header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Свештеник Валериј Духањин: За чим ћемо жалити?
Свештеник Валериј Духањин: За чим ћемо жалити? Штампај Е-пошта
четвртак, 02 јануар 2020
          Код Чехова постоји једна потресна прича под називом „Несрећа“. Она се сврстава међу његове хумористичке приче у књигама. Смешног тамо има јако мало, али зато постоји изванредна поука и ваља је се присетити, будући да ова прича у одређеном смислу говори о свакоме од нас.

Неки токар возио је своју жену код доктора на таљигама. Зимско вече. Свуд наоколо снег, коњ се једва пробија. Токар га шиба и у исто време размишља како ће их дочекати доктор и како ће излечити његову жену. Он наглас размишља како обећава доктору да ће му направити табакеру од карелске брезе, па још и лопте за крокет и кегле каквих нема надалеко.

Размишља он тако, само да би пригушио своју тексобу. Несрећа га је као гром погодила. Са женом је проживео четрдесет година. Сећа се како је живео у пијаној полусвести и сада у души осећа ужасан бол. Моли своју супругу да не говори доктору како ју је некад тукао, сада се куне да више неће и да је жали, због ње се толико мучи и труди. Но, његова жена ћути, не одговара, а снег на њеном лицу из неког разлога се не топи. Када је токар схватио да му је жена умрла, заплакао је од беса. Није стигао да разумно проживи живот са њом, да се сажали, да покаже своју љубав, четрдесет година је прошло као кроз маглу.

Токар се замислио. „Да ми је да изнова започнем живот...“

Старао би се о тој коју је некад обожавао. Четрдесет година је прохујало никуда. Сећајући се проживљеног, како је све проћердао у пијанству, нераду, тучама, није ни приметио да је пао мрак. Почео је да дрема. Тргао се из сна у пространој соби са окреченим зидовима. Угледавши доктора код кога је и кренуо, хтео је да скочи, да му се поклони, али ни руку ни ногу није могао да помери. Све је промрзло и мора да се ампутира. „Де, де...зашто плачеш?“ – говори му доктор.

„Проживео си слава Богу! По свој прилици шездесетак година и доста!“ Шта сироти токар да одговори на то...

„Каква несрећа! Праштајте ако Бога знате! Ако бих могао још пет-шест годиница да поживим...ах, како се на овом свету све брзо дешава!“

Ево како причу завршава сам Чехов: “Доктор одмахује руком и излази из болничке собе. Токару, амин.“

Зашто је све то тако?

Па зато што сви ми тако живимо. Тако и завршавамо свој живот, то јест никако, трошимо га на глупости или греховне страсти. Сопствени живот пуштамо да пролази поред нас.

Зар живот чине размирице, псовање, простаклук, сплетке? Зар су живот блуд и лаж? Зар је живот непрестано незадовољство и разјашњавање односа? Зар је живот: све само себи, а други је само средство за моје благостање? Додаћу да живот такође није ни непрестана журба и помамна јурњава за илузијама овог света. Живот нису ни константни страхови за будућност, фантазије, проблеми, заборав на те које је Бог данас поставио поред нас.

Ако ли је каква љубав букнула као новогодишња прскалица и осветлела сумрак живота и одмах се потом угасила оставивши за собом непријатан дим и исти тај сумрак, онда ни грош не вреди. На пример, поклонимо другоме нешто што ће га неизрециво обрадовати, а затим му цинично отмемо, то је онда пуко изругивање и ништа више.

Као муње пролећу године и срце на своју сопствену празнину одговара љутњом. Празнина и бес су нераздвојни. Не празнина новчаника, разуме се, већ празнина душе. Ако од гњиле нити ткамо живот, неће ником бити на радост. А ако не радујеш никога, како можеш у себи самом имати радости?

Усрећити другога на време и на време волети једно друго, то и јесте живот. Срдачна топлина и радост искрених загрљаја, лепа реч, саосећање, пажљивост, зар не вреди због тога живети? Огњиште љубави које греје срца најближих угрејаће и друге људе свугде, где год би се онај који воли денуо и куд год би ишао, свугде ће ширити топлину као прави извор љубави.

Тај добри, чисти и наивни израз лица вашег детета заслужује да му поклоните своје време и друштво. Дете заслужује више времена од оног које траћите на сплетке у фирми, на илузорне интернет комуникације, на ријалити шоуове, на бескрајна брбљања преко мобилног телефона.

Велика је истина да су пажња срца и време које трошимо у директној вези. Шта привлачи твоје срце, на то се и троши време. Рецимо, ако је срце окренуто Богу, наћи ће се време за молитву. Ако у њему нема жеље за Богом, неће ни бити времена за разговор са њим. Ако не постоји срдачна жеља за разговор са породицом, неће се наћи време за то. Тако је у свему. Интересантно је како алкохоличари, наркомани, сви који робују некој страсти увек нађу време да јој удовоље. Увек се нађе време, друштво и место за такве ствари.

„Јер где је благо ваше, тамо и срце ваше да буде“ (Лк.12, 34)

А где је срце наше? То зависи опет од тога чему оно посвећује своје време. Свако од нас може лако да одреди где му се налази срце, да ли уз интернет саблазни или у дописивању и празној комуникацији са ко зна ким и ко зна због чега, или у томе што ти је Бог одредио: у породици, призвању, у корисном добром делу.

Упознали сте се са неким, заволели сте се и сада цените то време које имате, градите, а не рушите га. Ако се љубавно огњиште не догрева, угасиће се, а као такво ничему не вреди. Потпора љубави је пажња коју поклањамо једни другима.

Постављен си на неко радно место. То и јесте место где си призван да чиниш добро, да спасаваш своју душу, да одговорно испуњаваш то што су ти поверили. Будемо ли кукали, забушавали и маштали о нечему другом, изгубили смо време. Јер сви ми чекамо нешто, и чекамо, и мислимо како ће после доћи то право време када ћемо моћи да се покажемо на прави начин.

Душо моја, зашто спаваш још увек? На шта себе трошиш? Запамти: чему посвећујемо време, томе посвећујемо живот, а време посвећујемо ономе ка чему је усмерена наша пажња, тачније, ономе што је постало благо нашег срца.

Обрати пажњу на сопствене мисли, чиме су окупиране у овом тренутку? Чему су посвећене? Ка чему стреми твоје срце? Јер управо је у томе твоја погибељ или твоје спасење.

Суд се неће касније испунити. Он се испуњава сада, у зависности од тога чему смо себе посветили. Сва суштина духовног живота се своди на то, да дати тренутак утрошимо на спасење. Какав си у својим мислима, жељама, намерама у садашњем тренутку, такав си заправо. Вараш се ако мислиш да ћеш се сада некако провући, а после ћеш се својски потрудити. Биће касно!

Сада, у овом моменту бити веран Богу, чувати чистоћу душе, искорењивати зло из себе и са љубављу се односити према ближњима, ето то је хришћански живот.

Време нам је и савезник и непријатељ.

Непријатељ, јер су спољашње околности увек против нас, а изнутра нам смета лењост, немање воље итд. Пријатељ, јер представља духовни подвиг где ми управо сада имамо могућност за духовну борбу, спасење и ослобођење. Како пролази наш животни век, то се полако своде духовни рачуни: чему си заправо ти себе посветио? Испоставља се да нам на крају не суде ни Бог ни анђели, већ време које смо протраћили. То је као да су ти рецимо дали шансу да за четрдесет минута напишеш нешто о себи, а ти напишеш такве ствари због којих те је после срамота. Потрошено време јасно показује на шта смо утрошили себе. Чему си себе посветио, то је оно што јеси, са тим ћеш и отићи у вечност.

Дакле, данас воли, данас разговарај са својом децом, данас учини добро дело, данас ка Богу крени.

Одлажући за касније, ми губимо реалност живота.

Маштајући о будућности, губимо садашњост.

Ево још једне мале тајне. Да би успео у животу, треба да престанеш да журиш. Журба уништава садашњи тренутак, душа се кида од узнемирености, а време свакако одлази у неповрат. Што је потребно, стићи ћеш да урадиш. Остало, како Бог заповеди. Тако ћеш праву радост наћи у сваком тренутку који пролази. Сваки тај тренутак представља додир са вечношћу, уколико је душа свим срцем отворена према вечном Богу.

Бог ће дати то што нам је потребно. Не брини за сутра, живи за данас. Радуј се томе што имаш и не мучи себе због нечега што немаш. Бог ће ти дати оно што ти је неопходно. Ако би дао више од потребног, ти би постао гори него што јеси.

Већ чујем сурове коментаре: „Како да не размишљам о будућности? Колико још тога треба да урадим, колико ме тога чека? Изградити, одржати, реализовати...“ Други, не тако сурови коментари узвраћају:

„О будућности мисли, али не кидај се због ње! Сад живиш, у овом тренутку. Научи да данас уносиш радост у свој живот.“

Ко је научио да верује Богу, тај је схватио речи из Јеванђеља:

„Не брините о сутрашњем дану...сваком дану је доста своје бриге“ (Мт. 6, 34). „Отац небески ваш зна шта вам је потребно. Најпре иштите царство Божије и Његову правду, а све друго ће вам се дати“ (Мт. 6 32-33). Не мучите себе бригама о сутрашњем дану јер живот вам је данас дат, а остало како Бог устроји.

Ко има поверења у Бога, тај стиче мир, а ко је стекао мир, тај чува у себи склад мисли, осећања, жеље и воље. Ко изнутра поседује хармонију, осећа је и споља, и у свему осећа дах Божији, присуство животворног Господа. Кроз остатке праисконске природе он види одблеске изгубљеног раја, а у својој породици осећа исти тај мали, али пријатни делић раја на земљи. Прима љубав Онога који воли, Господа нашег, којем име јесте Љубав.

Дакле, за чим ћемо жалити? Па за узалуд потрошеним временом! За драгоценим временом утрошеним нигде. Ма колико год желели да га вратимо, то је немогуће.

Ако смо живели себе ради, као резултат тога јавља се одсуство живота.

Ако никако нисмо живели, значи да готово уопште и нисмо живели.

Ако смо живели у духовној празнини, значи да смо и сами опустошени.

Не стижемо ни да се окренемо, а родитеља и деце више нема. Први су напустили земаљски свет, а други одраставши, напустили су родитељски дом. Попут токара са почетка приче, са муком ћемо се сећати прошлости.

„Кад бих могао опет све испочетка...“ бојажљиво изговарамо.

Ма зашто испочетка? Сад живиш! Сад воли, чини добро и очисти своје срце! Јер где је љубав, тамо се време не троши узалуд.

 

Превод са руског: Мирјана Хрутка

Извор: "Православие.ру"

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 02 јануар 2020 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 160 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Ванредно и хитно! -

Одговор светосавског верног народа на фарисејско-језуитско саопштење Синода

Детаљније...

+ + +

ДОНАЦИЈЕ ЗА САЈТ:

(ОБЈАШЊЕЊЕ )

+ + +

"О ИЗОПАЧЕНИЦИМА" ОЛГЕ ЧЕТВЕРИКОВЕ - ПОРУЏБИНЕ

Бриљантна студија (по експертима најпотпунија икад написана) о Ватикану из пера изузетног ерудите. Олга Четверикова научно популарним језиком, првенствено кроз генезу два најмоћнија папска реда Језуита и Опус Деи уводи нас у тајанствени свијет папизма.

Ова књига није случајно међу натраженијим у руским књижарама.

Детаљније...

 

+ + +

Отац Симеон Рукумијски:

ПРАВОСЛАВНИ, НЕ БОЈТЕ СЕ КОРОНА ВИРУСА!

(14.500 читања)

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.