header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Олга Четверикова: Трансхуманизам, дигитализација и милитаризација образовања - интервју
Олга Четверикова: Трансхуманизам, дигитализација и милитаризација образовања - интервју Штампај Е-пошта
субота, 01 фебруар 2020

 Сасвим је јасно да иза свих тзв. „националних“ образовних реформи стоје стратешки интереси крупног међународног капитала. Ако се ти интереси не схвате, није могуће борити се против разарања школства

Ових дана, у српским школама професори луде од „електронских дневника“, а у школским зградама у којима су плафони трули и мокри чворови нису уређени све у шеснаест се уводе компјутери као апсолут. Информатика, роботика, будућност куца на врата… У августу 2019, председник Владе Србије, Ана Брнабић, најавила је даља умрежавања, тврдећи да је Јединствени информациони систем просвете највећа реформа српског образовног система деценијама уназад:


„Тај систем ће нама омогућити да по први пут у Србији имамо тачан преглед колико имамо ученика, у које школе иду, након основних школа у које школе се уписују, да ли у гимназије, средње техничке школе, шта раде након тога, да ли уписују факултете или иду на тржиште рада, колико брзо су се запослили, где су се запослили, за коју просечну плату, тако да ћемо имати практично на једном месту целу слику нашег образовног система и наше привреде“, наводи Брнабићева.

Са имплементацијом ЈИСП-а се практично почело у јуну месецу ове године када је кренуо електронски упис у школе и факултете само уз личну карту. У марту наредне године биће завршена прва фаза овог „пројекта“ а то подразумева да ће сваком ученику и студенту у Србији бити додељен Јединствени образовни број (ЈОБ). Додељивањем овог броја, држава ће бити у могућности да ученике и студенте прати кроз њихово даље школовање. Умрежавањем низа података знаће се тачно из којих школа и локалних самоуправа долазе и како тече процес њиховог школовања и запошљавања, каже премијерка.

Новина је и да ће ови подаци бити повезани са Централним регистром обавезног социјалног осигурања што ће омогућити, истиче, да држава лакше сагледа потребе привреде или колико након завршених студија дипломци чекају на посао.

 

„Да ли се запошљавају у струци или ван ње, и на основу тога ћемо можда моћи да обезбедимо мало другачије финансирање нашег просветног система“, указује Брнабић.

Поред рекламних „предности“ овог система (знате оно – привреда, инвестиције, сјајна будућност стиже, бла – бла – бла), из исказа Ане Брнабић до нас допире и извесна, благо речено орвеловска, језа. Зато смо се обратили Олги Четвериковој, научници која се, између осталог, бави циљем и смислом дигитализације образовања као светског процеса. Она је недавно објавила књигу „Трансхуманизам у руском образовању/Наша деца као роба“. Директор Центра за истраживање духовне културе и идеологије при Институту за фундаментална и социјално практична истраживања Московског државног универзитета, дугогодишњи предавач на Московском државном институту за међународне односе при Министарству спољних послова Руске федерације, Олга Четверикова је, својим делом, доказала да друштвене науке и данас, у доба „постистине“, могу бити кључ за разумевање процеса у глобализованом друштву.

 

Да ли је трансхуманизам најновији стратешки правац глобалиста?

Прича о дигитализацији образовања постала је главни наратив нашег доба. Прогресивна је, практична, води у светлију будућност. Ипак, неке сенке као да се виде на хоризонту ове приче. О чему је реч? 

Оно што се данас дешава у нашем друштвеном животу може бити схваћено само у светлости оних глобалних промена које су последица преласка светске управљачке класе на остварење свеобухватне технолошке револуције. Неки је називају трећом, а неки четвртом индустријском револуцијом (Индустрија 4.0), а неко и петим технолошким поретком. Али због масовне примене информационо-комуникационих технологија (ИКТ) најчешће се дефинише као „дигитална револуција“, то јест – у питању је изградња глобалног постиндустријског информационог друштва, званично проглашена на Самиту Г8 у јулу 2000. године. Она се изражава масовном роботизацијом, аутоматизацијом и компјутеризацијом, увођењем нано- био- и информационих технологија (НБИК – технологије), изменом карактера и организације производних процеса, размене, потрошње, социјалне структуре друштва, система управе и општења, и, што је најважније, самог човека, његове свести, па и саме његове природе. 

Какав је утицај нових технологија на свет у коме живимо? Да ли је реч о спонтанитету технолошког развоја или је у питању процес којим се руководи са стране?

Нове технологије кардинално мењају карактер рада у свим областима и професијама, не само у сфери производње него и услуга, што води до радикалних промена на тржишту рада. Такве исте дубинске промене дешавају се у систему управљања, и, што је најважније, у систему владања. Реч је о приватизацији државних функција, што сасвим одговара ставу који је изрекао Дејвид Рокфелер још 1999. године: „Нешто мора да замени владе као такве, и мислим да то најбоље може да обави ’приватна’ власт.“ И заиста – на Западу од деведесетих година прошлог века нестају границе између државе и приватног бизниса, којем држава предаје своје функције. 

Где се, по вашим увидима, налази средиште оваквог развоја постиндустријског друштва?

Епицентар овог процеса налази се у САД, где свом снагом спроводе процес срастања приватних и државних структура. То се нарочито види у делатности америчког војноиндустријског комплекса, где је од почетка деведесетих година прошлог века започела огромна реформа, при чему су у војноиндустријски комплекс активно укључени инвестициони фондови, који се баве реструктурирањем крупних корпорација и креирањем нових технолошких лидера. Од 2001. до 2005. године, на основу концепције мрежноцентричног рата у САД, дошло је до дубинске промене структуре одбрамбеног комплекса, која је, да би била изведена, подразумевала укључивање широких кругова приватног бизниса. Инвеститори учествују у укључивању оружаних снага у бизнис, стварању стартапова у области војне технологије и војних сервиса, као и нуђењу производа за војну и цивилну употребу, а давање појединих задатака из области деловања војних и полицијских снага на извршење приватним компанијама већ је постало масован процес. Приватизује се и област обавештајног рада. На тај начин, Агенција за националну безбедност САД (NSA) све више упада у зависност од приватних компанија, које добијају тајне информације.

Шта се дешава са политиком у доба дигитализације? Како функционише нова власт за ново доба? 

Увођењем информационо-комуникационих технологија (ИКТ) некомерцијалне организације и фондови имају све већу улогу у управљању. О томе како власт, на рачун државе, прелази у руке нових господара, подробно пише Клаус Шваб у својој књизи „Четврта индустријска револуција“. Он истиче: „Владе морају да се прилагоде на то да ће, путем ове индустријске револуције, власт често прелазити са државе на недржавне субјекте, као и од организованих установа на слободније организоване мрежне целине… Владе држава су се нашле међу оним установама и феноменима на којима су се, у највећој мери, одразила дејства тих ефемерних и неухватљивих сила… Овлашћења влада бивају ограничена деловањем конкурентских центара моћи, који имају транснационални, регионални, локални, па и лични карактер. Структуре микровласти могу да имају ограничавајуће дејство на структуре макровласти, какве су владе савремених држава.“ Ојачавање власти транснационалних структура значи демонтажу државне управе и тражи одрицање од национално–државног прилаза решавању проблема. Шваб упозорава: „Тешко онима који буду оријентисани на националне интересе.“

Шта је, по вашем мишљењу, главна особина нових технологија? 

Главна особина нових технологија је чињеница да оне нису усмерене толико на промену нашег окружења и средстава за производњу колико на трансформацију самог човека, његове свести и природе, то јест самог људског бића. Та трансформација је толико озбиљна да је за њено спровођење и учвршћивање потребна тотална ревизија саме концепције људске личности. Управо сада се то и ради – у питању је измена система вредности, социјалне и културне средине, укључујући образовање, науку и уметност. А процес се спроводи великом брзином. Реч је о наметању трансхуманистичког погледа на свет. 

Шта је трансхуманистички поглед на свет и какви су циљеви новог покрета? 

Трансхуманизам је постао најновији облик „еволуционог хуманизма“ и еугенике. С појавом НБИК-технологија еволуционизам је добио моћна оруђа за постизање својих циљева. Осамдесетих година прошлог века у Калифорнији (где се налази и Силицијумска долина и центар покрета Њу ејџ) настао је културно-интелектуални правац трансхуманизма, који је почео на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу. Велики утицај на покрет извршио је футуролог Есфендиари, који је пошао од ничеовског схватања човека као прелазне еволуционе форме на путу од мајмуна ка натчовеку. Није случајно главни надахнитељ трансхуманиста баш Фридрих Ниче, са оним његовим: „Човек је оно што треба превазићи.“ Есфендиари је трансхуманисту дефинисао као „прелазног човека“, као самосвесно биће које еволуира у „постчовека“ – „потомка човека, модификованог у таквој мери да више није човек“. По Есфендиарију, такав „не-човек“ има тело побољшано имплантатима, бесполан је, вештачки се размножава и има мултипликовану индивидуу, то јест свест му је, као и личност, распоређена у неколико тела, биолошких и технолошких. Трансхуманиста је онај који се спрема да постане постчовек. 

Да ли је у питању само још једна од утопија које настају и нестају, попут хипи покрета? 

Године 1998. основана је Светска трансхуманистичка асоцијација (СТА), чији је циљ да трансхуманизам призна најшира научна заједница, али и структуре власти. Тада је објављена и Трансхуманистичка декларација, у којој је речено да напредна технологија не само да мења људе (побеђује се старење, ограниченост природног и вештачког интелекта, нестају људске патње, па и наша „заточеност на планети земљи“), него технологија као таква захтева и морално право на експериментисање човеком. Тачка 4 ове декларације гласи: „Трансхуманисти бране морално право оних који желе да помоћу напредних технологија прошире своје умне и физичке могућности (укључујући и оне репродуктивне) и да побољшају сопствену контролу над животом којим живе. Тражимо развој личности са оне стране наших садашњих биолошких ограничења.“ Та претензија на неограничену „вештачку еволуцију“ појачана је и овим исказом, у тачки седмој: трансхуманизам „штити право на достојан живот свих бића која имају чулну перцепцију, о каквој год интелигенцији да је реч – људској, вештачкој, постљудској или животињској“. Човек се тако схвата као предмет огледа, као биолошки материјал за примену нових технологија. Ови огледи нису ограничени никаквим моралним принципима, него се дефинишу само правима експериментатора, који се уклапају у концепцију „људских права“. На пример, трансхуманиста Ник Бостром, директор Института за будућност човечанства, тврди да нема никаквих моралних и етичких препрека због којих се не би требало бавити мешањем у природни поредак и ићи у потрагу за бесмртношћу. Што се тиче биоетике, она је, тврде, променљива и трансформише се у складу са потребама наручиоца.

Пред нама је својеврсно преобликовање човека. Како ће изгледати наша постхумана будућност? 

Овај пројекат се зове трансхуманизација, тиме се баве НАСА, ДАРПА, водеће америчке обавештајне агенције. Трансхуманизам није маргиналан, то је најновији стратешки правац глобалиста. Неопходно је да се личност сломи на нивоу воље и да се трансформише у постхумано биће пуно различитих чипова, киборг свести, интегрисано у светску информациону мрежу преко које се контролише човечанство. Човека треба претворити у примитивног потрошача, лишеног људске свести и савести, личног и националног идентитета. На тај начин трансхуманизам се показује не само као антихришћански него и као антихуманистички покрет, јер међу „људска права“ жели да уврсти и „право“ на укидање човека као таквог. Циљ му је да надиђе људску природу зарад достизања квалитативно новог стања – „новог тела“ и „новог интелекта“ или путем уношења великог броја измена у самог човека или путем стварања некаквог вештачког бића. Зато се разрађују различите варијанте „еволуције“, међу којима су и ове: фармацеутски човек, генетски модификовани човек, „бионички човек“, а у игри је и „научни имортализам“. Задатак над свим задацима за трансхуманисте је стварање вештачке интелигенције или „Надразума“, што ће нанети страховит ударац било каквом антропоцентричном погледу на свет. 

Да ли се то може довести у везу са образовањем? Шта су трансхуманистичке основе реформе школства?

Наравно да све то има везе са школовањем деце, која су будућност човечанства. Преуређује се образовање, које мора да постане глобални стандардизовани систем са примитивним заједничким стандардима, нормама, принципима и обрасцима, који треба да нивелише људе, претварајући их у масу којом се лако управља. У исти мах, изабранима и даље остаје квалитетно, али смртницима неприступно, образовање.„Глобално образовање“ је развијено касних 1970-их. У његовом стварању је главну улогу имао њуејџерски окултиста Роберт Милер (био је заменик генералног секретара Уједињених нација). Ту су и његове колеге из Сједињених Америчких Држава 1970–1980, који су развили програм „глобалног образовања“, са циљем преласка на нови систем вредности у чијем средишту је тзв. толеранција. Један од циљева је контрола рађања у разним земљама света, ради стварања „златне милијарде“. Ту је, пре свега, сексуално образовање. Пропаганда се води и путем филмова, цртаћа, ТВ серија, разних ријалитија. Укључите ТВ и пред вама је примитивизација људске свести, као и разарање традиционалних моралних вредности. 

Уништавање образовања данас широм света иде веома добро, зар не?

Заиста. Уништили су прво основне школе, а затим и средњу школу (све кроз „глобално образовање“), а затим су уклонили „кров“ – Академију наука, па сада, када је све припремљено, циљају предшколско васпитање. Треба разбити традиционално национално школство, да наша деца не уче руске бајке и руске песме, него „Харија Потера“ и слично.Корпорацијама нису потребне људске личности, него хуманоидни компјутери, и због тога се наставници преквалификују у складу с новим моделом, стичу нове „компетенције“. Учитељу и професору се забрањује да образује децу, да утиче на процес формирања дечјег идентитета. Он мора да буде део система и да помогне да се усвоје диктирана сазнања.То иде до апсурда: 2012. године развили смо стандарде предшколског васпитања и образовања, према којима дете има активну улогу у избору садржаја свог образовања. Предшколско образовање подразумева децу од узраста бебе до седам година! И беба, по новом моделу, треба да има активну улогу у избору садржаја свог образовања. То пише у нашим стандардима – замислите такву лудост! И то се зове целоживотно учење, или „образовање за све“. „Образовање за све“ је глобалистички програм који је развио Милер у касним 1970-им и спроводи се кроз Унеско. У ствари, то је политика сегрегације под маском глобализације, комерцијализација човечанства које нагло пада у нивоу развијености и над којим се примењују технике смањивања популације.

Како тече програм глобалне реформе образовања?

Наручилац процеса је војно – обавештајна и финансијска заједница САД која контролише Интернет, а главну улогу у свему имају амерички универзитети, који су саставни део те заједнице и решавају војно – обавештајне задатке.

Пре свега, скоро две трећине америчких универзитета, нарочито они водећи, представљају моћне образовне, истраживачке и научно-производне приватне корпорације, тесно повезане са бизнисом, индустријом и системима управљања. Они су од самог почетка деловали као универзитети предузетничког типа, који су, с једне стране, продавали образовне услуге, а с друге на тржиште износили научно – технолошке изуме професора и студената. Важан извор њиховог финансирања су донације спонзора, „инпути“од корпорација, банака, фондова и грантова, око којих се води стална конкурентска борба, која се дотиче свега – од професорског колектива до фондова за научна истраживања.

Додајмо да нарочито место у обликовању корпоративне структуре има систем управљања, који је хијерархијски и унитаран. На челу универзитета је председник, потчињен универзитетском савету у који улазе бизнисмени, велики добротвори, професори, научници, политичари, чланови локалне државне администрације. Управо овај старатељски савет одређује стратешке правце развоја универзитета, остварује финансијску и правну регулативу, контролише и води његову делатност.  Тако универзитети постају моћни фактори развоја различитих региона САД, јер се око њих формирају снажне структуре техно – паркова, као што је то било у случају Силицијумске долине, која ја настала захваљујући Стенфордском и Калифорнијском универзитету.

Под три, универзитети су главни покретачи развоја научног знања и „мотори“ иновативног развоја, јер имају огроман обим фундаменталних истраживања, што их разликује и од европских и од руских универзитета, који су се пре свега бавили образовањем, док се највећи део научних истраживања обављао на академским и стручним институтима. У САД научно – истраживачка заједница има корпоративно, организационо и идејно јединство око темељних питања домаћег „дневног реда“ и утиче на исти јер је повезана са Националном Академијом наука, Националним саветом за науку, Националним научним фондом у којима се налазе представници универзитетских корпорација. Они делују и кроз утицајне асоцијације универзитета, али и професионалне заједнице.

Често се говори о својеврсној „милитаризацији“ образовања у САД. О чему је реч? 

Због свега што сам навела, јасно је да истраживања водећих америчких универзитета имају значајну улогу у војно – индустријском комплексу и финансира их Пентагон, који је, на основу рада научних установа, створио мрежу сопствених истраживачких центара (UACR).   Агенција за напредна истраживања у сфери одбране (DARPA), која припада Пентагону, и која обезбеђује технолошку предност оружаних сила САД над осталим армијама света, блиско сарађује са Масачусетском институтом за технологију, Универзитетом Карнеги – Мелоун, Стенфордом и Харвардом. Ту је и IARРA, Агенција за напредна обавештајна истраживања, која је створена 2007. на темељу постојања Одељења за напредне технологије и по иницијативи начелника здружених обавештајних служби САД чији је штаб у новом кампусу Универзитета Мериленд (M-Square). Сви сарадници и студенти овог универзитета могу да учествују у програмима и пројектима ове агенције на основу отворених стандарда за сарадњу (а тамо има 39 хиљада студената и 3750 предавача). Приоритетни задаци Агенције за напредна обавештајна истраживања су системи скупљања података, интелектуална анализа, коришћење технологије виртуелних светова, коришћење социјално – културних и језичких чинилаца у обради прикупљених података, као и системи информационе безбедности.

Дакле, наука и образовање служе за актуелна и потенцијална ратна дејства. Колико је ту реч о природно – техничком комплексу наука, а колико о хуманистици?

Након усвајања Стратегије безбедности 2015, са низом документа који све то конкретизују, делатност америчких универзитета добија на нарочитом значају, јер је управо на њима концентрисана разрада когнитивних, бихејвиоралних, образовних и других хуманитарних технологија (тзв. “хај хјум“ технологије, високе технологије у области хуманистичких знања), које се користе у тзв. бихејвиоралном рату.

Остварење ових технологија могуће је само ако се створи јединствени образовни простор, који је у исти мах глобално тржиште образовних услуга. Користећи паролу интернационализације, амерички центри намећу своју програме и привлаче све шире кругове младих научника из иностранства, као и истраживаче и студенте, и, што је најважније, у своје мреже увлаче саме образовно – истраживачке центре других земаља, укључујући их у приватне транснационалне бизнис – структуре које су, како рекосмо, на овај или онај начин повезане са војно-обавештајним комплексом САД. На тај начин, корпоративне елите универзитете других држава увлаче у систем америчког војно – обавештајног и финансијског комплекса, који има за циљ достизање трајне технолошке надмоћи над противником с намером да овај буде заувек поражен.

Какве су, по Вашим увидима, особине глобалног тржишта образовања?     

Пре свега, због појачане конкуренције, брзих измена на пољу технологије и пораста економске несигурности, бизнису су потребни радници који су крајње флексибилни, кадри да раде у различитим културним и технолошким срединама. У складу с тим, стално се траже нове компетенције и нове форме обуке. Расте потражња за убрзаним образовањем, које раднике припрема за узак круг задатака на датом радном месту. Истовремено, расте и потреба за доживотним образовањем које омогућује да се персонал стално преквалификује и доквалификује у складу са променљивим задацима. Све то поставља нове задатке и пред школско, и пред високошколско, али и пред професионално образовање и обуку.

Такође, дигиталне технологије мењају методологију којом се стварају и преносе знања и навике, процес оцењивања и управљања образовним установама. Те су технологије транснационалне и транскултурне, доступне свим друштвеним слојевима, могу да уђу у сваку организацију и сваку породицу, без обзира на политичке, етничке и религиозне разлике.

Колико све то води нестанку идеје знања као нечег што превазилази утилитарност техничке примене и што има, поред практичног, и „онтолошку“ вредност? 

Не треба заборавити да се низ нових решења везаних за образовање остварује путем технолошких стартапова, које инвеститори оцењују као један од најперспективнијих праваца развоја. Зато се у области образовања огромном брзином појављују нови играчи, који активно преузимају процес обуке како би што флексибилније реаговали на потребе корисника, при чему нису ограничени националним законодавством. Алтернативни системи су привлачнији зато што традиционални образовни системи школског и универзитетског образовања постају све скупљи.  На тај начин ван традиционалног система образовања ниче нови, транснационални тржишни систем, који замењује оно што је било традиционално образовање, али доноси и сасвим нове образовне стандарде, као што Facebook успоставља нове стандарде Интернет комуникације.

Најефикаснији механизам у овој области постало је онлајн (на даљину) образовање, чија је најприсутнија форма Масовни отворени онлајн курс (МООК), са најширим интерактивним учешћем уз коришћење технологија електронске обуке. Курсеви су се појавили још 2006, али су постали популарни 2012, када су покренуте најбитније америчке МООК платформе: Coursera – на основи програма Стенфордског универзитета и уз учешће Принстона, програм Мерилендског универзитета (23 милиона корисника), ЕdX – на темељу програма Масачусетског  и Харвардског универзитета (десет милиона), Академија Хана – уз учешће Гугла и фонда Била Гејтса (15 милиона), Udacity – Стенфордски универзитет, уз учешће Технолошког института Џорџије и Гугла (4 милиона).

По моделу америчких универзитета као приватних корпорација почели су да преуређују и европске универзитете, који су подвргнути озбиљним реформама у складу са захтевима глобалног тржишта. Како све то функционише?     

Главни наручилац образовне реформе у Европи постао је Округли сто европских предузетника или једноставно Европски округли сто (ЕОС),  створен још 1983, који обједињује 47 најкрупнијих европских корпорација, чији челници редовно присуствују састанцима групе Билдерберг. ЕОС је моторна сила наднационалне унификације Европе, главни играч и кључна група за притисак на европској политичкој сцени, која има пресудан утицај међу лидерима Европе, и која фактички пише документа Европске комисије.

Још почетком осамдесетих година прошлог века ЕОС је приступио реформи образовања и система научних истраживања у Европи, а кључни је био документ из 1989. године, „Образовање и компетенције у Европи“. Од тога часа се више не говори о знањима, него о компетенцијама. Није реч о пукој замени појмова, него о промени самог терминолошког садржаја. Зашто? Зато што компетентност није образованост, него је неки производ који се добија на захтев клијента. У складу с документом ЕОС, „образовање и обука се могу разматрати као кључне стратешке инвестиције ради будућих успеха предузетништва. Професори се недовољно разумеју кад су у питању предузетничке економске активности и схватање профита, зато већи значај треба дати образовању на даљину“.

Године 1991, ЕОС је објавио нови документ под насловом „Отворени универзитет  је – предузетнички подухват, а обука на даљину – нова област бизниса“. После шест месеци, Европска комисија објавила је „Белу књигу“, у којој се, у вези са образовањем и научним истраживањима, користе појмови какви су „флексибилност“, „мобилност“, „налажење посла“.

Како је знање коначно постало роба?

Снажан чинилац који  је водио глобалној реформи образовања било је оснивање Светске трговинске организације 1995. године, која више није укључивала само трговину материјалном робом, него и услугама, правима интелектуалне својине, итд. Стављајући своја права изнад права националних држава, СТО захтева унификацију тржишта у складу са правилима неолиберализма (што пре свега захтева свеопшту приватизацију), која се простире и на услуге, што значи да је све подложно комерцијализацији – дечји вртићи, школе, универзитети, болнице, старачки домови, културни центри, итд. У складу са начелом „једнаког односа“, који је унет у Генерални споразум о трговини и услугама у оквиру СТО, и они морају бити отворени за уплив страног капитала.

Треба истаћи да је Европска Унија имала кључну улогу у формирању СТО, нарочито кад је у питању Генерални споразум о трговини и услугама.  Мада многи мисле да је неолиберална стратегија пре свега плод притисака САД, кад су у питању услуге и трговина услугама кључна улога припада ЕУ, и она је надасве била заинтересована за укључивање образовања у Генерални споразум СТО.

Године 1995, у једном од многобројних докумената ЕОС под насловом „Ка друштву образовања“, пише: „Образовање се мора сматрати услугом свету економије. Националне владе морају да посматрају образовање као процес који траје од колевке до гроба“. Управо одатле потиче идеја доживотног образовања, која у ствари значи процес доквалификација и преквалификација у складу са захтевима тржишта рада, то јест тржишта као таквог. Ту идеју прихватају, исте године, у новој „Белој књизи“ Европске комисије под насловом „Учити и обучавати – у правцу когнитивног друштва“.

Други наручилац реформе образовања је ОЕЦД, која 1998. године нуди документ „Предавачи нису доживотно потребни. То ће радити лица која нуде образовне услуге“. Европска комисија те исте године папагајски понавља став Организације за економску сарадњу и развој у свом документу «Ray First»:“Дошло је време ваншколске обуке, и ослобођење образовног процеса довешће до контроле од стране продаваца образовања, отворенијих за иновације више него традиционалне структуре“.

А шта је Болоњски процес?

Поменути документи су довели до „Болоњског процеса“, чији су иницијатори били министри образовања Француске, Немачке, Италије и Велике Британије. Године 1998, они су усвојили Сорбонску декларацију, чији је циљ био стварање отвореног европског простора високог образовања, које је морало бити „конкурентније на светском тржишту образовних услуга“. Ту се већ јасно уводи појам „економије знања“. Да би обезбедили успех подухвата, организатори „Болоњског процеса“ су користили нешто што би се могло назвати неолибералним триком.  Укључили су у све што се збива пре свега ректоре универзитета, који су и сами постали важни „наручиоци послова“. Те године је била прослава јубилеја оснивања Универзитета у Болоњи, на којој су ректори потписали битан документ о реформама. Мада је исти потврђивао традиционална начела универзитетске делатности, у документу се јављају нови термини, од „мобилности“ до „флексибилности“ што је значило прилагођавање тржишту.

Године 1999, министри образовања 29 земаља потписали су свима познату Болоњску декларацију „Зона европског универзитетског образовања“, којој се придружило 47 земаља. За циљеве Болоњског система проглашени су: изградња европске зоне високог образовања као кључног правца у развоју мобилности грађана са могућношћу налажења посла; обезбеђивање конкурентности универзитета у борби за студенте, новац и утицај; остварење веће комплементарности и компаративности националних система високог образовања.

Како је текао процес унификације под етикетом „болоњизације“? Докле се стигло?

Да би се образовање хармонизовало, национални системи морају постати крајње „прозирни“ и максимално упоредиви, због чега се намећу једнаки образовни циклуси, на нивоу мастера и доктора (први је за тржиште рада, а други за науку); уводи се јединствени и једноставни систем бодовања (путем тзв. кредита) и једнаке форме утврђивања добијених квалификација; успостављају се агенције за акредитацију, независне од националних влада и међународних организација, и успостављају се стандарди транснационалног образовања; поред мобилности студената, повећава се и мобилност професорског и другог кадра ради „узајамног богаћења европским искуством“, што налаже измену закона у области запошљавања странаца; знања стечена на студијама практично се употребљавају на корист читаве Европе и захтева европског тржишта рада; у Европу се привлачи велики број студената са свих континената; уводи се аутономија универзитета, њихова независност од државе, како на финансијском плану, тако и у области образовних решења; ту је и обезбеђивање доживотног учења.

Даље се реформа кретала ка увођењу заједничких студијских програма, нових начела управљања универзитетима, припрема савремених уџбеника, увођење јединственог обрасца дипломе за целу Европу, међународно учешће у провери квалитета, што је довело до потпуне нивелације образовног процеса. Нарочито је било ефикасно увођење система кредита ради усклађивања образовних система, који су студијске програме учинили толико „транспарентнима“ да студенти могу да мењају универзитете и земље студирања малтене сваког семестра.

Колико је све ово утицало на побољшање квалитета образовања у Европи?                                           

Главни исход процеса, како је и планирано, постало је претварање образовања у високорентабилну сферу бизниса, названу „економијом знања“. Знање, то јест компетенције,  сада постају скупа роба, која се производи на основу наруџбина крупног капитала, а све што не одговара наручиоцима се одстрањује.  Држава се уклања из области регулације образовног процеса, а универзитети постају комерцијална предузећа, која су заинтересована само за очување конкурентности и привлачење приватног капитала. Институти, који су се некад ослањали на државну подршку, добијају финансије из много других извора, излазећи на тржиште услуга, тражећи донације или финансирање истраживања на основу специјалних државних програма.

Исход „болоњизације“ је снижавање нивоа масовног образовања, фрагментација знања (због оријентације на уске специјалности), која чини немогућим уобличавање критичког и аналитичког мишљења, пасивност студената (због недостатка шире информисаности о самом процесу, о коме се сва решења доносе одозго, а истинско учешће студената се не подстиче, него се грубо потискује). Долази до опште збрке и снижења квалитета образовања.

Па ипак, процеси болоњизације се настављају. На видику није повратак „класичном“ универзитетском начину преношења знања и критичких погледа на стварност коју треба мењати. Зашто? 

Болоњски процес има разгранату мрежу управљања. Највиши орган који доноси одлуке је савет министара образовања земаља – учесница, који се састаје два пута годишње, а између тих сусрета руководећи орган је Болоњска радна група (Bologna Follow-Up Group), у коју улазе по два – три представника европских држава. Председавајући је представник оне земље која у датом тренутку председава у Европској унији.

Марта 2010, на конференцији „Будимпешта – Беч“, поводом десетогодишњице Болоњског процеса, објављено је да је циљ који је постављен Болоњском декларацијом (а то је стварање јединственог европског простора високог образовања), испуњен. Нови задатак је промоција постигнутог на глобалном нивоу (Global Promotion Project). То значи да су иновативни методи, истраживања, отвореност, мобилност, флексибилност нешто што мора бити дефинисано захтевима глобалног тржишта рада, то јест транснационалног бизниса.

На тај начин, сасвим је јасно да иза свих тзв. „националних“ образовних реформи стоје стратешки интереси крупног међународног капитала. То јест, ако се ти интереси и механизми њиховог остварења не схвате, није могуће борити се против разарања школства и сачувати образовни суверенитет.

Разговор водио: Владимир Димитријевић

Извор: „Печат“

Последњи пут ажурирано ( субота, 01 фебруар 2020 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 43 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
МОЛИМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.