header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Како се породични рај претворио у пакао Штампај Е-пошта
петак, 31 јул 2020

 Крици мржње не чују се само у политичком, него и у породичном животу.

Године 2011, покојни дечји песник Раша Попов је, у „Политици“, објавио текст „Маргинални људи“, који почиње изреком Срба из Румуније да кад беда улази на врата, љубав излази кроз прозор. „Што је криза жешћа, то је мржња већа“, запажа он. Крици мржње не чују се само у политичком, него и у породичном животу.    

  Главни кривци у нас су, по Попову, директори предузећа у комунизму, који су, у своје време, глуматали морално – политичке подобнике, а затим постали сурови пљачкаши свог народа,  човеколики, а демонодушни. Усвојили су логику канибал – капитализма. А свуда око њих су жртве крваве пљачке: „Породица коју су тај сотона, или врашка криза згромили, почиње да се рашива. Отац све више пије, у наступима љубоморе туче жену (мајку своје деце), мајка покушава самоубиство. Живе по дворишним кућама. Или у „фавелама” сачињеним од отпадне цигле и картона. У некој породици опет обоје супружника се пропију. Љубав и блага реч све су ређи. То се шири као најгора социјална болест. Не ограничава се на људе из потлеушица и чатрља. У строгом центру Београда, ових дана, разведени отац, лишен већ дуго свог уносног запослења, убио мецима мајку своје деце. Она је, мученица, жестоко и прековремено радила и издржавала децу. И шта сад? Ћорсокак несравњиве злоће. Сви су поражени. Ту није било борбе него само злочин.“

 И породица је постала пакао.

 А призвана је да буде рај. Отац Јустин Поповић, у свом Житију Светог Јована Кронштатског, наводи пример исцелења једног занатлије, који је пио док није срео овог дивног пастира: „Кад је отац Јован дошао у Кронштат, мени је било 22-23 године. Сад сам старац, али се врло добро сећам свог првог сусрета са баћушком (оцем) Јованом. У мојој породици било нас је четворо: ја, жена и двоје деце. Ја сам радио и пијанчио, а породица гладовала. Жена је била принуђена да кријући проси. Становали смо у бедној колиби. Једног дана враћам се из града полупијан, и видим у својој колиби младог свештеника, седи и на крилима држи мога синчића, нешто му умиљато прича, а дете озбиљно слуша. У том тренутку баћушка је личио на Христа са иконе који благосиља децу. Ја сам хтео да оспем грдњу на баћушку, али његове благе и озбиљне очи обуздале су ме, и уместо беса мене је обузео стид. Ја сам оборио очи, а он, осећам, гледа у мене, директно у душу, и поче да говори. Не смем све да поновим шта је том приликом изговорио. Рекао је да је моја колибица рај, јер где су деца, тамо је увек и топло и лепо, и овај рај не би требало мењати за дим крчме. Он ме није окривљавао, него ме је оправдавао и пријатељски саветовао. Ја сам ћутао и слушао. Његове речи дубоко су се урезале у моју душу и извршиле прелом у моме животу. По његовом одласку ја сам дуго ћутао, готов да заплачем. Жена ћути и гледа на мене. Од тога часа ја сам постао други човек“ .

И породица је постала рај. 

Време је за борбу: породица треба опет да постане рај, ако хоћемо опстанак човека и човечанства. 

 

Извор: https://www.ifamnews.com/sr/

Последњи пут ажурирано ( петак, 31 јул 2020 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 71 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

МОЛИМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.