header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Отац Симеон Рукумијски: Беседа на Благовести Штампај Е-пошта
уторак, 07 април 2020

ТРУДИМО СЕ ДА ЖИВИМО ПО ВЕРИ

У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин.

Данас, 25. марта, наша Света Правослана Црква слави Благовести Пресвете Богородице.

Синаксар на Благовести... (после прочитаног Синаксара, отас Симеон је наставио са беседом).

          Ако Бог да, они који су се припремали за Свето Причешће, могу да се причесте. Они који су имали исповест у току поста, могу да приступе одмах, ако немају нека тешка сагрешења. Ако имају, онда човек не треба да се причешћује. А, кажем, ако се неко није исповедао у току овог поста, он би требао да се исповеди, па да се причести.

Као што знамо, Велики пост, Часни пост, који је у току, он је епитимија роду хришћанскоме. Епитимија значи – духовни лек. Ако се човек труди да пости и духовно и телесно, он тако испуњава вољу Божију. Бог је преко својих Апостола, преко својих ученика дао ову епитимију роду хришћанскоме. Пост нам је потребан да бисмо могли да дођемо до исцељења наших душа и тела у току поста...

Ми смо сада под овим, извесним, државним мерама, а то му дође као епитимија нека. Значи, нема кретања као раније. Онда, људи који су у неким годинама, значи изнад 65-е, немају ту слободу кретања. Кажем, то су неке мере уз помоћ којих би могли да се смиримо. Најважније је да се смиримо и трпимо. Да се научимо смирењу и трпљењу. То је код нас Срба велики проблем. Поготово – трпљење. Ми немамо стрпљења. Треба да се стрпимо и кад све то прође, да донесемо потребне закључке. То је јако важно. Донети толико нам потребне закључке. Јер, кажем, после овог времена, по истеку, да кажем, те епитимије државне, доћи ће нешто ново на овај свет. Нешто ново. Нови почетак један. У ком смислу? О том – потом. Не бих сада о томе говорио. Али, имам тако неки предосаћај... И није то само мој предосећај, тако већ људи закључују, да ће после овог доћи нешто, у другом смислу.

Како било да било, оно што је нама потребно је да се трудимо, да се утврђујемо у вери православној, вери у Живога Бога. Дакле,  у вери која нам је предата, и да се трудимо да живимо по њој: у посту, у молитви, да се трудимо да будемо милостиви према својим ближњима. Тако човек узраста у вери, нади и љубави према Богу. И тако се, уједно, учвршћује у вери. Јер, вера без дела је мртва, а дела без вере, опет, ништа не вреде. Потребна је сарадња човека са Живим Богом – Богом вере...

Исто тако, важно је човеку да што мање зависи од некога. Како да вам кажем то... Поготово ови млађи, да засучу рукаве, да се ради, да се ради, па да се има. Шта ће човек да ради? Оно што зна да ради – да ради часно и поштено. Ако у тој његовој професији нема тренутно посла, нека се припрема за неки други посао. Увек има посла, само човек треба да зна да то хоће.

Јако је то важно, по мом скромном расуђивању, да човек има нешто изван града, изван стана, нешто на селу негде даље још од тога, да има резервни положај. Да има основни алат за производњу хране и свега потребног. Видите како је то: затворе се пијаце... Још увек раде неке установе, али дође време да се затворе пијаце и онда је човек у проблему. И добро је да човек увек има извесну резеву. Колико човек може, толико и нека припреми. Некада је у српским кућама био обичај, тамо где је то било могуће, држало се... било је резервне хране за људе и за стоку за годину дана. То није мали период. Јер, ратови су били чести, па некад не можеш да посејеш, па не можеш ни да пожањеш. Ако имаш резерву, онда је то то. Имате производе који се не кваре. Постоје начини како да се сачувају, и да потрају. Да човек има, кажем, неки минимум. Оно што је јако важно, то је – имати воду, у времену будућем. Вода је јако важна. И имати неку Светињу у близини. Имати храну. Познавати оно што нам Бог преко природе пружа и да се има неопходно.

Све ово што сам говорио о посту, молитви, милостивости, о вери, о ради и труду и производима, све је то потребно. Али, најважније је имати поуздање у Живога Бога. Све то треба радити и трудити се, све то, али уздати се само у Живога Бога. У Божију помоћ се уздати. Увек. Зато што без Бога не можемо ни преко прага. Дакле, та Божанска Благодат је она која нас чини способним за вршења дела. То је најважније од свега. Човек не сме да сумња. Никако. Верујмо да ми имамо Родитеља. Свако ко се родио на Земљи има родитеља који се види. А ми имамо Оца Небескога – ако верујемо православно – имамо Оца Небескога, Бога у Тројици. Дакле, Он је тај који је све увео у биће што постоји, што се види и што се не види. Дакле, од Њега све то зависи. Од Живога Бога. Наше је, кажем, вера и поуздање, поверење да имамо у Оца Небескога и тако да увек да благодаримо за све што се дешава. Да будемо Богу благодарни.

Све је то, на неки начин, ово што нас је снашло, што сналази читав свет, оно је њему и потребно било. Да се људи истрезне од греховних пијанстава. Да се истрезне од греховних пијанстава. Неко ко је упућен у веру и ко се труди, он греши у мислима. Неки пут се укорева због тога, неки пут пусти на вољу све то да иде. Онда све то у амбис иде. Неко греши устима, дакле – речју: псовком, хулом, неки пут се каје, неки пут се не каје и тако пропада. Често пута грешимо и речима и делима. Ако су та два зла, она нас воде у вечну погибао. У вечну муку.

Дође време за епитимије – духовно лечење. Да људи добро размисле о свему. О смислу живота... Сад се има времена за то. Људи се баве пословима, и њима су преоптерећени и намају времена за духовне ствари, а камоли да се баве духовним предметима. Али, кад се има времена, онда човек може да на миру да размисли о свему и да донесе потребне закључке, да их запише и да стреми њиховом спровођењу у будућем животу.

Погледајте. Нема сабирања сада... Нема свадби сада уз Часни пост. Нема свирке. Нема ништа од тога. А да није тога, ко зна колико би тога било. Пунолетства славе, па рођендане, па свадбе. Шта нема то! А увлачиш и себе у страшна сагрешења, кршећи Часни пост, и друге своје сроднике и народ увлачиш у те своје глупости! У невреме то се ради! Па чак и у време кад је, све је то разуздано, распојасано, нема „Х“ од хришћанства ту, код неких! А броје се у хришћане, у православне Србе убрајају себе. А нема појма о животу! Наручују тамо разуздане песме, катастрофалне, у којима се ђаво слави. И ти се чудиш што те снашло сад ово?! Мени ту ништа није чудно. Уопште! Мој живот ми није чудо, јер га знам, шта сам хтео у почетку, а колико попуштам сад овој стомачини пустој.

Ето тако... Све дође човеку то... Све је ово за нашу поправку. Да се потрудимо да будемо исправни. Да будемо исправнији, кажем, и пред Богом и пред људима. Да се трудимо, да се више потрудимо за оно што је најпотребније, а то је – да своје душе припремимо, да се смиримо, да Бог да Благодат Духа Светога и да би тако прешли из овога живота у вечни живот.

Са Благодаћу Светог Духа се приступа Светом Причешћу. Тако се човек мири са Богом, са Оцем Небеским. Дакле, Дух Свети нас припрема за Причешће. Сином се Његовим причешћујемо, Његовим Телом и Крвљу, а тако се усиновљамо Богу, кроз Сина Божијега. Тако се враћамо Оцу Небескоме као онај Блудни син што се вратио. Све је био проћердао, па се вратио Оцу своме Небескоме. Тако и ми, наш народ... Да се пробудимо, да се покајемо, да се очистимо кроз епитимију која је у току. Значи, Часни пост, па да се онда причестимо. Потребно је да се обожимо, сложимо и умножимо. Видите како је Владика Николај то лепо рекао. Имамо програм, само треба да га упражњавамо, да се трудимо.

И још простије, што је записано на овом листићу, кажем... Свети Јован Лествичник је рекао у своје време, да би наш живот био близак монашком животу, а монашки живот треба да буде, опет, близак – анђелском животу. Све има своје. А за све је то, кажем, потребан труд. И није то тако тешко, али смо ми, некада, тешки за вршење добрих дела. Тешко човек устаје ујутру, па тешко му ово, па тешко му оно, и тако, све му онда буде тешко. Није ништа тешко. Увек треба почињати сва своја дела, као што су почињали стари хришћани, као што су то почињали Срби у своје време. Значи, почињемо: у Име Оца, и Сина и Светога Духа. Амин.

А за оно кад да је „тешко“, имам причу игумана Саве Рукумијског о једном човеку из Кленовника (село суседно манастиру Рукумија – нап. „Борба за веру“), који када је требало да оре њиву (а тада није било трактора, него запрега, коњи су радили то тада), он намести плуг како треба, прекрсти се, каже, а њива се тресе пред њим. Није рекао: „Ех, кад ћу ја то да завршим?!“, па да све то батали. А кад је косио ливаду, он откује косу, па се онда прекрсти, па пусти први откос, а ливада се, каже, тресе пред њим.  Значи, имао је вољу, имао је алат и шта га кошта... Није никакав проблем. Тако. Имало се тад времена. У подне се по два сата одмарало. Наши стари су циглу или камен стављали под главу. И тако одспаваш, и после си као нов. Поново – удри! Тако је то било. Људи су имали вољу. И они су били дужи.

Али, опет, да се трудимо колико се може, колико времена имамо, да Бог да, да га користимо. Понајпре, да своје душе Богом богатимо, а да стичемо рукама оно што је потребно за потребе тела. А то су: јело, одело и кров над главом. Треба бити скроман. Јер све се то оставља. Својој деци треба нешто оставити, али да и они имају извесне задатке после нашег одласка из овога света. Ако детету спремиш све то, још и унучићима гледаш да спремиш, онда они могу да се искваре, па да буду као мућкови. Ништа не може да буде од њих онда. Зато, кажем, треба да им нешто оставимо, да се и они труде, да раде и да имају у своме животу.

Свакако, кажем, да се уздамо у Бога, и да се трудимо својим рукама, да својим радом стичемо оно што је потребно. И да поштујемо празнике наше Свете Цркве, да недељама и празницима идемо на црквене Службе. Ако човек не може на сваку, нека иде, бар, на сваку другу, или на сваку трећу, ако не може на сваку да иде.

Исто тако, кад су Задушнице, да идемо на гробља, да обиђемо своје претке, који су отпутовали пре нас Богу на истину. Исто тако, тај дан, дан за упокојене је субота, па кад се може (да одлазимо тамо). Те прве године се иде чешће, а после ређе. Али, свакако, на гробљу видимо где ћемо да завршимо и тако онда, та мисао о томе, о крају овога живота, упозорава нас, на неки начин, тера да не грешимо, већ да живимо по Богу Живоме. Ако човек не зна кад су Задушнице, и ако нема појма, заборави где су му сахрањени дедови и прадедови и тако даље..., а можда и родитељи, онда је он изгубио компас, нема циља у животу. Онда трчи за материјалним, а оно ће га одвести у вечну муку, пропаст.

А недеља је тај празник, свака недеља је мали Васкрс, који нас подсећа на Христово Васкрсење. А исто тако, Господа су разапели на Крст, попљували су Га, понизили су Га, али је трећег дана васкрсао. Тако и сваки православни хришћанин, он носи свој крстић, има извесне невоље у овоме животу, мучи се на неки начин. Треба да трпи, да се помучи, да би тако васкрсао, да би тако имао удео у будућности са Христом, са Богом Живим. То је циљ нашега живота. И тако ће то и да буде, ако верујемо, и ако се трудимо, Бог ће нам дати вечни живот коме нема краја да би Га увек славили - Бога у Тројици: Оца, и Сина, и Светога Духа, Јединога, Коме нека је слава сада и увек и у све векове. Амин.

 

Транскрипт беседе и приређивање: "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( среда, 08 април 2020 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 26 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.