ДЕМОНСКА ЊУШКА СЕ НАЗИРЕ

Ко стоји иза садашњег корона тровања?

Многи кажу: они исти злочинци који већ вековима уништавају људске животе – банкстерска багра маскирана у филантропе и брижнике људског рода.

Чак и да они нису учествовали у изазивању корона злочина, народ их сматра кривцима, управо онако како је то уочио наш велики писац Милован Данојлић:“Новац је у рукама неолибералног мондијализма прекинуо непосредну везу са производњом, одметнуо се и осамосталио, прешао на самоумножавање. Остварују се црна предвиђања очајног Езре Паунда. Епидемија короне то је веома јасно истакла.

Већ саме гласине да је вирус вештачки произведен и пуштен у свет са циљем поробљавања и тамањења људске врсте, колико год биле недоказиве, говоре шта обични људи очекују од елите која им стоји над главама. Господари живота и смрти су и од ове катастрофе убрали високе приходе. У протекле пола године око 600 најбогатијих Американаца згрнуло је 845 милијарди долара. То су углавном власници или акционари интернет компанија, чије је коришћење у условима кућне изолације и наметнутих теле-послова порасло за 30 одсто. Власник Амазона је убрао 186 милијарди долара, онај из Фејсбука 100 милијарди, док се скромни оснивач Free-мреже морао задовољити са девет милијарди долара. Ковид је убризгао свежу крв и у телефонске компаније. Ако је економија у целини тешко уназађена, неке области су снажно напредовале. Паничарска куповина извесних артикала – тестенине, пиринча, брашна, квасца, уља и клозет-папира – повећала се за око 15 одсто. Запажена је и добра прођа порнографског материјала. Скочиле су акције фармацеутских лабораторија, и то унапред, пре него што је пронађена жуђена вакцина. Узима се предујам од будућности, тргује оним што тек треба да дође, и ако дође. Пуњење трапова и подрума нарочито се осетило у Америци, Енглеској и Шпанији.“(1)
Крв наша је на рукама демонских среброљубаца и човекоубица.

Али, зашто?

КОРЕН СВАКОГ ЗЛА

Свети Павле је говорио да је среброљубље корен сваког зла. ( Прва Тим. 6,10). Јуда је Христа продао за новац. Старац Пајсије Светогорац је наглашавао:“Среброљубив човек подсећа на штедну касицу, која сабира новац за некога другог. Он се лишава и задовољства да помаже другима, и награде од Бога. Не постоји ништа безумније од прекомерног стицања. Среброљубац све време прикупља, у свему се ограничава и на крају за све то што је стекао купује себи место у паклу. Он показује крајње безумље јер не дели са другима своје богатство и на крају се утапа у њему, заувек губећи Христа.“

Наравно, банкстерски олош и њихове слуге широм света није брига за Христа. Они, попут домаћег тајкуна, верују да ће свет ускоро почивати на четрдесетак мултинационалних компанија, и да ће свима бити уграђен чип:„За двадесет година сви ћемо на надланици, испод коже, имати уграђен чип, неки свој код. И сви ћемо бити у једном светском пореском систему“.(2) Они чекају другог месију, идола њиховог среброљубља, оличене воље за моћ. Јер, новац је моћ. Као што каже Оливер Хадо ( под тим именом приказан је најутицајнији сатаниста 20. века, Алистер Кроули, агент британске обавештајне службе) у роману „Чаробњак“ Сомерсета Мома:“А шта друго људи траже у животу, осим моћи? Ако настоје да стекну новац, то је због моћи коју ће новац пружити, а сва њихова жеђ за знањем опет је тежња ка моћи. Будале и пијанице стреме срећи, али мушкарцима је само до моћи. И маг и чаробњак и алхемичар очарани су непознатим, сви они жуде за величином која је доступна човечанству. Сви они мисле да ће уз помоћ науке коју тако стрпљиво изучавају, да ће издржљивошћу, снагом, вољом и маштом – тим својим великим оружјем коначно достигнути моћ, којом ће моћи стати лицем у лице са самим Богом“.(3)

Да, читаоче: они хоће да победе Бога!

Оружје им је злато, којим купују душе и трују човечанство.

Проклето злато…

О ПРОКЛЕТСТВУ ЗЛАТА

Наш познати историчар, Милош Тимотијевић, указује на усудност злата као сенку која пада на сваку потрагу за истим. Тражећи злато, људи верују да ће наћи изгубљени рај:“Легенде о „тајни изгубљеног или сакривеног злата“ представљају приповести о човековом (по правилу) трагичном трагању за материјалним богатством као симболом изгубљене среће. Иако су овакви подухвати најчешће неуспешни, као и сама могућност испуњења непресушних људских жеља, верење да „благо“ сигурно постоји никада не изостаје. Оно се налази „негде”, само га треба пронаћи. Вечита човекова жеља за остварењем „среће“ претвара се и преноси у трагање за „закопаним благом”, заправо у узалудне (сизифовске) напоре да се досегне до „изгубљеног раја“ и првобитне човекове хармоније.“(4)

Човек је спреман да жртвује све да би до блага дошао, вели Тимотијевић:“Пред надањима за срећно разрешење снажних жеља и остварења блиставе судбине све друго постаје безначајно и неважно, укључујући и „голи живот“ трагача спремних да „иду до краја“. Откривање блага може остварити изузетан појединац или мала завереничка група. Пошто се драгоцености налазе тајно, дакле „иза леђа“ колективу, постоји и осуда таквог социјално неприхватљивог поступка „богаћења преко ноћи“ Зато се и јавља веровање у данак у крви који узима благо, као праведна казна за све оне који се дрзну да дирну у моћну подземну тајну. „Магијска инфекција“ се подразумева, а излечење омогућава само друштво, равноправни противник оностраних сила. Зато се благо мора симболички унети у колектив како би драгоцености остале „праве“.“(4)

( Само истинска заједница може да усрећи човека. Не благо земаљско! )

ЦЕНА НАЂЕНОГ БЛАГА

Да би се до блага дошло, потребна је често страхотна жртва, каже Тимотијевић:“У народу је постојало снажно веровање да је благо могуће наћи, али уз приношење жртве. Закопано злато могло се узети само уз одређени ритуал. Овакве приче постоје широм света, а социолог Вернер Зомбарт тврди да приповести о стицању богатства магијским путем, тачније веровање да је постојало једно „доба акумулације блага”, представља предуслов за појаву капитализма./…/Уосталом, и јавност деветнаестовековне Европе означила је чин „крађе злата“ као незаобилазну тачку за почетну акумулацији капитала и покретање индустријализације. Само онај ко дограби злато стиче моћ, али под условом да се одрекне љубави. Мржња, пакост и завист прате успон моћи злата, да би „клетва“ која прати обожавање новца и користољубља на крају, према пророчанству у које спада и Марксова идеологија, неизоставно сатрла капитализам. Стално се призивао дан „сравњивања рачуна”, односно неизбежна револуција. Према оваквим ставовима сва човекова несрећа започела је због злоупотребе злата.“(4)

Тимотијевић истиче:“Као и многе друге ствари у митологији и злато може бити узрок уништења и самоуништења, јер поседује и „онострани“ карактер. Суштински, оно по таквом веровању припада свету мртвих са којима живи не могу контактирати без последица.“(4)

Мртваци чувају мртво злато.

ЗЛАТО У ПОТОЊЕ ДАНЕ

Али, у потоње дане, проклето злато ће се ваљати по улицама, и неће бити никог да га подигне.

Свети Јефрем Сирин, у беседи својој о добу антихриста, пише како ће изгледати када антихрист буде преварио своје следбенике и кад наступи пропаст:“Много злата и сребра и свилене одеће никоме неће бити од користи у време ове муке, него ће сви људи блаженим звати мртве, покопане пре но је на земљу дошла ова велика беда. И злато и сребро ваљаће се по улицама, расуто, и нико га се неће дотицати јер ће свима омрзнути. Сви ће хитати да беже и сакрију се, али се нигде неће моћи склонити од страдања; напротив, при свој муци, глади и страху, уједаће их дивље звери и отровни гмизавци. Страх изнутра, споља трепет; дању и ноћу лешеви на улицама. Задах на улицама, задах у домовима; глад и жеђ на улицама, глад и жеђ у домовима; гласови запомагања на улицама и у домовима; ларма на улицама, ларма по домовима. Ридајући се сусрећу један с другим – отац са сином и син са оцем, и мајка с кћерком. На улици, пријатељ с пријатељем, загрливши се, скончава живот; брат загрливши брата, умире. Увенуће лепота лика сваког тела, и људи ће изгледати као мртваци. Увело је свако тело и жеља човечија. Они који су поверовали љутој звери и примили на себе безбожни знак Нечистог, приступиће тада к њему заједно, и с болом рећи: ‘’Дај нам да једемо и пијемо, јер пропадамо мучени глађу, и отерај од нас отровне звери’’. И тај бедни, немајући могућности да то учини, с пуно ће мржње дати одговор, говорећи: ‘’Одакле, људи, да вам дам да једете и пијете? Небо не да земљи кише, а земља не даје жетве и плодова’’. Народи ће, слушајући то, заридати и лити сузе, немајући утехе у свом јаду, а при свему томе, још једна неизрецива мука придодаће се њиховој патњи, наиме то што су тако брзоплето поверовали Мучитељу. Јер он, бедник, неће моћи да помогне ни самоме себи, а како тек да укаже милост њима?“ (5)

Последњи час је, очито, близу.

Планета ће бити трована короном и сличним отровима да би људи пали на колена и поклонили се банкстерском месији – антихристу, који ће их одвести у вечну пропаст.

Међутим, борбе се још увек воде.

ЗАПАЉЕНА БАНКА У ПАРИЗУ

Французи су, ових дана, борећи се против орвеловског терора власти чије је оличење слуга Ротшилда, Емануел Макрон, и јуришајући на свевлашћа полиције, запалили улаз у „своју“ ( није њихова, наравно, банкстерска је ) Националну банку.(6) И тако је почело, као у песми Ђорђа Сладоја „Песниче знаш свој дуг“:

Насука ме хуља на лед танак
Преварих се и позајмих франак
Он удари тврду хипотеку
На планину месечину реку

Манастире гробља и дућане
И на кућу и на укућане
На Косово Банат и Барању
И на душу – нарочито на њу

На родослов иметак и име
И каматном стопом пригњечи ме
Просврдла ме студеном монетом
А не да ми да платим сонетом

Да побегнем у пустињу Гоби
И тамо би дошло да ме глоби
Па се бојим прећу црту танку
И у подне лагумати банку.

И Французи почеше да лагумају банке.

Из праксе, сви људи ( а међу њима и Французи ) знају оно о чему пише руски свештеник Олег Стењајев у свом тумачењу апокалипсе:“На свету сада готово да не постоји ниједна национална влада. Управљају транснационалне корпорације, такве као што је Мекдоналдс или Боинг – и ове огромне корпорације могу да смене било ког председника. За нас су то неке безазлене лепиње које се продају у Мекдоналдсу. И тако је у целом свету. Ове корпорације, међутим, убирају огроман новац – ниједан буџет велике државе не поседује толике суме као транснационална корпорација. Оне привидно замењују једног владара другим, како би узнемирени људи дали себи одушка.“

И осећају народи да је новац сила све више злочиначка. Знају да су скупштине и владе само кулисе, а да је моћ у банкама.

У којима се новац претвара у чудовиште.

ШТА ЈЕ НОВАЦ?

Једна условност – парче папира или метала, а данас, чак ни то – једна компјутерска информација, за коју постоји договор да вреди толико и толико, и да се тиме може продавати и куповати. Ипак, он делује као магијска сила, која радикално мења људе и њихове односе.

О томе француски књижевник Уисманс, декадент који је постао ревносни хришћанин, у свом роману „Тамо доле“ пише: “Правила новца су свеобухватна и свима јасна. Пара на пару иде, тежи да се гомила на истим местима, најрадије иде хуљама и просечњацима; а када се, по необјашњивом изузетку, згрне код каквог богаташа који у души није ни убица ни ђубре, новац постаје јалов, неспособан да се преточи у неко разумно добро; чак и у дарежљивим рукама немоћан је да оствари неки виши циљ. Рекло би се да се тако свети што је стигао на погрешно одредиште, да се намерно паралише када не припада ни последњој битанги, ни најгорем тупаџији. Још је необичнији када, сасвим ванредно, залута у кућу сиромаха; одмах га упрља ако је био чист; најскромнијег гољу претвара у расипника, истовремено делује на тело и на душу, свог власника наводи на најнижу саможивост, на срамну охолост, наговара га да свој новац троши само на себе; од понизног човека направи безочног лакеја, од најдарежљивијег, шкртицу. Новац, у секунди, мења све навике, преокрене све идеје, преобрази најтврдокорније страсти, док оком трепнеш. Новац је најкалоричнија храна за највећи број грехова, а он им је, на неки начин, и марљиви књиговођа. Ако парајлији допусти да се заборави па удели милостињу и задужи неког сиромаха, одмах код тог сиромаха изазове мржњу према доброчинству; тврдичлук замени незахвалношћу, поново успостави равнотежу, тако рачун буде поравнат, да случајно не буде почињен један грех мање. Међутим, заиста постаје чудовиштан тек кад се, скривајући сјај свог имена под црним велом једне речи, назове капиталом. Тада се његово дејство не своди на индивидуалне подстицаје, на савете да се краде и убија, већ се протеже на читаво човечанство. Сама реч капитал одлучује о монополима, оснива банке, капарише намирнице, располаже животом, може, ако хоће, уморити глађу на хиљаде људи! Новац се, за то време, храни, гоји и сам себе опођује у некој каси; и оба света падају пред њим на колена, умиру од жеље за њим, као за Богом. Е па онда, или је новац, који је на овакав начин господар душа, ђавоља работа, или га је немогуће објаснити“.

Ђавоља работа. Везује. Води.

ХОЋЕ ДА НАС ПОБИЈУ, ЗАР НЕ?

Стотине милиона људских живота у крви је нестало због новца именованог капиталом, о чијим господарима пише у својој „Шок терапији“ Наоми Клајн. Јер, како би рекао Маркс: “Капитал се гнуша одусуства профита, или врло малог профита, као што се природа гнуша празног простора. С одговарајућим профитом капитал постаје смео. Нека је 10% сигурно, па се свуда може применити; са 20% постаје живахан;са 50% позитивно вратоломан; са 100% баца под ноге све човекове законе; 300%, и нема злочина који неће ризиковати, макар претила и вешала“.

Руски философ Александар Панарин, чију је студију о Трећем светском рату као рату богатих против сиротиње (тзв. Четвртог света) својевремено објавила „Геополитика“, објаснио је да су данашњим супрекапиталистима умови окренути размишљању – како број људи на планети свести на тзв. „златну милијарду“ (остале треба уклонити – троше, а непотребни су.) И ми управо томе присуствујемо: корона тровање је увод у апокалиптичне покоље иза којих стоје финансијски магнати и њихове марионете у разним владама овога света. Циљ им је да коначно успоставе светску власт и ослободе се „вишка становништва“ (нас и вас, између осталих).

ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА О БОГАТСТВУ

Учење православног Хришћанства о својини и богатству најбоље је изражено у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“, објављеним 2000. године: “Црква не одређује право људи на својину. Међутим, ни материјална страна људског живота не изостаје из њеног видокруга/…/Црква не заборавља на потребу за хлебом насушним (Мт. 6, 11), сматрајући да би сваки човек требало да има довољно средстава за достојанствен живот. Упоредо с тим, Црква упозорава на прекомерну привученост материјалним добрима, богатством и сластима овога живота (Лк. 8, 14) /…/ Према учењу Цркве, људи сва своја материјална добра добијају од Бога, Којем и припада искључиво право на њихово поседовање/…/Материјална добра не могу човека учинити срећним/…/ Црква позива хришћане да својину разумеју као дар Божји, који им је дат да би га користили за своје и добро својих ближњих“. Дакле, Црква не осуђује богатство као такво, него његову злоупотребу и тврдичлук, уместо помагања ближњима.

НОВАЦ И СРЕЋА

Свештеник Олег Стењајев каже:“Никога још новац – мислим на нечасно зарађен велики новац – није усрећио. У Сједињеним Америчким Државама, највећи број самоубица припада управо такозваним милионерима. Још су у предреволуционарној Русији психијатри приметили да се предузимачи у трећој или четвртој генерацији обавезно дегенеришу – код њих почињу да се појављују психичке болести. У почетку нервне, а затим и психичке. Сава Морозов, познати руски милијардер с почетка ХХ века, којем је припадала Орехово-Зујевскаја мануфактура, био је управо предузимач трећег поколења (треће генерације). Он се плашио да би могао полудети. Стално се лечио у иностранству, у болницама за душевне и нервне болеснике. Његов живот се трагично завршио. Неки кажу да се убио, други кажу да је убијен, али је читав његов живот прошао у таквом нервном, психичком растројству, да се може рећи да он тај живот – живот талентованог, блиставог, образованог човека – није ни живео.“

Несрећни Морозов је, из богаташке обести, помагао бољшевике, и они су га, после свега, уклонили са овога света, тако му плативши за све услуге које им је учинио.

БОГАТСТВО КАО ИСКУШЕЊЕ

Стењајев каже:“Богатство је веома велико искушење. Једна жена, наша парохијанка, причала ми је како је имала пријатеља из младости; они су се породично дружили – она је имала своју, а он своју породицу, деца су се дружила једна с другом. Међутим, овај њен пријатељ је изненада почео да се богати, и постао је веома богат. Он је и даље ценио што је она његова пријатељица из младости, тако да ју је и даље позивао у летњиковац, у стан. Радовао се када она дође са својим дететом и мужем, допадало му се што су остали кућни пријатељи. Ова жена је, међутим, почела да осећа да се међу њима појавила провалија. Он по њих шаље ауто, он на имању има базен, код куће има базен, и она примећује како њен синчић, рођен и васпитан у њеној сиромашној, обичној московској породици, посматра ове противречности: како живи овај човек, а како живе они у свом бедном стану. Она духовно почиње да схвата да ово дружење треба прекинути, јер оно почиње да изопачује њену душу и душу њеног детета. И она је заиста прекинула ово пријатељство. Овај, богати, наставио је да телефонира, али је она одбијала да га посети. Он се увредио, и каже да се више неће јављати. Жена се умирила, јер није ни желела да се јавља.

Наравно, није богаташ, у рђавом смислу ове речи, онај човек који, организовавши свој посао, плаћа порезе, не даје мито и на време исплаћује плате својим радницима. У савременој Русији, нажалост, практично је немогуће часно зарађивати велики новац, а тога су свесни и сами бизнисмени.

Нечасно зарађен новац скрнави руку праведног човека, Морамо се задовољити оним што имамо.“
А ко се данас тиме задовољава?

НЕПРАВЕДНО СТЕЧЕНО СЕ СВЕТИ

Ко жели да се на сваки начин домогне богатства, постаје чудовиште и себе и своје излаже проклетству. Тимотијевић, пишући о српским легендама о скривеном благу, каже:“Познато је како се смрт непрестано „шуња“ око трагача за златом. Чак и када се „припитоми”, благо је и даље „жедно крви“ нових господара. То је и нормално, јер пронађено благо омогућава богаћење „преко реда”, изван свих утврђених друштвених норми и установљених приоритета. Онај ко поседује богатство има моћ, али је та привилегија пролазна.“ (3)

Старац Пајсије Светогорац је рекао:“Када неправедни људи подносе недаће, они на тај начин искупљују своје дугове пред Богом. Догађа се, међутим, и то да су у некој породици деда или баба чинили безакоња, а да због тога нису претрпели никакву казну. У том случају, њихове дугове морају да отплате њихова деца или унуци тако што ће, на пример, онај новац који су њихови преци стекли на непоштен начин потрошити на лекаре.“

Гледајте око себе: свуда је тако било. И јесте, и биће.

ЈОШ ПОУКА СТАРЦА ПАЈСИЈА

Додавао је старац Пајсије и ово:“Трчећи за материјалним добрима, ми самима себи компликујемо живот. Ми не схватамо да, уколико имамо више цивилизацијских добара, утолико нам се појављује више проблема. Ми се расплињујемо, огрезли смо у прекомерној испразности и при том се лишавамо драгоценог спокојства. Жена тобоже треба да ради због тога што породица нема довољно новаца, а као резултат тога, деца остају без мајке. Због нечега неважног, губимо циљ и смисао стварања породице.

Нама све време недостаје новац, јер желимо да имамо телевизор, видео–рекордер, нови аутомобил, мноштво украса. Нас мучи сујета и никако не можемо да се зауставимо, ми хоћемо све више и више, а као резултат тога, деца остају без родитељске пажње. Ми морамо схватити да чинимо велику грешку. Морамо се задовољити основним стварима, и онда нећемо имати таквих проблема.

Бог љуби човека, Своју творевину, Свој лик и подобије, и брине се о његовим потребама. Онај који то не схвата и бори се да достигне материјални процват, увек ће се мучити. Духовни човек се, међутим, не жалости чак ни ако му Господ не даје земаљско, материјално благостање. Ако пре свега будемо тражили Царство Божије, и ако то постане наша главна и једина брига, све остало ће нам се дати. Зар Бог може оставити Своју творевину без Своје бриге? Када су Израиљци, у време свог лутања кроз пустињу, манну коју им је слао Бог чували до следећег дана, она се увек кварила. Господ их је на тај начин учио да се свагда уздају у промисао Божији“.

Нисмо хтели да слушамо свеце попут старца Пајсија; и сад, кад нестајемо на удару корона тровања, а никаково нам богатство не може помоћи, шта ћемо сад?

ИМА ЛИ ПОКАЈАЊА?

Једина нада за ову небивалу несрећу је покајање. А њега нема и неће га, по свему судећи, ни бити. Јер смо огрезли у сваком безакоњу и непочинству, по речи хришћанског мислиоца Мирослава Маравића:“Колико мало људи размишљају. Већ дуже времена провлачи се вест да је извесна жена возила кантримен који је усмртио једног младића, а да је онда постигла договор са неким криминалцем да, уз извесну свотицу, овај прузме кривицу, а да све заташкају представници власти који су добри пријатељи „жене-убице“. Нико од нас, наравно, не зна шта се тачно догодило, али све чињенице указују да је ова верзија највероватније аутентична. Пролазим поред неке кафане, чујем људе који причају о том догађају, савршено проничу у суштину догађаја и чујем једног како изговара речи: „Ја ћу да идем за милион, где хоћеш“. Најгоре је што би многи учинили то исто – пристали да одиграју прљаву улогу за количину „новца из снова“, да оду у затвор на неко време и да целог живота носе жиг, не само убице, већ и оног „који се продао за новац“. Колико мало људи себе цене! И колико много и премного цене незарађени новац! А неблагословени новац је нека врста тихог самоубијања. Новац који сам добио без свог труда, па још без Божијег благослова, углавном се троши на глупости, у сваком случају на оно што доноси проклетство. Оно што почиње проклетством, завршава проклетством. Али људи страствено хоће да побегну из овог живота који доживљавасју као досадни затвор, не схватајући да је оно у шта би побегли представља још страшније ропство. Јер у овом телесном затвору ви још и можете бити духовно слободни – ако се борите за Царство Небеско – а у оном затвору савести и унутрашљег пакла, ви сте роб и са милион и са милијарду долара. Нема тог новца који те може извући из кошмара у коме сваке ноћи, рецимо, срећеш убијеног младића који плаче и моли те да откријеш име правог убице и помогнеш његовим родитељима који страшно пате због неправде. Заиста, колико мало људи размишљају, колико мало цене Богом дату слободу која их данас, још увек чини, колико толико ведрим људима.“(7)

Како таквима да помогне Бог?

КО ВЛАДА: БОГ ИЛИ ЂАВО

Корона тровање јесте демонско, али је Богом допуштено. Главни проблем није у самом тровању, него у разлозима због кога је оно Богом допуштено. Јер, сатанини банкари и бизнисмени, разни рокфелери, ротшилди и гејтсови, не би имали никакве власти над нама да им није дато Одозго. ( Јн. 19, 10-12). Као кад је Господ наш стајао пред Пилатом, по речи Светог Јустина Ћелијског:“Увређен Исусовим ћутањем, „Пилат му рече: зар мени ни одговараш? не знаш ли да имам власт распети те, и власт имам пустити те?“ – Опет плитко, стојичко, римско гледање на ствари. Пилат и не слути ко је све умешан у Исусову ствар. Када би дубље загледао у змијски сплет јеврејске зависти према Исусу, сагледао би делатност онога што сав уђе у Јуду – Сатане. А изнад те, и око те сатанске игре, Божји промисао који кроз Исусово страдање врши спасење света од греха, смрти и Сатане. Зато Господ Исус и одговара Пилату: „Не би имао власти никакве нада мном кад ти не би било дано одозго зато онај има већи грех који ме предаде теби“. План о спасењу света Богочовеком Исусом „одозго“ је, Божји је.“(8)
Па добро, зашто је ово садашње зло Бог допустио?

Зато што су људи огрезли у греху и забораву Бога.

Бог не може да помогне онима који помоћ не желе и не траже.

Пустио је, како каже један мој пријатељ, Господ страх на народе, да познају народи да су људи. (Пс. 9,20)

И до када ће све то трајати?

Или до покајања и повратка Богу или до пропасти безбожничког човечанства.

ПАШЋЕ, ПАШЋЕ ВАВИЛОН ВЕЛИКИ

А ми не заборавимо: против обоготвореног Новца је Бог Живи и Истинити, и трговачко-новчана Империја ће се срушити: у Откровењу је она описана као Блудница вавилонска. Да се памти: “И цареви земаљски блудничише с њом и трговци земаљски обогатише се од силе страсти њезине. /… / Јер греси њезини достигоше до неба, и Бог се опомену неправде њезине. /… / Зато ће у један дан доћи зла њезина: смрт и жалост и глад, и биће сажежена огњем, јер је силан Господ Бог који јој суди/… / И трговци земаљски заплакаће и зајаукати за њом, што њихове товаре нико више не купује/… / Трговци ових ствари, који се обогатише од ње, стаће издалека због страха од мучења њезина плачући јаучући, и говорећи: Авај, авај, граде велики, обучени у свилу и порфиру и скерлет и накићени златом и драгим камењем и бисером, јер у једном часу пропаде толико богатство! “ (видети 18. главу Откровења).
Господе, даруј нам покајање и обнови у нама црте Свога лика! То је све што се, овде и сада, може и мора рећи…

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ / Васељенска

————————————–

УПУТНИЦЕ ( Интернету приступљено 30. новембра 2020. године ):

1.http://www.pecat.co.rs/2020/11/ucitavanje-moguceg-smisla-novac-i-zdravlje/

2. https://stanjestvari.com/

3.https://svetosavlje.org/u

4.https://www.academia.edu/37267928EASURE_OF_WESTERN_SERBIA_)

5.http://borbazaveru.info/

6. https://www.dw.com/sr/

7. Мирослав Маравић, Философија физикалије у Кругу двојке, Београд, 2020, стр. 70-71

8.http://www.spc.rs/sr/