header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Стеван Зивлак: Међународна правна заштита интереса СПЦ и православног народа на КиМ Штампај Е-пошта
петак, 13 децембар 2019

 Зашто је Српска православна црква изложена толиким притисцима у последње време када се говори о окупираном Косову и Метохији и наводним трајним решењима тог питања

Наша Црква је више него иједна православна црква производ народног духа, то означење цркве народном је старо колико и божанска установа на којој је црква саздана. Ово излази из речи Христових када је рекао апостолима: „Идите и научите све народе“. У одговору источних патријараха Папи Пију IX, од 1848 се каже: „У нас је чувар вере цело тело цркве, то јест сам народ који хоће да догмати његове вере остану увек стални и сагласни са предањем његових отаца“.


O народном карактеру наше Цркве је  писао Радомир М. Грујић ( 1878-1955) у свом делу : Апологија српског народа ( стр.218, 221 ). На жалост, у последње време атрибут народне цркве се све мање помиње не само у српском народу већ и у јерархији, којој се покушавају наметнути неки други модели црквене организације.

Под утицајем историјских прилика протеклих векова, срасла је наша Црква изнутра и споља са животом и историјом српског народа и у томе је њена разлика у поређењу са осталим црквама.

Српска православна црква  ужива од давнина међународно правни капацитет  потписивања међународних уговора, добијања привилегија и повластица не само као верска организација, већ и као представник српског, односно православног народа на свом канонском подручју, те је као таква вишевековни субјект међународног права.

Она је од митрополије сремско карловачке, уједињењем 1920. године,   преузела у корпус црквеног права такозване ius privilegiаle аut speciаle rаsciаnum, српски речено: српско привилегијално право,  и то право чини главне или кардиналне изворе црквеног права наше Цркве.

Те норме су постале над уставне правне норме, не само у оквиру канонског законодавства, већ и за читав српски народ, оне се  референдумима не могу мењати.

Њих сачињавају три групе привилегијалног права.

 Прва група су „Старе привилегије“ које су давали угарски и аустријски владари србима у Угарској,  у периоду од 1405 године до 1647 године, укупно 35 привилегија.

Положај српског становништва у  војничким крајинама које су се налазиле на територији данашње Хрватске, регулисан је другом групом привилегија,  у такозваној Бручкој књизи (Brucker Libell ), из 1578 године, донетој од аустријских сталежа на сабору у Бруку на Мури, а затим привилегијама цар Фердинанда II из 1627 године, и земаљским уставима  (Lаndesverfаssung) издатим од истог цара 1630 године.  

„Нове“ или Леополдове привилегије су оне , које је српском народу и Цркви  дао цар Леополд I, у периоду од 1690 до 1695 године.

Нама простор не дозвољава да овом приликом шире елаборирамо ово питање, већ би се задржали само на привилегијама које је цар Леополд издао Србима за време аустријско-турског рата 1683-1699. године и то: прва 06.04.1690 год., друга 21.08.1690.год., трећа 11.12.1690.год., четврта 20.08.1691.год., и пета 04.03.1695.године.

Привилегије имају карактер међународног уговора, споразум аустријског двора и српског народа и цркве  постигнут је уговорним путем (per modum pacti), базираног на основу правног, уговорног начела (do ut des). 

Овај међународно правни уговор је потврђен патентом  Леополдовог наследника, цара Јосифа I, од 07.08.1706. године, који је издат преко дворске канцеларије, а Угарска дворска канцеларија је издала потврду привилегија 29.09.1706.године. Касније су цитиране привилегије потврђене и од Карла VI и Марије Терезије.

Цитирани Уговор је након Првог светског рата одредбама Версајског споразума, прешао у законодавства свих држава насталих на простору Аустро-угарске царевине, те се они појављују као гарант привилегија датих Српској цркви и народу.

Привилегијама цара Леополда, српском народу и Цркви су загарантована веома широка права садржана у  14 привилегија, од којих издвајамо најзначајнију а то је јединство српског народа и цркве и егзистенција нације.

Следеће две гаранције су изузетно значајне и на њима српски народ и Црква имају право да инсистирају до њиховог трајног решења.

 Једна од њих је право на преузимање оних цркава које су османлије одузеле Србима у освојеним  српским земљама. У оригиналном тексту, на латинском језику, ова привилегија која је издата 21.08.1691. године гласи :

Quаe аutem templа christiаni nominis hostis Turcа vobis аdemit, eа quoquе recuperаtа mаnibus vestris resignаri demаndаbimus .“

У преводу на српски језик : 

„које је цркве непријатељ хришћанског имена Турчин од  Вас заузео и те кад се освоје, заповедићемо да се у ваше руке предаду .“

Друга, која је уско везана за данашњу ситуацију око Косова и Метохије је свечано обећање српском народу да ће се моћи повратити на своја напуштена огњишта у старој отаџбини чим царска  војска Хазбурговаца ( војска Светог Римског Царства ) одузме те земље од турског господарства. Због значаја ове привилегије, која је издата 20.08.1691. године, цитирамо је у оригиналу на  латинском језику :

Аdhibemus quoquo pro possibili omnem conаtum, ut per victoriosа аrmа Nostrа, аuxiliаnte Deo, repetitаm gentem Rаsciаnorum quo citius in territoriа, seu hаbitаtiones аntehаc possessаs denuo introducere, et inimicos аbinde repellere possimus.“

У преводу на српски језик: 

„Употребићемо такође по могућству сав труд да победничким нашим оружјем , Божјом помоћу споменути народ српски што пре у области или у станишта , која је пре имао, наново уведемо и непријатеље оданде сузбијемо...“

Да не би било забуне у будуће о томе, који су крајеви народа српског били пре прогона турских,  привилегијом издатом 21.08.1690, је детаљно утврђена и потврђена српском архиепископу власт , црквена и световна над православним народом  у земљама како је наведено у тексту привилегије (цитирамо превод на српском језику):

„Једном речи, као и до сада , да буде поглавар над црквама грчког обреда и над општинством исте вероисповести, и да има власт , да њима располаже сопственом влашћу црквеном, по повластицама , које Вам дадоше  Наши претходници, блажени негдашњи краљеви угарски , по свој Грчкој, Рашкој, Бугарској, Далмацији, Босни, Јенопољу и Херцеговини , као и у Угарској и Хрватској где их фактички има ....“

Привилегијом од  06.04.1690.године,  у земље под влашћу српског архиепископа  се убрајају и : „ цела Албанија, Србија, Мизија, Бугарска, Силистрија, Илирија и Македонија, Рашка   “

Као противууслугу за добијена права, обавезали су се Срби и Црква  двору Хазбурговаца:

1. да ће ступити у аустријски државни савез, односно Свето Римско Царство  (тадашњу Европску заједницу народа-Европску унију), с тим да буду непосредно потчињени цару  (значи слободни и независни )

2. да ће се борити против Турака и од њихових навала бранити државу и њене границе.

Српско привилегијално право (ius privilegiale Rascianum) представља Главни или Кардинални извор  црквеног законодавства Карловачке митрополије, које је у целости пренето у црквено законодавство Српске православне цркве. Оне су мудрошћу пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића и епископа Исаија Ђаковића, обезбедиле приликом велике собе Срба 1690. године , да преласком реке Саве и Дунава преко 40000 породица, српски народ не само опстане већ и да удари чврст темељ православном црквеном уређењу и народној аутономији у Светом римском царству (Аустроугарској монархији) , као и да добије чврсте међународне гаранције за повратак на историјске српске територије, када се за то створе услови у будућности.

Када говоримо о броју породица, напомињемо да су тада Срби и остали православни народи који су се са њима кретали према северним српским крајевима, живели у породичним задругама од 20 до 30 душа, те је извесно да је великом сеобом било обухваћено преко милион православних, који су својом крвљу бранили и одбранили хришћанску европску цивилизацију.

Наведене привилегије неспорно носе карактер међународног, двострано обавезујућег уговора, то показују својом материјалном и формалном страном.  Њихов међународно правни обавезујући карактер не мења чињеница што провођење одредаба данас српски народ не би могао принудно провести, због надмоћи друге стране, која се сматра наследницом Светог римског царства. Међународни уговори између великих и малих међународних субјеката, остају уговори и поред  чињенице да мали субјекти не могу присилити несразмерно велики други међународни субјект на поштовање уговорених обавеза. Срби не би могли данас успешно наметнути принудно провођење уговорних одредби, али имају изузетно велики морални и материјално правни захтев према наследницима Светог римског царства. Правни принцип pаctа sunt servаndа има велики не само морални значај за сваког уговарача. О овом правном питању се може више прочитати у спису Милутина Јакшића  (1863-1937); Природа прелаза Срба у Угарску 1690 и привилегије (Летопис Матице Српске, књ.206; св, II; стр, 14).

Због наведених разлога, Европска унија  покушава да натера квислиншке власти у Србији, да се   представе као овлашћени представници српског народа и Цркве, те да потписујући разна документа, се једнострано одричу историјских права српског народа која су крвљу стечена. Европа данас мора да поштује историјска права Српске православне цркве на њеном канонском подручју, која је у континуитету кроз векове међународно признат субјект међународног права, самим тим и православних хришћана који живе на том подручју. Сваки унутрашњи дијалог који се покрене мора резултирати једноставним закључком да квислиншке власти под притиском нису власне мењати историјска права Цркве и народа, а да су сви правни акти сачињени од таквих власти ништавни.

Осим привилегија цара Леополда, на које смо се укратко осврнули, постоје многобројни међународно правни документи, привилегије, уговори који гарантују међународно правну заштиту Српске православне цркве и православног хришћанског  народа на њеном канонском подручју.

Крвне жртве које је српски народ и Црква платили кроз историју бранећи европске хришћанске вредности су у званичним документима Светог римског царства тада препознате и признате као  effusion sаnquinis (расипање крви), представљале су thesаurus (ризницу) српског народа из које је српски народ привилегије односно овај међународни уговор платио, те су обавезе према народу и Цркви иревокабилне, односно неопозиве. О овоме је лепо писао Милутин Јакшић у делу : О Арсенију IV Јовановићу  Шакабенти (стр.114-115).

Данас се не може тражити  од Српске православне цркве да буде уздржана или још горе кооперативна и да се одриче  канона, свог народног карактера, црквеног законодавства, међународних уговора и гаранција које је исходила за себе и свој народ у прошлости. 

Још мање се може тражити од православних хришћана да учествују у колективној издаји предака,  славне историје и историјских права. Окупатори и варвари долазе и пролазе овим просторима, а православни хришћани и њихова народна Црква остају и опстају и обнављају своја историјска права на свим својим канонским територијама, када за то створе услове.

Да  закључимо, читав инжињеринг који се проводи да се кроз фиктивне референдуме на овим подручјима одузму трајно и неповратно историјски стечена права српског народа, је противан надуставним правним нормама које је српски народ и његова Света Црква стварао вековима, и не може обавезати народ да се одрекне својих стечених права на православну веру, егзистенцију нације и националне територије.

Надуставне норме добро познаје и уважава национално право европских држава, а посебно се признаје и проучава у Сједињеним државама, (види:  Supraconstitutionality in France; Dominique Breillat), позивање на њих ће се морати уважити и српској нацији када буде окончана насилна окупација простора бивше Југославије.

 

Дипл.правник,

Стеван Зивлак

Кључне речи: СПЦ, референдума, Косово, цар Леополод, Привилегије, Карловачка митрополија, канонско право, Supraconstitutionality

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 14 децембар 2019 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 14 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.