header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow О истинској мудрости
О истинској мудрости Штампај Е-пошта
среда, 30 децембар 2020

 Године 325. десио се значајан догађај у историји Цркве. Одржан је Први Васељенски сабор, који је сазвао равноапостолни цар Константин, у граду Никеји, због великог зла које је кренуло да се шири васељеном и изазива немире и поделе у Цркви, лажног учења пониклог у гордом уму свештеника Арија.

          Суштина зла овог учења јесте одрицање Божанства Господу нашем Исусу Христу, и тврђење да је Он створење.

Након много полемика и дискусија, након много борби за очување чистоте православне вере, на крају је формулисано истинито вероисповедање познато као Никејски Символ вере, а Аријева јерес и њене присталице, скупа са Аријем, су анатемисани.

На сабору је било много истакнутих Отаца светог живота, међу којима су били епископи Александар Александријски, Осија Кордубски, Николај Мирликијски, Спиридон Тримитунтски, Јаков Нисибијски, Макарије Јерусалимски, Александар Цариградски, Атанасије Велики – тада у чину ђакона, и многи други.

Поред 318 епископа и преко 2000 свештеника и ђакона, на Сабору су били присутни и поједини филозофи. Један од њих, најистакнутији, из школе перипатетика, следбеника грчког филозофа Аристотела, као присталица Арија, трудио се да својом говорничком вештином надмудри и унизи православне. Свети Спиридон, надахнут свише, покушавао је да ступи у полемику са овим филозофом, међутим, поједини оци, знајући да је он човек нешколован и потпуно неупознат са световном мудрошћу и грчком филозофијом, забрањивали су му. На крају је, ипак успео да дође до речи, и тада је Бог кроз њега пројавио велико чудо. Светитељ је свој говор отпочео речима:

„Философе, у име Исуса Христа саслушај што ћу ти рећи. Философ му одговори: Говори, саслушаћу те.“

Каква премудрост и какво смирење светог епископа! Будући велики сасуд божанске благодати, беспрекорно чистог живота, и још тада удостојен дара чудотворства и многих других великих дарова Духа Светога, Свети Спиридон, не уздајући се у себе и своју силу, призива Најсветије Име, знајући да је највећа сила у имену Исусовом, сила која све побеђује.

„Светитељ стаде говорити: Један је Бог Који створи небо и земљу, и саздаде човека од земље, и устроји Речју Својом и Духом све остало, видљиво и невидљиво; и ми верујемо да Та Реч јесте Син Божији и Бог, Који сажаливши се на нас заблуделе, роди се од Дјеве, поживе са људима, пострада и умре ради нашег спасења и васкрсе и са Собом саваскрсе род људски; ми чекамо да Он дође и да суди свима по правди и узврати сваком по делима; верујемо да је Он једне природе са Оцем, равне с Њим власти и части. Тако ми то исповедамо без икаквог радозналог испитивања, и ти – не усуђуј се испитивати како све то може бити, јер ове тајне превазилазе твој разум, и далеко превишавају свако људско знање.“

Ово прекрасно вероисповедање Светог Спиридона одише јасноћом и једноставношћу, иако сажето, садржи у себи најбитније елементе хришћанског учења. Свети Оци су говорили да је одлика великих духовних људи, да са мало речи искажу суштину. Али најбитније од свега,  јесте то што ове речи садрже у себи велику духовну силу, силу коју је осетио и овај филозоф.

„Затим, поћутавши мало, светитељ га упита: Не изгледа ли и теби ово тако, философе?“

Увиђајући да су његове речи оставиле снажан утисак на филозофа, прозорљиви епископ „поћутавши мало“ даје времена филозофу да се сабере и дође себи, будући да се сусрео са нечим несвакидашњим, и видећи га већ обраћеним, торжественим, а опет једноставним и  смиреним речима, пита га: „Не изгледа ли и теби ово тако, филозофе?“

„Међутим, философ ћуташе као да никада знао није прети се. И не могаше ништа рећи противу светитељевих речи, у којима дејствоваше нека Божанска сила, те се тако испуни речено у Светом Писму: Царство Божије није у речи него у сили (1 Кор.4, 20).“

Можемо само замислити какав је утисак оставило филозофово ћутање на све присутне. Онај који је до пре само неколико неколико тренутака својом реторичком вештином задавао главобоље појединим ученим епископима, сада пренеражен ћути пред једним простим и нешколованим старцем.

Филозоф, ма како био заражен незнабожачком филозофијом и световном мудрошћу, ма како био поносан на себе због своје говорничке вештине и учености, и угледа који је уживао међу осталим филозофима, није остао упоран у својим заблудама, и одазвао се на Божији призив, не презирући истину коју је доживео у сусрету са светим епископом.

„Најзад философ рече: И ја држим да је стварно све тако како ти кажеш. Тада старац рече: Онда иди и прими знамење свете вере.“

Пошто је исповедио да и он верује у све оно што је речено, и видевши га да је искрен  у свом обраћењу, и да је достојан да буде хришћанин, свети Спиридон га позива да прими Свето Крштење.           

„А философ, обраћајући се својим пријатељима и ученицима рече: Чујте ме! Док се препирка водила са мном речима, ја сам речима противстављао речи и препирачком вештином надвлађивао их. Али када уместо речи из уста овога старца поче излазити нека сила, речи постадоше немоћне противу ње, пошто човек не може противстати Богу. Стога, ако ко од вас може мислити тако као ја, онда нека поверује у Христа и нека заједно са мном последује овоме старцу, кроз чија уста говори Бог.

И философ тај, примивши православну хришћанску веру, радоваше се што у препирци би побеђен од светога старца на своју корист. Радоваху се томе и сви православни, а јеретици бише веома постиђени.“

Какво невероватно и муњевито преумњење филозофа! Оно што данима није успевало многим ученим оцима, за неколико минута успело је Светом Спиридону! И не само да је филозоф био побеђен, него и преобраћен у православље.

Он је јавно исповедио својим пријатељима шта је доживео у сусрету са светитељем, и позвао и њих да приме хришћанство.

Филозоф је искусио ни са чим упоредиву божанску силу, у коју су биле одевене светитељеве речи, силу, којој ништа не може противстати.

Бог је овим чудом посрамио световну мудрост, показујући тиме да је најбитније у животу, задобити благодат Духа Светога.

     Постојали су многи Свети Оци, попут Атанасија Великог, Јована Златоустог, Григорија Богослова, Василија Великог, Јована Дамаскина, Григорија Паламе, ванредног световног образовања и велике учености, који су достигли највише степене светости, али су они све световно знање подредили Христовом јеванђељу, и искористили га на најбољи могући начин, како би што боље прославили Бога.

„Зато је сваки књижевник који се научио Царству небескоме као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо“.

Световно образовање никако није препрека духовном животу, шта више је и пожељно и корисно, али је погрешно и зло узимати га само по себи као неку вредност, и гордити се њиме. Јер шта неком вреди ако је изучио све науке и задобио световно образовање у највећем могућем обиму, ако после смрти, због грешног живота, заврши у паклу? А шта смета неком, ако нема ни дана школе, а због врлинског живота удостоји се највиших духовних дарова, и најлепших рајских насеља, што је немали број примера у историји Цркве? Не заборавимо ко је просветио читаву Васељену небеском науком. Прости и неуки рибари, које је Бог изабрао за апостоле. Колико година је потребно полиглотама да савладају језике, а апостоли су то знање задобили у трену? Не можемо а да не поменемо и највећег међу рођенима од жена, који се удостојио крстити и Самога Спаситеља, а није имао ни дана школе.

Дакле, благодат може све надоместити, али и сва мудрост овога света не може надоместити благодат Божију, ни најмање.

Тако да је спасење, а и највише степене светости, сасвим могуће задобити без икаквог световног образовања, али спасење без врлинског живота и благодати Божије, макар поседовали и све световно знање, јесте апсолутно немогуће остварити.

Имајући у виду речено, у данашњем времену јако је приметна појава вредновања погрешних вредности.

Ценећи човека, а особито када се поставља питање његовог места у друштвеној хијерархији, и његовој улози у друштву уопште, у првом плану су људи са титулама, звањима, чиновима. Њихов карактер и начин живота су углавном у другом плану или чак занемарљиви, па и сам квалитет обављања делатности.

Наравно, када је о световним људима реч, то се донекле и може разумети, али када је реч о црквеним људима, таква појава није за похвалу.

Некада је основа за ступање у црквени клир, био врлински живот човека, а данас је то, изузимајући монаштво, искључиво диплома теолошког факултета.

Онај ко живи побожним животом, ко пази на себе и има чисту савест, лако ће савладати и догматику и литургику, и све остало што је потребно за обављање свештеничке службе, али онај ко неочишћен и недостојан прими свештенички чин, тешко може постати добар свештеник.

Зато су и беседе појединих свештеника слабе и бљутаве, и више су у форми препричавања, без значајнијих поука, често је њихов садржај безидејан и без правог смисла, или се односи на нешто најпростије и најбаналније, што је познато и већини световних људи.  Речју – такве беседе немају потребну духовну силу, и нису у стању да косну срца слушалаца. А све из разлога јер ти свештеници не воде исправан духовни живот, живот достојан њиховог призвања, па им и Бог не даје дар речи, дар који је велики и који се даје достојнима.  Дакле, Бог се никако не може преварити. Такви свештеници могу имати и високо теолошко образовање, али ако им Бог не да дар речи, који у себи садржи и духовно расуђивање и духовно созерцање,  то знање им слабо може користити. Не могу пружити другима оно што и сами не поседују. Чак и у поимању хришћанских истина, не ретко се дешава да их такви људи, неправилно и погрешно разумеју, што их може одвести у духовну заблуду, па чак и у саму јерес. За Арија је речено да је био веома славољубив.

Наравно да је за људе у клиру добро и корисно широко теолошко образовање, али је много важнија истинска побожност.

Свети Спиридон је био човек нешколован, али је због врлинског живота удостојен епископског чина, и убројао се међу највећим Оцима у историји Цркве. Да је живео у данашње време, не би могао постати ни ђакон. Наравно, њему ни чин епископа није био потребан, али је Цркви Христовој неко такав у том чину, итекако био потребан, како би водио стадо спасењу и био светилник генерацијама хришћана.

Зато је реч његова имала толику силу, јер је кроз њега говорио Дух Свети.

И код верујућих људи, такође је понекад приметно вредновање погрешних вредности. Постоје поједина дела савремених аутора која се издају за православне, а која се објављују углавном из разлога јер је аутор неко са титулом, док је сам текст стран духу православља. Не у смислу да је текст неистинит или јеретички, мада понекад има и тога, него у смислу да је писан световним духом, и да у себи нема духовну силу.

Обично су такви текстови преопширни, не одвајају битно од небитног, не истичу прави духовни смисао, више су подређени форми него суштини, у себи садрже много небитних елемената, разметања непотребним знањем и сувишним информацијама, често је у њима непотребне красноречивости и високопарних израза и фраза, страних и необичних речи које се не користе у општој комуникацији, неки су обојени сладуњавошћу и сујетом, неки егзалтирајућим одушевљењем, а неки суморним научним изразима, хладним попут месечевих зрака.

Просто речено такви текстови су писани на нивоу душевног, а не духовног.

А када душевно постане сурогат за духовно, онда долази и до профанације, и разних видова изопачења у вери.

Много је боље да се такви људи баве искључиво световном књижевношћу, неголи што се уплићу у област духовног, потурајући бакарни новчић уместо златника. Они на тај начин, не само да лажу и варају себе саме, него прелашћују и неискусне у вери.

Jер како неко може зажелети да се ослободи из стања пале природе, ако он њене вредности проглашава за свете?

Дакле, није довољно само поседовати широко световно или теолошко образовање, да би се неко бавио духовним радом. Да би се неко бавио духовном делатношћу, мора имати у себи истинску побожност и чисту савест, мора у великој мери бити очишћен од страсти, и најбитније од свега, мора имати у себи унутрашње сведочанство – благодат Божију, без које ни једно дело човека нема никакву вредност.

„Јер без мене, не можете чинити ништа.“

     Такође је јако корисно и неопходно, што више бавити се читањем Светих Отаца, кроз које је говорио Бог, јер усвајајући са вером оно што је код њих писано, усвајајући њихове свете мисли и осећања, и сами постајемо причасници Духа Којим су стварали.

Будући да живимо у тешким временима, препуним саблазни и великог отпадништва од вере, а да смо и ми, данашњи хришћани веома слаби и немоћни, уколико због наше слабе воље и нисмо у стању да подражавамо Светог Спиридона, онда се, макар, угледајмо на оног филозофа који је спознао да је сва световна мудрост у односу на мудрост божанску бледа и ништавна. Обратимо се и ми као што је он, постављајући добар темељ, одбацивањем световног начина живота и световног начина размишљања, постављањем световне мудрости тамо где јој је место, са свешћу да је благодат Божија највиша вредност у овом животу, и да једино благодаћу можемо задобити праву духовну мудрост.

Да, једина права и истинска мудрост јесте само мудрост духовна, мудрост божанска коју даје само Бог Духом Својим, реткима и изабранима, онима који живе по вољи Његовој, онима који живе у љубави и истини.

Нека би је и сви ми, молитвама Светог Спиридона, задобили, и њоме прославили Оца и Сина и Светога Духа, и сада, и у све векове! Амин.

 

Марјан М.

Последњи пут ажурирано ( среда, 30 децембар 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 51 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 
ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ, ПОШТОВАНИ ПОСЕТИОЦИ, ЖЕЛИМО ВАМ БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНУ НОВУ ГОДИНУ!
 
+ + +
 
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.