header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Стеван Зивлак: Прагматизам као константа погрешне српске политике Штампај Е-пошта
четвртак, 17 септембар 2020

 Прагматизам (прагма = дело, деловање, рад, чин и слично) је филозофски правац који потенцира односе између теорије и праксе. Овај правац је настао у Сједињеним државама крајем 19. века, а његови представници су Џон Ђуи, Чарлс Пирс и Вилијам Џејмс.

Прагматици сматрају да наставак искуства, као и његова природа , долазе као резултат раније предузете „акције“ с циљем да иста постане почетна тачка за размишљање. Само искуство настаје узајмним процесом трансакције организма и околине у којем се субјект и предмет надограђују. Прагматично сазнање се води интересима и вредностима. Будући да је стварност предмета немогуће спознати без искуства, истинске тврдње је једино могуће потврдити кроз испуњавање одређених експерименталних услова. 

Прагматизам изражава веру у модерну технологију и он је израз индустријске цивилизације савременог друштва. Прагматизам учи да циљ „филозофирања“ мора бити практична корист. Ова идеја се данас налази свуда, посебно у религији Новог Доба и може се лако изразити овим темељним ставом : 

Бољи је грам искуства, него товар теорија.

Овај филозофски правац сматра да су идеје добре само као план деловања и да имају вредност према учинку - према користи. Када се идеје слажу са стварношћу помажу нам да се лакше сналазимо, прилагодимо. За прагматисте, истинита је она идеја која је корисна. Све што доноси резултат односно опипљиву корист, оправдано је чинити, без обзира на морална и друга друштвена ограничења.

На његов развој утицали су позитивизам, енглески емпиризам и утилитаризам. Може се сматрати једном модификацијом верификационизма. 

Сама реч води порекло од грчке речи прагма (дело, деловање, чин). Појам корисно употребљава се у прагматизму различито: понекад у смислу појединачне, али чешће у смислу опште друштвене користи или добра. 

Прагматистички метод решава теоретске спорове тако што из разматраних ставова изводи практичне последице, а затим прихвата оне ставове чије су последице корисније или прихватљивије. Ако неки ставови не производе никакве практичне последице, они се одбацују као бесмислени. 

За разлику од позитивиста, прагматисти не одбацују метафизику у потпуности, јер прихватају сва веровања која имају корисне последице, без обзира да ли су метафизичка или нису. Из таквог става произилази толерантан однос према различитим научним, моралним, религиозним и политичким питањима. У складу с тим, они се разликују од позитивиста и по томе што сматрају да и вредности могу бити предмет сазнања и да сама научна сазнања зависе од друштвених вредности. С друге стране, слично позитивистима, они придају пресудан значај науци у друштвеном животу, али се од њих разликују по томе што истинитост и смисаоност сазнајних исказа одређују на основу друштвене користи, а не искључиво на основу чисто научне проверљивости .

Уз такве основне претпоставке и замисли „прагматичка филозофија” се изграђивала у пуном складу са такозваним „америчким начином живота”, који је доживео свој успон и своју експанзију у другој половини XИX и првој половини XX века, да би после тог периода почео да се суочава са ширењем сумње у вредност таквог живота и такве „филозофије живота".

Назив „прагматизам” први је прихватио почетком овога века психолог Вилијам Џејмс, који је уједно у свом делу под насловом Прагматизам и поднасловом Једно ново име за неке старе начине мишљења популарисао ту „практично вредну и корисну филозофију” која се одликује „отвореношћу духа”. (Перс: Шта је то прагматизам; Џејмс: Прагматизам).

Посебан допринос прагматизму потиче од Вилијама Џејмса, не рачунајући његове заслуге на популарисању прагматизма као опште истраживачке и расуђивачке методе. У једном од својих есеја Џејмс каже: „Моме погледу на свет  дајем име радикални емпиризам” (Прагматизам, стр. 196). Овоме он додаје разјашњење по којем излази да је емпиризам супротност рационализму, јер рационализам наглашава општости и даје целинама првенство над деловима, док емпиризам напротив ставља нагласак на јединку, целину посматра као збир елемената из којих се она састоји, а општост третира као апстракцију. „Мој опис ствари, према томе, полази од делова а од целине чини биће другог реда”.

Са таквим „радикалним емпиризмом” који инсистира на „доживљају” везана је и Џејмсова теорија о плурализму истина. Истину је Џејмс најпре дефинисао као посебно добро за човека, за људски организам и за духовно и душевно здравље људске јединке. Потом је то добро ближе одредио утилитаристички: као оно што је за телесно, душевно и духовно благостање људске јединке корисно. Сходно томе свако у области религије и филозофије може да има своју истину, уколико му доживљај онога у шта верује омогућује корисне последице и придоноси му одређено добро.

Гуруи религије Новог Доба су брзо прихватили филозофију Прагматизма, као једну од полуга заглупљивања хорди политичара и назови лидера које су одгајали по квислиншким методама на разним семинарима, сусретима , конференцијама, панелима итсл., усађујући им идеје које треба да имплементирају у колонијама створеним у освојеним бившим совјетским земљама савезницама у Источној Европи, а посебно у колонијама створеним распадом и окупацијом бивше Југославије.

Данас, на србским масовним медијима, млади људи који су изабрали пут колаборације кроз учлањење у неку од партија на власти, хвале прагматизам свога лидера, који је успут и гуру и главни промотер религије Новог Доба , некритички оправдавају сваки потез који је он направио, полазећи од прагматизма по своју личност, своје богаћење , своју политичку каријеру, на то сводећи вишевековне константе србске историје. На жалост и појединци из црквених кругова су прихватили прагматизам као филозофију свога живљења, напуштајући Крст као вертикалу и судбину житија свакога православног хришћанина.

Прагматизам је измишљен и пуштен у цивилизацијске токове, из англосаксонских центара моћи као корисна алатка која ће људе учинити спремнијим да вуку тешке окове савремене цивилизације, налазећи утеху у приземним задовољавањима неких телесних потреба, мислећи да их нови аутомобил, некретнина, нова љубавница итд., приближава идеалима слободе, а што им помаже да лакше забораве на поуке Новог Завета. Олако се заборавља да су православни народи опстали у најтежим тренуцима своје историје захваљујући нашем Господу Исусу Христу и вери у Њега, те да се никада нису одрицали своје нације, језика, културе и Светосавља као константе и вертикале живљења на овим просторима.

Посебно је опасан вулгарни илити примитивни Прагматизам који су површно научили, а који примењују на погрешан начин Гуруи наше свакодневнице, а којем сведочимо сваког дана. Прагматично управљајући први наметнути владар Слободан Милошевић је успео да енормно обогати неколико хиљада својих следбеника, али је трајно унесрећио милионе Југословена, уништио јужнословенску државну заједницу и омогућио колонијалну управу германских народа над новоствореним државицама. Та прагматична политика квислиншких владара која се своди на лично богаћење и испуњавање захтева владара из сенке , траје до данас, без обзира на већ доживљено искуство да су дословно сви њихови претходници неславно завршили.

Стеван Зивлак

 

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 17 септембар 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 16 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.