header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Зашто је осуђен О. Платонов - Изводи из његове књиге "Тајна историја масонства"
Зашто је осуђен О. Платонов - Изводи из његове књиге "Тајна историја масонства" Штампај Е-пошта
уторак, 29 децембар 2020

 Да би наши цењени посетиоци имали потпунији увид у разлоге прогона Олега Платонова (овде:), доносимо и пар наставака из његове књиге "Трнов венац Русије - тајна историја масонства" у издању издавачке куће "Романов". Наслов књиге, сам по себи, пуно говори.

+ + +

УВОД

Ова књига је написана на основу стварне масонске документације, која је чувана у тајним масонских архивама и није била доступна јавности.

Руске масонске тајне су чуване тако брижљиво и да није било другог свјетскога рата ни до данас о томе ништа не бисмо знали. Ради се о томе да су архиве масонских ложа (а руске ложе су биле филијале западних) и разних тајних организација и специјалних тајних служби биле заплијењене од стране Хитлера за вријеме окупације Европе. А послије наше побједе нашле су се у рукама Црвене Армије. Под видом трофеја пребачене су у Москву, гдје су чуване у строгој тајности све до 1991. године, и првенствено су коришћене као оперативни материјал КГБ-а.

Постоје на десетине и стотине хиљада дјела од средине 18. вијека до 1939. године, а међу њима – протоколи засиједања масонских ложа, документи, циркуларна писма и инструкције, финансијски рачуни и преписка, који дају потпун преглед о преступничком, завјерничком карактеру ове тајне организације, која је поставила себи за главни циљ достизање политичког утицаја и освајање власти тамних закулисних сила.

За разлику од западне масонерије која је првенствено имала улогу закулисног идеолошког и политичког лобија, руска масонерија је имало своје карактеристичне особености. Сачувавши све црте закулисаног лобија, руско масонство је услед своје зависности од иностраних масонских редова било стјециштем оних лица која су била лишена националне самосвијести, а често и отворено антируски оријентисана. За многе од њих масонство је било форма русофобије, мржње према руском народу, његовим традицијама, обичајима и идеалима, са потирањем националних интереса Русије. У масонству руска интелигенција је била отуђена од руског народа, то јест удаљавала се од њега у тајну организацију, смишљајући тамо разне пројекте и комбинације „престројавања“ Русије на западни начин.

Главно је свакако било у томе, што је руско масонство почевши од 18. вијека увијек било само филијалом масонских ложа Западне Европе, која је пажљиво испуњавала све инструкције њиховог руководства.

Чак и у оном кратком времену када је оно добило релативну аутономију, унутарњи живот рускога масонства у потпуности је контролисан од заграничних (иностраних) центара. О томе већ неопозиво свједочи преписка руских масона са својим руководиоцима из страних држава, а такође и извјештај о обављеном раду. Изван граница руски масони слиједе инструкције и циркуларна писма, из којих је видљиво у каквој се позицији налазе руска браћа.

Ауторитет заграничних масонских руководилаца био је за руске масоне веома висок, често и двоструко виши него ауторитет законске руске власти. Колико пута су само у својој историји руски масони ступали у тајни договор са заграничном сабраћом, да би се држали линије, који се на њиховом језику називала „велика масонска истина“!

Руску масонску братију уопште није збуњивало то што су они у суштини постали агенти заграничних влада и испуњавали задатке заграничних центара, подривајући тако  националне интересе Русије.

Историја масонства у Русији – то је историја завјере против Русије. Архивски подаци свејдоче да практично нема ни једнога за Русију важног догађаја, у којем масонски ред не би одиграо посебну, увијек за њу негативну улогу. Масонство је било главна форма невидљиве духовне окупације Русије, формa реализације антируских импулса Запада.

У односу на Русију посао масонских редова је имао  чисто завјернички карактер, јер је предпостављао тајна дејства која нису одговарала националним интересима Русије, те је доприносио и њеном слабљењу, поразима у ратовима, рушењу националних идеала, традиција и обичаја.

У суштини „посао“ масонских редова одвијао се упоредо са --- подривачком ---- дјелатношћу заграничних специјалних служби, а често се и преплитао с њима. Познато је мноштво случајева када су чланови масонских ложа и агенти иностране шпијунаже дјеловали у једном лицу. Могло би се рећи да су заграничне специјалне службе увијек сматрале масоне као резерву за избор кадрова у борби против Русије.

Сами масони увијек су се трудили да своју преступничку (злочиначку) организацију представе као идејну организацију. Ипак код масона није постојала никаква позитивна идеја у умном расуђивању, већ само сатанска жеђ за господарењем над другим људима.

Идеологија масонства – то је идеологија изабраности, које подразумијева господарење над човјечанством. Циљ масона – свјетски поредак у којем ће им припадати улога господара. У масонској литератури то се симболично приказује као изградња храма, од стране слободних зидара, а то су масони. Својим оцем они сматрају Адонирама (или Адорама) којем је Соломон повјерио изградњу храма. Овај Адонирам „дужан је био великом броју радника да даје плату, али њих све није могао да зна“. Сваком градитељу Соломоновог храма масонски систем обећава награду у зависности од унесеног улога. Од овог обећања награде управо и почиње масонска доктрина, која у танчине одређује награду за свакога. „Да Адонирам ученицима не би платио онолико, колико следује друговима, а друговима онолико колико следи мајсторима, онда је он био принуђен да се са сваким од њих договори о неким знацима, по којима би разликовао свакога појединачно“. * 1

Ради успостављања новог свјетског поретка масонске власти формирају тајну свјетску владу, која је у разним временима постојала у различитим облицима, али увијек под контролом јеврејских лидера. Од 18 до 20. вијека она је постепено прелазила из Енглеске у Немачку Ротшилда, а одатле у Француску, премјестивши се у 20. вијеку у САД.  Данас су радни органи ове владе Руководећи орган свјетске јеврејске масонске ложе Бнај Брит, Савјет за међународне односе, Тространа комисија, Биљдербергски клуб, Свјетска банка и неке друге организације.

Руска црква је одувијек осуђивала масонство, оправдано га сматрајући пројавом сатанизма. Ако су у нижим степенима посвећења некада и били религиозни људи, онда су масони виших степена били ратоборни безбожници и непријатељи Цркве. Рушење Цркве се сматрало једном од главних задатака масонерије као идеолошке организације. Године 1881., белгијски масон Флери је писао: „Доле Распети!... Његовом царству је крај! Бог није потребан“. Други високопостављени масон изјавио је 1912. године: „...све док ми не ликвидирамо цркве, ми не можемо радити продуктивно и створити нешто чврсто“. „Постоји рат, - одговорио му је 1913., Годиен, други масон, - који ми треба да водимо све до побједе или смрти, – то је рат против вјечитих непријатеља масонства: свих догмата, свих цркви“. „Памтићемо, - понављали су за њим други масони, - да су хришћанство и масонство апсолутно неспојиви, и зато припадати једном значи  прекинути са другим“. Код масона правоугаоник са оком ђавола замјењује крст, а ложа – храм Божији.“ „Ми масони, - говорио је мајстор ложе Лесинга, - припадамо роду Луцифера (тј. Сатане). *2

*1 посебан архив – даље ОА, ф. 1412, оп. 1. д. 5294 (Ритуал током засиједања ложе „Аполон“ у граду Петербургу).

*2  Цит. По: Због чега православни не може бити екумениста. СП6 1992. стр. 200.

Масонство негира све оно што чини тијело националног друштва, од цијелог сложеног система живота, везаног са схватањем Родне земље, Отаџбине, Православља. Оно се удаљило од религиозних, државних, друштвених предања и настојало је да их замијени некаквим космополитским апстракцијама.

Масони су стремили не само да униште Руску Цркву и руску државу, већ и да духовно  промијене руског човјека, да направе од њега космополиту. „Унутарњи посао над усавршавањем дивљег камена руске душе“ по мишљењу Г. В. Вернадског, „била је главни правац цијелог масонског рада и довела до стварања таквог типа, који је дуго времена имао значај у руском аристократском друштву“.

Руски масони су вољели да говоре о борби са злом у свијету и у самима себи, о успињању по тајанственој лествици или ланцу, који сједињује свијет земље и пропадљивости са свијетом духа. На лествици овој је много степеница, на ланцу много карика, али најважнија од њих је – самоспознаја, покајање, изградња унутрашњег храма, више сагледавање код неких трагаоца – екстаза код других – велико созерцавање у тиховању. Ипак у пракси реално учешће у масонским пословима било је свјесно служење мрачним силама сатанизма.

Међу символима, који објашњавају страшну суштину масонства, лик сатане се јавља најтачније и врло одређено. У дубокој тајности и тами дошао је он на Руску Земљу да би рушио њене светиње и духовне вриједности, пљачкао њена богатства и поробио њен народ. Велика хиљадугодишња држава, која заузима шестину цијелог свијета, која је живјела својим трудом и постојала савршено независно од осталога свијета била је не само примамљиви комад за интернационалне паразите, него и дубоки прекор њихове експлоататорске политике, усмјерене на пљачку и колонијално поробљавање других народа. У 18. вијеку су коначно искристалисане главне вриједности западне цивилизације, чије језгро су постали масонски идеали избраности и посебних права да управљају „мрачном већином“ човјечанства,  а то је поникло у јудаизму, Тори и кабалистичким учењима. Крајем 18. вијека удружење држава које су припадале западној цивилизацији, организовало је широко масовно пљачкање десетине милиона људи у Азији, Америци, Африци и на рачун страдања ових људи обезбједили су срећан живот многим становницима Западне Европе.

Под таквим условима обједињавање западног становништва у тајне масонске ложе било је организационо и идеолошки обезбјеђивање система паразитизма и експлоатације других народа од стране западних држава. Спољашњи мистични и ритуални оквири били су само параван иза које је у суштини ствари скривала тајна политичка партија западног свијета, која је истицала своју изабраност и право на експлоатисање осталог дијела човјечанства.

Није случајно да сами масони често називају себе насљедницима древног ордена Соломоновог Храма (темплара). Треба напоменути да је то био разбојнички ред оних који су се прославили пљачкањем и злочиначким убиствима у доба крсташких похода. Погазивши све хришћанске завјете, темплари су осјећали себе вишим од других сматрајући да могу да се баве врачањем и разним мистичним манипулацијама, који су се сматрали у средњем вијеку као односи с ђаволом. Као резултат откривања многобројних преступа ордена Соломоновог Храма, њихови руководиоци су разобличени и кажњени, а многи храмовници  стрпани у тамнице.

Коначно, у својој основи масонске ложе служе као прикривање још тајнијих послова дубоко законспирираних тајних јеврејских секти расне преузвишености, чије је активирање у другој половини 18. вијека била дјелимично повезано са пословима банкара Ротшилда.

Обредна симболична страна масонства имала је за језгро јудејска вјеровања, саздајући искључиво добре услове постојања за своје, науштрб свим туђим (гојам, народима). Иза лукаво испреплетених јудејских кабалистичких формула није се скривало кретање ка достизању Светога  Духа, него обрнуто усмјерено кретање од њега ка формама живота предодређеног за опијање земаљским насладама, и тражења себи богатства по сваку цијену, на рачун других људи. Хришћанске врлине одбачене су на најдемонстративнији начин. Тако 1936. године у једној од ложа Великог Истока Француске састављен је реферат под називом: „Да ли је праведно одговорити добром на зло?“ И даје се одговор – није праведно. На зло треба одговорити злом. *1 А за масона зло – је све што противријечи његовим интересима. И одатле следи борба против цијелог човјечанства. Уопштено, јудејски принцип „око за око - зуб за зуб, помножен је са егоизмом ратоборног безбожника.

Ипак обредна страна практично није утицала на политичке и радне задатке, који су доношени унутар масонских организација. Нису случајно што су у 18. вијеку једне те исте ложе прелазиле из једног система у други. Један те исти масон је могао бити и у ложи шкотландског устава и истовремено бити розенкројцер или мартинистa.

­­­*1 ОА, Ф. 92, оп. 5, д. 35, л. 10 – 19.

Како је признао познати масон Папус, у масонству „сваки ритуал одговара или политичкој или филозофској потреби“. *1 А када то није било неопходно, масони нису обављали никакаве ритуале, откривајући своју чисто политичку суштину. Јер филозофија масонства је заснована на  политици групног егоизма. То се изразито показало у годинама прве антируске револуције од 1905 – 1907. године.

У суштини масонски обед је био димна завјеса за непосвијећене. Својеврстан покушај да се представи како иза лијепе и сложене спољашности обреда слиједе изванредна дјела.  У стварности иза ове спољашње театралне допадљивости и завршава се све што је било у реду (ако се то тако може назвати) у масонству.

Методологија тајних дијела масонства открива се при ближем разматрању система његових посвећивања, који у разним масонским редовима изражавају општу закономјерност неприкосновене дисциплине и послушања.

Виши ступњеви посвећености обављају чисто политичке функције и јављају се језгром власти  система свих западних држава. Ови дијелови масонства одређују политику државе, разрађују перспективу свјетског развитка, припремају и убацују у више кадрове своје истомишљенике (понекад чак не - масоне). Ритуал за ове степене не игра никакву улогу. Дјела виших степена чувају се у дубокој тајности од оних који се налазе ниже.

Средњи степени посвећености испуњавају политичке функције, али на више уском, чешће регионалном нивоу и прије свега учествују у припреми кадрова од одређене врсте људи и увлачења ових у масонску тајну организацију. Дјелују они увијек под чврстом контролом и по одређеним инструкцијама посленика виших степена посвећења. Ритуал за ове степене има чисто условни карактер, а сва њихова дјелатност такође се скрива од оних на нижем положају.

Високи и средњи масонски степени почевши од трећег степена давали су њиховим носиоцима тајно право за вршење било каквих преступа и право на сваку лаж ради општемасонске ствари. „Ослобођење од завјета“, „лаж на спасење“ биле су посебне привилегије већег дијела масонства.

Нижи степени посвећења представљали су сложене, у многим слојевима формације најразличитијих људи. То је својеврсни кадровски резервоар масонерије, од које се један дио издваја, а један дио се никада чак ни на средње степене не подиже.

1* Папус. Развитак масонских символа СПб. 1911. С.11.

Ови последњи се најчешће састоје од лица која се већином и не могу сматрати масонима: то су првенствено духовно и морално дезоријентисани људи, избачени из колосјека псеудоидеалистичким и псеудоромантичним паролама масонских редова. Ови људи неријетко за новац прихватају ритуалне игре и радо у њима учествују. Али управо овај дио масона нижег степена има за масонске редове посебно практично значење – они служе интересима стварања доброг имиџа ове злочиначке организације представљајући је као безазлено сабрање романтичних чудака који маштају о усавршавању човјечанства. Неријетко је то просто мамац за ступање у ложу познатих људи књижевности, умјетности и др. Такве људе можемо назвали масонима за скретање погледа ---. Они служе несвесно  као параван за прикривање масонских преступа и мрачних дјела, иако ни сами о њима ништа не знају. Управо такву улогу у масонству су испуњавали неки посленици руске културе, на примјер архитекта Баженов, сликар Левицки, писац Вересајев. Користећи се узвишеним романтичарским расположењем ових људи, масонски конспиратори су им обећали да ће им открити „бесконачне хоризонте усавршавања душе“ и самоусавршавања. Наравно то је све била обмана, јер моћници им нису могли дати ништа добро,  али зато су они имали њихова славна имена ради користи у својим спекулацијама. Масони се нису либили тога да у своје редове припишу чак људе који уопште нису били у масонству или су у њему били врло кратко вријеме и нису имали никаквог учешћа у масонском раду. Савршено неосновано, а у циљу подизања престижа своје организације, „слободни зидари“ приписивали су себи Петра I и многе од његових сабораца пјесника Державина и Жуковског и чак Николаја II.

Није утврђена чињеница ни о учешћу у масонским ложама великих руских војсковођа Суворова и Кутузова. Легенда о њиховој припадности масонству – упечатљив је примјер обмане, на коју су ишли „слободни зидари“, да би себе узвисили и да би скрили своју злочиначку суштину.

Случајни, епизодни карактер носило је припадање масонским ложама Пушкина, Карамазина и Грибоједова, иако „слободни зидари“ све до сада у рекламне циљеве наводе њих као пример своје „узорне браће“.

Пушкин је био уписан у ложу средином 1821. године, а до краја те године ложа се распала, тако да и није почела да ради. Наравно да су се масони и касније трудили да привуку великог пјесника у своје редове, али њему је био дубоко одбојан карактер масонског подземља,  дух интрига који носи у себи државну издају, и њихови покушаји остали су безуспјешни. Касније су масони одиграли трагичну улогу у судбини Пушкина. Како су показале научне експертиза 20 - тих година, „Диплому рогоње“ која је била једна од главних узрока двобоја и погибије пјесника написао је масон П. Долгоруков. Ово је потврђено графолошком експертизом.

Клонио се масонства (иако је неко вријеме и био у нижем степену у једној од ложа) и А. С. Грибоједов. Никакав стварни масонски посао он није обављао, већ управо, у комедији „Невоља од ума“ он у суштини дјела исмејава „слободне зидаре“ и њихова сабрања, у којим настоје да одређују  политику („Код нас има друштво и тајна сабрања четвртком, Најтајнији савез ...“).

У младости је кратко вријеме припадао једној од ложа и Карамзин, али врло брзо је схватио антируску суштину масонерије и изашао из њиховог чланства. У зрелом добу масони су предложили овом руском историчару да поново ступи у ложу, нудећи му високе масонске степене и подршку, али он је одбио. За освету масони су почели да га прогоне.

Од 19. вијека масонске организације постају масовни политички покрет узајамној помоћи бескарактерних људи, који су дијелили свијет на своје и туђе. Својима се може чинити све што се хоће, туђима треба манипулисати и са способношћу управљати њима иза кулиса, и било који туђи, који би се осмјелио да крене на своје, подвргавао би се невидљивим притисцима, против њега су допустива сва средства – гоњење, клевете, морално и физичко убиство.

Најтипичнији примјер првобитне  масонске организације су такозвани ротари и лајон клубови – скупови избраних ради пружања узајамне помоћи и подршке у овој или оној области живота. Човјек који уђе у одређену групу „својих“ добија масу погодности и свакодневну помоћ од своје сабраће. Истина и сабраћа захтевају од њега сталну подршку и учешће у организацији и испуњавање наредби које иду по инстанцији „од врха“.

Аутор одаје признање сарадницима Посебног Архива СССР (садашњи Центар Чувања историјско - документарне збирке), Државнога Архива Руске Федерације, Архива и Библиотеке манастира Свете Тројице (Џорданвил, САД), Хуверовског института рата, револуције и мира (Станфорд, САД) и Библиотеке Конгреса САД, за савјете и консултације при избору докумената и материјала.

 

Наставиће се...

Књига се може поручити на мејл: Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели. , код http://www.romanov.rs/ 

Последњи пут ажурирано ( среда, 30 децембар 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 15 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.