header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Еп. Хризостом (Војиновић): Тихи глас Штампај Е-пошта
уторак, 28 јул 2009
Image         Живео је у Старом завету свети пророк Илија који је био велики ревнитељ Божји у свету. Али, кад је, гоњен од цара Ахава и царице Језавеље, морао да бежи у пустињу и да се крије по пећинама, клонуо је био духом и замолио Бога да му узме душу. Тада му је речено да ће му се на Хориву јавити Господ.

И изиђе пророк на гору Хорив. Тада наиђе страшан ветар који брда разваљиваше и стене разламаше, како пише у Светом писму, али Господа не беше у ветру. Затим настаде земљотрес, али Господа не беше ни у трусу. Онда наиђе огањ, али Господа не беше ни у огњу. И најзад, после огња дође тихи глас - и то беше Господ (I Књ. о царевима гл. 19). И тај тихи глас подиже пророка из очајања и поврати му веру.

И данас у животу тако бива. Несреће и невоље које сналазе свет мало утичу на људе да постану истински верујући.

Када су на Београд падале бомбе, крстили су се и молили и Богу завете чинили и они који то никада раније нису радили. Али то су чинили само док је бомбардовање трајало.

То се поновило и за време земљотреса у Скопљу, и за време поплава у Загребу, Поморављу и Подунављу, и за време недавних непогода у Србији и Босни. - Није у бури Господ.

Дошла је једном у Патријаршију нека чиновница из Београда и замолила да буде разрешена датог завета. Док је путовала прекоокеанским бродом брату у Америку, настала је претпоследњег дана пута страшна бура на мору. Путницима је наређено да узму појасеве за спасавање и дата су им упутства шта да чине ако бродолом наступи. Тада је ова чиновница дала завет, да ако остане у животу неће никада радити петком. Када се ипак све срећно свршило, и када се вратила у Југославију, видела је да тај завет уопште не може испунити, јер све канцеларије раде петком. Питали смо је, зашто је баш такав завет дала. Обично се свет заветује да петком пости, а не да не ради. Одговорила је: „Све је тада било тако страшно да човек сасвим друкчије мисли него у нормалним приликама. Сви смо се молили и заветовали, а највише се молио један официр који нас је ранијих дана уверавао да у Бога не верује".

Али, прошла је бура, тај официр свакако и даље не верује и смеје се овоме страху и ономе што је за време буре чинио. А и ова чиновница ето, чим се вратила с пута, сама тражи да буде разрешена завета који је у страху дала.

Ни бура, ни страх не приводи истински Богу.

Догодило се пре двадесетак година у једном нашем граду да је неки столар дошавши на Светог Арханђела из радионице кући затекао на столу славски колач и свећу, које су мајка и жена биле припремиле, пошто им је тога дана била слава. Мајстор је гневно бацио колач на под, изломио и изгазио свећу и стао, ван себе од беса, да грди мајку и жену. Догодило се некако да је тог младог човека тих даиа ударила кап, таго да и дан данас вуче десну ногу и не може честито да се служи десном руком, те уместо да ради свој столарски занат, продаје новине у једном киоску. Питао сам: „Па да ли сада слави кад му се то догодило?" Одговорили су ми: „Не слави". Вуче мајстор и даље своју полу-одузету ногу, али га несрећа није приближила ни Богу ни слави.

Господ није у бури, није у трусу, није у огњу, није у несрећама — Божји је глас тих и мио. И тај тихи глас у души је оно што обраћа људе на пут спасења.

Разговарао сам пре неколико година са једном женом из околине Петровца на Млави. Живела је, вели, не знајући много о Богу, као и већина нашег света, онда јој је једног дана дошла до руку нека побожна књижица. Прочитала ју је и у души јој се разлила нека радост. Онда је прочитала ту књижицу и својима. И у њих је ушао неки мир и нека благост. Прочитала је затим још неколико таквих књига и било је и њој и њенима све лакше и лепше. Изнутра је нешто светлило и грејало душу.

У њеном селу нема цркве, те је у цркву силазила само оно неколико пута годишње када свет из брдских села долази на причешће. А тада је у цркви ларма, гурање, метеж, те се служба честито и не чује. Гледаш само да се прогураш до олтара и причестиш, па да што пре побегнеш напоље на чист ваздух. Једне недеље је случајно отишла у Петровац. Кад тамо: звоне звона, црква отворена, служи се служба. Ушла је. У цркви, тихо, мало света; лепо се служи, лепо пева. Први пут је тада сазнала да има цркава у којима се служи сваке недеље. Почела је чешће да долази и саопштила ту „новост" и својима. И отада сваке недеље и празника неко из њене куће сиђе доле у варошицу у храм Божји. „А у кући нам - вели - и даље влада онај мир, љубав, милина, радост..."

А све је почело једном малом, танушном књигом. Та је књига била онај Господњи тихи глас.

Крајем прошлог века живео је велики енглески песник Оскар Уајлд. Био је даровит, богат, леп, чувен. Мислио је да му је зато дозвољено да чини све што хоће и чинио је гнусобе које се не могу ни споменути. Када је све превршило меру, новине су почеле писати о његовим скандалозним поступцима, власт га је затим осудила на робију и сав га је свет презрео. Међутим, сва та јавна срамоћења само су још више огорчавала Уајлда и чинила да буде још гори.

И онда се догодило нешто наизглед безначајно: неколико његових познаника га је и посетило у затвору и разговарало с њим као са себи равним и као да се ништа није догодило. Међутим, то мало пажње и тих неколико пријатељских речи успело је да дирне његово срце. У својим исповестима из затвора - у књизи De profundis он је забележио да га је тај поступак пријатеља вратио у живот и помогао му да се поново осети човеком.  Писао је у тим исповестима: „Љубав је светиња коју треба клечећи узимати". И на другом месту: „Оно што Христос тражи то је - човечја душа коју Он сравњује са зрном бисера... Христос је први који је људима рекао да треба да живе животом цвећа..." Уајлд је завршио живот у туђини и немаштини, али је - по сведочанству биографа - до краја живота остао са тим светлим мислима и мирно носио свој животни крст.

А све је то учинио само један мали гест пажње који су пријатељи према њему, од свих презреном, показали, учинио је онај тихи глас који је чуо и пророк Илија када је био клонуо духом.

Нека би дао Бог да тај глас чујемо и ми кад на нас наиђу невоље и кад нам буде тешко да се снађемо у животу. И нека би још дао Бог да тај глас и кроз нас проговори људима који су у невољи и на странпутици. Да их тихо и мирно, без жестине, приводимо Богу, Богу мира, љубави и радости.

Извор: Еп. браничевски Хризостом (Војиновић), Тихи глас, Београд 1991, стр.42-45.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 04 септембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 70 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ДУХОВНЕ ПОУКЕ

Паре

Што више волиш паре то чвршће затвараш Царство Небеско. (Св. Василије Велики)

Побожни православни хришћанин

Буди радостан да ти је допуштено да будеш побожни православни хришћанин. Али исто тако плачи и тугуј за непобожнима и неверујућима који ходе у тами, у рукама ђавола.

...ДУША И ХРИСТ СУ ТИ НЕОПХОДНИ... ТО ДВОЈЕ ЧУВАЈ - НЕМОЈ ДА ИХ ИЗГУБИШ... (Св. Козма Етолски)

Вера и знање

Ко знањем подржава своју веру, вером допуњује своје знање, тај је решио проблем вере и знања. (Св. Николај Жички)

Смрт

Као што је смрт за тело одвајање душе од тела, тако и смрт за душу је када се она одвоји од Бога. (Св. Симеон Нови Богослов)

Осуђивање Бога

Када престанемо да осуђујемо Бога, престаћемо да осуђујемо и створења, човека. (Преп. Силуан)

Тежина грехова

Ко осећа тежину својих грехова, тај не обраћа пажњу на грехе ближњега. (Ава Мојсеј)

Зле мисли

Као што облаци закљањуају сунце, тако и зле мисли закљањају разум. (Преп. Јован Синаит)

Духовни разговори

Нико не би требао разговарати о духовним стварима са људима који су незаинтересовани за њих. (Св. Серафаим Саровски)

Стомак

Завладај над стомаком, док он није над тобом завладао. (Преп. Јован Лествичник)

Љубав

Љубав не гледа на неприлике и не види их. (Св. Теофан Затворник)

Рад

Љуби РАД. Телесни рад пружа срцу чистоту. (Преп. Антоније Велики)

Бог и човек

Ма где да је човек, тамо постоји и Бог. (Преп. Антоније Велики)

Историја

Читајте своју историју како ваља, и видећете сав је закон Божији урезан у њој. (Св. Николај Жички)

Навика

Ма како били гнусни и незнатни греси, навика их чини незнатним. (Бл. Августин)

Стрпљење

Ма шта радио, ради то са стрпљењем и Бог ће ти помоћи свим делима твојим и у свему ма шта се догодило са тобом. (Преп. Антоније Велики)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.