Један старац је путовао у приградском возу. Одједном је скочио са свог места и из свег гласа повикао:

- ИСУС ХРИСТОС ЈЕ ЖИВ!

Хтео је да каже још нешто, али га је грубо повукла путница која је седела до њега:

- Зашто вичеш да те чује цео вагон?! Зачепи уста! Нама не треба твоје проповедање! Твој Исус не постоји!

Деда се зацрвенио од стида и сео на своје место. Али његово срце је наставило да гори од љубави према Богу и чуо је неизрециви призив да поново устане и говори о Христовом доласку. Послушао је глас Божји и поново наставио:

- Исус се враћа, близу је, Други Христов долазак је близу! Морамо се покајати за своје грехе и прихватити Га овога часа!

Жена, која му је рекла да ућути, седела је на бочном седишту са својим малим сином. Одједном је скочила са свог места и песницама се обрушила на несрећног проповедника. Јадни старац, који је некако успео да седне, беспомоћно је прекривао лице и главу од ње.

И одједном се у вагону зачуо продорни дечији глас:

- Мамице, молим те, не ударај га! Њега је Бог послао!

Жена се зауставила и збуњено погледала сина. А он ју је својим малим рукама повукао за рукав и молећиво јој рекао да се смилује и не дира старца.

Њој одједном потекоше сузе из очију. Затим је беспомоћно клекла и бризнула у плач!

Старац је изненађено упитао:

- Зашто плачеш?

А она је шапнувши одговорила:

- Мој син је био нем, а сада говори!

Извор: "Трост скорописца" (перо брзописца)

Превод са руског: "Борба за веру"