header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Spiritual guerilla: Божија премудрост и људска лудост
Spiritual guerilla: Божија премудрост и људска лудост Штампај Е-пошта
среда, 15 јул 2020

 Укидање статуса музеја Светој Софији у Истанбулу је само једна од све бројнијих епизода из серије догађаја који се нижу на два колосека: 1) фалсификовање историје и 2) уништавање изворних култура. Што се тиче конкретног случаја најзнаменитије од свих цркава у историји хришћанства, ту се уплело мноштво фактора који у неку руку замагљују претходно изнети суд.

Први је сам Ердоган који, због природе своје личности, преузима на себе кључну улогу у овој срамној и надасве глупој мери (неки мудрији ирански ајатолах би, на пример, одговорност пренео на сопствени народ „који то тражи“, а он му, ето, мора изаћи у сусрет). Његов суноврат до овакве нискости се могао предвидети: почео је са мегаломанским плановима о обнови Отоманског царства (под њим, као неком карикатуром султана) од Кинеског зида до Берлина, а у пракси је стигао да спроведе само то да домаће фанатике џумле пошаље у Ирак и Сирију да униште те земље и да тамо стварају Исламску државу, а успут и повољне услове за крађу и шверц нафте за његовог сина. Тај пројекат, као и онај исламизације Крима (уз свесрдну подршку „украјинских“ нациста) – неславно су пропали, јер није очекивао тако снажан одговор Русије. Истина, руске обавештајне службе су му изгледа помогле да преживи државни удар, али то је логично: Русима више одговара слаби диктатор који им је „дужан“ (чак и непријатељски настројен на локалном плану) него нека фигура која би била продужена рука глобалиста „Дубоке државе“. У међувремену, а вероватно и због свих тих неуспеха, Ердоган је изгубио изборе у највећа три турска града (Истанбулу, Измиру и Анкари), где живи трећина становништва његове земље. Једино што му преостаје је да „показује мишиће“ на слабијима, па је претварање музеја Свете Софије у џамију био неизбежан избор. Ердоган се тиме (поново) јавно декларисао као „добар“ муслиман, а заправо он живи у страху од правих исламиста, чијом му револуцијом (налик на иранску) непрестано из сенке прете неке Западне обавештајне службе. С друге стране, не може да се ослони ни на секуларисте из војног врха, који замало да га обори са власти и коме не верује ни после чистки које је обавио. Сем тога, потез са Светом Софијом је врло звучна провокација, којом Ердоган пред домаћом публиком демонстрира како га баш брига за међународно јавно мњење, јер добро зна да нико због тог чина неће кренути у оружану агресију на његову земљу и режим. Све у свему, претварање музеја у џамију је колатерална штета катастрофалне политике једне мегаломанске и нарцисоидне кукавице, која је тренутно председник Турске.

Када се ове локалне перипетије апстрахују, остаје да се истраже други, важнији аспекти и последице овог скандала.

Као прво, јасно је да заштита УНЕСКО-а не вреди ништа, то се видело још када су пре скоро двадесет година талибани уништили статуе Буде у Бамијану (што је вероватно ЦИА и испровоцирала, како би се пре напада на куле-близнакиње у медијима преокренула слика о њима: од „прогресивних студената“ у сумануте терористе). УНЕСКО нема механизме којима би покренуо било какву конкретну акцију, а нема ни воље, јер се ради о типичној бирократској организацији чији је главни циљ – заштита постојања себе саме. Одбијање УНЕСКО-а да на своју листу уврсти споменике на Косову и Метохији док је та територија била под контролом Србије јасно сведочи какви су људи тамо и чију политику спроводе. Њима се не треба обраћати чак ни када локална власт у Београду нарушава споменичку целовитост престоничке тврђаве разним рампама, жичарама и наказним скулптурама.

Друго: осуду претварања Свете Софије у џамију не треба очекивати ни са Запада. У САД бесни покрет „Cancel Culture“, при чему се редом обарају сви споменици америчке историје (колико год она у многим сегментима дискутабилна била). BLM, „Антифа“ и сличне јакобинско-бољшевичке организације неће сигурно устати у одбрану Јустинијанове задужбине чак ни као секуларног музеја, већ би се подршком огласили ваљда једино ако би Ердоган одлучио да Аја Софију потпуно сруши. Што се тиче ЕУ и тамошњих глобалиста-атеиста, они ће мало да гунђају, али пошто је ислам у њиховим земљама заштићенији од белих медведа и црних носорога заједно, озбиљне мере против турског скандала ће изостати.

Треће: на делу се види природа савременог ислама, у коме је ионако подизање џамија одавно претворено у пуко обележавање територије на којој што потпуније треба извршити „сатурацију“, то јест засићење потискивањем, протеривањем или чак истребљивањем припадника осталих религија. Ердоган управо на истанбулском видиковцу Чамлиџи, брду на азијској страни, подиже највећу џамију у Турској: дакле, муслиманским верницима Света Софија као џамија апсолутно није потребна, а камоли неопходна. Тако, без обзира на бројне ваљане људе – муслимане у Истанбулу, као и на многе Турке који нису нарочито (ако и уопште) религиозни, сви они ће сада у јавности изгледати агресивни и нетолерантни, малте не као да су одреда припадници Исламске државе или Ал-Каиде. Тиме се испуњава двоструки циљ глобалиста: представити ислам као велику претњу (што није тешко), а истовремено горљиво промовисати толеранцију према исламу, уз агресиван приступ према осталима, нарочито „непоправљивим расистима“ - хришћанима и њиховој белој супрематији. Резултат ове наизглед шизофрене политике је сукоб, што се и хоће као перманентно стање.

Од претварања музеја Свете Софије у џамију ударац ће сигурно претрпети не само углед турске државе, него и туризам у Истанбулу, где је некадашња „Велика црква“ била убедљиво главна знаменитост. Како ће од сада бити организован њен обилазак, није јасно (нити у овом тренутку важно, због колапса међународног туризма услед кинсеког вируса), а која судбина чека византијске мозаике, не вреди сада ни нагађати. Економски губици биће, ван сумње, веома велики. Како ће туристи са Запада доживљавати Аја Софију као џамију, када се једном врате у Истанбул, зависи од њене доступности и презентације садржаја. Али, кратко историјско памћење (да не кажемо отпор и мржња према историји као таквој) и испраност мозга савременог „западоида“ навићи ће се брзо на ново стање. Они који још умеју да поважу две-три мисли и познају пар података рећи ће: „Па добро, била је једном џамија, шта је сад ту толико страшно да буде опет?“ Таквим политички коректним, либералним „демократама“ из „нормалног света“ више смета када се конзервирана рушевина, попут манастира Градац (још шездесетих) или Ђурђевих Ступова (деведесетих) од споменика културе претвара у активан православни манастир, иако је овде реч о враћању у првобитну функцију, коју су на уму имали оснивачи-ктитори. То им није по вољи, с обзиром на то да се цркве свих западних деноминација у добром делу ЕУ и даље претварају у рејв- и диско-клубове, тржне центре и галерије, јер је то „прогресивно“. Стога од Западног мњења не треба очекивати ништа сем неразумевања за било који традиционални културни саджај и, штавише, отпора према њему услед тог неразумевања.

Ре-конверзију Свете Софије у џамију православци, међутим, доживљавају веома драматично, као праву трагедију, и то је разумљиво. Али, у томе се, у суштини, претерује. Света Софија јесте већ била претворена у џамију одмах по паду Цариграда (1453), па то што се десило 2020. није ништа ново ни тако страшно за њу саму, у којој Литургије није било већ више од пет и по векова (са изузетком, уп. у коментарима). У ствари, то је страшно за хришћанске, нарочито православне туристе који су, обилазећи Јустинијаново ремек-дело, томе приступали као да иду на ходочашће у активну светињу. Стога, иако је Ердоганов чин изузетно ружан и увредљив, он је на извесан начин разбио једну илузију, што само по себи увек представља добитак: „Не, нисте видели Свету Софију, посетили сте музеј, који то од пре неки дан више није.“ Одвратни чин Турске државе и њеног председника-злог пајаца, треба хришћане чак да надахне оптимизмом: сваки злочин, па и ова гнусоба, ради се из страха (Аушвиц и Јасеновац су резултат патолошког страха и кукавичлука). Хришћанство се и даље доживљава као претња, и оно савремено и оно историјско, чиме непријатељи са своје стране пружају још један доказ да је – живо. А то је разлог за радост.

 

https://www.facebook.com/permalink.php

Последњи пут ажурирано ( среда, 15 јул 2020 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 74 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СВЕТИ ПРОРОК ИЛИЈА

+ + +
 
 


 
МОЛИМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.