header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Евесевије П.: Београдска патријаршија у рату са LGBT-роризмом Штампај Е-пошта
понедељак, 10 август 2020

 Жртва, талац или сарадник окупатора?

„И пожроша сини своја и дшчери своја бјесовом. И разгњевасја јаростију Господ на људи Своја, и омерзи достојаније Своје; и предаде ја в руки врагов, и обладаша ими ненавидјашчии их.“ (Псалам 105.37-41)


Када је Господ огњем са неба уништио Содом и Гомору, непосредни повод за то била је намера грађана содомских да силују госте Лотове, два анђела Божја (Постање 19.). Шта је Бог том лекцијом хтео да научи род људски, осим тога да је содомија смртоносно зло и заразна болест инкомпатибилна са животом, коју је нужно санитаризовати сумпором и огњем?

Како би уопште било могуће полуделим содомитима да содомизују анђеле, када су они безплотни? И како би им уопште могли наудити, неоскврнивима и Богосилнима? Да ли је Бог ту поступио као окрутни егзекутор психијатријских болесника, болесних људи са неизлечивим делузијама (тј. поремећајима из сфере сексуалног нагона, које је узгредбудиречено „савремена наука“ у међувремену препознала и класификовала као нормални варијетет полног понашања)?

Не, наравно. Него је огњем који је следио за том намером Бог показао још једно суштинско правило живота на земљи: да је свако задужен да штити своје. Односно, да као што је Бог у Содому заштитио част, честитост и чистоту Својих анђела, тако је и човек дужан да штити чистоту, чедност и част својих анђела - своје деце. Свим благословеним средствима. Укључујући најблагословеније, оно које је на концу учинио и сам Бог – полагањем свога живота за децу своју.

СПЦ окупацију LGBT-рориста, односно идеологије политичког хомосексуализма четвртог рајха, није дочекала цвећем и заставицама, али ни оружаним устанком. Другим речима, „нормализацију“ хомосексуализма спроведену државом врх београдске патријаршије дочекао је ћутањем и безгласним покоравањем окупатору народа Божјег (изузимајући неколико маргиналних и недејствених гласова протеста неколицине епископа и клирика). Трећим речима, СПЦ је, рукама својих епископа, своја чеда без противљења предала на заклање LGBT-рористима, на жртву содомском молоху.

Протесте на улици односно урбану герилу молитвеним литијама против војно обезбеђених „Парада гордости“ („pride parade“, у Србији названа „парада поноса“ – да се власи не досете суштине) у којима „гад пред Господом“ (Поновљени Закони 22:5) већ традиционално маршира улицама освојене српске престонице, београдска патријаршија је препустила секти акакијеваца (лицемера са содомитским епископским прејемством), и своме „размонашеном“ дисиденту „монаху-немонаху“ Антонију. А са амвона у храмовима такође се није чуо глас против окупације нити позив на устанак, ниједан глас који би имао било какав практични ефекат.

Уместо протеста и супротстављања содомској окупацији, главари београдске патријаршије су се на пригодним државним и црквеним церемонијама демонстративно поклањали и умилно смешили главарима окупационе власти, отачки их благосиљали и китили највишим црквеним ордењем.

Љубвепреобилни Синод и Патријарх Иринеј су Annu Brnabića благословили на подвиг владања над Србијом, иако су дотичном експерту једине квалификације за тај посао биле то што је „LGBT ikonа“ и страни држављанин (синодалац Порфирије, Anni: „Имате моју и пуну подршку СПЦ да будете премијер, о Вама мислимо све најбоље“; синод: „СПЦ се не меша у избор државних званичника, она не вири кроз туђе прозоре и не бави се приватним животом државних званичника“). Председник владе Anna је после тога, с свјатјејшим благословом и „пуном подршком СПЦ“, чак постао отац (ново чудо, благословом свјатјејшег бессемена утроба рађа и жена постаје отац!).

Синод и Патријарх београдске патријаршије су благословили врховника окупаторске власти Александра Вучића, двоженца (и содомита „по вокацији“ односно по уличним покличима политичких непријатеља), и наградили га за високи морал и доброчинства Цркви и народу (укључујући „промену свести“) одликујући га највишим одликовањем СПЦ, орденом Светог Саве. То јест, формално су га поставили у ред (орден=ред) безсмртних високодостојника који су део најизабраније небеске свите Саве Немањића. Али, наравно, и ово је само маштатељно дејство духовних содомита из јерархије београдске патријаршије, аналогно маштатељној намери содомских блудника да силују анђеле – без икаквог реалног ефекта, осим увреде Божјег Ума и огња који ће идеји последовати на концу.

Порфирије и Ана Брнабић

Митрополит Црногорски Амфилохије, на речи љути зилот против содомизма, на делу је благословио и учинио оно што се није чинило ни у древном Содому – девојчицу која је умислила да је дечак (и која чак још није ни интервенцијом содомедицине учинила „родни трансфер“), крстио је у Име Пресвете Тројице као мушкарца, у црногорској народној ношњи. Ругајући се тиме и Небу и земљи – и Богу, и природи, и Роду и Прецима.

Раскринкане (и светлописане обнажене, на насловним страницама таблоида) содомите међу својим епископима београдска патријаршија није судила, ни осудила по правилима Цркве, што значи да их је прећутно прогласила невиним. А њихове жртве клеветницима и кривим.

Београдска патријаршија се није успротивила нити организовано супротставила „образовној“ агенди содомских окупатора (спроведеној кроз орвеловско Министарство просвете, „образовним пакетима“ за вртиће, основне и средње школе „о сексуалном насиљу и дискриминацији“ којима се деца уче, између осталог, шта је то „анални секс“, „шта се конкретно ради код оралног секса“ и шта је то „лезбијски кондом“). Тај окупатор у свом „образовном процесу“ „легално и легитимно“, и сада „мандаторно“, чини тачно оно што је кнез овога света од древности чинио људском роду – поучава их скверним тропосима (Макарије Велики; мисли се на сугестије ђаволове којима је он тровао умове људске, показујући им и откривајући „тајне скверни“, све могуће злоупотребе творевине, ближњих и себе којима бестијализовани човек може да оскрнави плот и душу, и којима се поругава Бог а човек и творевина убија).

И на концу, али не најмање. Главари београдске патријаршије су прећутним прихватањем социјалне „нормализације“ хомосексуализма разорили кључну установу Цркве – монаштво.

Древним монашким правилима забрањен је заједнички живот лица разног пола, а правилом Седмог Васељенског Сабора (20. канон) експлицитно је забрањено постојање заједничких, мешовитих мушких и женских манастира. И разлог за то није (само) у смислу да „ватра и сено не треба да буду једно поред другог“. Главни разлог за то, изречен у канону васељенског Сабора, је овај: „Да манастири не буду двојни, јер то бива саблазном и спотицањем за многе“.

Правило 18. истог Сабора заповеда: „'Не будите на саблазан ником' (ни онима који су споља, ван Цркве, 1. Коринћанима 10:32). Боравак жена у епископијама или манастирима бива узрок сваке саблазни (свакакве сумње, у преводу Никодима Милаша)“.

Никодим Милаш о томе каже: „Ова иста наредба имала је пуну снагу и онда кад је дотично свештено лице било сасвим слободно од сваког подозрења да може општити са женом“. 

У свом 88. правилу Василије Велики пише, целибатном свештенику Григорију, старцу од 70 лета: „Нисмо ми ни први ни једини, о Григорије, који установисмо да жене не смеју живети заједно са мушкарцима, прочитај (3.) канон који установише Свети Оци на Никејском Сабору (Првом Васељенском)...Достојанство безбрачја се наиме и састоји у томе да се живи одељено од лица супротног пола (жена)... И тим пре је требало да ти испуниш мој захтев (да се одвојиш од „духовне сестре“), јер и сам кажеш да си слободан од сваке телесне страсти. Јер ни ја не мислим да би седамдесетогодишњи старац могао да живи са женом у страсти, нити сам заповедио да се одвојиш као да се догодило срамотно дело. Него зато што смо од Апостола научили да се брату не смеју постављати спотицања и саблазни (Римљанима 14:13)... Зато, удаљи је из дома свог, нека иде у манастир и живи са женама, а ти имај служитеље мушког пола, да се не би због вас хулило Име Божје (Римљанима 2:24). А ако то не учиниш, и усудиш се да вршиш свештенослужење, бићеш анатема пред свим народом, а они који те приме биће одлучени од све Цркве“.

Разлог за ово правило, дакле, није да би се спречио блуд (јер ко хоће да згреши, тај ће згрешити, у манастиру или ван њега). Него да би се спречила повреда савести и саблажњавање слабих – помисли и подозрења лако саблажњивих људи, који видевши „огањ и сламу“ једно поред другог у уму свом виде пожар, а у таквом домостројитељству криминални немар (који се граничи са лудилом домаћина, и искушавањем Бога). Тачније, смисао правила је да се спречи хула на Име Божје.

Прихватањем „нормализације“ хомосексуализма, као „природног“ облика понашања, црквене власти СПЦ су се сагласиле да је хомосексуално и хомоеротско понашање природно. Не само „теологијом хомосексуализма“ појединих „физиолога“ и „теолога“ из архијерејског сабора који уче да је „хомосексуализам, наравно, природан, јер није пао с неба“, него и прећутном сагласношћу комплетног сабора који није протестовао против сатанистичке содомске окупације, нити је прогласио окупацијом.

А ако је хомосексуализам „природан“ изван цркве, тада је и у цркви једнако „природан“, и тада су и хомоеротске склоности људи у цркви једнако природне као и хетероеротске. И сада се у греху тајног духовног и потенцијално телесног блуда једнако, и по канонском праву Цркве једнако оправдано, могу подозревати и мушкарци и жене, који одвојено живе у чистим мушким и чистим женским манастирима.

СПЦ је, дакле, тихим прихватањем медицинске и социјалне „нормализације“ хомосексуализма од стране својих црквених власти, погубила и монаштво.

Шта јој је још остало?

 

Евсевије П.

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 11 август 2020 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 65 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.