header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Стефан Каргановић: Црквена криза у Сједињеним Државама: корупција и стагнација на западној обали Штампај Е-пошта
субота, 22 фебруар 2020

 "Видљиви колапс српског православља у Америци у великој мери је агентурно произведен, он није природан и спонтан... У том процесу, поред мноштва других задејствованих фактора, кључну улогу играју корумпирани људски инструменти... Да ли ће и шта ће највиши црквени органи предузети да истерају губу из торине? Одговор на ово питање биће јаснији после 1. марта. Подразумева се да ће ефикасност лекарске интервенције из Београда зависити од тога колико су сами лекари губом заражени."

 + + +

До сада смо се били усредсредили на плачевно стање у коме се српска Црква налази на источној обали Сједињених Држава. Међутим, то не значи да је на западној обали стање у значајној мери боље, или да не завређује критички осврт.


Врста проблема са којима се у разним епархијама сусрећемо, поред многих заједничких црта, носи и специфично обележје личних склоности и темперамента надлежног епископа. Појаве које су еклатантне у једном атару не морају се у истом виду или истим интензитетом појављивати у другом. Али када једну установу захвати процес декаденције, трагови тог процеса биће видљиви мање-више свуда.

Западноамерички колега г. Иринеја Добријевића са источне обале зове се Максим Васиљевић. На плану нехајног односа према светоотачкој традицији која представља срж православне вере и учења Цркве коју у Сједињеним Државама они формално представљају, оба епископа су солидарна и понашају се истоветно. Њих такође повезује још једна упадљива сличност: аутократски концепт управљања деловима цркве који су им поверени. То је приступ који је директно повезан са проблематичним еклезиолошким доктринама једног цариградског митрополита без пастве које се као пошаст шире у вишим црквеним круговима. Та појава није у складу са духом саборности, али је изванредно синхронизована са мањкавостима пале људске природе, којој сметају стеге самоограничења и која тежи егоизму и доминацији. 

Заједничке црте ових епископа довољно су узнемирујуће да би требало да побуде критичко испитивање њиховог рада од стране делегације Српске патријаршије која долази у САД да присуствује ванредном сабору три америчке епархије заказаном у месту Клирвотер, држава Флорида, за 29. фебруар. Међутим, пошто су ове проблематичне појаве у већ поодмаклом стадијуму метастазе широм српске Цркве, и толеришу се и практикују на широкој основи, питање је да ли ће понашање америчких колега, које се углавном уклапа у општу матрицу, код централних црквених органа моћи да изазове жељу и храброст да претерано оштро одреагују.

Ипак, читаоце ће занимати да сазнају неке појединости у вези са пастирским радом г. Васиљевића које -- поред већ наведених -- производе узнемиреност међу српским православним верницима у његовој епархији.

 

Практично укидање парохијске аутономије

Замеркама апстрактније природе позабавићемо се у продужетку. Почећемо са једним од изузетно важних узрока општег незадовољства, а то је радикално подчињавање црквено-школских општина и систематско смањивање њиховог простора за самостално одлучивање. Увођењем Општих правила на епархијском нивоу и везивањем Правилника црквених општина за њих, локалне општине су сведене на пуке извршиоце директива одозго. У задње време, са увођењем широм Цркве нове еклисиологије, и то на слично потајан начин као што су 2017. године амерички епископи, без објашњења и ичијег знања, регистровали паралелне црквене структуре, некада самостални парохијски органи често се претварају у оруђа самовоље надлежног епископа.

Да би православни верници у Србији боље ценили суштину овог питања, важно је да стекну бар основну представу о традиционалној структури православне верске заједнице у САД, посебно српске. Под утицајем идеја партиципативне демократије којима су у САД изразито обележене све области јавног живота, и српска заједница се у протеклим деценијама организовала у таквом духу. У САД није било средњевековних краљева да буду ктитори црквама и манастирима који су затим остали у поседу Цркве, као јавне установе. Како су се православни Срби досељавали у поједине крајеве Америке, они су се спонтано удруживали у црквене општине, куповали земљу и на њој градили своје цркве. Буквално свака српска црквена заједница у Америци настала је заједничким трудом и прилозима обичних људи на локалном нивоу који су мукотрпно радили најтеже послове и од скромне зараде одвајали прилоге за изградњу својих цркава и манастира. У складу са законским прописима који су у свим савезним државама врло слични, месне заједнице су се организовале као правна лица --  црвено-школске општине, које су у основи биле корпоративног карактера. То значи да свака парохија има свој Правилник (или By-laws) којим се прописују услови за чланство и начин бирања и задаци управе. По америчким законима, парохија као правно лице састоји се од пуноправних чланова (members in good standing), власник је парохијске имовине и колективно њоме управља. То је једна од кључних разлика у односу на аналогни систем у Србији.

По свим верским питањима свака парохија у САД се добровољно подчињава епископу и канонској јерархији Српске православне цркве, али традиција дуга преко сто година локалној заједници препушта одлучивање по свим осталим стварима, без мешања и поготово без наметања одозго. Ова шема се знатно разликује од начина управљања црквеним установама и добрима у Србији, али то је само природни одраз чињенице да се принципи јавног живота у САД битно разликују од оних у Србији. Овде постоји популарна изрека: “Не можете га вратити у Пеорију када сте му једном показали Париз”. На сличан начин, природно је избијање снажног отпора када се људима који живе, или су рођени и одрасли, у земљи са системом вредности где се личност и став појединца уважавају, намеће грубо вертикални систем пресађен из “старог краја.” У том систему се подразумевају само безусловна пасивност и покорност, без да изашта бивају питани. 

То су неке од основних културолошких чињеница које сви актери, а посебно црквена делегација из Београда, чији су чланови несумњиво навикли на другачији стил управљања, морају узети у обзир. У противном, изгледи за успех њихове мисије у Америци биће драстично смањени.

Да сада применимо ове увиде на парадигматичан пример црвено-школске општине св. Симеона Мироточивог у Лас Вегасу, држава Невада, у Западноамеричкој епархији г. Васиљевића. Парохија је основана 1979. године напорима и залагањем локалних Срба који, наравно, себе и своју заједницу сматрају неотуђивим делом Српске православне цркве. Знатан број оснивача ове парохије, који су од својих здружених средстава купили парцелу и финансирали изградњу своје цркве и парохијског дома, још увек су живи и активни  парохијани. У међувремену, уписали су се нови чланови и по законима државе Неваде (који се у овом погледу не разликују од осталих држава) сви који плаћају годишњу чланарину су (а) колективни сувласници ове религијске корпорације, и (б) пуноправно узимају учешће у решавању свих питања која се односе на управљање њиховом заједничком имовином и послове и положај њихове локалне заједнице.

Тако је, барем, у српским православним заједницама у Америци од искона било. Међутим, 2016. године, под мандатом г. Васиљевића, правила игре су се изменила. На волшебан начин, једнога дана освануо је нови Правилник (By-laws) ове црквено-школске општине где се види драстичан пренос надлежности са локалног чланства -- на владику. Нико од упитаних парохијана се не сећа ни усвајања тако значајног документа, ни расправе која је по природи ствари требало томе да претходи. Можда би увид у записник са седница црквене корпорације, који по законима државе Невада и независно од ичије воље и расположења мора да се води, пружио одговоре на ова питања. А можда и не би. 

 ПРАВИЛНИК СИМЕОН МИРОТИЧИВИ 2016.

ПДФ

Као резултат напрасних измена, уведено је “повереништво” које поставља владика. Ова накалемљена установа одговорна је непосредно њему, а хијерархијски је надређена управи коју бира чланство. (Узгред, слична ситуација са одозго наметнутим “повереништвом” настала је и у Њујорку после пожара који 2015. задесио цркву св. Саве; деловање тог наметнутог и неизабраног слоја парохијске администрације један је од узрока раздора између тамошњег епископа Добријевића и парохијана.) Као што се види из новог Правилника, парохијани одлучују о мало чему без одобрења владике Максима Васиљевића, чиме се наглашава апсолутна надмоћ епископа чак и у односу на ствари чисто управне или сасвим тривијалне природе. Мада се формалноправно локална заједница верника још увек води као власник црквеног имања, које су властитим средствима купили и саградили, њихове ингеренције су крајње сужене а парохија је фактички стављена под старатељство “повереништва” састављеног од владикиних људи. (Руку на срце, овај тренд одузимања надлежности локалној заједници траје већ тридесетак година и одражава се и у изменама Правилника извршеним 1992. и 2012. године.)

ПРАВИЛНИК СИМЕОН МИРОТОЧИВИ 1992.

ПДФ

ПРАВИЛНИК СИМЕОН МИРОТОЧИВИ 2012.

ПДФ  

Наведене измене у начину доношења одлука могу се пратити на једном конкретном и важном примеру. Као све корпорације сличне врсте, у складу са прописима државе у којој се налазе, и парохија св. Симеона Мироточивог у Лас Вегасу дужна је да закаже и одржи годишњу скупштину свих пуноправних чланова. Утолико пре што је неопходно да се изаберу и делегати за предстојећи ванредни црквени сабор у Клирвотеру, Флорида, крајем овог месеца. Међутим, према извештајима парохијана, процес који би требало да буде рутински запао је у ћорсокак. Мада је већ месецима познато да ће се сабор одржати 29. фебруара, скупштину, где би између осталог требало изабрати делегате и дефинисати ставове парохије у односу на питања о којима ће се на сабору расправљати, “повереништво” је заказало тек за 25. фебруар, дакле на само неколико дана пре овог значајног догађаја у животу српске Цркве у САД. Да ли то оставља довољно времена да се сви послови обаве и ставови усагласе? То је под знаком питања. Али задња вест из Лас Вегаса гласи да по свој прилици ни тај датум неће бити испоштован и да ће парохијска скупштина бити одложена на неки термин после сабора. Очигледно питање које се одмах поставља је: ко ће бирати делегате који ће у Флориди представљати ову епархију и пред патријархом и његовом делегацијом говорити у њено име? Хоће ли их бирати чланови парохије или ће их, преко “повереништва” које он контролише, поставити г. Васиљевић, једна од личности чија ће делатност бити предмет критичког разматрања на истом сабору? 

Овакве очигледне нерегуларности и непомирљиви сукоби интереса сусрећу се свуда по установама српске Цркве у Америци. Такве појаве озбиљно угрожавају будућност СПЦ на овим просторима, не мање од закулисних маневара тројице епископа да своје епархије, са верницима и црквеним имањима, преведу у другу јурисдикцију. Масовно незадовољство је овладало паством. Али ако су многи старији из сентименталних разлога још увек спремни да неке од злоупотреба отрпе из осећања лојалности према “мајци цркви” (девиза из црквене поделе шездесетих година прошлога века оних који су се сврстали иза агената верске комисије у мантији) ново поколење, рођено и стасало у САД и васпитано у потпуности у америчком духу, за те злоупотребе неће имати никаквог стрпљења. Заузимање помодарских поза никога не импресионира; ни старије ни младе не занимају испразни “екуменски сусрети,” а још мање њихови ирелевантни закључци. Зато јерархија која бахато пренебрегава vox popoli прави кратковиду и за опстанак српског православља у САД потенцијално кобну грешку. Није згорег навести за данашњи виши клир несумњиво врло непријатан, али уједно и отрежњујући, приказ лика и улоге православног епископа у класичном делу др. Никодим Милаша,  “Црквено право”  (стр. 404): “Епископу дају име владике (деспотис, dominus), али фактички он није то, него само надзорник и старатељ о хришћанском народу, који му је повјерен и за који мора Богу да одговара.” Кратко и јасно. За субјекте наших разматрања, а подједнако и за комисију која долази да испита њихов рад, ово су тешке речи.

Римокатоличка црква у Латинској Америци данас се вртоглавом брзином осипа у корист разних евангелистичких секти, великим делом због духовне дезоријентације црквених челника и њихове неспособности да живим примером људима покажу веру у аутентичног Христа. Зато милиони људи ту лажну цркву напуштају и бивају хватани у замке још лажнијих псеудоцркава, јер нема никога да им посведочи истину. Те исте псеудоцркве већ увелико куцају на вратима православних домова широм српских земаља и са различитим степеном успеха лове душе неутврђене у истинитој вери које су “пастири,” презаузети “дијалозима љубави,” оставили без заштите. Исти ловци на људске душе још спремније и агресивније ће се обрушити на остатке српског православног народа у Америци, након што им беспризорни “пастири” са православним камилавкама буду припремили терен за успешан «мисионарски» рад. 

 

Пропагирање теорије еволуције  

Када су једном приликом кардиналу Тисерану поставили питање, шта мисли о абортусу, он је одговорио: “Ја сам на таквом положају да морам да будем против абортуса.” Тисеран је без сумње и по личном моралном избору био таквог убеђења, али поента начина како је формулисао свој одговор лежи у томе да је он имао јасну свест да уз место где се налазимо и службу коју обављамо иде обавеза да заступамо и бранимо одређена становишта. Постоји ли таква свест код западноамеричког епископа Максима Васиљевића?

Не би се рекло, судећи по његовом заговарању Дарвинове теорије еволуције. У тачност те теорије се нећемо упуштати. Довољно је да истакнемо само неколико ствари.

Пре свега, теорија која настоји да објасни настанак и развој органског живота без ослонца на стваралачку божанску промисао и енергију, а у многим верзијама уз изричито искључење Божије делатности, већ би на први поглед за црквеног човека требало да буде проблематична (види излагање политиколога религије проф. Мирољуба Јевтића, 16 до 22 минута). Шта би могло да мотивише једног православног епископа да се о таквом приказу настанка и развоја живота, у било каквом облику, изјашњава афирмативно? Штавише, да ли је заузимање јавног става по том питању уопште  у опису епископског посла? Да ли је, како би се кардинал Тисеран изразио, то у складу са положајем и погледом на свет особе која врши службу православног епископа?

Друго, г. Васиљевић несумњиво има право на своје приватно мишљење, по овом и сваком другом питању од јавног значаја. Али упоредо са тиме, он има и подразумевајућу обавезу да чврсто заступа становиште установе коју представља. Када то право и обавеза дођу у неизгладиви сукоб, часно и нелицемерно решење је напуштање положаја на коме се налазимо, уколико нам намеће обавезу да заступамо становишта у која више не верујемо. Вера у еволуцију није злочин, у грађанском друштву то је легитимно мишљење, само што је то вера која се не може проповедати или правдати са православног амвона. Који део претходне реченице није јасан г. Васиљевићу? Као грађанин он има право да верује у било шта, али као епископ он нема право да било шта проповеда.

Треће, као лаик и секуларни мислилац г. Васиљевић има неспорно право да покуша да оствари синтезу између теорије еволуције и учења хришћанске Цркве о настанку и развоју живота, ако сматра да је то могуће. Сличан покушај направио је језуитски теолог Тејар де Шарден пре једног века. Међутим, неко би требало да ажурира г. Васиљевића. Двадесетих година прошлога века, у време када је Тејар предлагао своје синтезе, сукоб између “науке и религије” био је изузетно оштар. Умним и ученим људима тога доба теорија еволуције деловала је као кредибилан супарник религијског, посебно хришћанског, поимања настанка света. Међутим, то је било пре једног века и од тада скоро сви битни параметри ове расправе коренито су се изменили. Ако је пре сто година Тејар де Шарден са својим синтетичким учењем привлачио озбиљну пажњу научног и интелектуалног света, како год оценили његов рад, покушај реинкарнације језуите Тејара у српском владичанском руху данас -- не улазећи у меритум спорног питања -- делује исувише комично и бедно.

Теорија еволуције једноставно више није убедљив и одржив приказ настанка и развоја живота на земљи. Она је под вишеслојном, мултидисциплинарном опсадом у светлу нових научних сазнања. Будући да живи у Сједињеним Америчким Државама, г. Васиљевић сигурно има лак доступ обилној научној литератури која се бави овом темом. Да наведемо само неколико извора где водећи научници разних профила подвргавају теорију еволуције жестокој и аргументованој критици:

     

  

 

Има ли г. Васиљевић јаче аргументе од оних које истичу компетентни  научници? Ко га је шибао по ушима да се изјашњава о стварима за које је нестручан? Хоће ли Српска православна црква имати храбрости да проанализира далекосежне пасторалне импликације оваквог понашања епископа у саставу своје јерархије, у чијем опису посла се између осталог налази и поучавање народа у вери (Еп. Никодим Милаш: Црквено право, с. 406)?

 

Симулакрум пробуђене друштвене савести

У недавно објављеној студији “Мрежни рат против Срба” (Авала прес, 2018.) аутор Слободан Стојичевић предлаже низ аналитичких категорија за боље разумевање предметног феномена. Једна од њих је “самосинхронизација”. Аутор то дефинише на следећи начин:

“Самосинхронизовање (Self-synchronization) позвано је да обезбеди могућност за базне борбене јединице да делују у практично аутономном режиму, да саме формулишу и решавају оперативне задатке на основу свеопште обавештености и разумевања намере командира.” Аутор нуди илустрацију свога концепта из цивилног домена мрежног рата, наводећи пример “медија и новинара као професије која је одлично прилагођена ‘ослушкивању задатих тенеденција у медијском простору’ и чији представници сами могу да осете ‘потребан контекст’.” (Стр. 49-50) Другим речима, ради се о антиципирању шта се од некога очекује, о особама које су до савршенства развиле опортунистички сенсибилитет -- аутор то назива умреженошћу -- за оно што се од њих тражи да би били награђени, почаствовани и унапређени од стране господствујушчих сила “мира сего.” Мутатис мутандис, овај пример је лако пренети из медијске у “теолошку” сферу. Пре него што наставимо даље, позивамо читаоце да пажљиво прочитају текст г. Васиљевића који много тога открива, „Странац бејах, и примисте ме“ [Мт 25, 35] (Мигрантска криза и одговор на њу у светлости Божића).

Овај мелодраматично срцепарајући текст је квинтесенција фарисејства, лицемерја, безобразлука, и врхунске људске неодговорности у односу на ближњег, а све под лажном кринком ганутљиве хуманитарне и хришћанске бриге. Боља илустрација тезе г. Стојичевића готово да је незамислива.

Као што се из текста види, г. Васиљевић “теолошки” образлаже свој пледоаје за самоубиство Европе и Србије мирним прихватањем најезде мигрантских хорди, под диригентском палицом Сорошеве организације. Он то чини перфидним повезивањем тог деструктивног, потпуно политичког и антиевропског пројекта са симболиком великог хришћанског празника Божића (“Ипак, актуелна мигрантска криза подстиче да се присетимо мигрантске димензије Божића.”) Па фарисејски продужује: “Поред драматичне кризе самог људског идентитета и проблема односа са животном средином, мигрантска криза је можда најозбиљнији проблем човечанства данас.” Једна од Васиљевићевих кодираних порука, наводна криза људског идентитета, није сасвим јасна, и вероватно је заправо безсадржајна, уметнута да би се засенила простота и створио привид философске софистикације аутора. Али она друга, наводни проблем односа са животном средином, кристално је јасна и врло је озбиљна и знаковита. Цариградски патријарх је за мото своје “пастирске” делатности преузео бригу за животну средину, зашта је у политички коректним круговима стекао комплиментарни надимак “зелени патријарх.” У општем контексту српске црквене кризе, овако отворено увлачење, а посебно коме, изузетно је сигнификантно и нимало случајно.

Тај интуитивни закључак потврђује и Васиљевићево афирмативно навођење изјаве цариградског патријарха на тематској конференцији о мигрантима у Напуљу 2019. године, где стоји да је “Васељенски патријарх Вартоломеј алармантним тоном изјавио да се „Господња заповест о прихватању странаца налази у опасности“, алудирајући на поједине владе и земље које очајне мигранте спречавају да пронађу какво-такво уточиште.” Да, да, нека Васиљевић и Вартоломеј у то убеде хиљаде Немица и Швеђанки које су ови “библијски гости” силовали, и грађане Србије којима су се физичким нападима одужили (овде, овде, и овде) за “гостопримство” које племенити г. Васиљевић, из своје резиденције у Алхамбри, Калифорнија, душебрижнички заговара. 

Па лицемерно наставља: “Прихватање оних најслабијих, изложених социјалним и економским притисцима, јесте императив”. И  теолошки смушено закључује: “На тај начин, хришћанин и јесте и није странац у овом животу. Ово је био егзистенцијални смисао Крштења као „смрти“ „старог човека“ и рођења „нове“, есхатолошке личности. На основу овог, нико није имигрант и сви смо (у једном или другом смислу), имигранти”.

Што би се рекло на енглеском, а што ће г. Васиљевић после неколико година боравка у овој земљи сигурно разумети, let’s cut the crap. Шта је права поента свега овога? Коме се (поред Вартоломеја) Васиљевић овим текстом увлачи? Наравно, између осталих, диригенту и организатору овог политички и идеолошки (са циљем урушавања Европе и коначног уништења европских народа, међу којима се налазе и Срби) вођеног процеса. То је суштина масовног премештања и појаве коју француски философ Рејно Ками апсолутно прецизно и правим именом назива «le grand remplacement» (и овде), велика замена европских народа, што експлицитно подразумева и српски.

Зашто експлицитно? Зато што је по директивама сорошевске организације у Србији већ у припреми еуфемистички названи “закон о инклузији миграната.” Зато што је режимска чиновница Бранкица Јанковић још пре неколико година (још један пример мрежног рата, где нема спонтаности, све је унапред промишљено и координирано) најавила могућност насељавања у Србији 400,000 мигранатаовде). Најзад, зато што одликоване и умрежене политичке власти, не чинећи ништа да привуку и на добро земље искористе огромни потенцијал српског исељеништва, систематски припремају терен за трајно насељавање страног живља које нема никаквих додирних тачака са Србијом и чије масовно присуство, у контексту текућих међународних односа, представља безбедносну опасност највишег степена по српску државу и њено становништво.

Ако г. Васиљевић искрено жели да своје тумачење Јеванђеља делотворно практикује, онда пожалуйста, имамо предлог који ће га обрадовати. Уместо дирљивих божићних омилија упућених другима, и писаних са безбедног растојања од неколико хиљада миља, ево начина да г. Васиљевић своју сенсибилну духовност примени у пракси. На подручју Лос Анџелеса, где се налази његова епископска резиденција, евидентирано је око 59,000 особа које немају смештаја и живе на улици. Као што се види из репортаже ВВС на ову тему, ти људи, суседи г. Васиљевића, приморани су да бораве под ведрим небом, у шаторима, импровизованим склоништима, итд. Зашто г. Васиљевић не покаже надахњујући пример доброг самарићанства и не позове неке од тих бескућника у свој епископски дом, да их смести под свој омофор у неку расположиву просторију?

 

Закључак

У Канади, српска Црква на америчком континенту можда почива на чврстим темељима, у Латинској Америци она можда успешно ради праву ствар обраћајући домородачка племена у православну веру. Али у Сједињеним Државама, она је у очајном стању.

Тројица спорних епископа су само видљиви врх овог леденог брега. Проблеми који наједају српску Цркву у САД много су дубљи и сложенији од ове три личности. Њихово удаљавање са положаја где им није место и одакле би наставили да наносе штету Цркви и српском народу је приоритетно, али то само по себи не би донело исцељење. Кадровске промене, и када су неопходне, нису чаробна решења за системске сломове.

Видљиви колапс српског православља у Америци у великој мери је агентурно произведен, он није природан и спонтан, мада амерички Срби свакако сносе један део одговорности за последице недовољне посвећености својој вери. Али то су недостаци друге врсте, који су одувек и свуда били присутни у свим људским заједницама зато што је човек несавршено биће. Ситуације у САД, Црној Гори, Источној Србији (“влашка,” одн. Румунска црква), фанариотске нимало увијене претње да би један од њихових девалвираних “томоса” могли издати и македонским расколницима, покушај “митрополизације” СПЦ у складу са државним границама … све те епизоде повезује настојање да се Црква светога Саве здроби, паралелно са подједнако бруталним дробљењем српске државности. У том процесу, поред мноштва других задејствованих фактора, кључну улогу играју корумпирани људски инструменти. Људи без вере у било Кога или било шта, огавни опортунисти и каријеристи, речју, “комарачке интелигенције,” да се потсетимо на хируршки прецизан израз оца Јустина Поповића. Они не размишљају о последицама по ближње свога деструктивног и егоистичког понашања, а будући да јесу обдарени само интелектом комарца они се неурачунљиво коцкају и са сопственим вечним уделом, безумно продајући бесцено за чанак леће.

Да ли ће и шта ће највиши црквени органи предузети да истерају губу из торине? Одговор на ово питање биће јаснији после 1. марта. Подразумева се да ће ефикасност лекарске интервенције из Београда зависити од тога колико су сами лекари губом заражени.


 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 23 фебруар 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 21 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.