header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Чуда "старца" Тимотеја Штампај Е-пошта
недеља, 06 септембар 2009

ЧУДА „СТАРЦА“ ТИМОТЕЈА

          У нека давна времена Свети Владика Николај учаше монахиње овчарско-кабларске како се служи Служба Господња. И научише оне како се служи Богу и роду. И тепаше им Свети Владика: „Златице моје“. Међу њима беше и ревносна монахиња Евпраксија, садашња игуманија Никољска која изброји око 90 љета овоземаљског живота. И служаше се Служба Господња у Никољу светом, онако како нам је од Светих Отаца предато, онако како „Златицу“ учаше Свети Николај, онако како више пута каза СА Сабор, онако како и Епископ жички заповеди (Е.бр.741/08).

 То је истина жива. Али, дође лажни учитељ и поче да чини чудеса.

Чудо прво: За „старца“ монахиња никољских дође млађани Тимотеј Студенички. Некада су „недоучени“ знали да духовнику у женском манастиру ваља узрасти: духовно – до висина духовника, а физички – до 50 љета (Тимотеј нема ни једно ни друго).

Чудо друго: Преучени „старац“ Тимотеј убеди стару игуманију да је Свети Николај застарео, те да Службу Божју не треба служити онако како ју је он (Владика Николај) научио.

Чудо треће: На љубав двојице благочестивих хришћана, који су "старца" Тимотеја, сада Придворичког, знали од ране младости, одговори љубављу: Дођите к мени, а ја ћу, Христа ради, и вама за љубав, служити Литургију као што сам раније служио, и као што ви молите.

Чудо четврто: Пође 4634 јагњади Господњих, прије зоре и бијела дана, кренувши у загрљај Тимотеју, да у љубави славе Бога, а он их дочека грлећи их и целивајући их целивом чудним.

Чудо пето: Крај целивајуће иконе не беше крста, а у олтару се обретоше свештеници из других намесништава који су осведочени виновници безакоња - новотарци.

Чудо шесто: У цркви се појавише набилдовани телохранитељи „старца“ Тимотеја (или његових усрећитеља). Иако је 8 сати, Служба не почиње, а „старац“ Тимотеј поче да извирује излазећи из цркве.

Чудо седмо: Не прође много, на истинску радост присутних уђе у храм старица Евпраксија Никољска са једном старицом никољском и једном певачицом која беше обучена у искушеничке одежде.

Чудо осмо: Старица Евпраксија, коју придржаваше певачица, окрете леђа олтару и поче беседити. Збуњени бејасмо! Неке Луче апостолске су нас училе да се у цркву улази смерно, са страхом Божијим. Још су нас учили да пре Јеванђеља, тј. пре Речи Господње, нико не беседи. И још су нас те Луче училе: У цркви жена да не говори (ср. 1.Кор. 34,35).

Чудо девето: Старица, дакле, уђе са закашњењем и к'о пророчица (Боже ме прости), каза: Хвала вам што сте поранили... Хвала вам што сте дуг пут превалили по овим кривинама... (Она, дакле, зна да ми нисмо одатле, она зна да смо ми поранили, она зна да смо ми дуг пут по кривинама прешли). И још каже: Нека вам Бог исправи пут ка небу.

Неко од запрепашћених јој смерно дошапну: „Свима нама!“ Она погледа у свог „старца“, а он јој као свом духовном чаду, даде одобравајући знак да је извршила послушање.

Чудо десето: Поче Света Литургија, двери се не затворише. Народ одговараше онако како су нас учили све ове деценије живота наших и онако како нас је, с љубављу, поучавала „Златица“ из Никоља. Али певачица иза народа поче да завија неку, ваљда, учену арију. Поучени од Светих Отаца, мислили смо да на Литургији одговара народ а не певачица. Међутим, ново чудо пројави Тимотеј узвраћајући обећану љубав једном од хришћана које је позвао за певницу говорећи му: Овде сам ја игуман и не дозвољавам ти да тако певаш! (брат Хришћанин је певао онако како се у српским храмовима пева од вајкада, док је певачица певала "по византијски").

Чудо једанаесто: Народ поче прилазити целивајућој икони, крстећи се, молећи се, а при изласку из храма Господ им ниспосла изобилни дар суза. Не хотећи да саучествују у безакоњу, у ругању светоотачком Предању, одлукама Сабора и (ваљда нелицимерном!?!) акту свога епископа. Сузе и тугу заустави неко говорећи: „Не плачите, браћо и сестре! Господ зна срце наше! Господ зна са којим намерама дођосмо у ову светињу! А ми знамо да је обесних било од памтивека..."

Поседасмо у аутомобиле и кренусмо назад истим оним кривинама кроз пустињу молећи да Бог помогне свима нама да идемо оним путем којим су ишли наши Свети Оци, јер само тај пут води у Царство небеско. У пут Тимотејев не верујемо! И њиме ићи нећемо!!!

Чудо дванаесто: Кад се колона аутомобила заустави, одјекиваху песме из „Духовне лире“ Владике Николаја. Невероватно, нико се ни с ким није договарао, а у целој колони богомољне песме грме.

Понету трпезу љубави изнесмо,  помолисмо се Богу...

За време трпезе, једном сабрату се оте: „Ја ово не могу да схватим. У мојих шесдесет година нисам доживео да човек данас једно обећа, а то сутра погази. То не приличи ни последњем ништаку, а камоли монаху“ (јер монах је обећао да ће служити по одлукама СА Сабора и одлуци Еп. жичког Хризостома Е. бр.741/08, али је у међувремену сковао план па довео попове новотарце и обезбедио певачицу која ће их прати у безакоњу).

На то други прозбори: „Немојмо се, браћо и сестре, чудити овоме. Зар није казано: Проклет да је онај који се узда у човека. Ми смо Господу жртву принели. И то Господ зна. А то што је Тимотеј показао своје лице за мене није чудо. А ево зашто: он се у Ариљу заклео да неће новотарити, па се после месец дана бестидно вратио на своју бљувотину. Ја сам тада схватио да је то (не)човек који не држи реч, који је без части и достојанства. Ми због њега нисмо ни ишли на овај пут, него смо ишли да срцем Господу воштаницу и молитву принесемо. И Господ је то видео. Ја верујем да нам Господ неће замерити што смо изашли из цркве, јер нисмо хтели да саучествујемо у безакоњу, и верујем да нас је Бог поучио да сви, без једне једине речи, оставимо безаконике, веселу мати Евпраксију и телохранитеље да наставе своје ругање светоотачком Предању."

Запевасмо „Достојно јест“ и заблагодарисмо Господу.

Радост се поврати на лица наша. Један међу нама проговори: „Браћо и сестре, ево ми се сада растајемо одлазећи домовима својим. Нека Бог да, да се у радости и љубави у светињама нашим срећемо. Ми смо јутрос у порти манастира придворичког, у планини изнад Ивањице, посадили из срца својих дрво љубави! Ми  смо саборно то дрво залили сузама нашим! Заливајмо га од данас молитвама нашим! Еда би рода донело! По плодовима тијем познаће нас они који иза нас дођу. И дјете Тимотеј је са својом сабраћом у безакоњу и телохранитељима посадио дрво. И залио га човекомрзијем, преваром, бесчашћем, лажним целивима... И то ће дрво род родити! Помолимо се Богу, браћо и сестре, за старицу Евпраксију, да се сети свог првог учитеља, Владике Николаја, и да не окуси рода са овог Тимотејевог дрвета.

А Тимотеју, нека би Бог дао, довече кад остане сам, бар једну сузу покајну. Нека би Бог дао да њоме прихрани наше дрво љубави. Да опет будемо оно што бејасмо, пре него што он узе део од блаженопочившег оца Јулијана и оде да га проћерда, као блудни син. А ја одох, ако ми Бог да, из ових стопа на Охрид, да се тамо „Молитвама на језеру“ на стазама Светог Владике Николаја молим за старицу нашу Евпраксију едаби застала! Едаби ослушнула! Едаби чула глас с више: Зар и ти Златице моја?!?“

У недељу тринаесту по Духовима                                                 Д. Ж.

________________

1Сви до једнога богомољна деца Божија, међу којима бејаше и универзитетских професора, правника, лекара, привредника, носиоца ордена Светог Саве, великих добротвора, добротвора, приложника...

Последњи пут ажурирано ( петак, 11 фебруар 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 37 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.