Време је за имплементацију декларације о јединственој држави

Многи сада траже сличности између улоге украјинских унијата у Евромајдану 2014. године (украјинској обојеној револуцији – прим. прев.) и учешћа римокатолика у белоруској обојеној револуцији 2020. У ствари, паралеле нису сасвим директне.

Унијатски пароси (настојатељи, на галицијском) нису били само духовници украјинског Мајдана, већ директни покретачи крвавог масакра.

Њихова духовна деца нису била само најбројнија, већ су били и главни учесници државног удара, због положаја унијата као доминантне конфесије у најрусофобичнијем региону Украјине, у тзв. „украјинском Пијемонту“.

У Белорусији готово да нема унијата, али (још) ни антируских региона.

Међутим, постоје „старија браћа“ унијата – римокатолици. Они чине 10% становништва Белорусије. Православних је више од 50%. Такође треба узети у обзир да се атеисти, којих има у држави око 40%, у већини случајева културолошки идентификују као православни (најпознатији од њих је Александар Лукашенко). Већина римокатолика живи на подручју Гродна, који је био у саставу римокатоличке Пољске дуже од осталих, иако и овде преовлађују православне заједнице.

С обзиром на ову ситуацију, белоруски латини нису толико отворени као украјински унијати. Међутим, римокатолики монашки редови (нарочито језуити) су се увек понашали суптилније у односу на њихове примитивније унијате (посебно, Василијанце).

И сада су римокатолици кренули „за опште добро“. Чак и пре избора, на друштвеним мрежама покренута је кампања „Римокатолик не фалсификује“, коју су благословили жупници. Чинило би се племенитим да је то био апел јединоверцима – члановима изборних комисија (и православци би добро могли да следе овај пример уместо лукавих мантри „Црква није у политици“). Међутим, има једно „али“. Иницијатори акције унапред су навели „очигледан“ извор фалсификовања, те одмах идентификовали „своје“ – непогрешиве кандидате и указујући на „туђег“ – носиоца „тешког греха“: «Избори у Белорусији никада нису били фер. То је већ јасно, јер током читавог периода председниковања Лукашенка, надбискуп Кондрусевич (шеф римокатолика Белорусије – Д.С.) никада му није честитао на победи, јер је добро разумео цену ових избора.»

У истом том духу написана је и «миротворачка» посланица Кондрусевича, само дан након почетка сукоба. Чини се да су све речи у посланици биле тачне. Осим једног детаља, у којем је сакрио поруку „Ја сам са вама“, упућене једној, побуњеничкој страни у сукобу. Ова страна је названа „мирним грађанима“. Иако је Кондрушевич признао да је „било повређених на обе стране“. Уосталом, ако су пре пет година „Донбаски сепаратисти сами пуцали на себе“, зашто мински безбедњаци не би сами себе тукли?

И, наравно, према истим украјинским трасираним обрасцима, главни римокатолик Белорусије предложио је да сазове округли сто, какав се лоше завршио по Јануковича и 2004. и 2014. године.

Први који су „дешифровали“ специфично „миротворство“ у поруци свог шефа били су белоруски жупници. Исте вечери, током протеста, изашли су на улице да траже од полицајаца да не убијају људе. Па, шта још можете молити злогласне убице?

А онда се појавио један унијатски магарац из Украјине: „Римокатолички свештеници у Белорусији ​​су апеловали на ОМОН, док православни ћуте“.

И опет распиривање мржње према православној цркви у Белорусији. Ако ико зна, онда су то римокатолици и унијати, да православнима учествовање у молитвеним акцијама (у које спадају и литије) забрањују канони Цркве.

Насупрот унијатским ресурсима, секуларна медијска кућа „Дојче веле“ одлучила је да се не фокусира на неучествовање Белоруске православне цркве – Московске патријаршије у заједничкој молитви „хришћана“, Јевреја и муслимана у римокатоличкој катедрали Кондрусевича (после чега се и питање да ли је Римокатоличка „црква“ апостолска може, ваљда бити коначно затворено).

Још једну манифестацију спровели су свештеници Римокатоличке цркве у граду Лиде, Гроденски регион. Заједно са жупљанима формирали су „људски ланац“ „против насиља снага безбедности“. Учесници акције очигледно „нису имали појма“ о насиљу „мирних демонстраната“.

Међутим, нису све акције биле тако „мирне“. Престонички жупник И. Лачук благословио је својим учешћем објављивање адреса полицајаца (а самим тим и њихових супруга и деце) који су учествовали у сузбијању обојене револуције. Наравно, кршећи закон о личним подацима.

И ево потпуног понављања поступака унијатског клира, који су, укључујући монахе и монахиње, учествовали у ширењу фотографије командира специјалне јединице «Беркут», који је штитио комуналце у њиховом покушају да поставе новогодишњу јелку на кијевском Мајдану.

На таквом „бескомпромисном“ фону, као болно «неодговарајуће политичком моменту» виђено је се «миротворачко» обраћање Кондрусевича од пре три дана, те је он одлучио да поправи свој имиџ заштитника народа. У новој посланици од 14. августа – „Хиљаде заточених и тешко претучених цивила“ (зашто не и милиони?) већ су постали не само „невине жртве Каина, који су подигли пендреке на Авеље“, већ готово „страдалници за Истину“. Да, да, језуита је сажео „теолошко оправдање“ под њихову жељу „знати истину о председничким изборима одржаним 9. августа„. Испада да је баш то „истина која ће нас учинити слободним“ (опрости ми, Господе!).

Поново подсетивши на „тежак грех који је на савести оних који издају злочиначке наредбе и врше насиље“, надбискуп је „заборавио“ на оне који без икаквог наређења врше насиље над службеницима полиције.

А не би се могло ни без захтева да се „одмах ослободе сви невини грађани, ухапшени на  мирним протестима“! Њихову невиност је, треба разумети, већ утврдио Високи трибунал Апостолског суда Ватикана…

Римски папа се, наравно, још једном приказао као голуб мира, обративши се „драгој Белорусији„: „Позивам на дијалог, одрицање од насиља и поштовање правде и закона.“ Такве су папине мировне поруке биле и „драгој Украјини“ у исто оно време када су његова духовна деца, убивши и осакативши десетине полицајаца и дечака-регрута унутрашње војске, формирали казнене батаљоне за Донбас.

Папин посао је да размишља стратешки: без кршења идиле братских односа са Московском патријаршијом, уредно градити екуменску политику на Истоку. Међутим, тактички задаци украјинских унијатских пароха и белоруских жупника на терену су наметање прозелитизма, користећи било какву политичку ситуацију на штету Русије и њене културно-историјске основе – Православља.

Да, у време писања овог чланка, белоруска опозиција се одриче од тотално антируског „Реанимационог пакета реформи“ који је процурио у штампу, укључујући „Обнову Белоруске аутокефалне православне цркве као националне алтернативе Белоруском егзархату Руске православне цркве Московске патријаршије“. Међутим, открића опозиционих лидера говоре сама за себе: сви су они у контексту овог пакета.

Наравно, и сам Лукашенко је својом колхозном домишљатошћу сам себе довео у позицију у којој нема следбеника који су спремни да положе живот „за свог председника“. Следећи глупи и погубни пример вишевекторског Јануковича, одлучио је да се пре избора поклони пред шаком јада „литвина“ и тако је изгубио остатак ауторитета међу огромном већином, која се поистовећује се с Русима.

Па ипак, остаје нам да се надамо да ће обојена револуција Божанском Промишљу бити уразумљујућа за онога који је дошао на власт 90-их, под слоганом обнове јединствене државе. Лукашенку је сада најпаметније да пристане на заједничке оружане снаге и заједничко Министарство спољних послова савезне државе. И „да продужи даље продубљивање интеграција“, остајући председник колхоза „Белорусија“ још један мандат. Само на тај начин вратиће своје некадашње присталице у Белорусији и вратити поверење Москве, свог јединог геополитичког партнера на свету.

Трамп је већ јасно истакао да њему и Америци сада није до Белорусије. Али за Русију она није само братска земља. Она је заједничка земља. А када ће се, ако не сада, остварити декларације о јединственој држави. За Лукашенка ће другачији пут постати политичко самоубиство. А за Москву – пораз.

Превод са руског: Зоран Милошевић

Извор: https://www.fondsk.ru/

Преузето са: "Балканска Геополитика"