header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Др Гордана Живковић: Је ли могућа слобода за вернике Штампај Е-пошта
петак, 10 април 2020

Верске слободе чине значајни и неизоставни део драгоцене цивилизацијске тековине оличене у људским правима и слободама, а баш проблем људске слободе и људских права постаје чак доминантан проблем наше епохе.

       Шта су то, заправо, верске слободе? Јесу ли оне нешто што искључиво припада домену јуридичког, прокламованог, формалног? Да ли су оне, можда, саставни део човекове збиље, друштва и света у коме он живи? Јесу ли верске слободе „доказале“ делотворност и функционалност, поставши саставни део праксе модерног света? Или су оне, ипак остале на нивоу речи „испражњених“ од свог правог смисла и значења? Сведочимо ли ми то, даанс, чак трагичан арскорак између нормативног и стварног у овом домену? Другим речима, јесу ли прокламоване верске слободе „лишене“ живота или, пак, поседују оно „продуктивно“ језгро које може „гарантовати“ човеку остварење вере као начина живота? Сва споменута питања варирају, у основи, једно исто питање: Има ли данас слободе за вернике? Тачније речено, може ли сада верујући човек у свој пунини свог бића и идентитета реализовати своју слободу?

Но, да би се могло доћи до правих одговора неопходно је претходно, макар уопштено и уједностављено, одредити сам појам вере, а потом и појам слободе. Једино тако може се знатно умањити постојећи ризик идеологизације, политизације, али и профанизације вере. Питајмо се, зато, шта је то вера? Прво, вера није никако исто што и веровање или уверење; то је тек један њен, и то најмање биатн слој (димензија), који није „diferentia specifika“ у односу на друге видове људског веровања.  Уколико би се вера тумачила само као облик човековог веровања „ у некога“ или „у нешто“, онда не би постојала апсолутно никаква ограничења у конституисању могућих „верских заједница“.  Али, маад човек има слободу да верује у све и свашта, сви видови његовог веровања и уверења немају a priori верски предзнак!

Друго, вера није исто што и систем одређених етичких и моралних упутстава које човек – верник добровољно следи, како би могао ступити у заједништво с Богом, остваривши на тај начин жељено спасeње; то је само њен други слој (димензија). Ако би се искључиво овако разумела вера, онад не би постојала било каква разлиак („тачка дистинкције“) између вере и идеологије. Мислим, при томе, и на тзв. велике нововековне идеологије, закључно с комунистичком. Оне, такође, представљају систем конкретних норми и правила понашања, којих се придржава човек – идеолошки поданик како би постигао жељени циљ – а то је, промена света складна сасвим одређеним потребама (интересима) који се овде хоће реализовати.

Вера је, наиме, све то заједно, али изнад свега она је онтолошка категорија, нов начин човековог постојања, нов квалитет самог његовог живота. И баш у томе, лежи њен најсуштаственији слој! Она, заправо, подразумева живот непрекидног сусретања и ступања у заједништво с Богом, непрестаног хођења пред Лицем Божјим, а у циљу фундаменталног преображаја целовитог човековог бића „прочишћењем“ и „ослобођењем“ од „старога човека“ и унутарњим препорађањем „новога човека“. Такав преображај се одвија благодатном обновом ума, која обухвата целокупну човекову личност, тј. све његове умне, интелектуалне и логосне снаге. Њиме, човек доживљава реахбилитацију аутентичног бића и „боголиких способности“ и тиме се у ствари оспособљава за начин живота адекватан његовој истинској природи „боголиког бића“, које је у основи слободно, креативно и друштвено.

Потом, запитајмо се: Шта је то слобода? У нововековној политичкој и правној философији, слобода се разуме – као слобода од неког ауторитета (и то, најчешће,државног); отуда и постоје „људска права и слободе“, како би се њима осигурала нека врста равноетже између ауторитета и слободе. Но, слобода и ауторитет по самој својој природи не трпе ограничења, и свака релативност доводи их на неки начин у питање. Ако је тако, може ли се онда само прокламовањем верских слобода у модерном свету обезбедити слобода човекове вере у свој својој пунини? Јер, верска слобода не подразумева „слободу од нечега“, већ „слободу за некога“, човеков „екстатички искорак“ из своје затворености и самости и ступање у однос љубави према другоме и Богу.!

Управо овде, неизбежно се поставља питање: Како стоје „верски обрасци“ понашања према владајућем типу апсолутизоване рационалности на којој се утемељује модерна политичка заједница? Још шире, у каквом су односу начела устројства данашњег света,с једне стране, и основни принципи верског живота, с друге стране? Јесу ли у сагласности или, пак, у супротности?  Какав је однос данашњег света и религије?  Многе чињенице саме друштвене збиље јасно показују да је Ум – тај искон, темељ западноевропске човекоцентричне цивилизације, тај „Бог модерне“ – обелоданио како није у стању да надомести религијску интегративну моћ (а коју је, иначе, потпуно истиснуо из процеса осмишљавања живота човека, народа и друштвене заједнице, сместивши је искључиво у домен приватности и тиме је фактички прогнавши из света), па тиме ни да „држи истину у виду“, чиме се стварно свео на рационалност стављену на располагање интересима пуког самоодржања. Из овога недвосмислено следи да се на овај начин нововековни ratio (који управо претендује на апсолутно важење, на неупитну предност у односу на веру) потпуно одрекао својих захтева за важењем и приклонио голој моћи. Баш то се и манифестује у самој нововековној науци, која се искључиво везује уз технику и ставља у службу интереса владања! И ту се и налази снажна клица деструктивности напретка и,чак, могуће катастрофе! То директно потврђује драматична еколошка катастрофа , умирање планете и деструкција света које управо сведочимо.

Шта се збива с човеком у оваквом једном свету? С обзиром да је свет у коме живи у ствари тек његово „тело“, „матрица живота“ из које никако не може изаћи, последице су више него озбиљне, далекосежне и трагичне. Пре свега, данас човек у свету опстоји у условима дубоке изолације, усамљености,  драстично угрожене аутономности и способности изрицања независног суда. У питању је незаустављива и убрзана тенденција његовог претварања у поданика све моћнијих и бестијалнијих манипулативних идеолошких и политичких система и интересних  група и обичан придодатак технологије! Тиме се фактички човек обездуховљује, а његово биће постварује, док су узајамни људски односи сведени на „безличну рационалност“ (у служби остваривања најнижих инстиката моћи и владања...)  у чијим оквирима нема места за било каква осећања, патњу, бол, а надасве, стваралаштво.

Управо у овој „тачки“ нашег увида се сагледава права ситуација верника, данас. Наиме, човек који је спознао да је живот сусретања и заједништва с Богом његова изворна, аутентична и ничим надоместива потреба од које не жели и не може одустати, принуђен је да ступи у „духовни рат“ са светом у коме има места искључиво за „вредности“ које су у директној супротности са основним „императивима“ верског живота! Светом, који искључиво води рачуна о захтевима осигурања и репродукције власти (моћи), потискујући у „споредни план“ управо сва питања о истини, правди, моралу, човековом спасењу – као неделотворна и тиме превазиђена. Не сагледава ли се већ само у овоме сва трагика положаја верника у оваквом дубоко секуларизованом, профанизованом, потрошачком, медиокритетском, хедонистичком, обезбоженом и обезљуђеном свету? Уистину, ми већ увелико сведочимо „прећутну селекцију“ и успостављање хијерахије међу декларисаним верницима: поделу на „аутентичне вернике – подвижнике“ и „секуларизоване“ вернике. Док први непрекидно и неодустајно стреме животу у истини, праведности, милосрђу, личном самоограничењу, покајању, праштању, жртвовању, љубави, истинској друштвености -  не пристајући на схизофрено двојство свог „приватног“ и „јавног“ бића – други се без проблема интегришу у секуларизовану политичку заједницу,респектујући у основи сва њена прописана правила опхођења и живота, а своје верске потребе задовољавају у оквиру домена приватности. Нема сумње да ови „верници“ остају у поседу површног, спољашњег,ритуалног, фолклорног и, чак, маркетиншког слоја (димензије) вере.Изгледа, међутим, да су баш овакви „верници у интимном животу“, а врли поданици у јавном – уједно, и најпожељнији и јадино прихваћени у ово наше време.! Уосталом, није ретко чути из уста неких „чврсто верујућих“ појединаца како човек који живи у свету није у обавези да се у свом религиозном усавршавању „успиње лествицаам“ монаштва, већ на „тржишту духовности“ конзумира „средства сапсења“ која нису у супротности с његовим светским потребама и циљевима. Из тога нису изузети ни неки припадници црквене јерархије у нас. Као да се може веровати у Бога на „различитим нивоима“ и живети вера у „појединим деловима“!   

Значи, данас верник опстоји изнутра раздрт, расцепљен на „приватни“ и „јавни“ део; у јавности он мора да делује као „грађанин“ лишен својих конкретних, личносних својстава, својих аутентичних осећања,хтења,нада,идеала,снова. То уједно значи да верници управо као верујући не могу користити своја политичка,културна и друга права, и то их поставља у неравноправан положај у односу на неверујуће. Своја грађанска права човек може остваривати само као атеиста. Све то постаје много мрачнија и морбиднија „прича“ у условима непостојања правне државе, ништења свих „правила“ цивилизованог и демокартског друштва, успостављања тоталитарне и апсолутистичке власти, ускраћивања елементарних људских права...                                                 

Последњи пут ажурирано ( петак, 10 април 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 46 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.