header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Драгана Миљанић: „Pizzagate“ или пут у утробу звери - улога Марине Абрамовић Штампај Е-пошта
субота, 02 мај 2020

 Да ли су људи из самог врха финансијске и политичке елите САД умешани у педофилију, па и нешто још горе? Постоје озбиљне индиције које наводе на такав закључак

          У старом делу швајцарског града Берна и данас је могуће видети фонтану изграђену средином XVI века под називом Kindlifresserbrunnen („Фонтана ждерача дечице“), и кип на коме је приказан „Огар“ или неки сличан пагански ентитет, који прождире живе бебице. У чињеницу да овакви прикази не застаревају ни након више векова можемо да се уверимо и у сусрету са скулптуром „Алигатора из канализације“ Тома Отернеса (рођен 1952.), која је део његове њујоршке поставке из 2001. године под називом „Живот у подземљу“ („Life Underground“). Скулптуру можете видети на ОВОМ линку.

Призор је, наводно, инспирисан урбаним митом из двадесетих година прошлог века, о алигаторима који живе у њујоршким канализацијама (истим мотивом, који је послужио као инспирација за причу о „Нинџа-корњачама“). Остаје нејасно да ли је овде приказан рептил који прождире дете или „патуљка“, због чега је глава жртве и њеног „резигнираног“ пријатеља свезана у врећу, а занимљиво је и питање због чега предатор има само главу алигатора, док му је остатак тела људски (попут Собека, божанства древног Египта, са телом човека и главом крокодила, коме су у египатском пантеону приписивани атрибути чувара плодности и потенције).

Узгред, Том Отернес, аутор ове уметничке инсталације, познат је и по томе што је 1977. године, када му је било 25 година, удомио пса из градског прихватилишта у Њујорку, а затим га „убио у име уметности“, тако што га је упуцао и снимио призор, изложивши све у кратком документарцу под називом „Shot Dog Film“. Када су уметника касније упитали због чега је урадио тако гнусну ствар, његово објашњење је гласило да је тај поступак био у контексту „времена и сцене којима је тада припадао“.

Управо ова реченица даје нам путоказ ка одговору на неколико значајних питања: да ли је уметничка слобода апсолутна и неограничена, чак и када је у питању одузимање живота; да ли конвенционална морална ограничења могу и треба да се примене и на уметност или је уметничка инспирација из њих изузета; да ли постоји уметност, „сама за себе“, или је она увек, али баш увек, производ друштвеног контекста? Коначно, да ли уметност ипак представља и „стварни живот“, чак и када посегне за апстракцијама и митовима? Сва ова и многа друга питања, попут Аријаднине нити у критском Лавиринту, доводе нас до следеће личности, чије је стваралаштво значајно за ову причу – Марине Абрамовић (рођена 1946.).

ФЕНОМЕН АБРАМОВИЋ

Ова уметница, која се бави уметношћу перформанса већ нешто више од пола века, недавно је почела да добија низ претњи смрћу од људи који у њеном опусу виде елементе афирмације педофилије, канибализма, изопачености и сатанизма. Абрамовић никада није ни крила жељу да њена уметност буде експериментална и да провоцира људску природу до самих граница издржљивости. Овај њен рад, који би неки конзервативнији критичари назвали „иконокластичним“ (у смислу да није у питању обичан бунт, него права побуна против свега што је традиционално, морално прихватљиво или освештано), свесно садржи антиестетске и бизарне елементе сличне или горе од примера који су горе описани, који управо имају за циљ да код посматрача изазову осећај непријатности.

Као такав, њен рад је прихваћен и изузетно високо цењен у касти ултрабогатих, либералних „левичара са Менхетна“, који су добрим делом римокатоличког или јеврејског порекла и који чине духовно и идеолошко језгро данашње Демократске странке у Сједињеним Америчким Државама. Управо из ових кругова долази највећа финансијска и политичка подршка за рад Марине Абрамовић, а из многих фотографија, снимака и недавно откривених преписки, јасно је да се они прилично блиско, интензивно и дуго друже.

Марина Абрамовић на коктелу у организацији Волстрит журнала, 2019. година (Фото: Lars Niki/Getty Images for WSJ)

Такође, Марина Абрамовић је заслужна и за стварање нових звезда на небу уметничке славе, а један од најзначајнијих примера вероватно је Стефани Џоан Анђелина Германота, познатија под уметничким надимком „Лејди Гага“, која је присуствовала једном од Абрамовићкиних перформанса 2010. године и своју инспирацију ликом и делом ове уметнице делимично преточила у први албум који је продала у преко милион примерака („Born This Way“, 2011). Иначе, продавши 45 милиона албума и 280 милиона синглова до марта 2020. године, Лејди Гага је постала један од најуспешнијих музичких извођача свих времена, преневши на тај начин утицај уметности Марине Абрамовић и на тинејџерску публику.

Абрамовић никада за свој опус није отворено рекла да је инспирисан било каквом врстом сатанизма, али је након недавних контроверзи, које су почеле да је доводе у везу с могућношћу постојања ланаца елитне педофилије, осетила потребу да се чак и експлицитно дистанцира од сатанизма, уз прилично неуверљиву изјаву да је то што она ради „само уметност“.

Па ипак, зар није свака уметност одређена форма у којој се преноси одређена, конкретна порука? Легитимно је да Марина Абрамовић верује како се њен уметнички опус искључиво бави истраживањем граница људских могућности, али такав приступ реалности не искључује и луциферијанску идеју. Напротив, сатанистичка доктрина Шандора Лавеја, оснивача „Цркве Сатане“ у САД, у основи је била атеистичка и еволуционистичка теза да се људско биће ни по чему не разликује од животиње, и да му је задатак да истражи границе сопствене егзистенције. Алистер Кроули, као оснивач Телемитског покрета (који многи аутори сматрају ближим религијском сатанизму од Лавејевих идеја), написао је једну од чувених или злогласних максима: „Чини све што ти је воља и нека ти то буде сав закон.“ Наравно, телемити покушавају да ублаже ужасне импликације ове изјаве, наглашавајући да је следећа Кроулијева заповест: „Љубав је закон. Љубав испод воље!“

Дакле, слобода воље јесте закон, док је љубав, ипак, само препорука, зар не? Свакако, ту су и друге сличне идеје разних неошамана и вођа култова, попут Чарлса Менсона, Џима Џонса и бројних других, који би, са хришћанског становишта, ипак били идентификовани као различити представници једног истог духовног опредељења – сатанизма (чак иако они сами себе не би тако дефинисали). Оно што је овде важно поставити као питање јесте да ли и када кокетирање с идејама и симболима побуне против Бога из теорије прелази у праксу, која оставља трајне и непоправљиве последице по људске животе?

АФЕРА PIZZAGATE

Током кампање за председничке изборе у САД 2016. године, Џон Подеста, који је у то време водио изборну кампању Хилари Клинтон, постао је жртва „фишинг“ хакерског напада тако што је примио имејл у који је, прилично неинтелигентно, унео своје личне податке, које су трећа лица после тога злоупотребила. На овај начин, на чувеном сајту „Викиликс“ завршило је неколико стотина Подестиних мејлова, у којима се налази преписка на различите интересантне теме.

Поред осталог, ту је и његова преписка са Марином Абрамовић, која Џона и његовог рођеног брата Тонија позива на вече „Духовног кувања“ („Spirit Cooking“). Тон преписке указује на то да се Абрамовић и Подеста познају од раније и да су, по свој прилици, прилично блиски. Само „Духовно кување“, према подацима доступним на интернету и упутствима Марине Абрамовић, наводи учеснике на самоповређивање. „Узми оштро сечиво и засеци дубоко средњи прст леве руке. Поједи бол“, једно је од таквих упутстава. Занимљиво је да су се, након објављивања ових мејлова, појавиле фотографије бројних званичника Демократске странке – па чак и тадашњег председника САД Барака Обаме – са фластером на средњем прсту леве руке. Случајност или широко распрострањена пракса?

Зид на којем су свињском крвљу исписани рецепти „Духовног кувања“ након перформанса Марине Абрамовић (Фото: Marina Abramovic via Sean Kelly Gallery/(ARS), New York)

Иначе, о случају Џефрија Епстина, афери „Pizzagate“ и везама са „DynCorpom“, на Новом Стандарду је 18. јула 2019. године већ био објављен одличан текст Мирослава Стевановића, под насловом „Клинтон и Епстин у ‘Лолита експресу’“, па нема потребе да овде опет понављамо чињенице објашњене у том тексту. Овде ћемо, пре свега, покушати да осветлимо и друге аспекте ове афере, о којима се код нас до сада није много писало, а поготово у светлу недавно објављених документарних филмова „Излазак из сенки“ („Out of the Shadows“) и „Пад кабале“, 1-10 („Fall of Cabal“), које препоручујемо пажњи читалаца.

Укратко, афера је назив „Pizzagate“ добила захваљујући необичној чињеници да се у Подестиним мејловима брза храна, попут пице и хот-дога, спомиње у неуобичајеним контекстима, и то прилично често. Тако у једном од мејлова чак стоји да је тадашњи председник Барак Обама за једну од прослава у Белој кући наручио пице и хот-догове у вредности од 65 хиљада долара. На страну што наручивање готове хране према протоколу Беле куће није препоручљиво из безбедносних разлога, количина пица и хот-догова који могу да се купе за наведену суму практично је незамислива, поготово уколико би они требало да се конзумирају у једној ноћи. Такође, нигде нема информације да је Бела кућа евентуално некада испоручила вашингтонској сиротињи толике количине брзе хране. Све је то навело људе, који су желели да истраже садржај и значење ових имејлова, на логично питање – да ли су можда пице, хот-догови, пасте и друга брза храна, нека врста шифре?

Потрага за могућим значењима симбола брзе хране истраживаче је за кратко време довела до „dark weba“, где су овакве термине увелико користили педофили у својој међусобној комуникацији. У њиховом шифрованом речнику, „пица“ је означавала девојчицу, „хот-дог“ дечака, „паста“ је мушко дете, „крем од лешника“ je шифра за „обојене“, итд. Декодирање Подестиних мејлова применом оваквих шифри заиста изгледа невероватно. Поставља се питање да ли је могуће да су људи из самог врха финансијске и политичке елите Сједињених Америчких Држава, који су, притом, изузетно ангажовани у различитим програмима за пружање помоћи деци без родитеља или деци у државама погођеним ратним или елементарним непогодама, истовремено људи који практикују педофилију, па и још горе ствари од ње?

Наравно, чим су се Подестини мејлови и прва објашњења о њиховом могућем значењу појавили у јавности, медији главног тока у САД су се потрудили да изврше снажан контраудар. Један од првих утицајнијих новинара који се потрудио да порекне могуће импликације афере био је Стивен Колберт, водитељ емисије „The Late Show“ на познатој америчкој мрежи Си-Би-Ес. Колберт је без оклевања рекао да је „Pizzagate“ лажна вест, али је притом „заборавио“ да помене како је и он близак дугогодишњи пријатељ Подестe. У данима када су Подестини мејлови објављени, Крис Куомо са Си-Ен-Ен-а дао је још занимљивију изјаву, односно упозорење гледаоцима, да је „поседовање украдених докумената противзаконито“, те да се „медији у том смислу третирају другачије“ и да би „људи све своје информације морали да траже у медијима, а не на сајтовима попут Викиликса“.

Практично, Куомо је упозорио гледаоце да је читање споменутих мејлова, заправо, кривично дело (што је, узгред, нетачно, поготово у контексту Првог амандмана Устава САД, који не прави разлику између медија и становништва). И други медији главног тока су се придружили хорској осуди афере „Pizzagate“ и прогону оних који су о њој говорили. Наравно, Пандорина кутија, како су је неки назвали, већ је увелико била отворена, и више није било начина да се цела прича заустави.

Овде се поставља веома интересантно питање, да ли је и у којој мери „Pizzagate“ допринео победи Доналда Трампа на изборима 2016. године? У сваком случају, суфинансијери Демократске странке и припадници естаблишмента, који је популарно почео да се назива „дубоком државом“, сматрали су да у хакерској афери заиста постоје елементи за покретање истраге, али је она обухватила и новоизабраног председника. Међутим ни након три године та истрага није могла да докаже умешаност Доналда Трампа и његовог изборног тима у аферу, упркос томе што је сам Трамп врло радо у својим јавним наступима користио елементе које му је дао „Pizzagate“, па је чак у једној од дебата одбрусио Хилари Клинтон да има среће што он није тај који се пита о спровођењу кривичног законодавства у држави, јер да јесте она би већ увелико била у затвору.

ДЕМОКРАТЕ И ПЕДОФИЛИЈА

У времену објављивања Подестиних мејлова, умешаност руководства Демократске странке у педофилију, па чак и канибализам на толиком нивоу, упркос свему, деловала је невероватно. Чак и данас, када се термин „Pizzagate“ претражује, Гугл избацује прво резултате о „раскринканој теорији завере“ (debunked conspiracy theory). Штавише, као последица ширења „лажних вести“, истиче се необични „напад“ на „Comet Ping Pong“, вашингтонску пицерију у власништву Џејмса Алифантиса, коју су посећивали Барак Обама и многи други припадници владајућег естаблишмента Демократске странке. Наиме, четвртог децембра 2016. године, у Алифантисову пицерију упао је Едгар Медисон Велч, младић из Северне Каролине, наоружан аутоматском пушком, наводно, како би се уверио да у пицерији нису заробљена деца жртве трговине белим робљем.

Овај чудни случај дошао је „као наручен“ за актере „Pizzagate“ драме и послужио као снажан аргумент против опасности од ширења лажних вести. Такође, дежурни „фект-чекерски“ сајтови, о којима сам и раније писала, попут Snopes-a, пожурили су да објаве став да је афера „Pizzagate“ заснована на лажним вестима и да су све полицијске и федералне службе безбедности потврдиле да по питању тог случаја не воде било какву званичну истрагу. Алифантис је и сам искористио прилику да у свом тексту, који је 20. априла 2017. године објавио Вашингтон пост, прикаже себе као жртву лажних вести, детаљно описавши Велчов упад у његов објекат. Након тога, одређено време је заиста било тешко писати о тој афери и новинари који су се том темом бавили бивали су друштвено остракизовани.

Међутим, у читавој тој буци око напада на пицерију, који можда јесте а можда и није био намештен управо од стране самих актера „Pizzagate“ афере, истраживање Подестиних мејлова није престало. Све државне и приватне агенције које су ове мејлове проверавале мање или више невољно су потврдиле да је садржај мејлова аутентичан, односно да хакери који су их прибавили нису мењали њихов садржај. Другим речима, у свим дешавањима око ове афере остала су непријатна питања, на која ни сам Џон Подеста, нити било ко од других актера, никада није дао одговор. Основно питање остаје значење речи које у мејловима означавају разне производе брзе хране.

Читава ситуација је по Подесту постала неповољнија када се на интернету појавио снимак на ком се особа, која звучи, па се чак у једном тренутку и представља као Џон Подеста (додуше кроз врисак који звучи као да каже „John Podesteee“), психофизички иживљава над непознатом девојчицом иза некаквог стакленог паравана, за који се претпоставља да је баш био у једном делу ресторана „Comet Ping Pong“. Снимак је објављен на сајту Worldcorpo.net, одакле је више пута дељен и брисан на различитим друштвеним мрежама.

Независном анализом гласа са снимка утврђено је да је велика вероватноћа да је управо Џон Подеста особа која на снимку урла, по свој прилици удара, па чак и прети да ће избости непознату девојчицу, коју покушава да натера да га зове „оцем“ и по надимку „Скипи“. Наравно, нико из медија главног тока није скупио храбрости да Подести макар постави питање о спорном снимку. Ово је помало чудно ако се узме у обзир какав су третман имали Харви Вајнстин, па и сам Бил Клинтон, у случајевима швалерација са младим али углавном пунолетним тинејџеркама или девојкама.

По свој прилици, проблематика сексуалног иживљавања над децом, није тема коју било ко може лако да прихвати. Штавише, нема сумње да бисмо сви желели да су овде заиста у питању лажне вести. Па ипак, због чињенице да је реч о држави у којој постоје организације попут „NAMBLA-e“, чији чланови отворено пропагирају педофилију, јасно је да овакав проблем итекако постоји. Ствар је утолико гора ако узмемо у обзир безбројне педофилске афере повезане са Римокатоличком црквом, као и хапшења припадника неколико озбиљних педофилских ланаца, поготово у протеклих неколико година.

Да постоје основи за постављање питања о присуству педофилије у највишим друштвеним слојевима јасно је и из случаја Џефрија Епстина, који се није дружио само са припадницима америчке, него и европске елите, укључујући и Ендруа, принца од Јорка, млађег сина краљице Елизабете II. Поред бројних сведочења жена, које су у младости биле плен предатора из високих кругова, недавно се на интернету појавио и снимак голог дечака, који је у покушају бекства пао с једног од прозора Бакингемске палате, што је пуким случајем снимио један шведски туриста. Краљевска породица се о овом догађају није оглашавала. Такође, значајан је број истакнутих политичких личности које се залажу за бољи друштвени третман педофила и даља спуштања већ недопустиво ниске доње старосне границе за пристанак уласка у сексуалне односе.

Принц Ендру, војвода од Јорка у шетњи са Џефријем Епстином у Централ парку у Њујорку, 2010. година (Фото: Jae Donelly)

Једна од бројних карактеристичних изјава тог типа је наводни став изопачене Терезе Меј, који је петог августа 2018. године нетачно пренео таблоидни британски портал „Neon Nettle“, да би и педофили морали да имају право на усвајање деце. Дежурни „фект-чекери“ су одмах пронашли да Мејева није дала такву изјаву, него да је овде била употребљена њена изјава из британског Телеграфа из 2010. године, у оквиру расправе на Лондонској школи економије (LSE) о томе да би требало ублажити процедуре провера за особе које раде са децом. У истом тексту је, поред осталог, речено да ово не би значило да би педофилима било дозвољено да усвајају децу, „зато што јавност тако нешто не би прихватила на добар начин“.

Намерно сам пренела верзију ове информације онако како сам је пронашла на порталу „Snopes“, који је мање сајт за проверу истинитости, а више платформа за либералне левичарске захвате у цензури (наравно, финансиран je од стране Сороша и њему блиских организација). Исти портал, како сам већ напоменула, један је од првих који је оценио аферу „Pizzagate“ као продукт великог броја лажних вести. Као што видимо, Мејова заиста није изјавила да би педофили морали да имају право да усвајају децу, али јесте изнела етички прилично проблематичан став да проблем с усвајањем деце од стране педофила није толико у томе што је реч о поремећеним особама, него у чињеници да „јавност тако нешто не би олако прихватила“.

УСВАЈАЊЕ ДЕЦЕ У СРБИЈИ

Иначе, када је реч о процедури усвајања деце у Србији, није згорег поменути да је Породичним законом („Сл. гласник РС“, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015), предвиђено да деца, држављани Србије, могу бити дата на усвојење страним држављанима само у случају када се у разумном року од годину дана не могу наћи усвојитељи који су домаћи држављани. За разлику од поступка прилагођавања у случају када децу усвајају домаћи усвојитељи, а који траје до шест месеци, исти поступак у случају иностраног усвојења у пракси траје између двадесет дана и месец дана. Уколико орган старатељства процени да је поступак прилагођавања успешно завршен и да је дете прихватило потенцијалне усвојитеље, као и да су они прихватили дете, иде се на заснивање усвојења, уз претходно прибављену дозволу надлежног министра.

Из неког разлога држава Србија је оценила да ће се српска деца за неупоредиво краћи период прилагодити и споразумети са странцима, са којима највероватније не деле чак ни исти матерњи језик, него са домаћим усвојитељима, од којих се захтева најмање шест месеци у поступку прилагођавања. За разлику од домаћих усвојитеља, који усвајају децу од једне па до шест-седам година, страни држављани у Србији у великој већини усвајају нешто старију децу, најчешће између пет и осам година. Од 2005. године, откада се води званичан регистар усвојења, највише деце из Србије усвојили су држављани Шведске, а следе их држављани Сједињених Америчких Држава и Шпаније.

Овде се поставља питање како је и због чега могуће да су домаћи усвојитељи очигледно дискриминисани у односу на стране, ако ни због чега другог онда свакако поступком прилагођавања, будући да је држава Србија својим прописима предвидела да тај поступак за њих траје знатно дуже. Можда је проблем управо у томе што законе и процедуре пишу и смишљају припадници „Трећег сектора“, углавном исти они чије школовање и пројекте финансира Сорош и њему слични сарадници водећих личности афере „Pizzagate“? Но, ово, али и нека друга питања, свакако да заслужују нешто детаљнију и свеобухватнију анализу, па би се њима можда ваљало позабавити неком другом приликом.

ВИСОКА ЦЕНА

Дакле, ако бисмо покушали да сумирамо до сада написано, мотиви ритуалног иживљавања над децом стари су колико и наше историјско памћење досеже. Од првих држава Месопотамије и древног Египта, бројних примера које наводи Свето писмо Старог и Новог завета, па све до Другог светског рата и данашњег дана, практично да нема епохе у којој чак и уметност није бележила овакве догађаје. Колико год нам чудно и страно деловале, овакве праксе су посведочене, како историјом, тако и безбројним сведочанствима преживелих жртава. О таквим стварима говорили су и бројни угледни припадници свештенства или безбедносних служби, а ствари које су износили звучале су толико невероватно да су углавном након тога губили кредибилитет.

Они који нису могли да буду олако дискредитовани, попут америчке сенаторке Ненси Шефер, која је разоткрила монструозне размере овог проблема у извештају који је обjавила под називом „The Corrupt Business of Сhild Protective Services“, цену јавног изношења „непријатних чињеница“ платили су својим животом. Због овог извештаја Шеферова је најпре изгубила позицију сенатора у држави Џорџији, а 26. марта 2010. године, полиција је њу и њеног супруга затекла мртве у породичном дому. Према званичном извештају, Ненсин супруг Брус усмртио је њу, па потом и себе. Међутим, пријатељи Шеферових сматрају да је тешко могуће да би они, као верујући хришћани, учинили било шта слично. Осим тога, Ненси Шефер је годинама уназад примала веома озбиљне претње, а поготово у месецима пре трагедије.

Наравно, ово нису једини примери људи који су покушали да разоткрију корупцију у најдубљим нивоима естаблишмента, и за то платили главом. На сличан начин 10. јула 2016. године настрадао је и 27-годишњи Сет Рич, иначе члан Демократског националног комитета (ДНК), који је убијен са два хица ватреним оружјем, с леђа. Након његовог убиства, појавиле су се претпоставке да је Рич имао везе са имејловима Демократског националног комитета, којих су се, такође, докопали хакери. Наравно, дежурни сајтови за „проверавање чињеница”, пре свега неизбежни „Snopes“, постарали су се да објасне јавности како су претпоставке да је убијени имао било какве везе с процурелим имејловима неистините.

Штавише, и Ричови родитељи су тражили извињење од „Фокс њуза“, који је међу првима убиство Рича довео у везу с преотетим мејловима. Пошто се „Фокс“ није извинио, Ричови родитељи су покренули тужбу против ове телевизијске станице, коју је Основни суд 2018. године иницијално одбацио, али је Апелациони суд (под значајним утицајем демократа) накнадно донео одлуку да случај може да се процесуира. Овде нема потребе спомињати чувену тезу о свим људима блиским брачном пару Клинтон и њиховим фондацијама који су убијени или су завршили као жртве прилично бизарних самоубистава. Као што се и може очекивати, за сваки од тих случајева увек постоји неко „уверљиво“ званично објашњење.

БЕЗБОЖНИ РИТУАЛИ

Дакле, када је реч о педофилији, људима је лакше да поверују да се такве ствари не догађају, него да се суоче с болном чињеницом да значајан број деце која нестају можда завршавају као жртве безбожних ритуала изопачењака. Уколико неки од најмоћнијих и најбогатијих људи на планети заиста учествују у овако гнусним стварима, поставља се питање због чега то раде. Да ли је то само потреба да искажу своју моћ над најслабијом и најневинијом категоријом човечанства или заиста верују, попут злогласне мађарске грофице Ержебет Батори, да крв невине деце може да им донесе неку врсту еликсира младости? Да ли је у овоме можда корен митова о вампирима, који су, наравно, били чланови племства, а о чему је међу првима писао Јуриј Воробјовски у свом легендарном делу Западни пут у апокалипсу?

Све је више претпоставки које овај феномен покушавају да објасне потребом за синтетисањем препарата под називом „адренохром“. Реч је о једињењу које заиста постоји, има своју хемијску формулу и настаје оксидацијом адреналина (или епинефрина). Према наводима одређеног броја истраживача, ова супстанца се синтетише у људским жлездама приликом излагања великом болу или стресу, уз претпоставку да је супстанца јача и чистија уколико је субјекат из кога се узима млађи. Јасније речено, деца се излажу психофизичкој патњи, како би се у њиховим жлездама синтетисало ово једињење, које се после из њих вади in vivo. Наравно, да би овакав процес синтетисања адренохрома могао да буде научно потврђен, били би неопходни експерименти на живом субјекту, а за сада још увек у јавности нема доказа да су такви експерименти извођени. Наиме, приликом вађења адренохрома, субјекат процедуру свакако не би могао да преживи. Овакву процедуру могла би да спроведе само наука некакве државе попут Трећег рајха или, уколико је претпоставка неких ауторитета тачна, евентуално глобалистичког Четвртог рајха.

Заиста, упркос свим доказима и чињеницама, па чак и присуству теорија о адренохрому у неким културним садржајима, попут филмова, књига, стрипова, па и видео-игара, тешко је поверовати у овакву идеју. Уколико је овако нешто ипак могуће, онда то свакако даје нову димензију схватању проблема савременог неопаганизма и разних ритуалних пракси, које престају да буду пука представа и претварају се у својеврсну жетву непојмивог ужаса на нивоу усташких иживљавања над Србима у НДХ.

Поглед на зграду Конгреса у Вашингтону из правца Вашингтонског обелиска (Фото: Carolyn Kaster/AP)

У том смислу, интересантно је присуство значајног броја људи римокатоличког порекла или вере у оваквим аферама. Пре свега, готово је немогуће не споменути размере педофилије и степен толеранције према овој појави унутар Римокатоличке цркве, као и безбројна сведочанства жртава на ову тему. Такође, браћа Подеста, Лејди Гага, и многи други припадници овог круга, имају римокатоличко порекло и похађали су римокатоличке школе.

Свакако, ово не би требало схватити као било какву оптужбу на рачун Римокатоличке цркве, тим пре што у овим догађајима учествују и методисти, попут Хилари Клинтон или крипто-муслимани, попут брачног пара Обама, али тешко је и занемарити овај контекст, који свакако захтева даље и озбиљније истраживање. Јасно је да сама Демократска странка данас налази упориште у гласовима либерално оријентисаног дела римокатоличке популације у САД, као и међу америчким муслиманима.

ЈЕЗИВА СИМБОЛИКА

Најзад, врло значајну улогу у свему овоме имају медијске и друге корпорације, као и делови обавештајно-безбедносног система САД и других НАТО држава, а поготово разни либерални „тинк тенкови“, повезани с међународним мешетарима као што је Џорџ Сорош, или „црним племством“ Европе. О улози таквих организација радикалних феминисткиња, еко-терориста, „џендер“ идеолога и томе слично, писала сам и раније. Коначно, чак и на нивоу улице постоје активисти злогласне „ANTIFA-е“ или банди, попут мексичке „MS13“, који су одговорни за безбројне отмице и трговину људима у зони мексичко-америчке границе.

Читав тај апарат у ком се налазе политичари, финансијски магнати, високи официри војске и безбедносних агенција, судије и други високи државни службеници, заједно са припадницима батинашких одреда, исувише је комплексан да би било каквом случајношћу могао да буде угрожен. Да би постојала било каква нада за супротстављање оваквој хоботници, неопходно је постојање дугорочног плана и организоване групе, која поседује ресурсе и спремност да га спроведе у дело.

Према тврдњама које добијају све већи замах, једна од таквих група су припадници мистериозног покрета „Q“, повезаног са међународном групом (х)активиста, познатом под називом „Анонимуси“. Управо је „Q-anon“ предњачио у разоткривању актера афере „Pizzagate“ и подршке Доналду Трампу, преко друштвених мрежа на којима се оглашавају. Узгред, можда није безначајан податак да је „Q“ био назив који је коришћен за старешину Џејмса Бонда, тајног агента, који се у већини филмова и романа инспирисаних његовим ликом бори против неког од декадентних типова, који желе да завладају читавим светом. Такође, неки истраживачи овог феномена сматрају да „Q“ означава степен високог приступа тајним подацима у администрацији САД, тако да надимак указује на анонимног високог државног службеника.

Њихове активности најчешће карактеришу кратке симболичне поруке, које захтевају „дешифровање“, и одређене фразе, попут оне из филма „Бела олуја“, редитеља Ридлија Скота: „Где иде један, ту идемо сви“ (скраћеница на енглеском језику гласи „WWG1WGA“ и често је део сајтова и профила на друштвеним мрежама, повезаних са овим феноменом). Овај филм се, иначе, сматра једним од идеолошких упоришта ове групе. Такође, и сам покрет „Анонимус“ је добар део својих идеја артикулисао кроз филмове, попут „Матрикса“ или „В за Вендету“, а право питање је да ли су ти филмови производ групе која је већ постојала или су, пак, послужили као инспирација за њен настанак? 

Попут злогласних глобалистичких елита, и „Анонимуси“ су својеврсни глобални феномен, који садржи разне подгрупе и припаднике, који су оријентисани и лево и десно, и као атеисти и као религиозни (чини се да у последње време и различите државне службе настоје да своје деловање сакрију иза деловања неког од огранака покрета Анонимуси, али то је посебна тема). Међутим, свима им је заједничко опредељење за борбу против глобалног ропства и власти декадентних плутократских елита. „Q-anon“ конкретно артикулише своје идеје кроз изјаве председника Доналда Трампа, који у својим јавним наступима најављује нову прерасподелу интересних сфера и снага у свету и ренесансу суверених националних држава.

„Q-anon“, такође, воле да дају наговештаје о везама између Трампа и породице Кенеди, а његов председнички мандат пореде са мандатом убијеног америчког председника, Џона Ф. Кенедија. У том смислу, можда је занимљиво споменути и заплет видео-игре „Resident Evil IV“, која је изашла 2005. године. Укратко, играч је у улози специјалног агента Леона С. Кенедија (свака сличност је намерна?), који има мисију да спасе ћерку америчког председника коју су у руралним деловима Шпаније отели припадници секте, ништа мање интересантног назива, „Los Iluminados“ (односно „Просветљени“ на шпанском језику).

Становници безименог села у коме радња почиње иначе су били прости фармери, све док нису инфицирани паразитом, који има својство контроле ума, под називом „Las Plagas“ (куга). Агент Кенеди у једном тренутку успева да ослободи председникову ћерку, коју окултисти држе заробљену у сеоској цркви, након чега се суочава с вођом секте, који му открива план да је девојка, заправо, била отета како би свог оца, председника Америке, заразила овим биоагенсом и на тај начин ставила под контролу секте. У каснијем делу игре, агент Кенеди одлази на оближње острво (случајно, Џефри Епстин је такође био власник острва?), на коме сазнаје да иза отмице председникове ћерке, али и мноштва друге деце, стоји један од главних људи „Umbrella corporation“ (која је, иначе, главни негативац читавог серијала те игре и направљена је по узору на корпорације повезане с војно-индустријским комплексом САД, и то, „DynCorp“, „DARPA“, „Monsanto“, и сличним).

Занимљиво је да је у игрици корпорација од отете деце in vivo операцијама прикупљала „ензим“ из њихове крви (назив адренохром у игри се не спомиње). У најмању руку, ово су необичне референце у једној јапанској игри, иначе првој у серијалу која се игра из првог лица (што подразумева утисак „личног искуства“), а које данас делују много јасније него у време када су се појавиле. Међутим, чак и ако прихватимо да је овде реч о серији бизарних коинциденција, можемо да споменемо још два примера. Један је (од поменуте игре коју годину старији) анимирани филм, „Monster, Inc“ (2001), у ком су на „симпатичан“ начин приказани демонски ентитети, чији се град Монстрополис снабдева енергијом, која се ствара страхом изазваним врисцима деце из људског света.

Па ипак, можда и најинтересантнији наговештај ове врсте можемо да видимо у песми велшког левичарског бенда „Manic Street Preachers“, под називом „If You Tolerate This, Your Children Will Be Next“, објављеној 25. октобра 2009. године на Јутјуб каналу ове групе. Сам текст песме је прилично нејасан, али зато спот садржи врло снажне поруке. Снимљен је у контексту који на моменте подсећа на болницу, али заправо је реч о испражњеном базену. Чланови бенда су обучени у бело и користе уређаје за мерење температуре. То није много чудно с обзиром да је 2009. година остала запамћена по епидемији свињског грипа, али ако се посматра данас, у време епидемије вируса COVID-19, симболика делује прилично језиво.

Суштина спота је у приказивању деце, којима су некаквим опнама затворене очи и уста и којима се, у једном тренутку, изгледа на неки начин испушта крв, која тече кроз за то предвиђене жљебове. Порука песме, да ће наша деца бити следећа уколико тако нешто будемо толерисали, заиста делује пророчки, поготово у контексту свега написаног и ненаписаног у овом тексту.

СЛИКА МРАЧНЕ РЕАЛНОСТИ

Ствар је утолико страшнија уколико се вратимо на уметност, чијим је разматрањем овај текст и започет. На сликама Биљане Ђурђевић, која је, иначе, један од омиљених аутора Тонија Подесте, брата спомињаног Џона Подесте, приказана су деца узраста испод десет година, у разним узнемирујућим позама, између осталог врло често на дну неког испражњеног базена, па чак и свезана у њему. Биљана Ђурђевић се већ годинама бави уметношћу, али тешко је поверовати да су њена дела била извор инспирације музичкој групи из неке забити у Велсу. Заправо, није немогуће да су и уметница и чланови бенда имали заједнички извор инспирације, коју је свако изразио на сопствени начин, а која је утемељена у неким стварним и, вероватно, злокобним дешавањима.

У суштини, природа уметности је таква да подразумева потребу да свако у њој нађе сопствене интерпретације, а можда чак и инспирације. Што се мене тиче, немам сумњу да уметност о којој сам овде писала највероватније одражава слику једне још мрачније реалности. Једноставно, исувише је индиција и веза глобалистичке елите с мрачном страном људске природе да би се то могло олако занемарити.

Уосталом, шта рећи о скандалозним иступима Џозефа Бајдена, кандидата Демократске странке на предстојећим изборима у САД, који је освојио нимало ласкави надимак „Језиви Џо” (Creepy Joе) због небројених сцена где на узнемирујући начин пипа и грли жене и децу, мирише им косу и образе и недолично их милује. Као да то није довољно, он у јавним наступима повремено има нападе необјашњиве логореје, где у неколико реченица говори о „густим длакама које има на својим ногама“, о томе како „воли да деца под водом у базену гледају те његове длаке, које посветле на сунцу“, и како „воли да му деца седе у крилу, јер је навикао да бубашвабе гмижу око њега“.

Ово делује невероватно, али нема тог сајта за проверу чињеница који може да порекне видео-снимак на коме потенцијални будући председник Сједињених Америчких Држава на једном базену држи управо овакав говор, док га окупљени, укључујући и децу, зблануто посматрају. Штавише, неки ентузијасти су се потрудили да направе анимирани филм, који приказује сваку од сцена које Бајден у том говору описује. Наравно, све друштвене мреже се труде да уклоне овај снимак чим се појави, али као и за много шта друго, и овде су увелико закаснили.

ШАЛА ИЛИ НЕ?

Када све ово узмемо у обзир, да ли заиста може да нас зачуди говор Рикија Џервејса, британског стенд-ап комичара, на додели Златног глобуса 2020. године, који се, као пунокрвни припадник елите о којој пишемо, обратио самом крему холивудске глумачке, продуцентске и режисерске „аристократије“, и „шаљиво“ им саопштио да су сви они перверзњаци којима је заједничко то што се плаше да ће по њих доћи Ронан Фароу (новинар који је разоткрио секс афере Харвија Вајнстина и других холивудских „светих крава“, иначе син Миjе Фароу и Вудија Алена).

„Нашалио“ се и да је претходна година за Холивуд била значајна по броју филмова са педофилским садржајем. Том приликом, Џервејс је прозвао и Леонарда ди Каприја, рекавши да је провео три сата на премијери једног филма, због чега је девојка, коју је са собом довео, за њега већ постала превише стара, што му је чак и принц Ендру замерио. Споменуо је и већ чувену синтагму о томе да се Џефри Епстин није убио, а онда је присутнима рекао да зна да им је свима био пријатељ. Џервејс, као истакнути либерал и борац за ЛГБТ права и бракове, свакако је неко ко је у позицији да зна шта је шала, а шта стварност у ономе што говори, али су и изрази лица многих у публици врло јасно показали да су се осетили прозваним у његовим „шалама“.

Дакле, холивудски уметници су у најмању руку свесни, а неки од њих су врло вероватно и саучесници у ономе о чему смо у овом тексту писали. Уосталом, уколико поверујемо изјавама Мела Гибсона, који је један од најпознатијих холивудских „изгнаника“, ствари постају далеко мање шаљиве, али и јасније.

На крају, сложићемо се да уметност, колико год ишчашена била, ипак има сталну тежњу да имитира живот. Управо због тога, дозволићу себи да још један свој текст поново закључим реченицом да се Џефри Епстин није убио, али овога пута бих додала да ни многе његове тајне, по свој прилици, ипак нису заувек отишле с њим.

 

Драгана Миљанић је публициста из Бачке Тополе. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: thefactsource.com

Извор Нови Стандард

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 02 мај 2020 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 22 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.