header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Дејан Стевановић: Предвиђања
Дејан Стевановић: Предвиђања Штампај Е-пошта
понедељак, 06 јул 2020

 Трамп ће остати председник и у другом мандату како би се и Американци и читав свет уверили да се тако не може и не сме, те да је једини спас у хитној и тоталној глобализацији

О „пропасти Запада“ говорили су многи, у распону од озбиљних мислилаца попут Освалда Шпенглера, Владимира Вујића, Ренеа Генона и Јулијуса Еволе, па до комунистичких идеолога и пропагандиста чији је „трули Запад“ не само надживео и покопао СССР, већ се за многе перспективне младе скојевце и удбаше дословно преко ноћи претворио у рајско место и „земљу обећану“, ка којој су похрлили на челу безбројних „демократских“, „националистичких“, „монархистичких“ и иних партија, те бројних „приватних“ предузећа, изводећи нас из социјалистичког „мрака“ у капиталистичку „светлу будућност“. Рокове, колико знам, није наводио нико.

Стога, на питање које данас искрсава: да ли је ово почетак краја државе која нам је последњих тридесет година непосредно нанела огромно зло? – мој одговор је: можда јесте, али то по нас није од суштинске важности. Јер, као прво, нестане ли Америке, њено место заузеће други тлачитељи, по нас сигурно ни мало бољи. Као друго, постоји пословица која каже да броду који нема курс, ниједан ветар није повољан. Са нашим „државним бродом“ још је и горе, будући да је већ поодавно на погрешном курсу, који нас води у сигурну пропаст, са једином могућношћу избора између ужасног краја и ужаса без краја. Овај текст посвећен је појашњењу првог, док ће о другом бити говора, ако Бог да, касније.

Последњих триста година перјанице западњачке цивилизације, коју руски економиста Валентин Катасонов назива – новчаном цивилизацијом, несумњиво су Англосаси: прво Енглези, а затим њихови рођаци из САД. Њихова настојања да се домогну власти над светом и утврде је, одредила су динамику читаве новије историје света. А та историја таква је да човеку нема друге до да са Његошем ускликне:

„Мили Боже на свему ти хвала –
какве власти дарова ђаволу.“

А ђаво је дату му власт, у том одсеку историје, уступио Англосасима, но не за навек и не без накнаде. Незавидно стање белаца у САД описао је у својим романима Драгош Калајић још пре четврт века, а од тада се оно, најблаже речено, није поправило. Речју, силе Таме нису сентиментално везане за своје овоземаљске кадрове, држећи се  енглеског начела: „Мавар је обавио посао, Мавар може ићи.“ Англосаксонски ресурс злочињења у планетарним размерама ближи се своме крају, а горки плодови које је распршио по целој планети пуни су отровног семења из кога увелико ничу биљке-људождерке, гладне и последњих остатака доброг, здравог и природног у човеку и друштву, намерне да цео свет претворе у лудницу. Права педераста и дегенерика свих врста, те „џендер“ уместо полног одређења, уз „параде поноса“ и ћутање тужне већине претворене у покорно стадо жељно хлеба и игара, поуздани су знаци да ђаволски усев напредује, те да је жетва близу.

Отуд је и парола „црни су животи важни“ (коментари у такозваним друштвеним мрежама попут „ваљда су сви животи важни?“, бивају дочекани хистеричном повиком – „ето белог расизма!“) закономерни исход вишедеценијског повијања кичме некада охолих Англосаса (од којих се и Хитлер учио расизму) под притиском „политичке коректности“, која је чак бранила и брани да се црнац назива – црнцем (баш као што су Срби у СФРЈ били нагоњени да Шиптаре са Косова и Метохије зову – Албанци, или као што нас данас нагоне да Цигане зовемо – Роми). „Политичке коректности“ коју је утеривала и утерује некада њихова државна власт, власт која их је издала.

Но, тако и треба да буде, будући да „ничија није до зоре горела“, а поготово што „ко с ђаволом тикве сади, о главу му се разбијају“. Да ће непоменик тамо доћи по своје неспорно је, неминовно и – праведно. Питање је да ли је то време наступило?

Сматрао сам и сматрам да ће САД доћи под нож на крају процеса одузимања државних суверенитета, уз прећутно одустајање некада државотворних народа да га бране (реч је о неколико потенцијалних субјеката историјских процеса, не о већини која једва да достиже до прага објекта). Тај процес – ако није завршен, оно је засигурно близу свог краја.

Са друге стране, пролећна корона-хистерија (коју је руски пуковник Владимир Квачков – некадашњи командант специјалне јединице ГРУ-а, а у противруској државној творевини под именом Руска Федерација, политички затвореник са десетогодишњим стажом – назвао „командно-штабном вежбом светске владе“) показала је да је администрација „светске владе“ потпуно оперативна, вазалне колонијалне управе послушне (осим Белорусије, са чијим је председником, Александром Лукашенком, већ започео обрачун и то руком кремљевских власти), а народи срозани на ниво становништва, то јест раје која јесте каʼ остала марва. Недавно лансирање ракете у космос мимо америчких државних структура ставља до знања да су „приватне“ корпорације спремне за самостално решавање најсложенијих техничких задатака, а једна од њих припрема и „вакцину против корона-вируса“.

Речју, као што је издајник по имену Михаил Горбачов у своје време казао – „процес је почео“, а што је једна од његових последоватељки допунила у Русији и данас знаменитом фразом – „не може се бити мало трудан“.

Конкретно, „процес“ не да је отпочео, већ добија лавинообразни карактер, а тамошња „трудноћа“ увелико је у „осмом месецу“. Део тог „процеса“ је и довођење онога по имену Доналд Трамп на место председника САД, који треба да их уведе у „девети месец“.

Наиме, анализирајући такозване плишане или обојене револуције широм света (укључујући и „нашу“ – петооктобарску), многи су уочили да ЦИА и МИ-6 као да немају много маште, те да делају по лако препознатљивом шаблону, што неки опет објашњавају тиме да „ако успева, што би се мењало?“ Било како било, одређене аналогије се просто намећу.

Од распада СФРЈ највеће беде доживели смо под владавином лажних националних вођа, то јест оних који су на речима били „прави Срби“. На пример, све што су „светске газде“ намислиле да ураде са Србима по разбијању СФРЈ било је дато у програму минорне групе „београдских интелектуалаца“ под називом Грађански савез Србије. Тај и такав програм спровела је у дело „национална“ власт на челу са Слободаном Милошевићем уз пароле да се „Србија сагињати неће“, те да ће „сви Срби живети у једној држави“. Зоран Ђинђић могао је да несметано вршља иза паравана Војислава Коштунице који је био представљен као „гарант очувања традиције и националног достојанства у неизбежним променама“. Све што се Борис Тадић снебивао да уради учинио је Вучић, чији су досадашњи рад иностране газде позитивно оцениле и процениле да је он најпогоднији за оно што ће овде ускоро уследити.

У складу с тим принципом, после осмогодишњег председниковања црнца, у чијој је биографији остало неколико загонетних места, доведен је за председника САД један од ондашњих милијардера, као кандидат једне од две тамошње партије које се већ дуго периодично смењују на власти како се ништа не би стварно променило. По доласку на власт, а и пре тога, он почиње да прича оно што је сваком нормалном белцу из САД мило да чује, на шта чекају годинама, чему су се надали… Прича преко телевизије, твитује и … И ништа. Наравно, тамошњи „београдски кругови“ и уопште сав „пристојни свет“ су у шоку, „дубинска држава“ се мобилише итд. А што не прелази с речи на дела, наивном свету објашњава се како се не може све одмах, такви су „односи снага“, како је времена мало, али чим добије други мандат, е онда ће … Онда ће оно што би и, на пример, Мирослав Мишковић, да као кандидат, рецимо СПС-а на наредним изборима дође за председника Србије. Треба ли на то трошити речи? Коме није јасно, помоћи му нема.

Стога закључујем: Трамп ће остати председник САД и у другом мандату како би се и Американци и читав свет уверили да се тако не може и не сме, те да је једини спас у хитној и тоталној глобализацији. Извесно је и да ће то „трамповање“ пратити економска криза, у најмању руку равна оној међуратној из прошлог века, те да ће она послужити као окидач за разорне процесе у многим земљама такозване периферије светског капитализма, пре свега у Руској Федерацији. Осим тешких унутрашњих ломова биће и ратова без великог ангажовања копнених војски, будући да нема више народа који су за тако нешто способни, али уз примену ракетно-ваздушних удара, укључујући и нуклеарно оружје мање снаге. (Да ће га употребити, сигурно је из два разлога: прво, они су ђаволопоклоници и воле бесмислено уништавање; друго, то ће бити један од кључних аргумената зашто је неопходно да се постојећи нуклеарни арсенали ставе под „надзор“ наддржавних структура, то јест „светске владе“. А пошто се већ и борба против сезонског грипа са звучним називом мора водити на „међународном нивоу“, уз пуно разумевање и подршку рајетина који јесу ка` остала марва, јасно је са каквим ће олакшањем таква мера бити дочекана.)

Речју, „добро није мој брате Алиле, добро није, нити му се надај“.

Но, опет – „ал` не рече Туре: ако Бог да!“

Јер, уистину, хоће Бог да помогне, али ако има коме.

А има ли…?

 

Дејан Стевановић (1969), електроинжињер, наставник из Лесковца. Аутор књига „Утемељивање растемељеног” (2007) и „Ка Правој Србији (2013)

Извор: "Стање ствари"

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 06 јул 2020 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 14 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

МОЛИМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.