header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Разговор с оцем Тадејом Витовничким (1914-2003)
Разговор с оцем Тадејом Витовничким (1914-2003) Штампај Е-пошта
уторак, 23 март 2021

 За читаоце „Борбе за веру“ ексклузивно доносимо разговор са великим српским старцем оцем Тадејом док још није био познат широј јавности. Интервју је вођен пре 90-их и помињу се само иницијали. Ово је текст из "Православног мисионара" - троброја са пробраним текстовима из свих претходних бројева што се види у уводнику.

+ + +

Отишао сам у манастир В. са намером да се у њему одморим од београдске вреве и овог нашег живота пуног трзавица. Искрено речено, нисам ништа више очекивао од нашег боравка. Но Бог је хтео да у овом сиромашном и забаченом манастирићу сретнем једног истински Божјег човека и кроз разговоре са њим осетим, јасније него досад, колико је велики живот у Богу. Прибележио сам неке од тих разговора које смо свакодневно водили у хладњаку крај цркве и, по повратку у Београд, показао их неколицини својих пријатеља. Њихова је жеља била да се понешто из ових бележака објави.

Име овог монаха - нашег домаћина нећемо спомињати из бојазни да тим изношењем за јавност унутарњег живота оца Т. не бисмо, можда, нарушили мир у Богу његове скромне душе.

 

О   м о л и т в и

- Како се молити Богу?

- Молити се треба као о. Јован Кронштатски. Пажљиво је читао молитве, на по некој речи осетио би да му се срце загрејало а у души разлио мир и радост и после би се молио с осећањем.

Постоје четири степена молитве: I степен је молитва телесна - стајање, читање, поклони; II степен је молитва у којој су речи повезане с умом, у ствари то би се могло назвати "пажљива молитва"; III степен је кад свака реч молитве "одјекује" не само у уму већ и у срцу. На пример , ако се у молитви изражава нека молба онда се и у срцу осећа силна жеља за тим што се тражи - има се осећање неодољиве потребе; IV степен је молитва без речи: стајање пред Господом у миру и потпуној преданости Њему.

Речи молитве треба изговарати с вером да вас Господ гледа и слуша. А кад се за време молитве нешто подигне у срцу,  "ухватите" то и задржите се на томе - "стојте" у томе.

- Да ли је могуће молити се и у канцеларији и уопште на радном месту?

- Могуће је. Наставите да и тако живите под оком Божијим. А што је најважније, сваки посао који вам даду радите предано не као људима, него као Господу.

- Често у исти мах неколицина њих ме терају на разне послове и још ме сваки пожурује. То ме често жестоко изнервира. Тад се некако изгуби и осећање Божије близине.

   - Кад се будете мало увежбали у чувању мира у срцу, биће вам много лакше. Чим осетите немир, прекините посао за тренутак док се унутра не смири, па онда можете слободно трчати час овамо час тамо, јер Господу трчите. А Господ ће после наградити душу миром и радошћу. Знам да се у почетку душа труди "без укуса", али то је само у почетку. И мене је то исто много мучило. Док сам био у П. по цео дан су ме бацали као какву лопату: час гости, час братија, час радници...

   - Како сте научили да се молите?

   - Као мали био сам слаб и неразвијен. У кући би ми често говорили: "Ти ниси низашта. Погледај Миладина (то је био неки мој вршњак) како тај помаже оцу, а ти узалуд једеш хлеб". Болеле су ме ове речи. У близини нашег салаша било је неко дрво и често бих одлазио тамо и од срца молио Господа да учини да и ја некад будем користан за нешто.

   Делимично од самог оца Т., делимично од манастирске братије дознао сам нешто више о његовом животу.

   Родио се 1912. год. на вашару као недоношче од 7 месеци. (Поводом тога једном ми је смешећи рекао: "Па од мене и није могло ништа боље испасти кад сам се на вашару родио"). Мати му убрзо умрла. Подигле су га маћехе. Више пута би га његови тако истукли да је узимао комадић хлеба и бежао од куће. Кад је поодрастао дали су га на кројачки занат, али ни ту није било ништа боље него код куће... Затим долази болест на плућима. Лекари су рекли да најдуже што може да живи јесте пет година. Онда се, вели, решио да бар тих пет година, колико му је остало, послужи Богу и отишао је у манастир Миљково оцу архимандриту Амвросију.

 - Кад сам видео да ми ни родитељи, ни рођаци, ни пријатељи ни остали свет не пружају ништа друго, сем рана, увреда и бола, одлучио сам да више не живим за тај свет, него да ово мало дана до смрти посветим Господу који ме никад није увредио ни ожалостио. Увидео сам да на свету нема никог истински свог осим Господа.

 

О   у н у т а р њ е м   м и р у

- Шта је најважније у духовном животу?

- Најважније је, мислим, чување срца у непоколебљивом миру. Не узнемирујте се ни по коју цену. Нека се и небо састави са земљом, у срцу треба да је мир, тишина, ћутање.

Сталним контролисањем да ли је срце у миру навићи ћемо се да држимо „ум закључан у срцу“. У почетку ум ће стално бежати, прелазити с једне мисли на другу, бити расејан, или како духовници кажу „ум ће бити напољу“.

   Мислени хаос је стање падших духова – (демона, духова који су отпали од Бога). Наш ум, међутим, треба да је сабран, јединствен, пажљив. Само у јединствен ум може се уселити јединствен Бог.

   Чувањем срца у непоколебљивом миру ум ће се постепено навићи да пребива у срцу, унутра, „код своје куће“. Најзад ће се доћи до обратног стања од оног у којем смо били у почетку: Ум ће сад стално бити у срцу, а и кад му се догоди да изиђе „напоље“, брзо ће бежати натраг, исто као што је раније бежао из срца.

 

У н у т а р њ а   м о л и т в а

- Кад осетимо погодно расположење можемо прекинути ћутање срца вршењем Исусове молитве. Она је у почетку гласила: „Господе Исусе Христе, Сине Божији и Речи Божија, Богородице ради, смилуј се на мене!“ Временом су је монаси скраћивали и данас она гласи: „Исусе, Сине Божији, смилуј ми се!“ Односно, на црквено-словенском: „Исусе, Сине Божји, помилуј мја!“

Ако можемо, изговарајмо Исусову молитву с осећањем. Ако пак не можемо, покушајмо да свим срцем припадамо Господу како знамо и умемо. Ако ли ни то не можемо, задовољимо се ћутањем пред Господом.

Уколико немамо искусног духовника да руководи нама, опасно је принуђавати се на унутарњу молитву. Знам монахе који су чинећи тако стекли концентрацију у уму а не у срцу и много нашкодили себи.

Кад будемо узнапредовали у чувању срца у непоколебљивом миру и у сабраности ума у срцу, Бог ће нам према степену чежње, раније или касније, дати дар сталне умносрдачне молитве. Она ће наједном почети да се врши у срцу лако и неосетно као дисање или рад срца. Без престанка ће тећи у нама и кад радимо, и кад се одмарамо, једемо, разговарамо или спавамо.

- Како сте се ви учили умносрдачној молитви?

 - Био сам још сасвим млад послушник кад сам почео. Отац Амвросије ми је рекао: „Што год радиш, непрестано говори у себи: „Исусе, Сине Божји, помилуј мја!“ Био сам дете и свим срцем сам га послушао. Сваког дана бих исповедио оцу духовнику шта се унутра догађало, а он је саветовао шта даље да чиним. После извесног времена осетио сам да заједно с ваздухом који удишем молитва „улази“ у срце. Током времена, у једном тренутку молитва је почела сама од себе да се врши у срцу.

Али после је умро мој духовник, навалиле су бриге и многе године сам провео у тешким духовним мукама. Туга је раздирала душу, а нисам знао откуда је. Страх који сам нахватао још у детињству, мучио ме је. Бојао сам се да неће бити задовољни са мном и никад нисам могао да одахнем.

- Шта сте тада чинили?

- Како кад. Најчећше сам узимао хармонику, одлазио у самоћу и свирао. Одувек сам волео музику и то ми је доносило утеху. Понекад сам сам себе питао: Шта хоћеш? Јеси ли гладан, јеси ли жедан, го, бос, болестан? Све је Бог дао, па шта хоћеш онда? Но, ипак, душа је туговала и тражила да је неко утеши, али није било никог да утеши.

Ишао сам код духовника, тражио савет, али све то није доносило утеху. Тако је то било док нисам прочитао Пут спасењу од Теофана Вишеиског и Господ је помогао. Кад нема никог од људи да нас утеши, онда Господ долази да убрадује душу.

Манастир Витовница

 

С т а ј а њ е   п р е д   Г о с п о д о м

- Напоредо с чувањем мира у срцу вежбајте се и у стајању пред Господом. Ово значи: непрестано имати на уму да нас Господ гледа. С њим треба да устајемо, да лежемо, да радимо, једемо, ходамо. Господ је сав, свуда и у свему.

Из вењака где смо седели пружа се диван видик. Отац Т. је подигао руку у правцу поља и планина и рекао:

- Господ је сила која покреће живот сваке твари, устројава поредак у висини, даје лепоту творевини, промишља о свему и пребива у срцу човековом. Цар Славе (отац Т. Господа најчешће зове тим именом) пребива у свој твари и у синовима Својим.

Све радите као да сте на послушању Господњем. Бог руководи нама преко осталих људи, ма они били и непобожни. Хтео или не, човек врши вољу Божју. Зато служимо све и слушајмо сваког с радошћу.

Разна су средства, циљ је један – стајање пред Господом.

Знак истинске послушности је радост, која је плод благодарности за све што нам је Бог дао. Сваки од нас има свој задатак на земљи Богом одређен. Зато будимо задовољни положајем у који смо постављени. Свој задатак имају и најнезнатнији  и најгори од нас, зато сваког поштујте и волите као слугу Божијег.

Непоколебљиви мир у срцу и стајање пред господом су услови за усељавање Бога у нас, за

Б о г о о п ш т е њ е

- Човек ће унутра у себи наћи Царство Божје. „Сиђи у своје срце и наћи ћеш у њему лествицу за пењање у Царство Божије“, саветује преподобни Исак Сирски.

Св. Оци су учили да је Царство Божје – мир и радост у Духу Светом. Услов за ово је очишћење срца од свих брига како би оно могло примити у себе Бога – јер ће само „чисти срцем Бога видети“. Први корак ка богоопштењу је апсолутно предавање себе Богу. После, Он је тај који делује а не човек.

Богоопштење значи: да се Бог усели у нас, да Он делује у нама; да се као одене у наш дух те да Он управља нашим разумом, вољом и осећањима. Тада смо ми такорећи само оруђе у Његовим рукама – покретани Њиме и у мислима, и у жељама, и у осећањима, и у речима и у раду.

- Како се човек који је достигао толики степен духовности чува од гордости?

- Па то није ништа нарочито. Богопштење је нормално стање душе. Човек је створен за такав живот. Грех је удаљио човека од оваквог живота и зато га он мора поново да задобије. Но у ствари ми се само трудимо да дођемо у нормално, здраво стање.

 

Отац Тадеј

 

С а з е р ц а њ е (сагледавање)

- Када се у човеково срце усели Царство Божје, Бог ће му онда открити тајне. Заједно с Богом „ући ће“ у суштину твари и разумеће њихову тајну.

Ово „улажење у суштину твари“ нисам добро разумео. На то је отац Т. само пружио руку, дохватио један лист с вењака и рекао:

- Узмимо, на пример, овај лист. Безмолвник „продире“ заједно с Господом у његову суштину и, премда није учио ботанику, разуме како тај лист живи, као се храни...

Све је знање у Богу и кад Господ зажели, једино по милости својој, открива човеку тајне. Тако, ето, прост, неук монах, милошћу Божјом, сазнаје велике тајне: о животу, о смрти, о рају, о аду, он сазнаје и како је овај свет устројен. Како то? Јер са Творцем улази у суштину сваке твари.

  Кад се у човеково срце усели Царство Божје, Бог ће као смаћи неку завесу незнања с ума. Човек ће тад разумети не само тајну твари, него ће разумети и самога себе. И најзад, у једном светом тренутку Бог ће му, по неисказаној милости својој, открити и Самог Себе и човек ће сазерцавати (сагледати) Цара Славе, као што гледа сунце у бистрој води. Онда је човек једно с Богом и Бог у њему делује. Такав само телом живи на земљи, а духом је у Царству Небеском са Анђелима и Светима и сазерцава Господа.

 

О   с т р о г о с т и

   - Строгост према ближњима је опасна. Такви напредују само до извесног степена и остају на телесном подвигу. У опхођењу с људима треба бити благ, кротак, попустљив.

Отац Т. ми је испричао и сан који га је уверио да је строгост према људима врста „прелести“ (духовне обмане).

-Тек што сам био заспао, сањам да сам умро. Два младића су ме повела до неке собе и поставила на нешто четвртасто између њих двојице. Десно од мене биле су судије. У дну лево неко ме је оптуживао. Говорио је: „Ето ти тај што ни са ким не може!“ Ћутао сам пренеражен. Онда је тај глас из угла још два пута исто поновио. Младић који ми је био с десне стране рече ми: „Не бој се. Није тачно да ти ни са ким не можеш. Ти са самим собом не можеш“. Ничице сам пао и заплакао...

Гроб оца Тадеја у манастиру Витовници

 

А т м о с ф е р а   н е б а   и   а т м о с ф е р а   п а к л а

Из човека који носи у себи Царство Божје зраче свете мисли, Божје мисли. Царство Божје ствара у нама мисаону атмосферу Царства небеског, насупрот мисаоној атмосфери пакла којом зрачи човек који у свом срцу носи пакао. Улога хришћана у свету је да прочишћују атмосферу на земљи и да шире атмосферу Царства Божјег.

Свет треба освајати чувањем атмосфере неба у себи, јер ако изгубимо Царство Божје у себи, нећемо спасти ни себе ни друге. Ко носи у себи Царство Божје, тај ће га неосетно и на друге преносити. Људе ће привлачити наш мир и топлина, желеће да буду с нама и постепено ће их освајати атмосфера  неба. Чак није ни потребно говорити људима о овоме: небо ће зрачити из нас и кад ћутимо или говоримо најобичније ствари; оно чак зрачи из нас а да ми тога и нисмо ни свесни.

У непослушног се неће уселити Царство Божје, јер такав увек жели да се врши његова воља а не Божја. У Царству Небеском искључена је могућност царства у царству. То су хтели „падши духови“ и зато су отпали од Господа, Цара Славе.

Душа која је запала у круг мисленог хаоса, у атмосферу пакла, или се само дотакла ње, осећа адске муке. На пр. листамо дуго новине, или шетамо улицама и после тога одједном осетимо да се унутра нешто покварило – осећамо празнину, тугу. То је стога што смо читањем разнородних ствари изгубили сабран, јединствен ум, постали смо расејани и атмосфера пакла „упливише“, тј. утиче (ово је кованица коју отац Т. често употребљава), на нас. Исто се догађа и кад смо дуго на улици.

Отац Т. има има изванредну моћ памћења и пажње. Ни једном за ових десетак дана није изгубио мисао или „залутао“ с предмета. Задржавао сам га на нечем што ми је било нејасно и 15 па 20 па и 30 минута, али он се увек непогрешиво враћао на главну тему, тамо где ју је прекинуо.

 

О   п р о п о в е д а њ у

Проповедати не треба од ума, него од срца. Само оно што је од срца дотиче се другог срца. Никада не нападати, никада се не противити никоме. Ако проповед мора да одврати људе од неког зла, нека то чини у кротости, смирењу и великом страху Божјем.

 

О   ч и с т о т и   с р ц а

- Какав је смирен човек?

Смирени сматра сваког човека вишим од себе, и не само сваког човека него и сваку твар.

- Како можемо сматрати твар вишом од себе кад нас је Господ украсио разумом и назвао нас синовима Својим?

- Ако ставите руку на срце и будете искрени са самим собом, увидећете да сте нижи од сваке твари. Погледајте пчелу како жури и ради. Непоштедно се даје, без резерве. Пчела живи свега месец и по дана и често угине на раду, у пољу и не вративши се својој кошници.  А колико човек мисли на себе и жали себе. Или видите мрава, како му се не досади да стално вуче нешто. И кад му терет падне, он га диже и стрпљиво наставља посао. А нама ако нешто од прве не пође за руком треснемо ту ствар свом снагом.

+ + +

Често кад бих поставио неко питање оцу Т. укратко је одговарао, а онда рекао: „О томе је писао тај и тај свети Отац. Да идем да донесем књигу па да прочитамо?“ Наравно да сам радо пристајао, и он би час листао књигу и читао одговарајуће одломке, час сам од себе говорио. Нисам срео човека који се брже сналази у тим књигама.

Био сам присутан кад га је једна бака запитала шта да чини да би њени унучићи били побожни.

- Нека њихова бака увек буде кротка, добра, нека се никад не љути, нека је увек задовољна, нека она све слуша, кад, ето, њу неће да слушају. Можда унучићи сад и неће бити побожни, али једном, касније, сетиће се своје баке и успомене на њу ће их чинити бољим.

+ + +

 Друга једна жена запитала је шта да ради кад јој укућани бране да вечером чита молитве. Одгворио је:

- Нека, немојте их онда ни читати. Само од срца тражите Господа, од срца чезните за Њим. И, чувајте мир у својој кући.

Н.Н.

 

Преузето из: „Православни мисионар“ (који је почео да излази 1958.г.), свечани троброј 199-200-201, 3-4-5/1991 („Најуспелији до сада у Мисионару објављени текстови православне писане речи“ – из уводника).

 

Приредио за "Борбу за веру": Д.В.

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 24 март 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 56 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.