header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Прот. ставрофор Матеја Матејић:Неопходност духовности Штампај Е-пошта
недеља, 12 јул 2009

Протојереј – ставрофор др Матеја Матејић

неопходност духовности

   Никада у својој историји човечанство није имало толико разноврсних и тако ефикасних средстава за самоуништење као што  их  има данас.  Ту су атомске бомбе, отровни гасови, хемијска и бактериолошка оружја и, наравно,  веома усавршена традиционална оружја као што су топови, митраљези, тенкови, бомбе  и остало.

            Није ли то можда разлог да је страх присутан свесно или подсвесно у разулареним гомилама, у појединцима, у породицама, канцеларијама, школама, фабрикама, па чак и у уметности. И у вајарству и у сликарству често доминирају безобличне и за већину посматрача бесмислене форме. Популарну савремену музику представља громогласна какофонија, која као да би требало да заглуши узнемиреност и страх у људским бићима. Цртани филмови за децу препуни су наказним, чудовишним, демонским ликовима.

Страх се систематски шири, укорењује  и продубљује  на разне начине. У томе играју значајну улогу и штампа и телевизија. Насловне и друге странице разних новина су обично начичкане сликама и текстовима о оружаним сукобима, убиствима, преварама, крађама. Телевизија и филмска индустрија не заостају у том погледу. Филмови које гледамо у биоскопима и на телевизији пуни су убистава, пуцања, самоубистава, прељуба, превара. Као врхунски начин ширења страха приказују се ратови са употребом атомских бомби и међупланетарне  инвазије.

   И институције у којима би чоевк очекивао умирење и охрабрење изопачиле су се у  легла страха. Тако у многим хришћанским сектама проповедници више проповедају о паклу и ђаволу него  о Богу.  На тај начин  шире страх код људи и помоћу страха их придобијају. Није  онда чудо  што  се у наше време срећу толика самоубиства и лудила. Неке од тих секти су се показале и као органи самоуништења; њихови верници, у складу са  учењем  својих  “учитеља” врше масовна самоубиства.

А о сатанским култовима, који постоје не само у Америци већ и у неким европским државама, да и не говоримо. Физичка изобличеност која се среће у неким уметничким делима савремене уметности одражава се и у духовној области у изобличеном хришћанству  разних секти и  у  сатанским култовима.

Већ одавно су неки озбиљни научници из разних области науке у својим студијама изразили забринутост за будућност човечанства. Међу њима можемо поменути Тонбија, Шпенглера, Сорокина и многе друге угледне историчаре и научнике. Неки од њих су се јавили као пророци неопозиве пропасти наше културе и цивилизације.

Људска интелигениција са несхатљивом способношћу

за  проналаске   са обиљем  техничких средстава која

надмашују сва  друга у историји, ради на томе  да

оспособи човека да изврши  самоубиство. По први пут       

човекпочиње да говори о опасности да је људски род

сада способан да изврши  колективно  самоубиство1

Угледни научник Лекомт ди Ноа указује на једну другу појаву:

Више људи гине  сваке године у саобраћајним несрећама (аутомобила, жељезница, бродова, аероплана)  него од уједа отровних змија или  жуте грознице,  а број жртава рата је већи  од броја оних који умиру од заразних болести.  Атомска бомба може једнога  дана  да надмаши све рекорде. Ми знамо да интелигенција може да се  окрене  противу саме себе и уништи човека, уколико  њу не контролише нека морална сила.2

У једном писму које је написао једном члану парламента Доње Саксоније у Немачкој, научник Опенхајмер је изразио своју забринутост да научници, када једном употребе атомску бомбу, неће бити у стању да контролишу даљи развој атомских  разарања.3

И политичари су свесни могућности једног потпуног уништења  света.  Самоуништење човечанства је истинска могућност и отуда је страх од смрти, а и страх од живота под овим условима, бацио у засенак радост и задовољство због техничких изума.

 

Катастрофе у прошлости

И у ранијој историји човечанства су се догађале катастрофе огромних размера. У Светом Писму се помињу уништење Содома и Гоморе, потоп за време Ноја и многа друга разарања, а помињу се и уништења читавих племена, односно нација. Свест о добима завршена жестоким променам у природи је свеприсутна у целом свету.4 Захваљујући огромном развоју технике, човек је данас способан да катастрофе спречи, али тако исто и да их изазове. Управо ради тога није никада раније био у тако опасном положају.5

Постоји ли излаз?

Питање које мучи све оне који су свесни могућности самоуништења човечанства јесте: постоји ли начин да се самоуништење избегне? Можемо ли спречити човечанство да не изврши колективно самоубиство које му техника омогућује? Имамо ли средстава и начина да зауставимо слепу разарачку моћ технике која, ако је лишена духовности и морала,  води ка уништењу наше цивилизације?

Занимљиво је да и многи  научници  и религија дају исти одговор на ово питање. Одговор гласи: једини излаз и спасење је у хришћанству!

Арнолд Тонби, један од најпопуларнијих историчара нашег века, верује да је хришћанство највиталнији елемент наше културе. Оно је преживело многе катастрофе у прошлости и способно је да преживи и оне у будућности.6

Лекомт ди Ноа, веома угледни биолог, јасно прокламује хришћанство као пут спасења човечанства, једини пут од животињског ка људском.

Српском народу ова идеја није нова. Наша традиција, народна философија садржана у нашим народним песмама, наша етика, нису никада друкчије учили. Нас није завела фама о “напредности” и модернизму. Нисмо се никада стидели своје вере, свога крста, свога хришћанства. Један мали број наших интелектуалаца су  напустили утврђене истине  за које је наш народ живео и умирао и  занели су се материјализмом и атеизмом. Они су, међутим, били  и остали само једна незнатна мањина.

Нажалост, ми Срби смо сувише малобројни да би неко нас слушао. Нас сматрају и са нама поступају као са примитивним, необразованим варварима и дивљацима. Историја, онако како је пишу, истиче наше недостатке, али и не помиње наше врлине. Постоји статистика која показује колико у нашем народу има неписмених, али нигде не пише да су и ти неписмени често мудрији од многих најученијих.  Не помиње се ни то да нам је разним окупацијама, од којих су неке трајале и вековима, било онемогућавано да  имамо школе и стекнемо школско образовање. Међутим, наше образовање није  ништа безначајније од школског,  јер нас је сам живот образовао. Учили смо се на мукама и страдањима, на прогонима, гладовању и робовању. Тако смо научили да без Бога нема живота, нема слободе, нема братства или ма чега доброг и значајног. Ми често не знамо по чему се разликују разне хришћанске  секте, па чак ни да објаснимо  догме своје вере али, ми знамо како да живимо у сагласности са хришћанским принципима, а то је бар тако важно као  и знање. Наше  хришћанство, наше православље, није теорија већ живот.

 

Питање које може да увреди

Вероватно има доста хришћана, како истинских тако исто и лицемерних, који би се можда увредили ако би их неко упитао да објасне шта је хришћанство. Одговори на ово питање би били веома различити.

Неки хришћани имају своје хришћанство. Хришћанство неких хришћана се састоји из извода из неколико, само неколико страница Светога Писма. Неки су створили хришћанство без Свеог Писма, па и  противу Светога Писма.  Неки чак исповедају хришћанство  и без Христа!  Они знају за и прихватају  Исуса и Марију, али не и Христа Бога и Мајку Божију. Неки хришћани знају за хришћанство као доктрину, сличну другим доктринама, ни бољу ни гору од њих.  Мали је број оних хришћана који живе хришћанство. Свакако је највећа трагедија хришћанства то што има тако много хришћана који су тако мало хришћани!

Због нехришћанског живота и владања неких хришћана, њега су напуштали они који  нису у самом хришћанству тражили и налазили његов значај и лепоту, већ су запажали само грешни живот и недостатке појединих хришћана.  Жалосно је да многи нису ни покушали да науче од Христа шта је хришћанство, већ су га напуштали због недостојних представника хришћанске цркве. Нису схватили, ни они ни разни инквизитори, да хришћанство није покољ нехришћана у име Христа!  Оно није ни спаљивање вештица, ни истребљење јеретика, ни прогон Јевреја, ни принудно покрштавање наметнуто проливањем крви и смрћу хиљадама људских бића. Оно није чак ни прилагање на тас, ни подизање храмова ако уз то сам живот није  сведочанство вере,  а срце истинско и непрестано обитавалиште Светог Духа.

Хришћанство није  ни улазница у рај ако није и истинско убеђење. Оно није ни изолованост ни самозадовољство. Оно није јалова дискусија ни игра речима. Оно није оптерећење умова, већ ослобођење душа. Оно није ни само обред и молитва, није празни формализам. Хришћанство је, по нашем веровању, свакодневно, свакоминутно, угледање на Христа у току целог живота.  Оно је бескрајна љубав за сва људска бића, љубав која од непријатеља чини брата. То је љубав која обухвата све нације, у којој се све деонице бришу и сва се имена заборављају.  То је љубав која чак искључује и саму реч непријатељ, а ипак не значи ни равнодушност према злу,  ни одобравање, ни прихватање  истога. Та љубав једноставно чини постојање мржње немогућим.

Ова и оваква свеобухватна љубав је несхватљива савременом човеку.  Она га чак плаши. Али ако се оствари продуховљени човек, истински хришћанин, та љубав, то  хришћанство ће постати стварност, биће нешто што је природно и неопходно.

Хришћанство је пут од полу-човека ка истинском човеку. Оно се још није у потпуности остварило, али није ни на самом почетку свога остварења. Оно је свуда и вазда присутни пут човечанства, непрекидно узрастање људских бића. Може се оно погрешно тумачити, погрешно осуђивати, прогањати, али се не може као стварност избрисати. Оно се може злоупотребљавати, критиковати, одбацивати, али оно остаје вечно. Могу неки да покушавају да га  прилагоде дименизјама људских слабости, да га спусте на ниво кратковидости и заслепљености мржњом оптерећених умова, али оно стварно, истинито хришћанство остаје увек исто, дивно, и животодавно. Фридрих Ниче је био сувише наиван када је изјавио да је први и последњи хришћанин умро на крсту на Голготи. Истинских хришћана је било у сваком добу, макар и у малом броју.

 

Ко је наш Бог?

Важно је имати на уму да спас од самоуништења човечанства може доћи само од истинског Бога. Међутим има особа које имају своје богове, а ти богови  воде  у искушења и безумност која се завршава самоуништењем.  Нажалост, због тога што се у нашем добу обожавају многи лажни богови,  често се заборавља једини истински Господ.

 “Бог” науке, који је у стању да створи свет, али нема моћ да њиме управља и није у стању да чује молитве страдајуће душе и не зна за разлику између добра и зла, је лажни и  неприхватљиви бог. “Бог” који не може да мисли и осећа, који није живи Бог, који се изједначује са електрицитетом, том слепом,  неодговорном силом,  не може бити истински Бог човеку. Ни самозадовољни бог Спинозе не може бити Бог човечанства.  Наш  Бог,  Света Тројица, је једини истински Бог вере, наде и љубави.

Неки научници су покушавали да  људима продају своје богове. Али за њихове богове човек није могао да има ни љубав ни мржњу, ни поштовање ни подсмех.

Неки диктатори су успели да из неких држава уклоне јавно богопоштовање, али никада Бога нису уклонили из срца људских. У тим државама  свесна одговорност је замењена ропством. Ауторитет Бога је замењен насиљем власти.  Братство, које је природно и логично ако прихватимо да је Бог Отац свију нас, замењено је присилном љубављу за једну класу или партију и мржњом за све оне који мисле друкчије. Полицијски терор је заменио поштовање за људску личност и божанске принципе.  Самодисциплина, један мада непотпуно остварен елеменат хришћанске етике, изокренута је у слепу послушност наметнуту немилосрдним мучењем и убијањем. Бог је стварна и насушна потреба човека, али само Бог који је достојан обожавања. Обожавање је један елеменат духовног живота и истински човек не може без тога. Обожавање је највећа разлика између човека и животиње.

Макс Нордан се жалио да религија изједначује

племића са дивљаком. Чињеница је да хришћанство

уздиже дивљака на највиши степен  духовне

аристократије, док безверје спушта племића

много ниже него где се дивљак налази.7

Свако људско биће осећа потребу да обожава некога или нешто. Тамо где не постоји обожавање истинског Бога, човек обожава мање вредне предмете, а често самога себе.

И Вавилонци су, неколико хиљада година пре Христа, знали за ту истину да је обожавање насушна потреба људског бића. Они су чак сматрали да је обожавање raison d’etre постојања. На шестој таблици вавилонског епа Енума Елиш (“када је на висинама”) написано је да је бог Мардук обавестио бога Еа о својој намери да створи крв и кости и да их искористи за стварање човека, да би постојало биће које би обожавало богове.  Сасвим је јасно да животиње то не могу чинити и да је човек једино биће које може да обожава. Зар  зато не бисмо могли рећи: само човек који обожава је стварно човек.

Атеизам је, дакле, стран људској природи, непријатељ људском духу.  Осим тога, стварни атеизам је немогућ! Увек постоји неки “бог” кога човек обожава. То може бити новац, положај, слава, нека доктрина, партија, или сопствена личност. И најзагриженији атеисти имају своје богове. И они обожавају некога или нешто.

Разни “деизми” и “-изми” су исто толико страни људском духу као и атеизам. Истински прогресивни умови су разоткрили и одбацили “научни хуманизам”, који је једно време био миљеник “прогресивних елемената”.  У рубрици “Писма читалаца” објављеној у Обзерверу, датираном 1. Јануар 1955, објављено је писмо неког г. Х.Р. Мичела који расмастра проблем “научног хуманизма”. То писмо садржи следећи пасус:

Уствари, ако би наш  научни хуманист био поштен и ако није превише индоктриниран, он би чак могао почети да увиђа да је невоља са научним хуманизмом у томе што није ни научан ни хуман. Ненаучан је јер је заснован на а приори претпоставци до које се дошло једним процесом који  игнорише  веома много опречних доказа; а нељудски је  ради тога што једноставно не налазиместа за многе  чињенице наше људске природе и нашег људског искуства. 8

Научни хуманизам или, боље речено, лажни хуманизам, хуманизам без Бога, излегао је најбесчовечније особе као што су били Мусолини, Хитлер, Стаљин и други диктатори. Љубав за човека без љубави и поштовања за Бога је најобичнија превара.

      

Наука и религија

Постоје особе које своју незаинтересованост за религију, или свој непријатељски став према њој, правдају изговором да је наука противу религије.  Они сматрају да наука и религија имају непријатељски став једна према другој.

Они нису у праву. На улазу у Источна Маунт Кармел болницу у Колумбусу, Охајо, стоји табла са натписом: “Наука без религије је слепа, религија без науке је обогаљена.”

Истинска наука не може бити непријатељ религије. Осим тога, доказало се да се наука, кроз развој и напредак у најновије време, знатно приближила религији. Није изненађујуће да се међу угледним, истинским научницима срећу особе које су истовремено и искрени хришћански верници. Штавише, атеизам се сада чешће среће међу примитивним, полу-образованим и необразованим особама него међу ученим.

Веру у науку, која је једно време била толико хвалисава и наметљива, напуштају и сами научници. Они који су од науке очекивали да им да одговоре на питања и реши њихове проблеме, разочарали су се. Често су добијали погрешне или никакве одговоре. Наука није убедљиво одговорила на питање о пореклу живота, једно од најважнијих питања. Једино прихватљиви и умирујући одговор на то питање даје религија. Наука нам је дала одговор који не објашњава ни почетак ни крај постојања.  Она нам још није одговорила да ли на другим планетама има живих бића или не. Није нам објаснила шта је заправо закон теже.

Наука нам дугује  одговоре на још многа питања, као, на пример: како изгледа унутрашњи састав земље, одакле комади палме у леденим пределима, који је узрок нестанка мамута иако су они били боље оспособљени за живот него слонови, а слонови су преживели. Још очекујемо одговор на питање порекла соли у морима, порекла планета, комета и планина. Немамо одговор  на питање зашто бронзано доба  претходи гвозденом иако је обрада гвожђа простија и оно је распрострањено по свој земљи. Којим механичким средствима су огромне громаде камења донете на огромне висине Анда?  Објашњења за извесне психолошке појаве  тек треба да се добију. Поједини одговори науке су  су само  породили многобројне загонетке.

Наука нам је такође дала неке погрешне или нетачне одговоре. Није стварно опште правило да се све планете морају окретати и имати дане и ноћи. Још мање је тачно да је трајање дана и ноћи укупно двадесет и четири часа.  Према Георгу Гамову Плуто се окреће од истока на запад.9 То  значи да се за  становнике Плуто-а – ако их тамо има – сунце рађа на западу а залази на истоку. Имануел Великовски тврди да није општи закон за све планете да зима настаје после јесени а лето после пролећа.10 Ревизија уџбеника који садрже “научне истине” се обично врши после кратког времена од објављивања тих уџбеника јер се покаже да те “истине” нису биле тачне.

Агностике и атеисте изгледа ни најмање не узнемирава чињеница да наш уређени живи свемир постаје несхватљив без хипотезе о Богу  њихова вера у неки физички елеменат, о комезнају врло мало, има све особине ирационалне вере, али они нису свесни тога.11

Наука често захтева од својих верника да прихвате без  размишљања и без проверавања многе догме које су несхватљиве нашим умовима. Неке од тих догми су ирационалније и мање објашњиве “здравом разуму’ него верске догме. Међутим, рационалисти никада не доводе у сумњу научне “догме”. Закон теже је тешко схватити, али га рационалисти за то не одбацују. Многи научни појмови постоје само у у машти људи, као, на пример центар, тврд. мек, укусан. Ови појмови објашњавају само реакцију нашег нервног система на нешто што само по себи не постоји. Ми као да ипак прихватамо стварно постојање центра, тврдог, меког и укусног, јер без ових појмова не можемо.

“Што се тиче интелигенције,  коју симболизује Луцифер, Принц Интелектуалаца, она ће управо увек бити опречна моралном и духовном развоју и чиниће тешким потрагу за истинском срећом. Рационалиста, који је за последњих четрдесет година имао разлога да посумња у свемоћ разума, прихвата а да не трепне оком слом физичких теорија које су када је он био млад сматране необоривим.  Он прихвата несхватљив простор у коме се крећу електрони (три димензије простоира за сваки присутни електрон; тридесет димензија за десет електрона). Он прихвата да је електрон“талас  могућности”. Он прихвата постојање честица као што је Неутрони анти-неутрон које су измишљене једино због чисте математичке симетрије. Он прихвата, без противљења, постојање, стварност ових  парадоксних ентитета које му је забрањено да замишља; а на другој страни он упорно одбацује  могућност постојања надприродног, стваралачке силе без које су највећи научни проблеми несхватљиви, једноставно зато што га модели којима га снабдевају  чулна сазнања не чине способним да то замисли или представи себи иако је он свестан ограничености тих сазнања. Он зна и чак и не пориче чињеницу да  слика свемира коју је он изградио почива на реакцијама детерминисаним у њему краткотрајним делићем (мање од 1. на стотине хиљада  милијарди, или 0,000,000,000,001 проценат) вибрација које га окружавају и које пролазе кроз њега не остављајући ни трага у његовој  свести. Нема ничег ирационалнијег од човека који је рационално ирационалан.12

Све горе речено указује на то да су и “напредњаци”, познати и као рационалисти, способни да верују, да верују чак и у парадокс и апсурд, под условом да су то “научни парадокси и апсурди”. Њихов здрав разум им налаже да траже опипљиве доказе од религије, али не и од науке. Они верују чак и у чуда, уколико то нису библијска чуда. Они  можда одбацују религију једноставно због тога што нису спремни за узвишенији морални и духовни живот.

Нема више научног изговора за атеизам. Данас када наука и религија употребљавају врло сличан, ако не и истоветан језик, смешно је употребљавати науку као изговор за  сопствену  слабост. “Здрав разум” не важи више као препрека за прихватање духовних истина. Одређена доза здравог разума је потребна, као што је со потребна у нашој храни; али његово одсуство је плодотворније него његов сувишак.13 Када би здрав разум био покретач људских идеја и акција, свет би још увек био на почетку свога развоја. Здрав разум не дозвољава ителектуалне скокове. Он омета визионарска надахнућа и ужасава се  освајања непознатог.

Питање прихватања или одбијања вере не зависи од научности ни од ненаучности. То није првенствено питање науке већ питање ЕТИКЕ.

Када је у 19. Веку говорено да треба да игноришемо хришћанску веру јер тако наука захтева, то је говорено у заблуди. Али у 20. веку, и поред тога што је ова заблуда откривена, иста тврдња се упорно понавља.14

Лекомт ди Ноа звучи још убедљивије када каже: Сваки човек који верује у Бога мора знати да ниједан научни факт, уколико је истинит, не може оповргавати (постојање, ММ) Бога.”15

Исти научник изјављује: Гордост једног научника који, ма да није сигуран да ће оставити и најмањег трага у историји науке, одлучи да је један Њутон, један Фарадај, један Максвел, један Опре, или један Пастер  био интелектуално недорастао њему, оставља на нас утисак некога који  достиже врхунац парадокса.16

Слажемо се са изјавом Стручних људи Грчке који су изјавили:

У егзактним наукама, како у физици и математици, тако и у осталим наукама, прогрес савременог истраживања је показао да је покушај да се створи утисак да наука противуречи хришћанској вери нема никакав  научни  ослонац. Нико нема права да меша науку на план  на коме се налазе велика метафизичка питања и да користи име и углед науке као ослонац за  нападе нахришћанску веру.17

Да овај део текста завршимо речима философа Хенри Бергсона

Има ствари које је само интелигенција способна

 да истражује, али које она сама по себи не може

 никада наћи;  те ствари се могу наћи само инстинк

том, али их он неће  никада тражити.18

 

Да ли нас је наука учинила срећним?

Да ли нас она може уопште учинити срећним? Морамо признати да је наука много учинила да нам живот учини угоднијим. Имамо много више олакшица него што су их наши преци имали. Са мање физичког напора ми постижемо више јер машине обављају наш посао. Имамо више времена које можемо да посветимо себи, својој породици, својим пријатељима, својим активностима.

Постоје многа техничка средства која наш живот чине лаким и угодним.  Проналасци у области медицине чине да наш живот може трајати дуже.  Путовања су брза и угодна. У том погледу све изгледа боље него што је било у прошлости.  Али да ли смо срећнији од људи из примитивних заједница?   Не изгледа да је тако. Напротив, савремени човек одаје утисак несрећног, гоњеног, беспомоћног бића. Свако постигнуће рађа нове прохтеве који се не могу увек задовољити.  Срећа није и не може бити продукат технике. Човек у воловским колима може бити исто толико срећан као човек у најбржем авиону, а можда и срећнији.

Свакоме мора бити јасно да наука не може пружити човеку оно што му религија даје. Вера и наука заједно могу остварити најпогоднију атмосферу у којој је могућа срећа за човечанство. Задатак науке је да учини људски живот удобним, а религија му помаже да буде срећан. Наука задовољава само људски ум, али не и душу. Једино религија може да се обрати  души и учини је срећном.

 

Закључак

Без религије људски живот је празан и непотпун. Без религије духовна равнотежа је у опасности и човек је несрећан. Религија је једини пут духовне еволуције која је неопходна ако људи желе да нађу пут ка миру, слободи и срећи

Људско друштво, које је тако близу свог потпуног уништења, омогућеног постигнућима науке засноване на негирању, лишене Бога и моралних принципа, има могућност спасења једино јачањем моралних и религиозних стремљења и  свакодневним животом у складу са њима. Егзистенција целокупног човечанства зависи од истинских, верујућих људи. Прихватање и упражњавање религије значи постизање безбедности за људски род. А задатак хришћанства је да искорени животињско у кентауру – а то је савремени човек без религије – и да помогне расту човечанског у људима. Неопходност религије је несумњива јер она представља за човека крила која му омогућавају да се уздигне на највеће висине.

______________

1 Toward Christian Civilization, Declaration, стране 6-7

2 Lecomte du Nouy,  Human Destiny, Signet Book Edition: 145

3  Morgenpost 4. фебруар  1955,  Хамбург, Немачка

4  Immanuel Velikovsky, Worlds in Collision, Garden City, N.Y:Doubleday & Co., Inc., 1959, страна 29.

5 Welikovsky, op. Cit., strana 31

6  Arnold Toynbee, The Study of the History.

7  Toward Christian Civilization,  страна  143.

8  Observer, 1. јануар 1955.

9  George Gamow, Biography of Earth, 1941, страна 24

10  Welikowsky, op. Cit., страна 6.

11  Lecomte du Nouy, op. Cit., страна 135.

12  Ibid, страна 100.

13   Ibid, страна 130.

14 Toward Christian Civilization.     

15   Lecomte du Nouy, op. Cit., страна 170.

16  Ibid, страна 169.

17  Toward Christian Civilization, Declaration, стране 6-7.

18 H. Bergson, The Creative Evolution.


Последњи пут ажурирано ( недеља, 12 јул 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 65 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Обавештавамо читаоце да су за преузимање слободне нове књиге нашег сарадника Владимира Димитријевића: ШТА СЕ ЗГОДИ КАД СЕ ЏЕНДЕР РОДИ: (овде:);

КАНОНИЗАЦИЈА АЛОЗИЈА СТЕПИНЦА: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ (овде:)

+ + +

СВЕТОСАВСКИ РАДИО ИЗ ЧИКАГА:


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.