header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Тако је прота Матеја Матејић разобличио јеретичко учење Игњатија браничевског да је душа "смртна" Штампај Е-пошта
среда, 15 јул 2009

 Протојереј-ставрофор др. Матеја Матејић

ДУША БЕЗ ТЕЛА-ФАНТАЗИЈА

 Један православни Србин ми је послао шест звучних записа са деловима проповеди (не знам једне или више) Његовог Преосвештентва Епископа браничевског Господина Игњатија. Сваком посебном запису је дао наслов и то овако:

1) Душа је фантазија; 2) Бог није створио ништа лепо; 3) Хула на Бога проширена; 4) Хула на свете мошти; 5) Игњатије бог; 6) Бог све ради наопако.

Док нисам чуо тонске записе мислио сам да се ради о претеривању. А онда сам слушао сваки запис посебно по неколико пута. После сваког слушања бивао сам све збуњенији. Претпостављам да су и многи верници који су беседе Преосвећеног слушали уживо морали бити збуњени, а можда неки од њих и обезверени.

Његово Преосвештенство Епископ Господин Игњатије је неоспорно интелигентан, високо образова, теолошки поткован.. Теологија је бого-познање, наука о Богу, али не увек. Теологија понеких протестантских теолога је понекад више теофобија него теологија. Нека нас Господ сачува од таквих теолога.

У овом напису не могу да се осврнем на све што сам чуо са шест звучних записа. Осврнућу се само на “Душа је фантазија”. Волео бих да нисам морао то да учиним. Мој осврт није непоштовање према епископу српске равославне Цркве. Није ми намера да се расправљам са Његовим Преосвештенством, нити да изразим сумњу у његову ученост и теолошку спрему, већ само да изнесем питања која ме муче откад сам слушао његове проповеди. Не надам се да ће ме удостојити одговора иако сам уверен да ће до њега овај текст некако стићи.

У беседи (или беседама) које су до мене стигле на шест тонских записа, Његово Преосвештенствo помиње блаженог Августина, Оригена, светог Максима и бар засад још не светог Георгија Флоровског; Свето писмо не помиње и не цитира. Да би неко предање било уврштено у Свето предање, оно се не сме противити Светоме писму. Како ћемо знати да ли се предања светог Максима и Флоровског не супротстављају Светоме писму ако се Свето писмо и не спомиње? За Преосвећеног је ауторитет по питању душе један свети отац, Максим, кога цитира.

А да ли може да наведе име још неког или неких светих Отаца који су тако веровали и исповедали?

Колико савремених епископа српске Православне Цркве верује и исповеда учење о души онако како верује и исповеда Његово Преосвештенство епископ Господин Игњатије?

Што се тиче једног теолога кога Преосвећени епископ Господин Игњатије цитира, Георгија Флоровског, треба имати на уму да је теологија, нарочито код теолога разних протестантских секти, више теофобија него теологија. Не мислим и не кажем да је таква и теологија Флоровског. Али напомињем да је и Ориген био теолог, и управо због своје теологије није светитељ иако је био међу највећим теолозима.

У Светом писму се речи душа, душе, моја душа, твоја душа, Твоја душ, наше душе помињу у преко 200 стихова. У великом броју тих стихова веома је јасно да се реч душа односи на људско биће као такво. Примера ради да наведем само неколико таквих стихова.

У Делима апостолским, 2:41 стоји: Који дакле радо примише ријеч његову (апостола Петра, ММ) крстише се; и пристаде у тај дан око три хиљаде душа. Нема сумње да овде реч душа означава људско биће. Тако је исто у Делима апостолским 7:14 где читамо: А Јосиф посла и дозва оца својега и сву родбину своју, седамдесет и пет душа..

Реч душа у смислу људско биће користи се и ван Светога писма. Николај Гогољ у свом књижевном делу Мртве душе мртвим душама назива преминуле особе које су биле власништво неког господара а пријављени су као живи. То се и сада дешава када се користе имена умрлих да се гласа на изборима.

Али реч душа не означава људско биће као такво ни увек ни свуда. У Речнику српскохрватскога књижевног језика Матице српске (Нови Сад- Загреб, 1976), у првом тому, на страници 811, под словом Д дају се многобројне дефиниције речи душа. Под бројем 3 дефиниција душе је: бесмртни, нематеријални принцип живота у човеку, који га веже са богом (у оригиналу је реч богом написана малим словом, ММ).

Код Преосвећеног Господина Игнатија и оних које наводи као претече своје философије, душа и тело представљају целовито људско биће и не могу се раздвајати. Тако је заиста док људско биће живи у овом свету. Али не може се одбацити чињеница да је то једно, људско биће, састављено из два самосвојна ентитета. И један Господ Исус Христос има две природе, божанску и људску, али те две природе нису једна природа, него је само Син као Лице Божије, један.

Владимир Лоски примењује то јединство у двојности на Цркву за коју каже да је њена природа теандрик (божанско-човечанска) )па је и Црква једна иако има две природе. Али те две природе не потиру једна другу и не абсорбују једна другу.

Да видимо шта Свето писмо каже о души. Већ је наведено то да у великом броју стихова реч душа означава људско биће као такво. А да реч душа у Светом писму не означава само биће може се видети из следећих стихова:

По том рече Бог: нека врве по води живе душе, и птице нека лете изнад земље под свод небесни. И створи Бог китове велике и све живе душе што се мичу, што проврвјеше по врстама својим, и све птице крилате по врстама њиховијем. И виђе Бог да је добро. (Књига постања 1:20-21)

Горе је реч о морским животињама и птицама. У стиху 1:24 Књиге постања је реч о животињама које ходају по земљи: По том рече Бог: нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховијем, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама њиховијем. И би тако.

Дакле реч душа се не употребљава само за људска бића, већ и за птице и животиње.

А о старању човека у Библији читамо најпре у Књизи постања 1:27 И створи Бог човјека по обличју Божијем створи га; мушко и женско створи их. Не пише да их је створио само својом речју како је све друго створио. У Књизи постања 2:7 износе се детаљи како је Бог створио човека:

А Господ Бог створи човјека од праха земаљског и дуну му у нос дух живота; и поста човјек душа жива.

Не пише у Светом писму да је Бог створио тело живо, а за душу то пише.

Тело и душа се квалитативно разликују. Тело човека је створено од праха, од земље, дакле материјално је. На ово нас подсећају последње речи свештеника приликом укопа преминулих људских бића: Земља јеси и у зе мљу отидеши аможе сви человјеци појдем. Душа је дах Божији који је удахнуо у човека, није материјална већ духовна, није смртна већ бесмртна.

Док човек живи на земљи, у овом животу, тело и душа морају бити не једно, већ заједно, да би људско биће било целовито и живо. Али да ли морају остати заједно и по смрти, у гробу? Преосвећени епископ господин Игњатије као неку врсту свог адута цитира Флоровског који вели да је душа без тела фантазија а тело без душе - леш.

Да тело смрћу, када га напусти душа постаје леш. то је факт и неминовност и то је опште познато.. Али да је душа без тела фантазија, у то нисмо раније веровали нити нас је Црква тако учила. За онога ко се упокојио народ каже испустио душу или раставио се са душом. Али тако говори народ, а неки школовани верују у оно пучина је стока једна грдна, па оно што народ каже не важи. Не важи ни народна мудрост сачувана у народној песми Урош и Мрњавчевићи у савету мајке Јевросиме сину Марку:

Сине Марко, једини у мајке, Немој, сине, огрешити душе, Боље ти је изгубити главу, Него своју изгубити душу.

Не вреди ни то што у Светом писму стоји записано у Првој књизи о царевима 17:21-22 како се пророк Илија молио Богу за умрло дете: И пружи се над ђететом три пута завапи ка Господу говорећи:

Господе, Боже мој, нека се поврати у дијете душа његова. И Господ услиша глас Илијин, те се поврати у ђетета душа његова, и оживе.

И по овоме се може видети да смрт тела настаје када га душа напусти. У Требнику, црквеној богослужбеној књизи, постоји Молитва на разрешење душе од тела коју свештеник чита особи која је на самрти.

На литургији певамо први антифон који садржи речи Благослови душо моја Господа. Доста је лако из јектенија избацити прозбу о спасењу душа наших. Али како овај антифон изменити да се душа не помиње а да га не учинимо бесмисленим?

На опелу, помену или парастосу за умрле пева се Со свјатими упокој Господи ДУШУ раба Твојего… Не упокој Господи Раба Твојего, већ ДУШУ раба Твојего!

Да завршим са изјавом Георгија Флоровског која изгледа представља главни адут Његовог Преосвештенства Господина Игњатија:

Душа без тела - фантазија; Тело без душе - леш.

Да ли и душа умире са телом? Шта бива са душом када тело постане леш? Шта бива са душом када се леш спали, постане пепео и баци или у воду или уз ветар? Да ли је са спаљеним лешом и душа, пошто се тврди да је неодвојива од тела, постала пепео?

Ако је тако, ако душа умире и трули заједно са телом, или постаје пепео заједно са спаљеним лешом, постоји ли васкрсење мртвих и живот будућег века? Да ли ће се догодити Страшни суд и коме ће се или чему судити? А ако нема коме или чему да се суди, ако је душа мртва заједно са телом, да ли су нам потребни вера, Црква, епископи, свештеници и ђакони.

Само, Богу хвала, мало њих ће веровати да је душа без тела -фантазија.

Последњи пут ажурирано ( среда, 15 август 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 22 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.