header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow САОПШТЕЊА arrow Уредништво: Како је злочестиви Игњатије прогонио духоносног старца Тадеја, који међу Светима почива
Уредништво: Како је злочестиви Игњатије прогонио духоносног старца Тадеја, који међу Светима почива Штампај Е-пошта
субота, 09 новембар 2019
 ЕПИСКОП БРАНИЧЕВСКИ ИГЊАТИЈЕ ПРЕД СУДОМ ОСАМ СТОЛЕЋА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 
(фото - видео)

Старац Тадеј био је, уз покојног патријарха Павла, најсветлија и најсветија личност српског Православља ХХ – почетка XXI века. Уживао је свенародно поштовање, био духовник многим монасима и мирјанима. О његовој кротости, смирености, љубвеобилности, о томе да осећа чак и како свака травка расте, а и како свака душа дише и чиме је испуњена, да прозире и у прошлост и у будућност свакога човека који би к њему притекао (не откривајући те тајне без нарочите потребе) знао је цео православни свет.

         По његовом упокојењу многи велики духовници и правоверни теолози исказали су једнодушан став да је само питање времена када ће преподобни о. Тадеј бити канонизован. Његова дела (казивања) преведена су на све језике васељенског Православља. Старчеве фотографије мироточе у домовима његових духовних чеда и у манастирима још од момента његовог упокојења. Израђују се и његова иконописна изображења, по молитвама Старцу збивају се чудеса. И тако већ скоро две деценије.

Када се Старац Тадеј упокојио, само је један човек ћутао, шкргутао зубима и опијао се вином – Игњатије браничевски. Човек чија су уста пуна прича о љубави и заједници, лажно названи епископ који је целог века ниподаштавао монаштво, па и старца који мрава не би згазио. Тај човек је епископ чији је архимандрит Тадеј клирик био. Његов надлежни епископ, који није чинодејствовао на сахрани, нити на четрдесет дана. И то је сасвим у реду. Савест му није дозвољавала да то учини, јер га је презирао, прогонио, клеветама и лажима обасипао и напокон истерао из своје епархије.

Када се старац Тадај упокојио, Игњатије се опијао вином

„На тебе се ослоних од утробе, од материце мајке моје Ти си мој покровитељ; у Теби је хвалопој мој свагда“ (Пс. 70, 6). Слабачки дечачић Томислав Штрбуловић читао је Псалтир свакодневно и знао га напамет. Код ових стихова у њему се будило сећање на то како је у рођеној кући био свима на терету јер није био физички способан да ради тежачке послове. И зато Господу приону душа његова од младости. Молио се у осами, читао Свето Писмо и чекао знак од Господа – кад ће доћи и јавити се лицу његовом. Покушао је да буде примљен у неки манастир у своме крају, али и монаси су били резервисани према младићу који не би могао да ради у пољу и са стоком.

И најзад, у моменту када се можда и најмање надао, догоди се дуго жељена и измољавана „измена Деснице Вишњега“. Искушеник Томислав 1932. године доспева у манастир Миљково, где су живели и подвизавали се руски калуђери из Валаамске обитељи, који су, нашавши се у канонском нејединству са Финском православном црквом под чију је јурисдикцију доспела „Северна Света Гора“, између 1925. и 1927. били принуђени да напусте свој манастир. Они су, предвођени схиархимандритом Амвросијем (Кургановом), духовним чедом Преподобног Амвросија Оптинског, овамо пренели тиховатељски (исихастички) дух који је Валаам примио од Оптине пустиње. Архимандрит Тадеј овако дочарава лик свога духовног оца: „Из о. Амвросија је избијала невероватна и чиста љубав: он је од стараца из Оптине пустиње примио оно што је најбоље – љубав, те се никада ни на једнога монаха или послушника није разљутио, нити је иједну преку реч икоме рекао. Трпео је много, а све је праштао. Све бриге и проблеме предавао је Господу и Њему Јединоме се јадао. Трудио се да ту особину својим примером пренесе и на братију, и многи су од њега научили како да негују ту свеобухватну и бестрасну љубав у свакодневном животу“. Сећа се отац Тадеј како је игуман „долазио у цркву на богослужења увек први и стао би за игумански стол. Видело се да је просто сатрвен бригама, али никоме ништа да каже, све је полагао на Господа. Никада никога није казнио. Никоме чак ни лошу мисао није упутио, ни преки поглед, нити било шта. Свакога је љубио онаквог какав јесте и молио се Богу да га Он просветли. Својим примером живљења је највише поучавао и настојао да свакога преко тога примера доведе на пут спасења“. Искушеник Томислав, „Томушка“, како су га називала руска сабраћа, чим је прекорачио праг свете обитељи, добио је бројаницу у руке и поуку како да се моли умно-срдачном (Исусовом) молитвом. Наравно, нису га мимоишла ни лакша физичка послушања, и премда, по властитом признању, у њиховом обављању није био нарочито успешан (једном су му лопови покрали читав виноград, други пут су му овце одлутале и направиле штету на суседном имању), нико га никада није ни изгрдио, нити прекорио због штета које је обитељи нанео својом непажњом. У Миљкову је Томислав научио и руски језик, што му је омогућило да почне студиозно да чита, а каткада и преводи Свете Оце који су на руски били преведени са грчког и сиријског језика (сачувани су рукописи његових превода Речи Светог Исака Сиријског и неких дела Светог Симеона Новог Богослова). Предавши се свим срцем и свом душом духовном руковођењу старца Амвросија, живећи по захтевном валаамском (оптинско-светогорском) типику, испуњавајући строго и захтевно молитвено правило, свакодневно присуствујући дугим службама (пун дневни круг богослужења, уз редовно служење Божанствене Литургије), строго постећи, млади Томислав Штрбуловић разгорео се у овом „српском Валааму“ огњем љубави Божије и постепено узрастао у једног од највећих савремених српских духовника. Поставши игуман манастира Витовница, задржао је стил духовног руковођења који му је предао његов старац.

Овако је изгледало искушеништво оца Тадеја. А како се као искушеник формирао злочестиви Игњатије? Он уопште није ни био искушеник! Дошао је из Грчке са докторском дипломом под мишком, изјавио да жели да предаје на Богословском факултету,  па је морао да се повинује тадашњој Уредби о раду Богословског факултета да на њему кључне дисциплине (Догматика, Литургика, Патрологија, Стари и Нови Завет) морају предавати лица у свештеничком или свештеномонашком чину.

Амбиција је била бржа од памети, а поверење старог епископског кадра неспремно за случајеве попут Добривоја Мидића. Једноставно, они се са тако нечим још нису били суочили. Правила о унутрашњем и спољашњем монашком животу давала су им правни основ да га замонаше без претходног искушеничког стажа (такво монашење било је могуће за свршене теологе, за лица која су по свом духовном животу била добро позната епископу или настојатељу манастира и за лица у смртној опасности).

Чак су и ученици Аве Јустина имали искушенички стаж. Вероватно зато што су се они добро показали, Игњатије је тога ослобођен. Одмах по монашењу произведен је за јерођакона, јеромонаха (служио је у престоничком Ваведењском манастиру, женском, тако да ништа од послушања није ни видео) и брзином светлости, по упокојењу светозарног владике браничевског Хризостома Војиновића, уведен у трон браничевских епископа. Тада почиње страдање целе Епархије браничевске и посебно монаштва.

Сиви "мерцедес" у позадини је његов...

За Игњатија Мидића манастири су били само извор прихода, а монаси докони ексцентрици који уживају његову „милост“. Манастири су од његовог доласка на трон до дана данашњег трепели огромна финансијска оптерећења и разрезе у натури. Зна се: вадика долази – спремај вина, белог мрса, меса, дај и новца у изобиљу, тако да се на крви монаха и монахиња може најпре сазидати двор у Пожаревцу (поред постојећег из времена владике Хризостома), променитити туце нових „мерцедеса“, а затим и изградити винарије, наћи новац за владичина путовања по белом свету и обестан живот.

Нико му се није противио. Основни монашки завет јесте завет послушности.

Противило се, ипак, оно зрнце савести од Бога му усађено још при крштењу које је у њему остало.

Али уместо да осети порив ка покајању, уместо да, ако није могао одолети привилегијама које је стекао, бар неке од њих напусти, тонуо је злосрећни Игњатије све дубље и дубље, и гнев усмерио на духоносног старца Тадеја, који је без иједне речи прекора њему упућене, био неми сведок и изобличитељ његових непочинстава.

Почео је од клевета. Те, старац лупа глупости, те, каква прозорљивост, те, он својим причама о последњим временима која се ближе удаљава људе од спасења и наводи их на самоубиство!  Квари омладину. Замајава народ. Народ треба да буде на богослужењу тамо где је епископ, а не у неком забаченом манастиру код излапелог старца.

Последњи српски старац - отац Тадеј Витовнички

Уследила је забрана оцу Тадеју да служи Свету Литургију свакодневно. Само недељом и празником.

Отац Тадеј доживљава два срчана удара. Почињу и притисци на братство манастира. Старац одлучује да се на неко време удаљи из Витовнице, и 1998. добија благослов митрополита црногорско-приморског Амфилохија да пребива на Михољској Превлаци, у Острогу, Ћириловцу, Дуљеву, да би напокон по одлуци надлежних епископа био одвезен у Бачку Паланку, недалеко од манастира Ковиљ, у дом једне породице где је имао медицинску негу, али где му је онемогућен било какав контакт са светом, због чега су га неки прозвали Новим Затворником. У почетку домаћини су одвозили Старца на Свету Литургију у Ковиљ или, ређе, у Бођане, а већ од друге половине 2002. одлажење на богослужења је престало. Ковиљско братство побринуло се да се Старац редовно причешћује Светим Христовим Тајнама. Настојатељ и братија манастира Ковиљ редовно су посећивали оца Тадеја, посебно када је, онемоћао, пао у постељу.

Надлежни архијереј Игњатије браничевски посетио је Старца само једном, нагласивши му (зашто?) да „он остаје клирик Епархије браничевске“.

Дана 1/14. априла 2003., на празник Св. Марије Египћанке и старца Варонуфија Оптинског, архимандрит Тадеј тихо је отишао у наручје Онога „Чије је Царство царство свих векова и достизање с краја на крај неба“, по речи Псалмопојца.

Отац Тадеј  на самртном одру

Погребен је 2/15. априла у присуству једног архијерејског изасланика (!), малог броја свештеника и монаха и мноштва верног народа из свих српских крајева. За погреб га је достојно припремило сестринство манастира Горњак. Четрдесетодневни помен такође су служили само јеромонаси, у присуству бројних Старчевих духовних чеда.

Надлежни епископ имао је „паметнија посла“. Шта је радио све то време, само он зна. Можда је држао предавања из догматике? Али њих је имао само једном недељно. Можда је писао неку од својих књига? Али до те, 2003. године имао је само једну (а боље да је никада није написао). Можда је у свом двору приређивао пријеме и гозбе, или је путовао изван Епархије, опијајући се како би анестезирао своју душу, која је знала да јој је у Светој Тајни Крштења дата бесмртност, да је на монашењу положила неповратне завете, да се на свештеничком и епископском рукоположењу на много шта обавезала... и да ће се у Есхатону неизоставно срести и са Преподобним оцем Тадејем, чију лучезарну светлост неће моћи поднети, и са свима онима које је годинама саблажњавао јеретичким учењем и недоличним понашањем својим?

На опелу старца Тадеја горело је мношто воштаница, а гугутке, сенице, косови, зебе, црвенперке појали су умилним гласовима песму Васкрсења.

Једнога дана, Игњатије, доћи ће и твоје опело. Вероватно ће се свештеници и ђакони утркивати ко ће лепше појати како би били запажени од присутних архијереја, у нади на боље ухљебље.

Гроб оца Тадеја у манастиру Витовници

Али убрзо ће те сви заборавити.

Неко други предаваће и испитиваће догматику, надамо се, не по твојим предавањима. Неко други путоваће по свету и разметати се својом лажном ученошћу и олако стеченим титулама.  Неко други уживаће у твојим винаријама и наследити твоја богатства.

А твоја душа предстаће у страху пред Небеским Владиком. Остало слутиш.

Покај се док није касно. И моли се Старцу Тадеју да ти опрости, јер ниси познао да си у његовом лику похођен с висине.       

Сахрана оца Тадеја 

   

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 14 новембар 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 13 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.