header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Мр Ксенија Кончаревић: Вонми гласу мољенија мојего
Мр Ксенија Кончаревић: Вонми гласу мољенија мојего Штампај Е-пошта
среда, 08 јул 2009

Mр Ксенија Кончаревић

ВОНМИ ГЛАСУ МОЉЕНИЈА МОЈЕГО

 Шта се губи, а шта добија превођењем црквенословенског језика на српски језик?

У последње време све су чешћа залагања за обавезно увођење српског народног језика у православно богослужење наместо црквенословенског, за замену црквенословенских богослужбених текстова њиховим преводима на савремени језик. У многим српским храмовима света литургаја служи се према преводу Комисије при Архијерејском синоду Српске православне цркве, сачињеном са старогрчког изворника, чији је квалитет и са лингвистичке и са теолошке стране несумњиво веома висок. Овде се, међутим, нећемо бавити вредновањем и проценом самог превода, већ ћемо покушати да размотримо ваљаност мотива да се један тако крупан корак - промена богослужбеног језика у једној националној цркви - учини, те да сагледамо могуће последице таквог чина по наше духовно и национално биће.

Сама идеја о превођењу православних богослужбених текстова (као, уосталом, и о превођењу Светог писма) на различите националне језике, разуме се, не може категорички бити одбачена: то би противречило карактеру благовести Христове и васељенској мисији Цркве, која је позвана да „научи све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Мт. 28, 19), а исто тако и традицији Источне цркве, која је одувек тежила да служи Богу на језику разумљивом и блиском пастви (за разлику од Римокатоличке цркве), по речи псалмопојца: „Хвалите Господа сви народи, славите га сва племена" (Пс. 117, 1), „Све што дише нека хвали Господа" (Пс. 150, 6). Овом племенитом тежњом бејаху испуњени свети равноапостолни Кирило и Методије, првоучитељи и просветитељи словенски, када приступише превођењу богослужбених књига „са високоумнога, богатог и драгоценог језика јелинског" на језик Словена „еда би се прибројали они великим народима што Бога славе на наречју своме". Старајући се о познању истине свих својих чланова, Православна црква је новокрштеним племенима и народима реч Божију проповедала на њиховим језицима,  и тако чини  и данас: молитве Свевишњем вазносе се и заповести еванђелске објављују по свој васељени на енглеском, немачком, на јапанском и на језицима народа Сибира и Далеког Истока...

У словенском свету богослужење се обављају на језику предака, отаца и праотаца наших - црквено-словенском, истоветно у Софији и Новгороду, Кијеву и Пећи, Владивостоку, Минску, Трнову, Книну, Либертивилу, Химелстиру, Хиландару, Зографу и Русику... И истоветно, у потпуно неизмењеном виду, већ 1130 година: данас, на исходу двадесетог столећа, Господу се молимо на језику светих Кирила и Методија, Климента, Наума, Саве, Горазда и Ангеларија, на језику на којем служаху свети Сава и свети Симеон, свети Михаило, Филип и Јона Московски, свети Јоаким и Јефтимије, патријарси бугарски. То је језик на коме је благовест Христова походила народ руски у часу његова ступања у заједницу крштених народа, језик на коме је одслужена света литургија уочи Косовске битке и одсудног боја на пољу Куликовом, језик освештан молитвама светог Сергија Радоњешког, Серафима Саровског, Теофана Вишинског, Гаврила Лесновског, Прохора Пчињског, Јована Рилског, Василија Острошког, Петра Цетињског, Рафаила Банатског и свих светитеља, преподобних, мученика, девственика, праведника што у благоверном и христољубивом роду славјанском просијаше, свију отаца и праотаца наших што часно век свој проживеше и уснуше у нади на васкрсење и на живот вечни. Увођење савременог језика у православно богослужење најчешће се образлаже овим разлозима: а) Црква Христова позвана је да реч Божију учини приступачном свакоме роду и племену, што подразумева богослужење на свим језицима света; б) црквенословенски богослужбени текстови представљају извесну тешкоћу за данашње носиоце свих словенских језика, пошто су се они у свом историјском развоју доста удаљили од своје провобитне основе, односно од првог књижевног језика у Словена и в) данас у Цркву ступа велики број нових чланова, удаљених од ње и духовно, и културно, и начином живота, којима црквенословенски представља додатну баријеру у упознавању хришћанске вере и сједињењу са црквеним организмом.

Први од наведених аргумената у потпуности би се, по нашем мишљењу, могао прихватити у односу на оне народе и подручја где ширење православља тек започиње или се настоји да добије пунији замах. Чини нам се потпуно оправданим богослужење и проповедање на енглеском, немачком, француском језику у руским православним храмовима у западној Европи под утицајем све израженијег прелажења већинског становништва у православну веру, односно употреба националних језика у регионима насељеним превасходно или искључиво несловенским живљем. У том смислу, богослужење на српском народном језику вероватно би имало доста оправдања у крајевима са мешовитим националним саставом: православни Власи, Шиптари, Русини, Роми у насељима у којима постоји само српски храм боље би разумели богослужење на савременом језику, чије им је познавање ионако неопходно ради стицања образовања, информисања, државним институцијама и организацијама итд.

Други аргумент само је делимично тачан. Црквенословенски језик представљао је основу за формирање свих националних књижевних језика Јужних и Источних Словена; његов лексички састав, стилски потенцијал, репертоар граматичких средстава у великој су мери уграђени у данашњи руски и бугарски књижевни језик, знатно мање у српски, што је последица изузетно радикалне и једностране реформе српског књижевног језика од Вука Стефановића Караџића наовамо, реформе која је одвојила тај језик од његових корена, његове вековне писане традиције, осиромашивши га у граматичком (губљење неких морфолошких категорија, творбених средстава) и лексичком погледу (нестанак великог броја црквенословенских речи из речничког састава српског језика). Потпуни прелазак на српски народни језик у богослужењу Православне цркве дао би легитимитет овој реформи без преседана у историји књижевних језика цивилизованих народа и неповратно одвојио сва народна покољења Срба од њихове вековне традиције, али и од заједничког словенског стабла.

Трећи аргумент, иако најчешће истицан, чини нам се најспорнијим. У питању је погрешан мотив прилагођавања духовне пуноте Цркве, оличене, између осталог, и у њеном богослужбеном језику, нивоу њених нових чланова, наместо супротне праксе. Овде нећемо улазити у разлоге масовне апостасије (богоодступништва) међу Србима у последњих пола века, али ћемо приметити да би овај корак значио озакоњење плодова безакоња, анулирање целокупне наше крштене историје и трагично мирење са непросвећеношћу, обесхристовљеношћу, расцрковљеношћу наших дана. Ако је улазак у Цркву (или повратак у њу) уистину искрен, ако је он одраз и израз глади и жеђи слушања ријечи Господњих и знак потпуног преумљења, одбацивања старога човека у Богочовека Христа, онда, чини нам се, усвајање неколико десетина црквенословенских речи неопходних за разумевање свете литургије није превисок захтев одвише нити одвише велика жртва. Знатно је сложеније неофитима усвојити догматику Православне цркве него невелики број црквенословенских речи присутних у тексту литургије које се не би могле разумети на основу блискости са српском лексиком. А таквих је речи, по нашој процени, свега шездесетак (навешћемо их у српској транскрипцији): благостојаније, благоговеније,  входјашчиј,  причт, пособити,  враг, супостат, сеј, страна, плавајушчиј, путешествујушчиј, недугујушчиј, страждушчиј, плењениј, скорб, подобати, паки, сохранити, друг друга, держава, воссилати, ниње, присно, вонмем, благовјествујушчиј, наипаче, поспјешити, приснопамјатниј, усопшиј, идјеже, великољепиј, јелици, исполнити, наставник, хранитељ, пољезниј, мир у значењу „свет" (мир мирови), отвјет, шчедрота, возљубити, возношеније, причастије, вопијушче, појушче, взивајушче, глагољушче, изрјадно, в первих, воспјевати, благоуханије, возниспослати, пријем, прочиј, јако, достојаније, уповајушчиј, исполненије, дајаније, свише, сходити (сходјај), свјет у значењу „светлост" и упеваније (анализирали смо текст литургијских формула - јектенија, прозби, возгласа и литургијских молитава које свештеник вазноси „во всеуслишаније" присутном народу у храму). А зар је то много? Нема ли свака наука и свака област људског делања своју специфичну терминологију која се мора усвојити ради улажења у њену материју? И не усвајамо ли у свакодневном животу мноштво речи за које ни наши преци, ни ми сами нисмо знали? Већина Срба данас зна шта је ембарго, деноминација, девалвација, холдинг-компанија, шопинг, пејџер, компакт-диск, сида - а те су речи ушле у састав општеупотребне лексике у последњих неколико година. Научити значења речи која су у богослужбеној употреби већ 1130 година кудикамо је за културу и духовност свакога појединца и читаве народне заједнице вредније и значајније! Сем тога, немојмо губити из вида да су и нашем простом свету у минулим вековима црквенославјанизми морали бити туђи, али их они нису одбијали од учешћа у литургијском животу Цркве и од благочестивог житија.

Црквенословенски текст литургијског чина знатно је семантички пунији, стилски богатији и узвишенији, граматички савршенији, синтаксички кохерентнији и благозвучнији у односу на српски превод. На прозодијском и версификацијском плану уочљив је склад и ритмичка организација црквенословенског текста који се у преводу не да адекватно дочарати због нарушавања броја слогова и другачијег места акцента и распореда акценатских целина у данашњем српском језику. Тако, рецимо, у преводу (За оне који са вером, побожношћу и страхом Божијим улазе у њега) остаје осиромашена за ефекат еуфоничности од акценатске целине в оњ (од въ нъ или въ онъ, во онъ), што би се у тексту превода дало компензирати једино употребом краћег облика заменице са преносом акцента на предлог (улазе у њ). У погледу граматичких средстава, међутим, српски језик Вуковом реформом трајно је ускраћен за морфолошку класу партиципа (глаголских придева), што условљава трансформисање реченичних конструкција у којима се јављају — уметање односних реченица, а последица тога је ремећење ритма и синтаксичке хармоније. Највеће тешкоће при превођењу везане су, међутим, за адекватно транспоновање лексичког нивоа црквенословенског текста: имамо у виду неједнак обим значења славјанизама и њихових савремених еквивалената, вишезначност, стилску маркираност словенске лексике у односу на данашњу. Рецимо, прва прозба Велике јектеније: Миром Господу помолимсја на црквенословенском има знатно шире значење него оно које пружа српски превод У миру Господу се помолимо; у питању је употреба полисемичне речи мир (1. мир, спокојство и 2. свет) у социјативном (субјекатскоадвербијалном) инструменталу којим се означава не само стање верних, него и саборни карактер молитве, дакле моли се у миру читав свет (адекватно би, можда, било решење: Сабрани у Духу, Господу се помолимо, с обзиром  на  вишезначност глаголског облика:   1. прибрани, 2. окупљени). Обим значења црквенословенске речи и српског еквивалента често није истоветан: благоговјеније није истозначно побожности, скорб невољи, предстојашчиј није просто присутнм и сл., као што понекад у језику превода није одабрана адекватна стилска нијанса (уместо оснивач,          создатељ   је   могло   бити прсведено као саздатељ, наставник као путоводитељ) уместо вођа, хранитељ) као заштитник уместо чувар итд.). Уосталом, превасходство црквенословенског језика убедљиво доказује низ лексема које нису преведене, а које би такође могле бити неразумљиве Србину неофиту (благовјерни, благорастворење, приснодјева, услишати, блажен, упокојење, оглашени, предложени (часни дарови), непостидан, ниспослат итд.).

На крају још неколико начелних питања. Уколико се определимо за вршење богослужења на савременом простонародном језику, уколико смогнемо снаге да преведемо целокупни корпус богослужбених текстова, нећемо ли исти подухват морати да предузмемо за неких стотинак година, а можда и раније? Језик је, наиме, историјски изменљива материја, и сасвим је могућно да би неки елементи данашњег превода нашим потомцима звучали архаично или били чак неразумљиви (разумете ли, на пример, у потпуности језик српских реалиста XIX века, да не идемо даље, у књижевну историју?). Даље, ако у наш храм уђе православни Рус или Бугарин, он неће моћи да прати богослужење, као што Србин у већини православних храмова у свету остаје ускраћен за молитвено учешће у служби Божијој. Најзад, прелазак на савремени језик могао би изазвати различите реакције међу вернима (што је и сада случај): у свакој средини, а у Цркви особито, увек има конзервативно настројених особа, везаних за старину и традицију, и оних склоних иновацијама, спремнијих на прилагођавање тренутку. А да ли нам је, поред свих раскола и подела у народу и Цркви, потребан још један повод за тако што? Боже, сачувај и саклони!

А ево и значајног практичног аргумента. Да би се превео целокупан корпус богослужбених текстова на данашњи језик, потребан је вишегодишњи рад колектива теолога (пре свега литургичара) и филолога - познавалаца грчког и црквенословенског језика, словенске и српске старе књижевности и писмености, стилистике српског језика, версификације (препевавање литургијских химни - тропара, кондака, стихира, канона - изискивало би много умешности, бриљантно владање језиком, црквеним појањем и дубоко теолошко образовање); преводиоци би морали да продру у духовно, емоционално и интелектуално стање аутора оригиналних текстова - светитеља Јована Златоуста, Василија Великог, Григорија Двојеслова, да се приближе богонадахнутости равноапостолних Кирила и Методија, да уза све то живо осете највише домете молитвености и духовне културе који би се на савременом језику дали исказати, а то подразумева њихову генијалност. Иначе - вреди ли уопште отпочињати такво дело?

Стога нам се чини да би најцелисходније било да се богослужбене књиге (служебеници, октоиси, триоди, минеји) издају у већим тиражима са текстовима на црквенословенском и коментарима мање познатих речи, израза и конструкција, што би пружило могућност свим верним чедима Цркве да проникну у смисао и осете дивну красоту словенских служби. Текст свете литургије са коментарима, штампан у засебној брошури, морао би наћи место у сваком православном дому. А највише би могла пружити настава веронауке (од основне школе до универзитета), у чијим би се програмима предвидели садржаји из литургике и основа црквенословенског језика. Тако би наше и будућа покољења поново постала род изабрани, царско свештенство, наследници благочестивих Србаља којима Господ беше прибежиште из рода у род. И зато: Господи, научи нас творити вољу твоју, јако ти јеси Бог наш, јако у тебе источник живота, во свјетје твојем узрим свјет. Пробави милост твоју вједушчим тја!

Извор: „Нова Искра“ бр. 13, децембар 1994.год.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( среда, 14 октобар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 64 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.