит Серафим пита бискупа Франциска: „Питам се шта ћете рећи Господу Црквотворцу за хекатомбе људи које је Ваша јерес убила („Света Инквизиција“, „свети ратови“, „крижари“) у име тобожње чистоте вере/.../“

Владика Серафим остаје иза своје тврдње да папизам води у атеизам: од спаљивања Јованке Орлеанке, преко вишедеценијских верских ратова, до беатификације Степинца, Запад је свагда био саблажњен проповеђу „хришћанског Бога” у чије име су чињена недела. Пошто га је бискуп Франциско оптужио да не познаје римокатоличко учење о чистилишту, индулгенцијама и безгрешном зачећу Пресвете Богородице, владика Серафим је о томе цитирао званични римокатолички катихизис, називајући латинске заблуде „злослављима“. Од Светог Козме Етолског, преко Свештеномученика патријарха Кирила, до Србских Новомученика, пострадалих од усташа, сво Православље сведочи о лажности папске догме о „незаблудивости“.

На крају, владика Серафим је позвао бискупа Франциска да, скупа са својом паством одбаци заблуде латинске јереси, и обрати се Једној, Светој, Саборној и Апостолској Православној Цркви, истоветној Цркви првог хиљадугођа, коју ни врата ада неће надвладати.

 

СВЕТОГОРСКА ОДБРАНА ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ

 

Богословски ставови Свете Горе

Света Гора већ деценијама будно прати богословски дијалог између православних, римокатолика и протестаната, и сведочи, свим својим бићем, да, како рече Свети Марко Ефески, по питањима вере не може бити снисхођења.

Године 1993, када је у Либану склопљен тзв. „Баламандски споразум“, који је римокатолицима признао благодатност Светих Тајни, Светогорци су се огласили писмом упућеним цариградском патријарху Вартоломеју I, у коме су истакли да је споразум потпуно неправославан. Питања која су Светогорци поставили источним екуменистима гласе:

>>Хтели бисмо да упитамо православне, који су потписали онај текст:

Да ли је апостолско учење - учење filioque, примат, непогрешивост, чистилиште, безгрешно зачеће св. Богородице, створена благодат? И зар је могуће да ми као православни поред свега тога признамо Римокатолицима „апостолску“ веру и исповедање њихово?

Јесу ли или нису јереси ова озбиљна теолошка скретања Рима?

Ако јесу, као што су окарактерисане од Православних Сабора и Отаца, не уводе ли сасобом неправилност у „тајне“ и „апостолско прејемство“ таквих инославних и злославних?

Зар је могуће да постоји пунота Благодати, тамо где нема пуноте Истине?

Зар је могуће да разликујемо Христа Истине од Христа Тајни и Апостолског Прејемства?

Апостолско Прејемство истакнуто је из почетка од Цркве као историјска потврда непрекинутог кроз време држања њене Истине. Када се, међутим, изопачава сама истина који смисао може да има формално држање Апостолског Прејемства? Нису ли и велики јересијарси имали формално веома често ово прејемство? Како је могуће да се и они сматрају носиоцима Благодати?

И како је могуће две Цркве да се сматрају као „сестре Цркве“ не заједничким пореклом пре Раскола, него по садашњем тобоже заједничком исповедању, освећујућој благодати и свештенству, поред огромних догматских разлика?

Који православни може да прихвати (папску) „непогрешивост“, „првенствено власти која влада над целом Црквом“, верско политичког вођу државе Ватикана као истинског наследника светих Апостола?

Зар не би то било одрицање апостолске вере и предања?

Или не знају потписници онога текста да многи Римокатолици данас уздишу под петом папе и схоластичког човекоцентризма његовог еклисиолошког система и желе да пређу у Православље?

И како је могуће да ови духовно напаћени људи, желећи свето Крштење, да не буду примљени у Православље, зато што тобоже иста благодат постоји и овде и тамо? Не треба ли да по овом питању поштујемо њихову верску слободу, као што захтева по другом питању и за други случај заједничко саопштење, и да им дамо православно Крштење? Који ћемо одговор дати Господу, када лишимо пуноте благодати оне, који након многогодишње борбе и личног трагања зажеле свето Крштење Једне Свете Католичанске (=Саборне) и Апостолске Православне Цркве наше?

Саопштење (Параграф 14–ти), позива се на речи папе Јована Павла II: „Екуменско настојање се стринских Цркава Истока и Запада, основано на дијалогу и молитви, тражи једну савршену заједницу у којој да не буде нити апсорбовања нити сливања, него сусрет у истини и љубави“.

Како је међутим могуће сједињење да буде у истини, када догматске разлике заобилазе обе Цркве које се карактеришу као сестринске и поред разлика?

Истина Цркве је недељива јер је она сам Христос. Када, међутим, постоје догматске разлике није могуће да постоји јединство у Христу.

Од онога што знамо од црквене историје, сестре Цркве се називају увек међу собом једноверне Цркве, а никада Православна са инославним црквама, макар који степен инославности или злославности да представљају.

Питамо се у основи, можда су религиозни синкретизам и догматски минимализам, производи посветовњачења и човекоцентризма, и штети ли мисао православних потписника текста?<<

Године 1998. Светогорци су се опет обратили цариградском патријарху Вартоломеју I, сматрајући да је екуменизам већ постао малигна појава:

>>Због Вашег поздрава упућеног римокатоличкој делегацији поводом престоног празника Светога Андреја, 30-ог новембра 1998.

Није свакако први пут како се сличне речи изражавају на одговарајућим престоним празницима Константинопоља и Рима, и желимо да знате да смо свагда ожалошћени, као на пример изјавама Преосвећеног митрополита пергамског (Зизјуласа, нап. В.Д.) јуна 1998. у Риму о два плућна крила, којима тобоже дише Католичанска Христова Црква.

Међутим, у наведеном Вашем поздраву папској делегацији прошлога новембра изражени су неочекивани ставови за Православну пуноћу. Ожалостили смо се преко мере и узнемирила се наша савест. И немир бива још јачи од свакодневних питања наше духовне деце и у целини побожних Хришћана који нас посећују, да ли дакле речи поздрава изражавају мишљење наше Свете Цркве. Добија, међутим, трагичне размере, када гледамо најпобожније од православних верника да прилазе шизматичким групама и да рањавају на тај начин свето тело Цркве. Познато је и Вама, Ваша Светости, да не постоји за пастира ништа болније од овога распршивања оваца Христових.

Али шта да одговоримо? Како да оправдамо оно што се не може оправдати? Како да убедимо себе и нашу децу, да су речи Вашега поздрава привржене православној вери и предању, када се очигледно њима одбацује предање Цркве и озлеђује Православна самосвест?

Како да сматрамо као сходан православном Предању израз: „Дужни смо од сада па надаље...да преиспитамо наше понашање, да се очистимо од старога квасца, да будемо ново тесто...“, и даје „наше покајање за прошлост неопходно“?

Можда смо дужни, Ваша Светости, да преиспитамо Предање наших светих од Фотија, Григорија Паламе и Марка Евгеника до Никодима Светогорца и Атанасија Пароског, од којих оно што смо примили јесу борбе против другачијих учења Рима и неодступна истрајност на светим догматима и моралу Православља? Можемо ли да не обраћамо пажњу да, по светом Григорију Палами: „Наше исповедање одсвуда је осигурано и оно је наш венац хвале и непосрамљива нада“? исхођењу Светога Духа, Е.П.Е.т.1, стр. 180).

Можда је наше свето Предање „стари квасац“ и треба сада да преиспитамо то мишљење и да усвојимо „ново тесто“ неприродног јединства са Римом, иако он остаје и даље инославан? Зар није и данас актуелна оцена овога светога Григорија о јеретичким догматима Запада: „То су дубине Сатанине, тајне Злога“ (исто, стр. 74) и његова реч Западњацима: „никада вас нећемо примити у заједницу, докле год тврдите да Свети Дух и од Сина (исходи)“? (исто).

Како даље да оправдамо пред нашом савешћу реч поздрава: „Наши преци који су нам оставили у наслеђе расцеп, били су несрећне жртве старе лукаве змије и већ се налазе у рукама праведносудећег Бога“?

По светим Оцима, римске папе и њихови представници су у истину узроци одвајања Запада од Саборне Православне Цркве. Вама је познато, Ваша Светости, да свети Марко говори дословце: „Они су дали повод за шизму уводећи јасно додатак...ми смо се од њих први отцепили, тачније њих смо отцепили и отсекли од заједничког тела Цркве... као неразумно и безбожно мислеће и оне који су безумни додатак начинили. Дакле, као од јеретика смо се од њих одвратили, и зато смо их одвојили“ (Посланица по свој земљи и острвима живећим православним хришћанима). И свети Нектарије у нашем веку писао је: „Одавде настаје раздвајање Цркава, које је Фотије извео изузетно добро, пошто се Црква налазила у опасности да од Једне, Саборне и Апостолске Цркве, постане Црква римска или тачније папска, која проповеда не више догмате светих Апостола, него догмате папске“ (Историјска студија о узроцима расцепа).

И они, као узрочници шизме, налазе се у рукама праведносудећег Бога.

Свети Оци, међутим, који су праведно одсекли јеретички Рим од тела Цркве као неизлечиви уд и зашили нешивену ризу Христову, зар је могуће да буду „несрећне жртве старе зле змије“? Који Православни се не жалости када само чује такву реч?

Како такође, да прихватимо реч поздрава: „Будући дакле да једна Црква признаје да је нека друга Црква носилац божанске благодати и давалац спасења, искључује се... покушај одвајања верних од једне и придруживања другој“?

Да ли смо престали да верујемо да једино Православна Црква чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву?

Враћамо ли се поново на антиправославну еклисиологију текста из Баламанда, који, према Вашој изјави аустријским новинарима, није прихватила ниједна православна Црква осим Румунске и који је, као што знате, саборски осудила Грчка Црква, а одбацила као антиправославан наша Свештена Општина и многи епископи и теолози?

Али чак иако се прихвати да се ова реч окреће против римског прозелитизма путем уније, горњи исказ лишава Православну Цркву права да сматра себе као једину истинску Цркву.

Да ли осуђујемо Унију само зато што својим деловањем доводи у сумњу теорију „сестара цркава“ и од ње извируће признање Рима као пуне Цркве Христове, а не зато што је током векова подмукли непријатељ православних и немогуће је, на основу православне еклисиологије, да буде прихваћено и само постојање унијатских група?

Како да прихватимо као усклађену са православном еклисиологијом реч: „Јер свака помесна Црква није супротстављена другим помесним Црквама, него је једно тело са њима...“, када је сасвим немогуће да се инославни Рим сматра као једна од најсветијих Православних Помесних Цркава и да сачињава једно тело са њима?

Како најзад да не осетимо најдубљи бол од епилога поздрава: „Нека нас Господ удостоји да видимо и васкрсење јединства Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Његове“, када се њиме даје утисак да је од доба шизме са Римом престала да постоји Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, и молимо се за њено „васкрсење“?

Зар се нисмо родили, зар се нисмо крстили изар нисмо одгајени у окриљу Једне, Свете, Саборне Цркве, него очекујемо њено васкрсење? Узалуд је дакле вера наша и упразно трчимо?

Желимо да верујемо да Ваш поздравни говор не потиче из вашега пера и да Вас усуштини не изражава. Тешимо себе идејом да је неки поборник таквих екуменистичких ставова саставио ваш говор и Ви у Вашој многостраној активности нисте обратили пажњу на његов значај за православну веру и савест благочестивог народа Цркве./.../

Сматрамо неопходним, Ваша Светости, да дате потребна разјашњења. Да се уклони утисак речи, које сте вероватно без потребне пажње изрекли. Да утешите саблажњене савести и обрадујете благочестиви народ, који сматра као највећи од дарова Светога Бога к њему, да поседује православну веру као гаранцију сигурног спасења. Веру, коју је Црква сачувала многим жртвама Светих Отаца од сваке јеретичке пропасти, тако да чини пут истинског богопознања (Јн. 17, 3). Веру, коју осећа да је у опасности да изгуби од погрешних теолошких усмерења, као овог, које се изражава у горњим речима поздравног говора папској делегацији.

Имамо добру наду, Ваша Светости, у што је могуће бржи долазак утешног поветарца са гора Мајке Велике Христове Цркве, на да тако кажемо, срца наша која су постала долина плача због горе реченог и написаног и опасности до тога за јединство наше најсветије Цркве.<<

А 30. децембра 2006. године представници свих светогорских манастира поново су потврдили своју верност Светом Предању, одбацујући да признају правац у коме се савремени екуменисти крећу:

>>Недавна посета Папе Бенедикта XVI Васељенској Патријаршији приликом празника Светог Андреја (30.11.2006.) и накнадна посета Његовог Блаженства атинског архиепископа Христодулоса (14.12.2006.) дале су повода многим утисцима, проценама и реакцијама.

Ми ћемо проћи мимо оних ствари које је световна штампа вредновала као позитивне или негативне, да би се усредсредили на оне ствари које се тичу нашег спасења, ради којег остависмо свет да бисмо живели у пустињи Свете Горе.

Ми желимо да посвећујемо цео свој живот чувању заветне истине Светих Отаца, која нам је остављена у наследство од стране светих оснивача наших светих манастира и блаженог спомена отаца преминулих пре нас. Трудимо се најбоље што можемо да живимо свету тајну Цркве и непомућене Православне Вере, сагласно ономе што нас дневно уче божаствене молитве, света читања иуопште учење Светих Отаца изложено у њиховим делима и у одлукама Васељенских Сабора. Чувамо нашу догматску свест „као зеницу ока свога“ коју изграђује удубљивање убогољубиве подвиге, а и победе над разноврсним јересима од стране Светих Отаца Исповедника, нарочито нашег оца међу Светима, Григорија Паламе, Светих Мученика Свете Горе и Свештеномученика Козме Првог, чије Свете мошти целивамо са сваком чашћу и прослављамо сећање на њега. Бојимо се да ћутимо кад год се поставе питања која се тичу заветне истине Светих Отаца. Наша одговорност према побожним оцима и браћи целокупног братства Свете Горе и према благочестивом народу Цркве који гледа на атонско монаштво као на непоткупљивог чувара Светог Предања, тешка је и велика.

Папина посета Фанару и Архиепископова посета Ватикану можда су обезбедили извесне користи световне природе, али су се током тих посета одиграли различити догађаји који нису били у складу са обичајима православне еклисиологије, или су преузете обавезе које неће донети користи ни Православној Цркви, ни инославним хришћанима. Пре свега, Папа је примљен као да је канонски Епископ Рима. Током службе, Папа је носио омофор; ословљаван је од стране Васељенског Патријарха поздравом „благословен да је онај који долази у име Господње“ као да је он Господ Христос; благосиљао је скуп и одржано му је многољествије као „најсветијем“ и „најблаженијем Епископу Рима“. Такође папина хоростасија на Православној Божаственој Литургији са омофором, читање „Оче наша“, његов литургијски загрљај са Патријархом, били су пројаве нечега вишег од заједничке молитве. И све ово у времену када папска институција није променила ништа усвојом јеретичким учењима и својој политици; напротив, Папа видљиво промовише и покушава да наметне унију заједно са догмама папског примата и непогрешивости, и иде чак и даље, са међурелигијским заједничким молитвама и сверелигијском хегемонијом Римског папе која изтога произлази.

Што се тиче пријема Папе у Фанару, посебно смо ожалошћени чињеницом да су медији наставили да понављају исту, нетачну информацију, да је тропаре који су тада певани, спевао монах са Свете Горе. Користимо прилику да одговорно обавестимо све хришћане да њихов аутор није био, и никад не може бити, монах са Свете Горе.

Онда је ту и настојање Његовог Блаженства Атинског Архиепископа да започне односе са Ватиканом у погледу друштвених, културних и биоетичких питања, као и циљ да заједнички бране хришћанске корене Европе (ставови који се такође налазе у Заједничкој Декларацији Папе и Патријарха у Фанару),од којих обоје може изгледати нешкодљиво или чак позитивно, с обзиром да је њихов циљ да однегују мирољубиве међуљудске односе. Ипак, важно је да ништа од овога не створи утисак да се Запад и Православље темеље на истим основама, или да заведе неког да заборави дистанцу која одваја православно Предање од онога што се обично назива „европски дух“. (Западна) Европа је оптерећена низом антихришћанских институција и аката, као што је крсташки поход, „света“ инквизиција, трговина робљем и колонизација. Оптерећена је трагичном поделом која се одиграла у облику протестантског раскола; рушилачким светским ратовима, човекоцентричним хуманизмом и атеизмом. Све ово су последице теолошких девијација Рима од Православља. Једна за другом, папске и протестантске јереси постепено су избацили смиреног Христа Православља и на Његово место устоличили су гордог човека. Свети владика Николај Охридски и Жички написао је следеће из Дахауа: „Шта је онда, Европа– Папа и Лутер...То је Европа, у својој суштини, онтолошки и историјски“. Свети пак старац Јустин Поповић томе додаје: „Други Ватикански Концил представља ренесансу свих европских хуманизама... због тога што се Концил упорно држи догме папске непогрешивости“ и закључује: „Несумњиво, начела и покретачи (западно)-европске културе и цивилизације су христоборачки“. Ето зашто је тако важно изложити смирену моралност Православља и подржати истински хришћанске корене уједињене Европе; корене које је Европа имала током првих векова хришћанства, у време катакомби и седам Васељенских Сабора.

Препоручљиво је да Православље не оптерећује себе туђим гресима и, даље, не треба да се ствара утисак код дехристијанизованих Европљана због реакције на застрањивање Западног хришћанства, да је Православље са њим истоветно престајући тиме са сведочењем да је оно једина истинита Вера у Христа, и једина нада народима Европе. Потпуно је очевидна немоћ Римокатолика да се одвоје од одлука доцнијих својих поњима Васељенских) сабора, који су легитимизовали филиокве, примат, непогрешивост, световни ауторитет Римског Понтификса, „створену благодат“, безгрешно зачеће Свете Богородице, унију. Упркос свему овоме, ми православни настављамо са такозваном традиционалном разменом посета, указивањем почасти Папи које припадају православном епископу и потпуно занемарујемо низ светих канона који забрањују заједничке молитве, док теолошки дијалог изнова трпи бродолом, и, након што бива извучен из дубина, поново пропада доле./.../

Уосталом, Понтифекс сматра Примат за своје неотуђиво право, као што се може закључити из недавног брисања титуле „Патријарх Запада“ од стране актуелног Папе Бенедикта XVI; такође из његовог позивања на глобалну мисију апостола Петра и његових наследника током омилије у Патријаршијском Храму, као и из његовог недавног говора, у који је укључено и следеће: „...унутар заједништва, са наследницима Апостола, чије је видљиво јединство гарантовано од стране наследника апостола Петра, украјинска католичка заједница (унијатска) успела је да очува живим свето предање, уњеговој целости“ (Catholic Newspaper, No. 3046/18–4–2006).

Унија се примењује и осигурава на многе различите начине, упркос повременим супротним прокламацијама Папе. Овакав дволичан став је очигледан, између осталог, и из провокативне интервенције претходног Папе, Јована Павла II, којом је довео православно-римокатолички дијалог у Балтимору до катастрофе, као и из писма које је послао актуелни Папа Кардиналу Лубомиру Хусару, Унијатском Архиепископу Украјине. У овом писму од 22.02.2006, наглашено је следеће: „Императив је осигурати присуство двеју великих носилаца једног предања (источног и западног)... Мисија коју предузима гркокатоличка Црква, која је у пуном општењу са наследником апостола Петра, је двојака: с једне стране, она мора видљиво очувати источно предање унутар Католичке Цркве; с друге стране, она мора бити наклоњена спајању двеју предања, сведочећи да она не само да могу да се међусобно ускладе, већ да заједно представљају суштинску заједницуу својим различитостима“. Гледано у овом светлу, гестови љубазности као што су посете Папе Фанару и Атинског Архиепископа Ватикану, без предуслова јединства у вери, могу у неку руку створити погрешан утисак јединства, и тиме одвратити инославне да гледају на Православље као на истиниту Цркву, и с друге стране, онеспособити чула многих православних кад је у питању чистота вероучења. Шта више, они могу нагнати неке од верних и ревносних православних, који су дубоко забринути неприличним дешавањима противним Светим Канонима, да се одвоје од тела Цркве и створе нове расколе.

Стога, из љубави према Православљу, али са болом у погледу јединства Цркве, и у жељи да очувамо православну веру од свих новотарија, сведочимо свима и сваком оно што је посведочено на Ванредној Двострукој Светој Скупштини Свештене Општине Свете Горе од 9/22 априла 1980:

„Верујемо да наша Света Православна Црква јесте Једина Света Католичанска и Апостолска Црква Христова, која има пуноту Благодати и Истине, и, са овог разлога, непрекинуто апостолско прејемство. Насупрот томе, Западне „цркве“ и „вероисповести“ су на многим местима извитопериле веру Јеванђеља, апостола и Светих Отаца и лишене су благодати, истинитих Светих Тајни и апостолског прејемства...

Дијалог са инославнима - уколико је усмерен да их обавести о Православној вери како би они постали пријемчиви за божанско просвећење које би им отворило очи да би се могли вратити Православној вери- није за осуду. У сваком случају теолошки дијалог не могу пратити заједничке молитве, учешће у литургијским окупљањима и службама са било које стране и било какве друге активности које могу створити утисак да наша Православна Црква признаје Римокатолике као потпуну Цркву и Папу као канонског (истинитог) Римског Епископа.

Овакве радње заводе православне, као и римокатоличке вернике, којима се предочава погрешан утисак о томе шта Православље мисли о њима...

Божијом милошћу, Света Гора остаје верна – као и православни народ Господњи  – вери светих Апостола и Светих Отаца, такође и из љубави према инославнима, којима се суштински помаже када православни својим неодступним православним ставом укажу наразмере  њиховог духовног оболења и начин на који се они могу излечити.

Пропали покушаји постизања јединства у прошлости уче нас да је за стално јединство, према вољи Божијој, унутар Истине Цркве, неопходан предуслов другачији начин припреме и смер од онога који смо следили у прошлости и који се изгледа следи до данашњег дана.“<<

А 18. фебруара 2007. године Богословска комисија Свете Горе огласила се свој ом анализом учешћа Православне Цркве у протестантском Светском савету цркава (ССЦ) (World Council of Churches ):

>> На основу реченог и онога што, разуме се, није могло бити изнето, очигледно је следеће:

-ССЦ је организација која има за циљ да однегује јединство хришћанских цркава и вероисповести и то у два облика; 1) кроз заједничку обавезу међусобног признавања (mutual recognition ), међусобно уважавање (mutual ac -countability), заједнички пут кроз историју (stay together ), сарадњу на практичном нивоу (cooperation) и у мисионарству (common witness ). 2. Као позив најединство у једној вери, једној Евхаристији и заједничком животу неподељене Цркве. Као што је очигледно, ни први облик не представља истинско јединство, нити је други остварив, јер протестантска исповедања вере не признају да је апостолска Вера она иста Вера која се данас садржи у историјској Православној Цркви.

У садашњем облику„ јединства“ цркве-чланице ССЦ-а се оријентишу ка томе да једна другој признају крштење. Нажалост, поједине Православне Цркве су приступиле признању крштења антихалкидонаца и немачких протестантских вероисповести. Међутим, неразумно признање крштења инославних без догматског јединства није у складу са еклисиологијом Православне Цркве. Протестантске конфесије задржавају сва јеретичка учења која су назначили православни патријарси и богослови од XVI века па надаље.

Заједничке молитве и заједничко учешће у богослужбеним сабрањима представљају уобичајену праксу на екуменистичким скуповима ССЦ-а. Тек након протеста православних 1998. год. извршена је извесна модификација ове праксе, али она не мења режим заједничких молитава, које се забрањују канонима Православне Цркве и не треба их наставити.

Циљ ССЦ-а, тј. остваривање свехришћанског видљивог јединства, има као позадину протестантску еклисиологију о „невидљивој“ Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви и њеним видљивим историјским формама, од којих ни једна не садржи пуноту апостолске Вере, Саборности и живота у благодати. Из тог разлога циљ ССЦ-а на остварењу видљивог јединства нема никаквог смисла за Православне, који у Православној Цркви имају пуноту апостолске Вере и живота у Христу. Свехришћанско јединство православни схватају као обраћење свих инославних у православну Веру и самим тим њихов повратак у заједницу Православне, Саборне и Апостолске Цркве (Литургија Василија Великог).

- У ССЦ-у постоји тежња да се међухришћанско јединство прошири и да обухвати све религије на свету, јер је Бог, наводно, свим људима предодредио спасење и нама су непознати сви облици човекољубља Божијег. За Православну Цркву је такво јединство потпуно неприхватљиво. Јер истина је, додуше, да се спасење од Бога нуди свим људима, али га људи одбацују следећи путеве који не воде до спасења.

Неке групе протестаната захтевају од ССЦ-а званичне кораке како би затражили да им се признају нечасни нејеванђелски избори (хомосексуализам итд.). За сада не наилазе напристајање, али постоје индиције да би ради заштите људских права могла да се покрене већ започета расправа и да се затражи признавање једнакости за све. Православна Црква не може да занемари јеванђелско учење и да снисходи безакоњу. Рукоположење жена у многим протестантским црквама такође је показатељ све већег удаљавања од Предања Цркве Апостола и Светих Отаца.

Сведочење Православне Цркве није прихватљиво протестантским конфесијама изССЦ-а као целине, као што се види из шездесетогодишње историје ССЦ-а и још много дуже историје православно-протестантских контаката. Све указује на то да ССЦ тежи за хомогенизацијом „цркава-чланица“ до које би дошло дугогодишњим међусобним мешањем.

-Промена начина размишљања православних (теолога који учествују у раду ССЦ-а и других) је чињеница бременита опасностима побудући пут Православне Цркве у савременом свету. Постоји опасност од унутарправославних раскола.

-Под утицајем ССЦ-а православни и антихалкидонци седе једни поред других као православно крило ССЦ-а, признајући једни друге православнима. Тај исти дух је довео до споразума (Заједничке Изјаве) између православних и антихалкидонских теолога на незваничним разговорима, а потом и на званичним разговорима Православне Цркве са антихалкидонским конфесијама, споразума који православна страна није прихватила.

-  Изгледи за будућност (предлози за заједничко празновање Васкрса и сазивање заједничке Скупштине без догматског јединства) нису обећавајући и захтевају много пажње и будности.

-Прекид односа Православних Цркава са ССЦ-ом био је стално питање које је и даље актуелно, све док протестантске ‘цркве’ чланице ССЦ-а не покажу да одустају од својих еклисиолошких предуслова. Православне Цркве својим учешћем у ССЦ-у показују да у пракси одустају од свог еклисиолошког идентитета. У том смислу су римокатолици, формално одсуствујући из ССЦ-а, доследнији својој еклисиологији него ми, православни, својој.

-Ми православни немамо никакве добити од учешћа у ССЦ-у. Напротив, од тога имамо само штету и пропаст. Наше посланство да преносимо поруку Православља инославнима нема успеха, јер се протестанти у ССЦ-у не оријентишу ка прихватању Православља, него ка коегзистенцији са њим у форми којој теже, то јест у форми потпуног међусобног признавања. Таква оријентација је у потпуном складу са њиховом еклисиологијом. Можемо ли ми православни да учествујемо у некој организацији (ССЦ), чији се састав, структура и рад базирају на протестантској еклисиологији, а да наше учешће у таквој организацији не значи одрицање од наше еклисиологије?/.../

Након свега тога, православни став према ССЦ-у би могао да се одреди на основу следећих теза:

-Учешће православних у ССЦ-у није на корист ни Православној Цркви, ни инославнима, па није од користи ни за жељено јединство свих хришћана уистинитој апостолској Вери и Цркви из првих векова хришћанства. Није ли можда дошло време да Православне Цркве прекину односе са ССЦ-ом?

Ако се из разлога вишег, добро промишљеног и богољубивог интереса неких Православних Цркава (види Пидалион: „Шта је интерес“), или упућености ради, просуди да је потребан неки облик сарадње са ССЦ-ом, треба захтевати да се ССЦ преименује у Светски Хришћански Савет и да веза са њим буде лабава, само преко посматрача, без обавеза и дужности које су у супротности са еклисиологијом Православне Цркве.

У том случају неће бити заједничких молитава и богослужбених манифестација. Учешће ће бити на академском нивоу а православни ставови ће нужно бити формулисани у облику издвојених Изјава, као што је било све до Генералне Скупштине у Њу Делхију (1961).

А јединство, ако икада до њега дође, неће бити последица мешања, него плод молитве, доследности и верности нашој православној самосвести, а пре свега дар Предоброг Бога.<<

 

Архимандрит Георгије Григоријатски и преговори с Ватиканом

Отац Георгије, игуман манастира Григоријат на Светој Гори, један је од најдоследнијих исповедника православне вере данас. Он је, у последњих православних с Ватиканом После сусрета Мешовите богословске комисије за православно - римокатолички дијалог у Београду 2006. он се огласио својим текстом „Узнемиреност због сједињења“ (20. јун 2007.) у коме истиче методе које римокатолици примењују да би православне преварили и преверили:

>>Припрема, излагање и подржавање новојављених теорија, од којих "се Filioque, примат и непогрешивост тумаче се од римокатолика на такав начин како би били прихваћени од православних.

Пре отприлике четрдесет година учествовао сам на скупу православних теолога у Атини, на коме нам је позвани, познати римокатолички клирик и угледник Ватикана, Пјер Дипре, рекао: „Првенство ћемо изразити на такав начин да ћете га прихватити“. Критиковао сам га да нас не интересује формулација, већ суштина примата. Не долази у обзир да прихватимо примат у смислу који поима римски папа.

Организовање заједничких православно-римокатоличких теолошких конференција као Босе, које, док тобоже приказују православну духовност, гаје идеју сједињења упркос догматских разлика.

Папизам користи школство да би имао утицаја на убеђења православних младих, и то оних образованих. Познато је да је папа Гргур XIII 1575. установио у Риму грчки Колегијум Св. Атанасија, који, сагласно са званичним папским актом, за циљ „...најпре жели духовно уздизање Грка...; затим тежи учењу догмата Римокатоличке цркве и повратак православних ’шизматика’ у њен загрљај“. Ученици Колегија су се растурили по туркократској Грчкој и радили на унијаћењу својих православних земљака.

Такође је познато да данас, поред додељиваних стипендија богословима за студије на папским теолошким школама у Риму, у Грчкој ради више папских школа првог и другог степена.

Линија зацртана од Ватикана се следи са тачношћу. До данас је наглашавано од стране православних богослова да постоје догматске разлике између православних и римокатолика, без чијег решавања не може бити сједињења. Сада се од православних истиче да имамо заједничку веру, заједничко Предање, и да ћемо под одређеним претпоставкама моћи да прихватимо папско првенство: „Имамо исту веру и исто предање. Главни проблем који треба решити јесте првенство епископа Рима, односно, улога папе“, изјавио је митрополит (Пергамски) Јован. ’Верујем да можемо наћи решење. Реч је о прецизном одређивању положаја епископа Рима у склопу свесветске Цркве. Православни су спремни да прихвате идеју о једном свесветском примату и, према канонима древне Цркве, епископ Рима је био primus (...) Неслагање се јавља код једног темељног питања: Може ли епископ Рима да се умеша у живот месне Цркве’, изјавио је поред осталог и додао: ’Не може да се умеша без одлуке донесене у заједници садругим епископима. Укратко, епископ Рима треба увек да делује у сагласности са сабором’“.

Овде бих најпре желео да приметим да свест Православне Саборне Цркве никада није прихватила да после раскола православни и римокатолици имају заједничку веру и заједничко Предање. Сведоци те свести јесу велики јерарси и богоносни Оци, као Св. Григорије Палама, Св. Марко Ефески, Св. Мелетије Пигас, Св. Никодим Светогорац, Св. Нектарије Пентапољски, Доситеј Јерусалимац, и многи други, као и саборна изјашњавања Православних патријараха 1848, 1868, 1895. Али и прост православни народ, и поред патњи за време туркократије, и поред систематске латинске пропаганде и притисака које су повремено трпели од уније, није се одрекао –осим мањих изузетака – већ је остао веран догматима ивери своје Цркве.

Уз то, сједињење које се остварује, иако се већ више деценија добро припрема од Ватикана, неће бити прихваћено од већине православних, али ће допринети њиховом расколу, пошто ће бити без суштинског решавања догматских разлика, без одрицања римокатолика од јеретичких догмата (Filioque, примат, тварна благодат итд.), већ са њиховим претумачењима, на начин безболан за Ватикан и прихватљив од „православних“.

Наравно, наше посветовњачено друштво, задојено идејама глобализације и Новог доба, нема догматску осетљивост православних који некада нису прихватили одлуке „уједињујућег“ Ферарско–Флорентинског сабора. Међу таквима и данас постоји народ Божји, пророковани остатак савесних православних, који ће се супроставити било којем облику уније која не буде у истини православне вере. Узнемиреност многих православних због онога што се збило у последње време, потврђује да православна савест дела.

Нека, дакле, припазе они који журе ка унији, да можда уместо да сједине разједињено, не разјуре сабрано православно стадо. Драма непрекидних подела, која је пратила ужурбано наметање новог календара у Грчкој цркви, треба да упозори наше црквене вође. Треба још данас поучи и опрез многих Православних Цркава које задржавају стари календар, како се не би цепало њихово стадо.

Објављено је да је Васељенски патријарх позвао папу да присуствује наредној Скупштини Мешовите богословске комисије Дијалога православних и римокатолика у Равени. Теме ће бити озбиљне. Иако смо забринути шта ће се одлучити, надамо се да православни неће подлећи вечитим тражењима папе, да неће амнестирати Унију, да неће признати папи неки облик примата власти и свесветске надлежности, нити прихватити да сарађују у ватиканским нацртима за сједињење, које ће посредно или непосредно искварити неновотарену православну веру. <<

После скупа у Равени 2007, отац Георгије се поново огласио, истичући (30. децембра те године):

>>Постоје озбиљни разлози да верујемо да „Равенски документ“ потврђује страховања да ми православни попуштамо папским захтевима. Разлози јесу следећи:

а) Документ говори о „римокатоличкој цркви“. Није у питању технички израз чије ће коришћење олакшати дијалог. Напротив, њему је дат пуни богословски садржај тако да дијалог бива уз претпоставку да римокатоличка црква јесте истинита православна Црква.

Православно представништво се на овој тачки недопустиво повукло. Текстом Баламанда (1993.) призната је римокатоличка црква као црква са пуним значењем израза: „Са обе стране се признаје да оно што је Христос поверио Његовој Цркви-исповедање апостолске вере, учествовање у истим тајнама, пре свега у јединственом свештенству које врши јединствену Христову жртву, апостолско прејемство епископа-није могуће сматрати својином само једне од наших Цркава“. Реч је о суштинском одступању од почетне и најтемељније основе богословских преговарања. Дакле, док римокатолици признају одређене суштинске елементе цркве Православној цркви (пуноважне тајне и апостолско прејемство) и при том и даље остају верни еклисиологији II Ватиканског концила, православни богослови напуштају нашу веру, током времена сведочену од угледних Отаца и сабора, да се због јеретичких догмата црква Рима одсеца од тела Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, да нема елементе који је чине Црквом Христовим, и да је тако она јеретичка црква. Чак оклевају и да наведу историјске потврде, какво је оно Св. Марка Евгеника: „Пре много година одвојио се из заједнице осталих четири светих патријаршија чувени збор западне Цркве, славни Рим, усамивши се са обичајима и догматима страним православнима и Саборној Цркви...(а који су, међутим, страни православнима свакако су јеретички)“.

б) Међутим,и ово лоше настало „узајамно признавање“ је превазишло Упутство Ватикана (јули 2007), са познатим „Одговорима“, у којима папа Бенедикт XVI одређује православне помесне цркве „мањкавим“, јер немају заједницу са Петровим наследником. Саобразно Упутству истинита Христова Црква постоји само у Римокатоличкој цркви. Значајно је да је Упуство издато неколико месеци пре Скупштине у Равени, што, према нашој процени, значи да Ватикан зацртава правац који требада следи дијалог. А правац је римоцентрични екуменизам, каквим га је одредио II Ватикански концил. Исто потврђује и текст Упуства Ватикана, али и епископ бивши Захумља и Херцеговине Атанасије Јевтић: „Овај текст („Одговори“) показује упорност папе Рацингера да, и својима, и другима, покаже право лице свога-римокатоличког (=римоцентричног) екуменизма, који у ствари није оно што папа говори, већ оно што верује и како се понаша“

Наглашену забринутосту вези горњег папског Упутства изражава и Св. Синод Грчке цркве православном сапреседнику Мешовите комисије за дијалог, митрополиту пергамском, г. Јовану, посланицом од 8/10/2007.

Напоменау 1. параграфу Равенског документа, највероватније плод протеста Грчке цркве, прати, нажалост, дух папског Упутства. Поред тога што уверавају да коришћење израза „црква“ не подрива самосвест Православне цркве као Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, православни представници у ову напомену не стављају исто тако основно начело њене самосвести да Православна црква не прихвата да у римокатоличкој цркви „постоји“ Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Карактеристична је, и изобличава плашљивост православних представника, чињеница да су римокатолици објавили да у истим међу односима не признају начела истините Цркве изван римокатоличке заједнице. Јасно је да „Равенски документ“ треба читати и тумачити уз сазнање да римокатоличка страна остаје непроменљива и верна папским догматима.

г) Саопштења Равенског документа о апостолској вери, основним Тајнама, свештенству, Евхаристији и апостолском прејемству се са толиком природношћу односе на римокатоличку цркву, тако да неко може да помисли како је по свим овим тачкама римокатоличка црква православна. Међутим, поново се питамо заједно са Св. Марком Евгеником: „Откуда се, дакле, појављују изненада пред нас као православни они који су већ толико година и од стране толико Отаца и учитеља осуђени као јеретици?“ Заиста, када су римокатолици дали јасне знаке одбацивања њихових познатих другачијих учења? Напротив, да ли су добро потврђене доказе сопствене истрајности у њима. Како они имају апостолску веру када filioque, тварна благодат, примат као привилегија свесветске надлежности, непогрешивост, безгрешно зачеће Богородице и др., још увек сачињавају њихове основне и неразматриве догмате? Како имају пуноважне основне тајне (крштење, помазање), свештенство и евхаристију, када су се, према Св. Марку, отцепили од Христове Саборне Цркве? Осим тога, на снази је још први канон Св. Василија Великог, потврђен на Петом Васељенском Сабору, да „који су удаљени од Цркве немају више благодат Св. Духа на себи, јер јепрестало њено предавање прекидом прејемства... будући одсечени и поставши лаици нису имали власти нити да крштавају, нити да рукополажу, нити су могли да преносе благодат Св. Духа, од које су отпали...“ Штавише, овде се неради о помоћи онима који се враћају из латинства вери Саборне цркве, већ о потврђивању латинских другачијих учења од стране Православне цркве. Исто тако, како имају апостолско прејемство, када, према Св. Григорију Богослову, православно веровање потврђује апостолско наслеђе, а инославно га прекида? „Пошто је истомислено исто што и истопрестоно, онда је разнославно истовремено и разнопрестоно; у првом је заједничко прејемство, а у другом истина“, пише божаствени Григорије.

д) У Равенском документу се даље разматрају два важна аспекта установе Цркве, саборност и власт. Усаглашено је (парагр. 40-41) да је еклисиолошка суштина саборности и власти живела у православној заједници током првог хиљадугодишта живота Цркве на Истоку и Западу. Међутим, све и дахоћемо да ово сагласје сматрамо стварним, не допушта нам да будемо спокојни разјашњавање истог параграфа: „Они (православни и римокатолици) се не слажу, међутим, око тумачења историјских доказа из ове ере везано за прерогативе епископа Рима као првог, ствар која је већ била схваћена на различите начине у првом миленијуму“ (парагр. 41). Оваквим појашњењем супостављени темељи прихватању од стране православних претумачења папског примата.

Несумњиво је током првих хиљаду година дејствовала саборност и зато се није развијала власт у облику свесветског првенства или надлежности. Искривљења, пак, код папског примата нису настала одједном. Због папског владања над читавом црквом, у цркви Рима се током векова неприметно одвијао један процес смањивања саборности и уздизање папског примата. На овај процес директно и јасно упућује горње „несагласје“ православних и римокатолика Мешовите комисије у Равени. Међутим, док римокатолици не одустају од папоцентричног тумачења установе саборности и власти за време првих хиљаду година живота Цркве, „сагласје“ Равенског документа нагиње ка признавању једног свесветског првенства папе. Само уколико римокатолици прихвате да тумаче историјске чињенице првих хиљаду година као и православни, сигурно ће напустити папске новотарије другог хиљадугодишта. Само под овом претпоставком најављена расправа на следећој скупштини Мешовите комисије, о тумачењу саборности и власти током другог хиљадулећа, и наравно I и II Ватиканског концила, даће православне закључке, тј. нагињаће укидању папског примата. У другом случају, признавање папске надлежности од читаве Цркве (нека буде и под видом јавне службе) је решење, које ће сигурно бити донето. Познавајући стратегију Ватикана сматрамо да римокатолици не могу одбацити свој папоцентризам, стари као и нови, зато што је он запечаћен одлукама њихових тринаест „васељенских“ сабора. Подсећамо на последњу објаву папе Јована Павла II, у енциклици Ut Unum Sint (1995): „Католичка црква има уверење да је сачувала службу наследника ап. Петра, епископа Рима, кога је Бог установио „као вечни и видљиви темељ јединства“ (парагр. 88). И: „Уверен сам да на овом месту имам нарочиту одговорност...да пронађем један облик примене примата, који ће, без тога да на било који начин порекнем суштину његове мисије, отпочети у новим околностима“. Поред осталог, ту је и скорашња објава папског примата од стране папе Бенедикта XVI, на Фанару 2006.

Штавише, све и да се догоди да се искреним дијалогом не следи траса Ватикана, тактика је да се прекине договор теолога сваки пут када није сагласан са линијом Курије. Подсетимо и на повлачење православних по питању присуства унијата у дијалогу, чак на његовом почетку, поред свеправославних саборних тврдњи о непоколебљивом ставу по овом питању. Подсећамо још и на нарушавање тока дијалога о унији и на наше неправилно попуштање, све до понижавајућег нивоа текста Баламанда. Да подсетимо, на крају, и на грубо папско мешање током IX Скупштине Мешовите комисије у Балтимору, и бродолом православних надања у вези уније. И да не заборавимо папско Упуство од прошлог јула. Што се тиче расправе о примату на следећој скупштини Мешовите комисије, плашимо се да ће линија Ватикана путем препознавања код римског папе наметнути неки вид свесветског примата, вероватно под варљивим обликом „подхришћанском коду“ према Мелетију Пигасу) службе читаве Цркве, али свакако непознате и неприхваћене у древној Цркви. Плашимо се што тако нешто већ почиње нејасно да се разазнаје у парагр. 41 Равенског документа.

е) Наша молитва и нада свакако је су да римокатолици одбаце папоцентрично тумачење историјских чињеница првих хиљаду година, као и исходишно првенство свесветске надлежности. Можда се одсецањем повода за папско владарско настројење исправе и догматске последице. Блаженопочивши о. Јустин Поповић папски примат и папске јереси повезује као узрок узрокованог: „Православна догма, боље речено сведогма о Цркви, одбацује и замењује латински јеретички сведогмат опрвенству и непогрешивости папе, тј. човека. Из ове свејереси рођене су и рађају се непрекидно друге јереси: Filioque, одбацивање епиклезе, бесквасни хлебови, увођење тварне благодати, чистилиштни огањ, ризница вишка дела...“

Са молитвеном надом да Латини XV века одбаце њихове догматске новотарије отишао је Св. Марко Ефески на Ферарско-Флорентински Сабор, али се сударио са папском надменошћу Евгенија IV. Са истим молитвама и надама, да папе и богослови, дакле, одбаце њихов папоцентризам, свештени Доситеј Јерусалимски је написао Дванестокњижје, или Историју о јерусалимским патријарсима, како бележи његов наследник на трону јерусалимском и издавач, блаженопочивши Хрисант: „Макар да са овом књигом, као са проповеди богопоучених апостола и богоносних источних и западних отаца, дођу свести и да, подстакнути од самих старешина западне цркве, остваре управо ово - да уједине Цркве гоњени божанском ревношћу и да прекину са расколима ис аблазнима, који су оруђа ђавола“. Хрисант свакако са надом примећује: „Ако, дакле, западна црква прихвати исправљање и одбаци њене новотаријеисве што није имала када је била сагласна Источној цркви, тада ће се, наравно, и према епископу Рима односити, као што је природно, на читавој земљи као према првом у поретку патријараха и помињаће се јавно од највећих помесних цркава и од свих архијереја читаве васељене као први у возгласима и биће враћен у диптихе, као што је било некада пре раскола. Наравно и његове привилегије и право првенства и части ће обновити уједињење Цркава и вратиће му их са великом радошћу и благодарношћу“. Међутим, као што је познато, I и II Ватикански концил су одогматили строжију папску установу.

Богословски дијалог није лош када бива са претпоставкама наше православне стране. Могуће обраћање иноверних вери и заједници Саборне цркве се може сматрати нашом људском сарадњом у делу Божијем. Међу овим претпоставкама значајна је, конкретно, наша непоколебива истрајност у саборно утврђеном ставу Православне цркве односно папизма, колико као преносиоца мноштва другачијих учења, толико и као носиоца папоцетричког владања над читавом Црквом. Нажалост, у Равенском документу се не примећује јасан и несумњив отачки и саборни православни став. Недостаје дух којим је мишљење о уједињењу цркава износио Св. Марко Евгеник на Ферарско-Флорентинском сабору, када је одмах, од почетка, показао као основу расправа непроменљиво Вјерују и његово православно тумачење. Недостаје еклисиолошко убеђење саборских одлука источних патријараха у време турског владања. Недостаје дух ревности којим говори Св. Нектарије Пентапољски у делу О узроку раскола. Супротно, влада једна сумњива „еклисиологија заједнице“, где се не подразумева заједница између православних по вери помесних Цркава, већ између Православне цркве и инославне цркве Рима. Значајно је да, у ствари, није реч о „црквеној заједници“, већ о „заједници цркава“ (ecclesial communion). У горњој „еклисиологији заједнице“ умањује се значај који имају, прво, непроменљивост апостолске вере, која у Равенском документу остаје просто саопштење, без већег значаја који има за одвајање Православне цркве од инославног Рима, и друго, заповест свештених канона о незаједничарењу са јеретицима у Тајнама, нарочито у евхаристији, заповест која се потпуно прећуткује. Свакако да су ова два начела темељна у православном учењу о цркви као заједници.

У Равенском документу се појављује тежња суочавања са питањем папског примата као „уређивање“ папских привилегија, а не као тежак богословски проблем који се тиче тајне Христа. Прихватање првенства надлежности над читавом Црквом, тј., да је један епископ-глава и начело читаве Цркве, нека је и оптерећен једном улогом службе, јесте увреда према личности Христа као јединствене Главе Тела Цркве. Примат надлежности представља нарушењавање православне еклисиологије, према којој је изнад свих епископа Васељенски Сабор. На њему председава први у љубави епископ Рима, као једнак његовим саепископима, између којих се, међутим, у средину поставља свето Јеванђеље, као символ присуства Христа, јединствене Главе читаве Цркве. Изузетна привилегија епископа Рима (када му је значење било православно), која је прихватљива за православно гледиште, јесте његово председавање на сабору између пет православних патријараха и, као последица тога, његово помињање као првог међу осталим патријарсима у диптисима. Ово потврђује слово и дух 28. канона Четвртог Васељенског Сабора. Остале повластице и улога епископа Рима нису прихватљиве за Цркву. Потребно је, значи, много пажње за разумевање израза који владају у Равенском документу, и који су на Западу проглашени као, тобоже, по први пут признавање првенства папе од православних. Општепознати израз каже: „први треба да препознају првог међу собом“ (парагр. 10). Противречност израза је очигледна. Црква је увек признавала прву катедру епископу Рима, разумевајући ово, наравно, православно; никада, међутим, до данас није прихватила неко његово првенство или власт над читавом Црквом, поготово када црква Рима остаје при њеним јеретичким догматима.

На следећој скупштини Мешовите комисије очекује се разговор о улози епископа Рима и виду његовог првенства у „заједници цркава“! Није могуће, међутим, да ми православни прихватимо једно папоцентрично претумачење примата епископа Рима. Папа је због папоцентричног тумачења првенства присвојио потпуно неприхватљиве привилегије, без пристанка осталих цркава древне пентархије и још са нарушавањем канонског (саборски потврђеног) поретка древне Цркве. Нешто од онога што је од стране православних детаљно, веома снажним речима и вештим богословским доказивањем (ми упућујемо на доказе код блажених патријараха Доситеја Јерусалимско ги Мелетија Александријског Пиге) било проверено јесте следеће:

1.Пренство власти, пошто је, тобоже, апостол Петар био глава сабору апостола и имао над њима примат власти.

2.Безгрешност папе.

3.Да је папа изнад сабора.

4. Да Рим надмашује остале патријаршије.

5.Да је трон Рима судија у сваком случају и да не подлеже ничијем суду.

6.Да има трон Рима право апелације над читавом Црквом.

7.Да се папа сматра епископом Саборне (тј. Васељенске) Цркве. Подсећамо да се папа до данас потписује (он сам!): епископ Саборне Цркве.

8.Да је папа саборна глава Цркве са мисијом служења. Ово је једно место које римокатоличка страна прикрива и дан-данас, ако се сетимо чувеног израза да је папа „слуга слугу Божијих“! Равенски документ говори о примату као служењу папе римског и зато је потребна нарочита пажња. Недавно уврштен и у агиологију Цркве, свештени патријарх александријски Мелетије Пигас, између осталог пише и о овоме:

„Али, кажу, треба неко од епископа и међу епископима да предњачи. Заиста, овога називају главом која служи... Међутим, свим овим епископима је само Христос начело и глава... Они [Латини] уступају служби ове главе неограничену власт и над вером и над црквом... Пошто показују маску главе која служи, опходе се насиљем деспотскије од било које деспотске власти“.

Отац Георгије је дубоко свестан главне замке данашњег екуменизма, који нема никакве везе са негдашњим сведоченим позицијама православних Отаца у разговору с јеретицима. Негда су Оци тражили аргументације Богом откривене Истине које јеретици не могу да прихвате; данас су, пак, екуменисти ту да би што више „снисходили“, да би што више показали „љубави“. Тиме они, по Светом Максиму Исповеднику, показују човекомржњу, јер јеретицима повлађују у њиховој лажној, неспасоносној вери. Ево шта старац Георгије, нови Јустин Ћелијски, каже на крају свог текста „Равенски документи папски примат“:

>>Из горњег постаје разумљиво да равенски договор о саборности и власти не испуњава православна еклисиолошка мерила да би чини осигурну основу наредних расправа о папском примату. Уколико уследи расправа о томе како је тумачен папски примат током другог миленијума и на I и II Ватиканском концилу, она је од стране православних представника дужна да буде са знањем православља Светих отаца, а непомирљивим начином мишљења времена или са владалачким настројењем Ватикана. Признавање неке од горњих „привилегија“ папе, или сагласност са неком сличном повластицом, противним православној еклисиологији, несумњиво значи унијатско уједињење, са којим се нећемо сагласити. Све ово зато што смо дужни да пажљиво чувамо нас саме и православни народ од савременог облика унијаћења, које, поред других последица, јесте и довођење у опасност нашег вечног спасења. И будући да смо дужни упоредо да помогнемо, ако је могуће, и „вођама западне цркве, да дођу свести“, како рече блажени патријарх јерусалимски Хрисант, да одбаце њихов папизам ради спасења њих самих као и њиховог народа, који не познаје православље.<<

Кад човек чита оца Георгија, радује се што се историја повремено понављана добро. Јер, његово данашње сведочење истоветно је сведочењу светогорских монака 13. века, који су унијатском цару Михаилу Палеологу, писали посланицу, и у њој, између осталог, рекли и ово: „На какав нам је начин допуштено и богоугодно да се ујединимо са онима од којих смо се правилно и канонски раздвојили, који се непрестано придржавају јереси? /.../ Зато што божаствена и свештена правила говоре: „Ако се неко, макар и у кући, моли са одлученим (од Цркве, нап. В.Д.), и он сам да буде одлучен“ (10 канон Светих Апостола)./.../ И опет: „Ко прима јеретика, подвргава се осуди којој и он.“ Стога, ако их примимо бићемо подвргнути истим оним забранама којима и они, и то од стране божаствених канона одређених Духом Светим. То се не сме допустити, не сме!“

Светогорци су одлучно деловали против патријарха Јована (Века), који није могао да отворено увери Ромејце у потребу уније с папом, па је деловао прикривено. Пошто су унијати тврдили да литургијско помињање римског папе није исто што и општење с Римом, Светогорци наводе забрану Светог Јована Богослова да јеретика не треба ни поздрављати, ни уводити у кућу, јер ко га поздравља, учествује у његовим злим делима (2 Јн. 1011): „Ако је забрањено да га просто и на путу поздрављамо, ако је забрањено у обичну кућу да га уводимо, како онда да га примамо, не у кући, него у храму Божијем, у самом олтару (светилишту), крај тајанствене и страшне трпезе Сина Божјег, који Се приноси на жртву? /.../ Који ће то помрачењак изригнути помен онога који је достојно одбачен од Духа Светога, јер је устао на Бога и свете (то јест, коће смети да литургијски помене папу, нап. В.Д.), и на тај начин постане непријатељ Божји? Зато што, ако обичан поздрав човека чини саучесником у делима злих, колико то више значи громко помињање његовог имена кад су ту пред нама страшне Божаствене Тајне. Ту, пред нама, јесте Самоистина (Христос у Светим Тајнама, нап. В.Д.), па како да допустимо да је истина ова велика лаж-да га сматрамо за православног патријарха? Да се спрдамо, као на позорници, док обављамо страшне Тајне? Како ће то издржати православна душа, како одмах да не иступи из општења са онима који га помињу, како да их несматра за трговце светињом? Зато што је од почетка Православна Црква Божја помињање имена архијереја приликом свештенодејства признавала као савршено општење. Јер је на писано у Тумачењу Божаствене Литургије (Св. Герман): „Свештеник произноси име архијереја, показујући и своју потчињеност вишем (од себе, нап. В. Д.) и општење с њим, и прејемство његове вере и свештенодејства“.

Михаил Палеолог, Јован Век и остали унијатски настројени Византинци позивали су се на некакву „икономију“ ради општења с папистима. Светогорци су цару писали да таква „икономија“ скрнави свештенодејство, одгони Духа Светога и због тога „верне чини не причаснима отпуштању греха и усиновљењу“. Ко општи с јеретиком, наследиће његову осуду.

Светогорци питају цара-зар је праведно дати јеретику првенство над православном Црквом Христовом: „А како да, по правди, признамо као прве и као судије православних цркава, оне с којима нам није дозвољено да једемо, које не треба да поздрављамо због потпуног недостатка општења, сусрете с којима смо, по могућству, дужни да избегавамо, и као да их помињемо као православне у цркви и за самом тајанственом Трпезом, а да она не престане да нас непорочно освештава?“

Сва ова питања данас поставља архимандрит Георгије Григоријатски, и на сва православно одговара, свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом!

Поводом новог активирања потенцијала унијатизма, а у оквиру настојавања на сједињењу, отац Георгије се опет огласио, текстом „Унија-метод папоцентричног екуменизма“:

>>Недавно је папа римски означио за епископа и апостолског егзарха за малобројне атинске унијате, унијатског клирика, господина Димитрија Салахаса, рукоположеног 24. маја 2008. за каркавијског епископа, професора римског института источних истраживања и члана Мешовите богословске комисије за дијалог између Православних и римокатолика. За атинску унијатску општину тај догађај, очигледно и судећи по изговореној беседи господина Салахаса на дан његовог рукополагања, и саопштења, објављеног на њиховом интернет сајту има веома важно значење. Али за Православне, та чињеница може бити окарактерисана као жалосна и изазивајућа, јер поново враћа у живот проблем Уније, још једном открива намере Ватикана у односу према Православљу и показује, колико је за Православље опасна перспектива такозваних богословских дијалога. То довољно убедљиво показују следеће чињенице.

1. Еклисиологија унијатских општина идентична је еклисиологији на којој се утврђивала Унија из XVI века.

То потврђују речи епископа Димитрија Салахаса, које је изговорио на свом рукоположењу.

У почетку он говори: „Наша заједница саставља мали део Католичанских Цркава на Истоку“. И то је-истина: све унијатске заједнице изашле из недара Православних Источних Цркава и постале католичанским“, јер су прихватиле папски примат и папске догмате. Они себе називају „Католичанским Црквама на Истоку“, јер верују да их је општење са папом учинило „католичанским“, потпуним црквама, гарантујући им католичанскост, док у исто време друге Источне Цркве, које немају општење са папом (Православне Цркве, антихалкидонске, монофизитске и несторијанске цркве, које се нису присајединиле Унији) нису „католичанске“. Оне су како о њима говори Други ватикански концил, „појединачне или помесне Цркве, међу којима прво место заузимају Патријаршијске Цркве“ (Указ о екуменизму, 14).

Даље у беседи на рукополагању налазимо следеће: „Ми стремимо ка јединству а не Унији. Други ватикански концил нам говори да су важеће правне норме Католичанских Цркава на Истоку биле установљене „до времена“ тј. до оног тренутка када Католичка и Православна Црква успоставе потпуно општење једна са другом (Одлука о Источним Црквама, бр. 30) по обрасцу древне неподељене Цркве првих хиљаду година“. Онда ми можемо поставити питање: чиме се разликује „стремљење ка јединству“ од стремљења ка Унији? Зар није стремљење ка Унији са еклисиолошке тачке гледишта потпуно идентично стремљењу ка јединству (псеудојединству) тј. зар није оно за свој циљ имало достизање црквеног општења, уз услов, међутим, признавање папског ауторитета и догмата, који су објављени на саборима у Лиону, Ферари - Фиренци, Триденту и др.? Може бити, „стремљење ка јединству“ Другог ватиканског концила и папоцентричног екуменизма претпоставља одбацивање догмата, који су прихваћени од стране тринаест „васељенских“ сабора папизма? И на крају како ће без одбацивања свих туђих учења (јереси) богословски дијалог достићи јединство, не поставши „унијатски“, јер ни до данас нису успели да добију одбацивање нити једне од тих одлука?

Епископ Салахас уверава Православне: „Грчки католички егзархат (има се у виду унијатска заједница Ахарнон коју он води, прим. прев.) категорички одбацује и одбациће сваку прозелитску делатност и додаје: но ја их молим (Православне, прим. ред.) да нам не отказују право на постојање“. Он уверено и јавно одбацује одвратне методе из прошлости и жели да верујемо да је он искрен, када моли да им се даправо на постојање као заједници са слободним избором. Штавише, треба бити потпуно свестан, да ми Православни, иако немамо ништа против права сваке заједнице на самоопредељење, ипак наглашавамо да постојање унијатских цркава јесте очигледан доказ да Унија постоји и да свако деловање Ватикана, које потврђује њихово постојање, јесте утврђивање Уније, независно од тога да ли се остварује законити прозелитизам или не. Унија-то је пре свега еклисиолошки проблем и она нас као таква интересује више од свега. Следи да, пошто Ватикан потврђује постојање Уније, јачајући унијатским црквама право да постоје у њиховом садашњем еклисиолошком поретку, богословски дијалог са стране Ватикана може да има у перспективи неуспостављање јединства Цркве „по обрасцу древне неподељене Цркве првих хиљаду година“, већ успостављање Уније!

 2. Ватикан подржава Унију

Без обзира на то што Ватикан лицемерно „осуђује“ Унију као метод сједињења цркава (Баламандски споразум, чл.1) он је потврђује самим тим што признаје постојање унијатских заједница (чл. 31), јачајући на сваки начин њихово присуство и деловање на канонским територијама Православних Цркава. Зато се питамо: до када ћемо ми, Православни, продужавати богословски дијалог трпећи то чудовишно ненормално стање ствари? Католици (не сматрајући достојним похвале изузетке, када они, за разлику од Ватикана нису сагласни са Унијом) недоследно осуђују Унију као метод из прошлости и, у исто време, признају унијатске заједнице. Како је могућа осуда Уније и истовремена подршка унијатских заједница, које Унију чине реалношћу на сцени савремене историје?

Ружна делатност папске Уније у прошлости је позната. Подсетимо да су паписти, користећи политичку и војну немоћ Источне империје након тешке венецијанске владавине, поставили прву основу Уније, потчинивши Православне Грке одлукама папског Лионског сабора (1274.) за време императора Михаила Палеолога и патријарха Јована Века. Као друга основа, послужио је и тирански захтев папе Евгенија IV да се источни хришћани, који су се нашли у тешком положају, у потпуности потчине Фераро-Флорентинском сабору (1439.). Сем тога, од времена сабора у Бресту (1596.)  језуити су сличним подмуклим методима учинили да Унија буде велико искушење за Православну Источну Цркву. Унија је патријарха Кирила Лукариса коштала живота, довела до збацивања многих патријараха, откидања из недара Цркве великих заједница у Украјини, Трансилванији, Далмацији, Антиохији и изазвала жестоке прогоне Православних у тим и другим областима, које су контролисали Турци.

У том историјском периоду унијатска пропаганда, организована од стране папа, развија се у две етапе: упочетку као делатност огранка папске курије Propaganda Fidei (Пропаганда Вере), а затим у виду изградње школа (главно место међу њима заузима Колегијум св. Атанасија у Риму), које воде папски мисионари са циљем не само обраћања у Унију појединаца, колико промене читавог погледа на свет код Православних, уз помоћ латинофилског деловања многих дипломаца таквих школа.

Али и у наше време Ватикан неприкривено подржава и на сваки начин јача Унију. Од самог почетка богословског дијалога Православних са католицима, унијати улазе у састав Мешовите богословске комисије, без обзира на снажне и непрестане протесте Трећег свеправославног саветовања. Папа Јован Павле II је дао одлучујући допринос оживљавању Уније у Источној Европи. Баламандски споразум (1993.), не говорећи о осталим његовим озбиљним богословским бесмисленостима, признаје и оправдава постојање унијатских заједница, при чему испод споразума стоје потписи неких представника Православних Цркава.

Папа Јован Павле II у свом поверљивом писму католичком копредседнику дијалога, кардиналу Едварду Касидију, одбацује позицију коју је Мешовита богословска комисија донела у Балтимору (2000.) у вези са унијатима, и на тај начин доводи дијалог у потпуни ћорсокак. Утом писму он пише следеће: „Треба (на заседању у Балтимору) Православнима ставити до знања да се Источне католичанске (подразумевају се унијатске -прим.ред.) Цркве користе код римске цркве истим признањем, као и свака друга црква која је са њом у општењу“. Тиме је папа изазвао праведно смућење и самостално напуштање високопреосвећеног ариепископа аустралијског Стилијана. Папа Бенедикт XVI, следећи ту политику, благосиља унијатску украјинску цркву; за време посете Фанару у новембру 2006. године у његовом најближем окружењу је унијатски епископ; штавише, у Ефесу, понтифекс изјављује да „по његовом мишљењу, најбоље средство за достизање јединства у Цркви јесте Унија“, а сада шаље новог апостолског егзарха у Атину!

3. Екуменистичка трпељивост према Унији је, са тачке гледишта еклисиологије, крајње проблематична

Тобож из разлога да се богословски дијалог не прекине, неки наши Православни предстојатељи чинили су се и чине неприхватљиве уступке. Смеле и дубоко православне речи константинопољских патријараха, у којима су разобличавали проклету Унију (класичан текст постала је Окружна Посланица против Уније блажене успомене Патријарха Јоакима III) престале су да се слушају на тлу небогословског „дијалога љубави“ Патријарха Атинагоре. Саборне осуде и посланице источних патријараха против Уније таворе у Аналима црквене историје као полемички документи, који, тобож, не приличе данашњим временима „помирења“!

И пред православном свешћу јавља се питање: на којим богословским основама се утврђује та екуменистичка трпељивост према Унији? Шта се променило у еклисиологији и богословљу унијатских цркава да би њихове епископе и клирике ми сада требало са радошћу да примамо? Када су унијати показали да су се еклисиолошки променили, било да су у потпуности постали католици, било да су се вратили у окриље Православне Цркве? На који их то начин право да  постоје као одвојене заједнице ослобађа од неопходности да се определе у еклисиолошком смислу? Или православни еклесиолошки критеријуми више непостоје?

Без сумње, једино могуће објашњење те екуменистичке трпељивости према Унији јесте склизнуће у некакву, до сада непознату, еклисиологију, која устаје наеклисиологију Православне Цркве и која се саглашава са посветовњаченом свешћу нашег времена.

4. Ватикан користи богословски дијалог као средство саблажњавања Православних и промене њихове црквене свести

И док Ватикан подржава Унију, а унијати се користе признањем од стране неких предстојатеља Православних Цркава, богословски дијалог се продужује, а разматрање тешког проблема Уније одлаже се за будућност (Заседање у Београду, 2006).

Свест Православних се отупљује, а проблем се премешта из области еклисиологије у област социологије. Кристално чиста православна еклисиологија сваки дан издаје своје позиције и уступа место мутној и синкретизмом испуњеној еклисиологији „сестринских цркава“. Екуменистички настројени православни богослови су спремни да подрже новаторске погледе на богословска питања, на која су пре неколико векова Свети Оци већ дали чврсте и недвосмислене одговоре, који не остављају места никаквим сумњама. Карактеристични примери таквих погледа, између осталог, јесу преименовање јереси „Filioque“ у „другачији богословски прилаз, који не дотиче суштину догмата“; називање догматских, моралних и литургијских извртања римокатолицизма „законитом разноликошћу“, представљање папског примата власти као првенства услужењу и др.

Сем тога, медији упорно позивају побожни православни народ на „помирење“ и обасипају га идиличним сликама „међусобног признавања“, што за последицу има отупљивање његове православне свести, која је раније увек служила као моћна препрека на путу властољубивих тежњи папизма. У име богословског дијалога чине се, са тачке гледишта Свештених Канона недозвољиве заједничке молитве и богослужења, па до неприхватљивог целивања на православној Божанској Литургији и „благосиљања“ православне пастве од стране папе. Као круна канонских преступа послужило је неочекивано евхаристијско општење у мају, у недељу Самарјанке, румунског епископа Баната, господина Николаја са румунским унијатима. Тај догађај је изазвао веома снажан протест румунских монаха у Румунији и на Светој Гори, који су се обратили јерархији Румунске Цркве, а такође и узнемиреност свих Православних због циљева чијем остварењу би могао допринети овај скандалозни догађај.

На крају, уз помоћ текстова (испуњених намерним нејасноћама и богословским софизмима) какав је текст Заседања у Равени (2007.) богословски дијалог између Православних и римокатолика постепено се креће ка признавању папског примата унијатског типа. У вези са тим карактеристичан је интервју кардинала Валтера Каспера, председника Папског савета за остварење хришћанског јединства, који се коментарише од стране француског часописа „S.О.Р.“: „На Западу смо имали развој, који се завршио Другим ватиканским концилом, који је утврдио примат власти и непогрешивост папе, развој, који Православни никада нису примали. Неопходна је дискусија, како да протумачимо те различите развоје, који су произашли на основу првих хиљаду година“. Сем тога, по речима Каспера, неопходно је размислити, како ће функционисати примат Рима у условима када је већ очигледно постојање „два кодекса канонског права“ унутар римокатоличке цркве: „један за латинску цркву, а други за источне цркве које се налазе у пуном општењу са  Римом“. „Сагласно са та два кодекса, примат делује на један начин у латинској цркви, а на други у источним црквама. Ми не желимо да намећемо православнима поредак који је данас прихваћен у латинској цркви. У случају успостављања пуног општења мора бити пронађен неки нови тип примата за Православне Цркве“, додао је он.“

Достојан пажње је, наравно, и одговор руског епископа Илариона Алфејева на ове изјаве, како се он наводи у коментарима тог истог часописа: „О каквом новом типу је реч?“ Поставља питање руски богослов и износи став да, пре свега, кардинал има у виду „тип, који већ постоји у источним црквама, које се налазе у општењу са Римом“, тј. Унију. „Другим речима, нама се опет предлаже да прихватимо некакво унијатско виђење примата римског епископа“, сматра епископ Иларион. „Ако је то корак ка разрешењу ситуације, онда се веома бојим да такво њено разрешавање неће надахнути Православне, који виде Унију као потпуну противречност њиховом схватању еклисиологије и као издају Православља“. „Године 1993. у Баламанду католици и Православни су дошли до закључка да Унија не може бити средство уједињења, а сада, након петнаест година, председник Папског савета за остварење хришћанског јединства призива нас на прихватање унијатског виђења римског примата“, додао је он, закључивши: „Нама не треба нова Унија. Нама је неопходна стратешка сарадња, која би искључивала сваки прозелитизам. Нама је још неопходно продужење богословског дијалога, али не зато да Православни постану унијати, већ за разоткривања еклисиолошких несугласица између римокатолика и Православних“.

Веома је утешно то што се православна свест противи лицемерном тумачењу примата власти. Првенство власти у Католичанској (Васељенској) Цркви припада Васељенском Сабору, о чему је званично говорио 1973. године блажене успомене патријарх Димитрије и што успешно коментарише професор Евангел Теодору.

Хиротонија новог унијатског епископа у Атини собом представља још један снажан и жалостан испад Ватикана против Православља, управо против Грчке Цркве. У последњим годинама примећено удружено деловање унијата (посебно је значајна изјава предстојатеља Светих Православних Цркава) наишло јена типичан одговор Ватикана: отворену подршку Унији. Опет, пред нама се са новом силом појављује питање: који смисао има богословски дијалог, ако Ватикан поздравља, благосиља и подржава Унију?

Православни пастири који располажу истанчаним догматским и еклисиолошким критеријумима, схватају да се Православна Црква подвргава руглу, а православна паства излаже опасности, када се богословски дијалози одржавају при таквим околностима. Побожни Православни народ је такође показао забринутост, када почиње да схвата да се након вековних контаката и скоро тридесет година спровођења званичних дијалога не отвара перспектива обраћања римокатолика Православној Вери и њиховог враћање у окриље Једне Свете СаборскеиАпостолске Цркве, тј. Православља већ се само износе уверавања о „православности“ римокатолика.

Очигледно је да се Православни народ ниуком случају неће сложити са таквом перспективом. Он трпи до извесног времена, да у Цркви не би дошло до превремених раскола, али нема намеру да прихвати саборно потврђивање онога што се дешава супротно Канонима. Тим више, нема намеру датрпи уступке у догматским питањима и њихово саборно озакоњивање. Непроменљиви и чврсти критеријуми за православни народ јесу догматско учење Васељенских Сабора и Светих Отаца и канонско уређење Православне Цркве. Сваки пут када православни хришћани виде да се насрће на та два стуба Православља, они се жалосте, тугују срцем и моле Господа да сачува Своју Цркву, да покаже Своје епископе чуварима Божанских Догмата и Свештених Канона, моле се да не дође тренутак, када ће се догодити одлучење од црквеног општења оних људи који одбацују „једном предану веру“, јер по речима Источних Патријараха, Православни народ поседује посебну свест: „...код нас ни Патријарси, ни Сабори никада нису могли да донесу нешто ново, јер је као заштиник Вере увек иступало само тело Цркве, тј. сам народ, који је желео да његова религија остане у векове непромењива и сагласна вери његових Отаца.“<<

Оваквим својим ставовима, отац Георгије Григоријатски се уврстио међу исповеднике Православља, какав је био Свети Марко Ефески, али какав је био и Свети Јустин Ћелијски, који у III тому своје Догматике о бескомпромисности по питањима вере каже следеће:

>>У Богочовеку Господу Христу Истина и Живот су једносушни. Живљењем у Истини и живљење Истином даје нам тачно богопознање = христопознање = црквопознање. Ко се саоваплоти Богочовеку=Цркви, тај има Истину и зна Истину, јер живи њоме и њеним богочовечанским силама. А то саоваплоћавање бива вером и осталим светим врлинама, које су увек од вере и увек безизлазно у вери, и њеним бескрајностима. „Јер вером ходимо а не видом“. Са људске стране, једино еванђелска, богочовечанска вера усељује Господа Христа у срца наша, и нас у Њега. И онда сваки од нас, по мери вере своје, доживљује свету еванђелску истину: „Ја више не живим, него живи у мени Христос“. Све богочовечанске бескрајности боголиког бића људског живе Богочовеком=Црквом, и обухватају васцело Богочовека Господа Христа, те је Он за нас хришћане све и сва у свима световима и у свима вечностима. Зато је од свега у човеку најважнија вера у Богочовека, јер она и јесте богочовечанска сила која обогочовечује све учовеку: и ум, и срце, и вољу, и савест, па и само тело припремајући га за васкрсење из мртвих и за живот вечни у Христовој Вечности = Богочовечности. Отуда и благовест у светом Еванђељу Богочовековом: „Све што није од вере грех је“

Са свих тих богочовечанских разлога: у стварима вере нема компромиса. То је основни догмат апостолско светоотачке православне христологије=сотериологије-еклисиологије=алитиологије. Нема никакве гносеолошке, ниникакве онтолошке везе између Истине и лажи. Знамо, од оваплоћеног Бога знамо: Истина је Бог. А лаж? Лаж је ђаво.

Следећи свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом светим Апостолима и светим Оцима и светим Васељенским саборима, богоносни Отац наш Свети Марко Ефески, Исповедник, не допушта никакав компромис у стварима вере, никакво одступање и уступање. Када су на Флорентинском сабору православне присталице Уније с латинима викали к њему, апостолски богомудром и одлучном противнику Уније: „Нађи нам излаз, икономију“, он је одговарао: „Ствари вере не допуштају икономију. То је исто као и рећи: одруби себи главу, па иди куда хоћеш. - Између истине и лажи нема ничег средњег. Оно што се односи на Цркву никада се не решава путем компромиса. Нека нико не господари у нашој вери: ни цар, ни архијереј, ни псевдо-Сабор, нити ико други, него сам једини Бог, који нам је предао њу и Сам и преко Својих Ученика“.

Свети Марко благовести: „Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и сво Божанско Свето Писмо саветују нам да бежимо од оних који неправославно мисле и одступају од општења с нама. Канон Другог Антиохијског сабора наређује: „Који општи са одлученима од општења, нека и сам буде одлучен од општења“ Св. Василије Велики вели: Ако неки уображавају да исповедају здраву веру, но притом опште са неправославнима, ако и после савета не престану тако поступати, онда треба и њих саме не само сматрати за одлучене, него их ни браћом не називати.“

Свети Исповедник Ефески пише: „Ми у свему следујемо свештеним Учитељима и древним Апостолским предањима“. А патријарху Цариградском, који такође учествује на Флорентиском сабору, Свети Марко пише: „Треба да се боримо не плашећи се ничега и не стидећи се ничега: ни спољњих непријатеља, нити међу нама православнима налазећих се псевдо-хришћана, нити непријатеља Духа; и да са великом смелошћу исповедамо до последњег даха драгоцени залог светих Отаца: Исповедање Вере, познато нам из детињства, и сакојим ћемо, на крају, и отићи одавде, односећи ако ништа друго онда-Православље, Православну Веру,  која ни у чему нема ни најмањег недостатка.“

Свети Исповедник Марко благовести: „Молим, да сачувамо истиниту и од Отаца предану нам Веру нашу као добар залог, ништа не додајући и ништа не одузимајући; јер до сада ми смо имали Веру без икаквих недостатака, и не осећамо потребу за Сабором или Актом Уније, да бисмо се научили чему новијем, ми који смо синови и ученици Васељенских сабора и Отаца који су заблистали на њима и после њих. Хвала наша је Вера наша, добро наслеђе Отаца наших. Са њом ми се надамо предстати Богу и добити опроштај грехова; а без ње не знам каква ће нас праведност ослободити вечних мука. Онај пак који ради на томе да ми одбацимо нашу Веру и заведемо другу, новију веру, макар он био и Анђео с неба, проклет да буде, и нека нестане и сваки спомен о њему и пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у вери нашој: ни цар, ни архијереј, ни псевдо-Сабор, нити ико други већ само-једини Бог, који нам је предао њу и Сам и преко Својих Ученика.”

Што је Свети Атанасије Велики „Тринаести Апостол“, „Отац Православља“ за Православну Цркву у четвртом веку, то је Свети Марко Ефески Исповедник за њу у петнаестом веку. И као што је у Светом Атанасију била сва истина Православља, а не у  многобројним аријанствујућим и полуаријанствујућим епископима, тако је и у Светом Марку Ефеском била сва истина Православља а не у осталим латинствујућим учесницима псевдо-Сабора Флорентиског. Богомудри и неустрашиви Исповедник Ефески и на самртном часу оставља пред сведоцима исповедничко завештање: да му ни Цариградски патријарх нити ико од његових присталица, који је потписао и примио Унију салатинима у Флоренцији, не долази на погреб нити учествује у погребним богослужењима. Он изјављује: „Ја говорим и сведочим пред многима овде присутними угледним људима: ја нипошто нећу и не примам општење с Патријархом и онима што су с њим ни у овом мом животу, ни после смрти, пошто не примам ни Унију са латинима, ни латинске догмате, које је примио он и његови једномишљеници. Ја сам потпуно уверен да што даље стојим од њега и сличних њему, утолико бивам ближе Богу и свима Светима; и уколико одвајам себе од њих, утолико сам сједињенији са Истином и са Светим Оцима, Богословима Цркве. Исто тако сам убеђен да њихове присталице далеко стоје од Истине и блажених Учитеља Цркве. Стога и говорим: као што сам у току целог живота свог био одвојен од њих, тако и у време одласка свог, па и после моје смрти, ја се одричем општења и уједињења с њима и проклињући заповедам: да се нико од њих не приближи ни моме погребу ни моме гробу.” Тако Свети Јустин Ћелијски.

Стопама Светог Марка Ефеског ходе и данашњи Светогорци, међу којима се истиче отац Георгије (Капсанис), игуман Григоријата

 Настави ће се...

Извор: Зборник "Сетосавље данас: изазови и одговори", Епархија банатска, ЛИО Горњи Милановац, 2008., стр.239-284

Приређивач: "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( петак, 03 јул 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 62 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Обавештавамо читаоце да су за преузимање слободне нове књиге нашег сарадника Владимира Димитријевића: ШТА СЕ ЗГОДИ КАД СЕ ЏЕНДЕР РОДИ: (овде:);

КАНОНИЗАЦИЈА АЛОЗИЈА СТЕПИНЦА: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ (овде:)

+ + +

СВЕТОСАВСКИ РАДИО ИЗ ЧИКАГА:


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.